Tekstovi - Partija rada

Balkan

Posted on 18/12/2012 by admin

Balkansko pitanje, odnosno kako riješiti međunacionalne probleme između balkanskim narodima staro je skoro dva vijeka, i ovo pitanje se čini skoro nerješivim. Problem bi se uglavnom decenijama gurao pod tepih ili je, kada bi narasle protivrječnosti, potpaljivano balkansko bure baruta koje je time postajalo svjetsko pitanje i dovodilo u otvoreni sukob interese najmoćnijih sila. Sa mnoštvom naroda i istorijskim kašnjenjem u formiranju nacionalne svijesti u odnosu na druge narode Evrope, stalnim ekonomskim zaostajanjem, kao i značajnim geostrategijskim položajem, ovaj region je permanentno bio i najnestabilniji dio Evrope. Ne treba posebno isticati da su razni imperijalisti preko zavisnih režima podsticale nacionalističku mržnju među narodima, dok su vladajuće klike balkanskih naroda, služeci tim istim imperijalistima, pokušavale da na krvlju drugih i sopstvenog naroda ostvare svoje pljačkaške interese. I danas je tako, i čini se da se tu ništa ne menja, niti se može promijeniti. I dalje su balkanski narodi potčinjeni što od imperijalista, a što od domaće kapitalističke klike; i danas ginu u prljavim, besmislenim ratovima; i danas su proganjani iz svojih domova pod prijetnjom noža, metka, svejedno; i danas se potucaju po svijetu bez identiteta, nudeći se za sigurno parče hljeba; i danas su u redovima gubitnika u lažnoj nadi dobijanja posla; i danas su spremni da im ponovo stave nove omče oko vrata kako bi pobjegli iz očaja – samo da se nešto promijeni.

Ako se tome doda da danas nacionalne drzave doživljavaju istorijski krah pred opštom centralizacijom kapitala koja dobiva haotične i zastrašujuce forme, onda balkanska perspektiva ne izgleda nimalo ružičasto. Sporost realizacije namjere evropskih imperijalsita da od Balkana prave predvorje EU i pokušaj balkanskih režima da podsticanjem sopstvenog fašizma nađu nekakav izlaz, samo je hvatanje za slamku vladajučih klika u strahu od socijalne lavine i klasnog rata.

Postoji li izlaz?

Istorija nas uči da samo sintezom koja nadilazi postojeće suprotnosti moguće naći izlaz iz takve situacije. U jednom periodu je za prevazilaženje nacionalnih suprotnosti među pojedenim balkanskim narodima to bila ideja jugoslovenstva. Danas je to ideja balkanskog pokreta optora. Ta ideja se mora suprotstaviti i poraziti sve domaće fašiste koji su svi manje ili više udruženi u raznim zločinačkim poduhvatima „spašavanja sopstvenog naroda“. Istovremeno ova ideja mora u sebi sadržati klicu revolucionarnih promjena i ukidanja kapitalističkih odnosa kako bi je obespravljene mase prihvatile. Samom svojom postavkom ova ideja se direktno suprostavlja interesima imperijlista i njihovih marionetskih režima. I ne treba sumnjati da će njeno jačanje izazvati represiju svih sistema na Balkanu uz obilatu pomoć ostalih imperijalista.

Jačanjem ideje o balkanskom pokretu otpora i samog pokreta može biti onaj virus koji bi još više pomogao bujanju revolucionarnog otpora u samoj Evropi. Da li je balkanski pokret otpora ona karika koja nedostaje tek probuđenim evropskim masama da sruši kapitalizam je pitanje na koje se dugo neće čekati odgovor, ili bolje – da li je revolucija u Evropi danas uopšte i moguća bez prethodnog stvaranja balkanskog pokreta otpora? U stvari, evropski, a samim tim i balkanski narodi, stavljeni su pred izbor – ili da idu ka revoluciji , ili će biti gurnuti u još strašnije ratove protiv naroda svijeta za koje se imperijalisti ubrzano pripremaju.

Za jedinstveni balkanski pokret otpora imperijalizmu!
Za otpor imerijalstičkim ratovima protiv naroda svijeta!
Za svijet bez kapitalizma!

