Mutni oblaci nad Srbijom se još nisu sreli. I dok smo suočeni sa olujom propagande sa svih strana, realnost ostaje neumoljiva- status quo je i dalje tu. Režim nema snage da slomi pokret. Pokret nema želju da slomi režim. Jer da je istinski to želeo, do sada bi to i uradio. A zašto to nije?
Uvek ćemo se moći vraćati nazad na razloge zašto to nije objektivno izvršeno, ali dopustićemo sebi da skliznemo u subjektivnost pa da dodamo sada ono osnovno – jer nije želeo. Kao što ne postoji užareno jezgro sposobno i željno da istrpi sve surovosti vladajuće klike saterane u ćošak, tako ni u masama još uvek nije sazrela svest da bez udarca režimska trulina neće pasti. I ponovo ćemo se vratiti na još jedan element koji je ovaj pokret razlikovao od svih ostalih. Vratićemo se na organizaciju.
Bez ljudi koji će se u potpunosti posvetiti revolucionarnom, ili čak bilo kom drugom političkom radu, bez stvaranja centralizovanog i sposobnog subjekta politička vlast se ne može i neće osvojiti. Isto tako, odsustvo takvog subjekta garantuje neuspeh i objektivno srozavanje celokupnog narodnog pokreta u jadne vode političkog reformizma, konfuzije i dezorganizacije.
Da, potrebna je organizacija i to se vidi i sa druge strane barikade. Na Balkanu, pa i u Srbiji postoje dežurni nacionalisti, dežurni liberali, dežurni levičari I desničari, jedino što ne postoji su profesionalni revolucionari i opet podvlačimo, to se i pokazuje u praksi.
Negacija materijalne osnove Vučićevog režima, kanalisanje političkih kontradikcija u moralnu ravan (dobro-loše) nije samo produkt liberalne propagande, koliko neiživljenosti te ideje u samim masama, koliko samog oportunizma koji ljude i dalje drži u stanju nevidiljivog ropstva sopstvenim navikama malograđanskog života. Prospekti vanrednog stanja, hapšenja, političke represije užasavaju našeg malograđanina iako je on već odavno proleterizovan. Istovremeno, on veruje da će time što ne udara pesnicom policajca zaslužiti njegovu milost. Istorija se već dovoljno puta surovo poigrala sa takvim kovom ljudi i na njihovu žalost, istorija ima tendenciju da se ponekad i ponovi – i to ne nužno kao farsa.
Ukoliko želimo demokratiju, moraćemo sami da je zgrabimo. Ukoliko želimo revolucionarnu partiju (ili čak bilo kakvu organizaciju) moraćemo sami da je izgradimo. Narod nije otišao za studentima zato što su oni intelektualno ili etički iznad, narod je krenuo za njima jer je osetio snagu,a ta snaga je bila posledica stepena organizacije kojima političke partije u našoj močvari mogu samo da pozavide. U velikim istorijskim previranjima mase ne idu za onim koji je “u pravu”, već za onim koji je jači I to je jedino što je bitno.
Međutim, mi moramo da se okrenemo ka tome i zašto je baš režim takav kakav jeste, zašto borba protiv njega mora biti duboko ukorenjena i kanalisana u samim masama. Pođimo od toga da sam Vučićev režim predstavlja udarnu pesnicu celokupnog krupnog kapitala u Srbiji. Pođimo od toga da bez mafijaškog oblika vladavine ni domaći, ni strani kapital ne bi mogao u toliko brzoj meri da se obogati. Pođimo od toga dakle, da nije režim taj koji je uništio sistem, već je sistem taj koji je kreirao režim u cilju zaobilaženja sopstvenih dotrajalih zakona. Onog momenta kada je lice “uređene” demokratije, kakva je navodno postojala u početnom obliku, prestala da odgovara potrebama kapitala, kada se otvorila prilika i za formiranjem sopstvenih monopola, ona je brutalno zgažena. Celokupan razvoj od tada pa do sada je samo neprestano militarizovanje, bogaćenje jedne uske klike i potpunog podređivanja svih poluga države, a posebno njenog izvršnog i sudskog mehanizma.
Šta dalje?
Govoriti masama u kom smeru da se pokrenu je ne samo oportunistički, nego i idealističko shvatanje politike. Organizovati, agitovati i propagirati? U tome i jeste suština političkog delovanja. Mase Srbije napravile su ogroman iskorak, štaviše zagazile su na teren vanparlamentarnog delovanja, na teren suprotan tzv. parlamentarnoj demokratiji, ali bez povezivanja te političke borbe sa ekonomskom osnovom (ekonomskog položaja najširih masa) ta borba je osuđena na paradiranje u blatu. Mase u Srbiji položile su ispit masovnog mobilisanja, započele su samostalno da preispituju sistem u kojem žive i to treba svim srcem pozdraviti. Na redu stoji ispit sopstvenog organizovanja, kanalisanja te masovnosti u moćne i skoncentrisane udarce, odnosno sopstvenog poimanja sebe kao klase, kao subjekta istorijskog događaja. I taj ispit mase u Srbiji, i šire – Bosni I Hercegovini, Crnoj Gori, Kosovu, će morati ubrzano da polože, kao što su ga položilie već jednom, kada su smrvile sve okupacije i surovosti klasnog potčinjavanja i neslobode XX veka.