« ‹ of 2 › »

Jednom će progovoriti prava Bosna

Posted on 10/11/2012 by admin

Nakon najnovijeg protesta sindikalaca ispred vlade BiH pokazaće se da li su to usamljeni slučajevi iz nemoći birokratizovanih i instruiranih sindikata, ili je to početak progovaranja jedne druge Bosne. Progovaranje Bosne koja je protekle dvije decenije u ratnom glibežu ili u njegovim strahovitim posledicama, nesposobna da od raznih nacionalističkih i vjerskih podjela i jadnih političkih lidera dođe sebi i kaže koja je njezina stvarna muka. Očito da je vrijeme bede i svakodnevnog ljudskog poniženja učinilo svoje i da nailazi vrijeme kada se više nekakvim lažnim obećanjima i demagogijom neće moći kanalisati radničko, težačko nezadovoljstvo.

Iako i ovi sindikalni protesti pokazuju svu nemoć ovakvog organizovanja i borbe radništva BiH, a mogu biti i izraz novog manipulisanja radničkom mukom, oni su ipak i nagovještaj da će jednom morati progovoriti i prava Bosna. Bosna od ništa i od 300, 400 maraka. Bosna ratnih invalida i penzionera, radnika kojima je ostalo samo ime, nezoposlenih koji traže ono što ne mogu dobiti, mladih koji uče a ne znaju šta će im sve to…

Sindikati su sada zatražili usvajanje zakona o povezivanju radnog staža, finansijskoj konsolidaciji preduzeća, oduzimanju nelegalno stečene imovine, kao i zakona o koridoru Vc, šumama, koncesijama i drugih zakonskih rešenja koja bi trebala omogućiti otvaranje radova, novo zapošljavanje i punjenje budžeta.

Znači sindikati su, po običaju, na reformističkim pozicijama kao tampon u sistemu koji ne dozvoljava ozbiljniju klasnu borbu. Oni još prijete praznom puškom, zamajavajući radnike i udaljujući ih od stvarne klasne borbe i zahtjeva koji bi išli u pravcu rušenja samog nenarodnog režima. No dubina ekonomske krize će tjerati drugu Bosnu da se organizuje i pokrene iz učmalosti i beznađa. Isto tako, treba biti svjestan da će neuspjesi ovakvih sindikalnih protesta voditi i polarizaciji među samim demonstrantima. Tada će radnička solidarnost dobiti drugu i ozbiljniju formu. Neće biti dovoljno sama dići guzicu i doći na protest. Moraće se krenuti u istinsku klasnu borbu i sa višim ciljevima nego što se sada postavljaju.

Svakako da treba podržati ovakva radnička okupljanja, jer se oni po prvi put izdižu iznad parcijalnih zahtjeva pojedinih preduzeća i fabrika. Ohrabrenje je i najava novih okupljanja sa pretećim porukama vlastima poput:

“Ukoliko se ne opamete ganjat ćemo ih po ulicama, hvatati i dovesti pred lice pravde.”

No srce mladosti BiH već počinje da kuca nekim drugim otkucijem. Oni već shvataju da sindikalni protesti mogu zatalasti BiH, ali ne mogu promijeniti sam sistem. Zato oni, zbog opšte situacije u kojoj se nalaze, inspirisani pokretima masa po svijetu, počinju da sanjaju da dožive jedino za šta se ima smisla boriti – revoluciju! Revoluciji kako bi pred budućom svojom djecom mogli stati čista obraza i reći:

“Mi smo se za ovo borili i izborili.”

Živjela solidarnost radnika i nezaposlenih BiH!
Živjela revolucionarna mladost BiH!

Naši i vaši mrtvi

Posted on 08/11/2012 by admin

Rat u BiH je odavno završen. Prošle su dvije decenije od prvih žrtava. Danas nema niko pravo da u ime bilo čega sprečava ikoga da se sjeća svojih mrtvih i da čuva uspomenu na njih, bez obzira na čijoj su strani i u čijoj vojsci učestvovali. To je ljudski, da bi se krenulo naprijed. I svaki čin koji bi omalovažavao ili sprečavao pravo na pomen mrtvima je u službi nastavka zločina prethodnog rata.

No i danas se pokazuje da su te žrtve rata “najprofitabilnija roba” za podgrijavanje nacionalističkih strasti, i moćno sredstvo za uspješno održavanje na vlasti pljačkaških elita, sa obje strane Drine. – u Banja Luci, Sarajevu, Beogradu… da dalje ne nabrajamo. I za to se koristi svaka moguća prilika, a bilo ih je dosta tokom prljavih ratova širom bivše Jugoslavije.

Sve je već rečeno i poznato je.

I da su velikosrpski nacionalisti izvršili agresiju na BiH. i da su im se kasnije pridružili velikohrvatski nacionalisti, kako bi zajednički komadali BiH. I da je nekada jugoslovenska JNA stala odmah na strani režima u Beogradu. I da su vršeni ratni zločini od svih strana. I da je izvršen genocid u Srebernici. I da je Republika Srpska rezultat pritiska velikih sila da se rat u BiH okonča.

Kako zustaviti zloupotrebu mrtvih i ko to može?

Sila imperijalista ih je puštala da ratuju, a potom ih tjerala da se mire, u zavisnosti od toga kako je njima odgovaralo. I samo sila koja će danas biti i protiv pljačkaških klika po Srbiji, BiH, Hrvatskoj, Kosovu… i protiv imperijalista može omogućiti prevazilaženje patnje naših naroda.

Prije dvadeset godina nije bilo sile, nije bilo partizankog pokreta, koji bi rastjerao sve te četnike, ustaše i ostalu nacionalističke horde. Nema ni danas te snage koja će stati za vrat svim tim nacionalistima koji su se održali, ratujući mrtvima, prebrojavanjem svojih žrtava, dopisujući i falsifikujući istoriju, držeći narod u pokornosti – sprečavajući da antinacionalistička, antikapitalistička i antiimperijalistička Srbija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska… progovore svom silinom.

Samo narodni pokret na istim pricipima kao i 1941. godina, i u novim uslovima, jeste ona sila koja nadilazi bedu i zlo koje vlada našim narodima.

Ta borba naših naroda će dovesti da ni mrtvi više neće biti naši i vaši – biće pali za slobodu i prema njima će se odnositi sa svim poštovanjem.

Oni mogu biti samo mrtvi u ime svih nas. U ime naše slobode i boljeg života.

Izbori u BiH

Posted on 18/09/2012 by admin

Pred narodom u BiH je još jedna farsa „demokratije“ – tzv. izbori. Ovaj put su to lokalni. Uloga naroda u svemu tome je da samo da „legitimitet“ nečemu protiv čega je, zato što ne vidi trenutno rješenje situacije, odnosno nema ni snage ni dovoljno hrabrosti da istini pogleda u oči i prizna da je jedino rješenje u nasilnom odbacivanju političkog sistema koji mu je silom nametnut.

I priča se ponavlja kao i osamdesetih godina kada je narod u BiH ćutao pred nadolazećim zlom, ili bježao u šalu, vic, u „Nadrealiste“, da ne bi sebi priznao da mu se sprema zlo, klanja i progoni. Tako taj isti narod i sada ćuti pred globalnim fašizmom koji mu je stavio omču oko vrata, a čije su sluge domaći političari i kapitalisti raznih profiila. Ćuti poniženi narod, bježeći u apatiju ili, od straha, ponovo u neke „nove nadrealiste“, ne želeći da prizna da je pao u težačko ropstvo, sa sve manje slobode, para i hljeba…

No nije narod kriv. On je ionako dosta prepatio i proturio poreko svoje glave. Krive su sve one političke snage koje nemaju dovoljno snage i odlučnosti da krenu jedinim mogućim putem – u pripremu masa za nasilno rušenje kapitalističkog poretka.

Predstojeći lokalni izbori ce poslužiti da se još jednom narod stavi pred svršeni čin – da nema drugog izlaza osim da izade i glasa za lopove, bandite, nacionaliste i poslušnike, a ofucanim političarima i karijerističkim junošama da i dalje uživaju na narodnoj muci i krčme ono malo što je od BiH ostalo. Zato je izlazak na ovakve izbore dodatno poniženje i gubljenje dostojanstva, ako ga je i ostalo.

Partija rada poziva narod BiH da bojkotuje predstojeće izbore.
Partija rad poziva sve one koji se odluče da izadju na izbore da prekriže glasački listić.
Partija rada poziva svoje pripadnike i simpatizere da uništavaju propagandni materijal našeg klasnog neprijatelja.
Živjela slobodna BiH na slobodnom Balkanu!

Sloboda političkim zatvorenicima!

Posted on 22/08/2012 by admin

Represija režima u evropskim kapitalističkim zemljama se pojačava sa produbljivanjem sveopšte krize. Ne biraju se sredstva da se bilo koji oblik protesta protiv stanja u kojem su bačene najšire mase iskoristi za brutalni obračun sa demonstrantima.

No represija države se ne zaustavlja samo brutalnim napadima, već se često poseže za lažnim optužbama i montiranim sudskim procesima kako bi zastrašili demonstranti i smanjio narastajući otpor masa.

Posebno su na udar antifašistički aktivisti, tako da porastom represije raste i broj poltičkih zatvorenika širom Evrope.

Dižimo svuda glas prostesta protiv represije kapitalističke države!
Solidarni sa zatočenim aktivistima u borbi za pravedniji i slobodniji svijet!

Pokušaj rehabilitacije sadašnjosti

Posted on 22/03/2012 by admin

Rehabilitacija Draže Mihailovića i uopšte četništva je logični sled svih dešavanja u koje je zapalo društvo u Srbiji još devedesetih godina.

Pod patronatom “komunističkih” birokrata u bivšoj Jugoslaviji, nacionalistički intelektualci su izvršili idejnu pripremu za rehabilitaciju nacionalističke ideologije, a samim tim i četništva u kome je nacionalistička politika za vreme Drugog svetskog rata doživela svoj vrhunac kroz zločine nad drugim ali i srpskim narodom, kvislinškim odnosom prema okupatoru, pokušaju očuvanja monarhističke Jugoslavije i, nadasve, očuvanje kapitalističkog društvenog uređenja.

Slom militantnog velikosrpskog nacionalizma u prethodnoj deceniji i nametnuti mir, kao i pobuna naroda Srbije protiv katastrofalne politike tadašnjeg režima, nije označila i slom nacionalizma u Srbiji. On je u novim okolnostima imao prvenstveno funkciju u održavanju novouspotavljenih klasnih odnosa.

Rehabilitacija Draže Mihailovića nije rehabilitacija samo jedne ličnosti koja se nalazila na čelu zločinačkog pokreta, same ideje četništva, politike i zločina 90tih, već ideološka rehabilitacija sadašnjosti – rehabilitacija surovog stanja u kojem se nalaze mase u Srbiji i koje režim može lakše da drži u pokornosti putem četničke, odnosno fašističke ideologije. U uslovima globalne ekonomske krize, i ponovnog zaoštravanja odnosa u samom regionu kome preti socijalna eksplozija nezadovoljnih masa, režim ima potrebu da prigrli sve one ideje koje pravdaju represivnu silu samog režima, podržavaju centralizaciju Srbije i surovo se obračunavaju sa klasnim protivnicima. Sem toga, te ideje i te kako pogoduju i sve većoj centralizaciji kapitala u sve manjem broju ruku kapitalističkih gamadi u Srbiji.

Zato ova ova rehabilitacija nije trenutni hir nečije politike, ili diktirana trenutnim političkim interesima. Ona je izraz klasnih odnosa koji vladaju u Srbiji, a to je surovi kapitalizam satendencijom fašizacije društva i režimom kao neokolonijalnim podanikom koji sprovodi diktat modernog fašizma.

Sistematsko prekrajanje istorije od strane vladajuće klase u Srbiji i potiskivanje antifašizma ima za cilj da abolira politku 90tih godina, pojača unitarističke tendencije u Srbiji, udalji mase od aktivnijeg otpora neokolonijalizmu modernih fašista, i spreči aktivniji klasni otpor masa. Istovremeno to otvara širom vrata svim fašističkim grupama koji polako postaju nezaobilazni faktor u političkim zbivanjima Srbije.

Međutim antifašistički pokret u Srbiji će se stvoriti. Ukoliko se proces stvaranja antifašističkog pokreta bude brže odvijao, sprečavaće se i mogućnost da fašizam svima pokuca na vrata bez ispaljenog metka.

Raste otpor rehabilitaciji zlikovaca

Posted on 20/03/2012 by admin

Mobilizacija antifašista i protivnika rehabilitacije poprima karakter kada režim mora da preduzima dodatne korake kako bi svoju nameru ostvario. Otuda medijska blokada o protestima ili lažno izveštavanje, i otuda prolongiranje sudskog procesa, sa namerom da se za par meseci sve lakše ostvari.

Narastajući otpor rehabilitaciji razotkriva nameru režima da se ponovo ojača politika 90tih godina u novim okolnostima, a posebno da se Srbija, osloncem na elemente četničke politike iz Drugog svetskog rata, pripremi za nastupajuće događaje u celom regionu. To podrazumeva pojačanu represiju na unutrašnjem planu, dalju centralizaciju Srbije, a istovremeno traženje saveznika na spoljnem planu koji bi bio najbolji garant očuvanja ostataka velekosrpske politike. Istovremeno režimu najviše odgovara i četnička politika na unutrašnjem planu kako bi slamao veća nezadovoljstva pripadnika nesrpskih nacija i suzbijao ozbiljniji klasni otpor osiromašenih masa.

Antifašisti Srbije i regiona se povezuju i koordiniraju aktivnosti protiv namere režima u Beogradu da izvrši rehabilitaciju. Održavaju se tribine i filmske predstave gde uzima učešće sve veći broj intelektualaca, a istovremeno se vrše protesti ispred Višeg suda u Beogradu, prilikom svakog ročišta u procesu rehabilitacije.

U predstojećem periodu pred protivnicima rehabilitacije stoji obaveza da svoj relativno stihijski nastup podignu na nivo stvarne kampanje – Ne rehabilitaciji, koja bi uspela da okupi još širi krug protivnika sramnoj nameri režima, i koji bi, bez obzira na svoju idejnu poziciju, kroz akciono jedinstvo mogli da doprinose zajedničkom cilju.

NATO plaćenici i ruski petokolonaši – novi kolaboracionisti!

Posted on 16/03/2012 by admin

Nakon izbora u Srbiji, prethodnih dešavanja u Makedoniji, trenutne situacije na Kosovu, postaje jasnije da je borba imperijalista za ovaj prostor Balkana dobila oštriju formu i da će, ostane li trenutni odnos klasnih snaga, cijenu toga u još većoj mjeri plaćati narodi tog prostora.

Ruski petokolonaši, ohrabreni izborima u Srbiji, kursom koji sprovodi Rusija prema zapadnom imperijalizmu kao i nalozima iz Moskve, krenuli se da se mobilišu, propagirajući otvoreni kolaboracionizam. Dotle su se NATO plaćenici iznenada našli u defanzivi. Taktika postepenog zaokruživanja Srbije pod NATO kontrolu očito ne ide željenom brzinom. U novonastaloj situaciji NATO plaćenici moraju prvo da konsoliduju redove, da bi se onda borba podigla na viši stepen. Trenutna miroljubiva retorika je samo dobijanje na vremenu u pregruprisavanju snaga. To potrvđuje i histerični apel američke administracije da se Grčka i Makedonija što prije dogovore oko imena Makedonije, kako bi ona ulaskom u NATO ojačala njegove pozicije, usled situacije u Srbiji, Kosovu, Grčkoj i samoj Makedoniji. U tu svrhu su i izjave predstavnika hrvatskog režima kako Hrvatska čvrsto stoji na ispunjenju NATO zahtjeva i njegovoj misiji, kao i svakodnevni vapaji crnogorskog rukovodstva da Crna Gora treba što prije da bude primjljena u NATO.

NATO plaćenici i ruski petokolonaši, kao dvije štotočinske grupacije su novi kolaboracionisti, zbog slepog izvršavanja svih naloga Moskve, Brisela i Vašingtona, i omogućavanja ovima pustošenje zemlje, njenih resursa i strateških sirovina, davanje neviđenih pogodnosti bankarskim lihvarima i olakšica multinacionalnim kompanijama za zauzimanje telekomunikacija, energetskih kapaciteta, puteva, turističkih destinacija itd.

Ove štetočine zainteresovani su samo da se pravilno pozicioniraju spram moćnika, jer znaju da im od toga zavisi i dolazak i opstanak na vlasti. Normalno da ne propuštaju priliku da u tom imperijalističkom nadmetanju u pustošenju zemlje i pljačkanju naroda i oni daju svoj doprinos.

Glumeći zabrinutost za patnju naroda, štetočine u stvari svoju funkciju obavljaju kao portparoli multinacionalnih kompanija, saopštavajući narodu koja je nova „investicija“ na pomolu. No činjenice su neumoljive – da se zaduženost zemlje stalno povećava, da je izvoz skoro stao, da realne nadnice opadaju, da je zdravstsvo u katastrofalnoj situaciji a stanovništvo sve bolesnije, da je po nivou pismenosti i obrazovanju Srbija na začelju Evrope, da stopa nezaposlenosti raste i približava se 30%, da prijeti demografski kolaps postajući Srbija zemlja sa najstarijim stanovništvom na planeti, da korupcija, da pljačka, da … Živi se od milostinje, kredita, otimanja i prodaje preostaloga. I taj princip preživljavanja je opštevažeći, kako za zemlju, tako i za ogromni dio stanovništva.

Recesija uzima sve više maha, što neminovno vodi pokretanju masa, a što će staviti kolaboracioniste i imperijaliste u novu situaciju i njihovo posezanje za još brutalnijim mjerama.

Stavljanje znake jednakosti između ovih kolaboracionista i savremenih okupatora istorijska je nužnost i u interesu naroda Balkana. Ko to prenebregava, ili pokušava da nađe opravdanje za sadašnju kolaboraciju u istorijskim okolnostima i globalnom odnosu snaga, saučesnik je u neokolonijalnoj okupaciji Balkana.

No jasno je da oslobođenje neće biti nimalo jednostavan niti lak zadatak.

Širenje snažne propagande među narodnim masama o potrebi da sami upravljaju sopstvenim resursima, proterivanju bankarskih zelenaša, potrebi odlaska NATO trupa sa Balkana, i političko raskrinkavanje kolaboracionista, početni je korak tog oslobođenja.

Klasni pokreti masa u Grčkoj, Španiji, Italiji…, kao i pokreti studenta u skoro svim zemljama olakšava stvaranje narodnog pokreta otpora na Balkanu. Stvaranjem narodog pokreta otpora na Balkanu bi se još više vezale ruke imperijalistima i pospešili procesi u drugim djelovima Evrope, odnosno stvorile se pretpostavke za izbijanje antikapitalističkih revolucija.

Balkan balkanskim narodima!

Stav PR – Kosovo

Posted on 01/10/2011 by admin

Narodni heroji Boro Vukmirović i Ramiz Sadiku ubijeni su tokom Drugog svetskog rata od strane Italijanskih fašista na Kosovu. Kada su hteli da ih streljaju odvojeno, oni su zahtevali da budu streljani zajedno. Streljani su zagrljeni.

PR je od svog osnivanja podržavala pravednu borbu albanskog naroda na Kosovu za svoje pravo na samoopredeljenje.

Posle intervencije NATO pakta došlo je do sloma militantnog velikosrpskog nacionalizma i stavljanje Srbije i Kosova pod dominaciju zapadnih imperijalista.

Političke elite u Beogradu i Prištini i dalje koriste tzv. albansko pitanja za ostvarenje svojih unutarpolitičkih ciljeva. Nepriznavanjem Kosova kao samostalne države režim u Beogradu koristi kao razlog da nezadovoljstvo masa u Srbiji stalno usmerava u drugom pravcu, povremeno raspirujući nacionalističku mržnju, kao i da na tom pitanju dobije što veće povlastice od zapadnih imperijalista. Krajnji cilj režima u Beogradu nije da povrati dominaciju nad Kosovom, jer zna da je to nemoguće, već da izgradi što povoljniju poziciju na Balkanu. Zamrzavanje postojećeg stanja u odnosima sa Kosovom i odugovlačenje u uspostavljanju potpunih odnosa između dve države je, po proceni režima u Beogradu, karta koja na duže staze može biti od koristi za njih.

Politička elita na Kosovu je svesna da je rešavanje odnosa sa Srbijom dug proces i da im takva situacija u suštini odgovara, jer albanske mase će teže krenuti u otvorenu pobuni protiv marionetske vlasti, i svojoj borbi dati klasni i antiimperijalistički karakter, dokle god postoji pretnja od Srbije. Međutim, teška ekonomska situacija na Kosovu, sve veće nezadovoljstvo u masama, kao i spoljni u unutrašnji pritisci određenih snaga, primoravaju vlasti u Prištinu da preduzme korake na uspostavljanju potpune kontrole nad celokupnom teritorijom Kosova i naprave iskorake iz statusa protektorata.

Marionetski vlasti u Beogradu i Prištini nemaju vojne snage za neke radikalnije poteze, pogotovo bez saglasnosti svojih mentora. Nikakvi veći sukobi i destabilizacija regiona nisu u ovom trenutku i interesu zapadnog imperijalizma, jer bi bilo kakva eskalacija nasilja vodila otvaranju mnogih pitanja na Balkanu, a što bi u krajnjem ishodu moglo voditi gubljenju pozicije zapadnog imperijalizma u ovom regionu.

Srpske i albanske mase, preokupirane svakodnevnim životnim problemima, nisu spremne ni na kakve sukobe i otvorene su za saradnju. Međutim, postojeće nezadovoljstvo masa u srpskom i albanskom narodu ne može iskoristiti revolucionarni subjekat koji je slab. Nacionalistička ineoliberalna svest u masama trenutno preovlađuju nad demokratskom proleterskom svesti. Svaka pojava i jačanje proleterske svesti, kroz otpor uspostavljenim klasnim odnosima, u startu se minimizira i razbija od strane struktura vlasti, vladajuće kapitalističke klase, potkupljenih sindikata i medija koji su u njihovim rukama. No kriza imperijalizma svakim danom dovodi do jačanja i fašizma i antifašizma na teritoriji cele Evrope. Od mogućnosti imperijalizma da zavede fašizam u Evropi, kao i snage ruskog imperijalizma da ojača svoje prisustvo u Srbiji, zavisi i priroda budućih odnosa između Srbije i Kosova, odnosno na području celokupnog Balkana.

PR smatra da se zajedništvo među albanskim i srpskim narodom ne može graditi u uslovima diktature krupnog finansijskog kapitala, odnosno ono se može graditi samo porazom imperijalizma na Balkanu.

PR je za mir i protiv sukoba između albanskog i srpskog naroda. Odlučno je protiv fašističkih hordi na Kosovu instruiranih od strane beogradskog režima, kao i onih snaga u albanskom narodu koji rešenje nacionalnog pitanja albanskog naroda vide kroz stvaranje etničke države na «albanskom etničkom prostoru».

PR podržava pravo naroda Kosova da se izjasne s kim i kako ce živeti, odnosno da li ce to biti u okviru samostalne države Kosovo, ujedinjenog sa Albanijom ili u zajednici balkanskih naroda. Ali PR je za ravnopravni status svih naroda na Kosovu. To se ne može ostvariti u uslovima sadašnje marionetske vlasti na Kosovu, mešanjem beogradskog režima u prilike na Kosovu i protektoratom imperijalista. To se može ostvariti samo radikalnom promenom društvenih odnosa u Srbiji i na Kosovu.

Parola – «svi Albanci u jednu državu» isto je tako fašistička i pogubna za albanske mase, kao što je to u praksi pokazao velikosrpski poklič – «svi Srbi u jednu državu».

Za ravnopravnost i bratstvo albanskog i srpskog naroda!
Za zajednicu balkanskih naroda!
Živeo antiimperijalistički pokret naroda Balkana!

Globalni teroristi i njihove sluge

Posted on 25/05/2011 by admin

Da li jedna zemlja može da padne niže nego što je to slučaj u odnosu Srbije prema NATO paktu?

Deset godina od bombardovanja od strane NATO pakta, Srbija se sprema da stane u red za prijem u organizaciju koja je najmoćniji zaštitnik modernog fašizma.

Ovde se ne postavlja pitanje opravdanost NATO intervencije na Srbiju kako bi se se zaustavile horde Miloševićeve soldateske koje su, posle poraza u Hrvatskoj i BiH, krenule da haraju po Kosovu. Ovde se radi o budućnosti jednog naroda – da li će narod u Srbije pristati da se odrekne svog prava na slobodu? Nije sramno priznati kapitulaciju pred jačom silom i zapasti čak u ropstvo. Sramota je odreći se prava na otpor i pobunu. Danas je to pravo sadržano u otporu modernom fašizmu, odnosno NATOu kao njegovom najagresivnijem predstavniku.

Globalni teroristi su proglasili mnoge države, narode, pokrete svojim ciljem i objavili im rat. I taj spisak je svakodnevno sve širi. Na taj istorijski izazov se mora odgovoriti. Mora se prihvatiti ili rat za slobodu ili ropstvo. Trećeg nema.

Nedostatak ljudstva i proširenje rata protiv naroda sveta primorava fašizam na sve masovnije regrutovanje žive sile u zemljama koje su pristale da služe zločinačkoj alijansi. Temeljna ekonomska kriza kapitalizma koja svakodnevno izbacuje na hiljade osiromašenih na ulice gradova, primorava marionetske režime da ubrzaju regrutovanje mladih u tzv. profesionalnu vojsku. Time ovi režimi pokušavaju slamati nezadovoljstvo koje vlada u narodnim masama, dok daljom militarizacijom društva olakšavaju sebi i sprovođenje diktatorskih mera i u drugim sferama društvenog života. Ne treba posebno isticati da će ovi regrutovani vojnici u stvari biti plaćene ubice čiji ce zadatak biti da ratuju protiv drugih naroda i oslobodilačkih pokreta, nemilosrdno ubijajući isto tako sirotinju kao što su i oni sami. Očito je da će usled agresivne propagande, nedostatka perspektive, sve manje prilika da se ode u svet u potrazi za poslom, mladi ljudi sve više tražiti priliku da obuku uniformu, ne pitajući se mnogo koga će da ubijaju i za čije interese ratuju.

Na dan kada je hrvatska vlada donela odluku o učešću hrvatskih vojnika i u rat u Libiju, hrvatski predsednik se u znak potpore ovoj odluci provozao ulicama Zagreba u tzv. NATOtramvaju, verovatno ne sluteći da je tim činom potvrdio svoje mesto u redu saradnika okupatora.

Crnogorski vlastodršci se prosto utrkuju u servilnosti spram novih gospodara. Bez trunke srama se ističe da su i crnogorski vojnici u Avganistanu, i likuju što su oni vladajuća garnitura koja idalje uživa simpatije svojih gospodara.

Ne treba posebno podsećati da je kleptokratija u BiH, Kosova i Makedonije spremna na sve što se od njih zatraže, samo da im se sačuvaju privilegije koje donosi trenutni status protektorata.

Srpska marionetska vrhuška oprezno nastupa u pripremi naroda za slanje vojnika u «mirovne misije». Paraliza privrede i besparica koja vlada je dobra prilika da se stalno promoviše « uspešnost izvoznih poslova vojne industrije », kao i hvalospevi o « ogromnim vojnim kreditima Turske i dobijanja besplatne američke vojne pomoći »…

PR podseća da svi vojnici koji budu regrutovani ne idu na piknik, već su legitimni cilj svih boraca oslobodilačkih vojski, svih onih snaga koji učestvuju u ratu protiv globalnog terorizma. I PR pozdravlja svaku pobedu oslobodilačkih vojski nad ovim plaćenim ubicama.

U Beogradu se tokom juna održava konferencija NATOa. Režim pokušava medijskom tišinom i na mala vrata da stavi narod Srbije pred svršen čin, odnosno, da se prihvati da je članstvo u NATOu nešto što se « isplati ».

Zadatak svih antifašista je da u trenutku održavanja konferencije iskažu svoj protest. Pružiti i simbolički otpor – da se vidi da je i u narodu Srbije posejano seme narodnog otpora. Ne otpora fašističkih i nacionalističkih bandi kojima NATO uskraćuju pravo na njihov domaći fašizam, već otpor koji u sebi nosi internacionalizam kao što je to istorija već pokazala.

Partija rada kao svoj cilj postavlja organizovanje političke i druge borbe protiv prisustva NATOa i institucija imperijalizma, sve do oružane borbe za oslobođenje od okupatora. (Program PR)