Razlog zbog kojeg su komunisti dužni da učestvuju u trenutnoj borbi protiv režima u Srbiji nalazi se u tome što sama borba vrši ujedno ulogu katalizatora jasnijeg ocrtavanja klasnih podela u društvu i što je trenutno demokratski pokret saveznik socijalističkom-revolucionarnom. Skidanjem tzv. “demokratskog” pitanja sa dnevnog reda otvara se prostor za oživljavanje klasnog pitanja, pitanja samog uređenja društvenog sistema, društvenih normi i odnosa.
Mi se ne borimo za parcijalnu-liberalnu i buržoarsku, već punu, socijalističku i proletersku demokratiju.
U ovom momentu, demokratski pokret i demokratsko pitanje vezano je za radničku klasu. Prvi redovi ovog pokreta, jasno je, nisu popunjeni industrijskim proleterijatom, iako u širem smislu glavnu masu pokreta čine radnici različitih profila, sitna buržoazija i inteligencija. Inteligencija nije klasa, ali u ovom momentu ima izraženu ulogu u političkom pokretu. Iako je i sama podeljena na sitnoburžoarski i proleterski segment, ona pokazuje sopstvene odlike u okviru ovog konkretnog pokreta.
Masovnost, organizovanost i blokade su jasni otisak proleterskog uticaja.
Liberalni zahtevi, legalnost i socijalni pacifizam jasni su markeri sitne buržoazije. Idejna okosnica pokreta, nastavnička inteligencija prisutna je sa svojim dominirajućim moralnim konceptom dobrog i lošeg, kulture i nekulture koji se uklapa i u širi liberalni ideoloski spektar.
Prvi redovi popunjeni su studentskom, učeničkom i drugom inteligencijom koji upravo žele uspostavljanje modernog građanskog društva i tzv. “stabilnosti”. Ovo nije krik samo lokalne borbe u Srbiji, već odjek opšteg potonuća evropskih srednjih slojeva koje je našlo i svoj izraz i na svoj način u Srbiji. Uprkos tome, nužno prelivanje ovog pokreta na radništvo koje je i samo pritisnuto materijalnom i kulturnom bedom je neminovno. Zbog toga i nije slučajno da je ovaj pokret odmakao najviše od svih u novijoj istoriji, jer dok sa jedne strane glavnu masu čini omladina koja u društvu igra specifičnu ulogu i nosi svoje specificne osobine, sa druge strane glavna sila ovog pokreta je potreba za promenom, u kojem radnička klasa takođe ima svoje viđenje i položaj. Veća energija kao inherentna osobina omladine, relativna kulturna i klasna homogenost i masovni socijalni život u školama i fakultetima jasno se ponovo oslikao kao fundamentalna materijalna pretpostavka za masovni pokret.
Udarce režimu nisu zadali krajnje reformistički zahtevi, iako i oni u ovom momentu, za sam režim predstavljaju neispunjivu stvar, već kombinacija masovnosti, organizacije i nasilja. Uprkos kricima o nenasilju, studentski pokret se istakao svojom skoro militantnom disciplinom i organizacijom, a glavni metod delovanja – blokade, nije čin pacifizma već negiranja pozicija režimu. Režimski pipci na samim fakultetima slomljeni su institucijama široke demokratije koji su se ovaj put realizovali u obliku plenuma.
Dakle, na organizacionom i političkom nivou se pokazalo da dobitna kombinacija masovne organizacije i demokratskogcentralizma i dalje važi!
Institucije široke demokratije na samim fakultetima mogu dobiti svoj puni i pravi oblik daljim povezivanjem među samim fakultetima i u tom slučaju stojaće kao političko ostrvo u moru srpske liberalštine. Ovaj pokret i dalje po svom obliku delovanja ne samo da podseća na istorijski radnički pokret, već i jeste svojevrsna formalna pojava tog pokreta u datim istorijskim okolnostima. Sve reformističke greške u taktici i programu ovom pokretu se mogu zameriti samo u obliku infantilnih greški koje istorijski hod će pre ili kasnije obrisati.
Ovo nije spisak lepih želja marksista-lenjinista vec objektivna realnost.
Korumpirani mafijaški režim, sa svojim autokratskim otiskom u ovom momentu istupa kao politički zastupnik krupnog multinacionalnog kapitala i lokalne oligarhije koja i sama pokazuje elemente ekonomskog monopola. Oružani oslonac ove klase predstavljaju kriminalne strukture, zajedno sa delovima vojske i policije, kojoj baš zbog svoje kompradorske pozicije ne mogu u potpunosti da veruju. Zbog toga, u ovom momentu ovaj režim predstavlja psa čuvara multinacionalnog kapitala i njegov slom bi u političkom smislu predstavljao pobedu i za radnički pokret u svom ponovnom uzdizanju.
Raspad režima ujedno bi prinudio sve buržoarske partije da se daleko jasnije opredele za poziciju kompradorstva i kolonijalnog ropstva stranim kapitalistima, nego što je to sada slučaj kada im pozicija dozvoljava pozivanje na “patroitizam” i odbranu nacionalnh resursa. Ujedno direktno svrstavanje svih kompradora sa jedne linije moralo bi se ocrtati kao najgora politička tiranija, a koja će morati biti sprovedena baš od tih sadašnjih “opozicionih” i liberalnih partija. Epoha liberalnog fašizma nužno zahvata čitavu Evropu i taj proces će se na Balkanu još jasnije ocrtati nego u srcu imperijalističkog centra.
Baš zato je i bitno da mi kao Partija shvatimo značaj sadašnjeg pokreta i da osvajamo pozicije među omladinom, progresivno nastrojenoj inteligenciji i radničkoj klasi koja u ekonomskom smislu jedina ima zagarantovanu tendenciju rasta. Zato se političko pitanje ne može svoditi samo na postojanje i zakonsko funkconisanje institucija (koje i sada “rade svoj posao” za interese vladajuće klase), već i na karakter tih instritucija.
I upravo će pitanje karaktera institucija biti tačka preseka koja ce razdvajati liberale, fašiste i nacionaliste sa jedne strane i nas, komuniste i klasno svjesne radnike sa druge.
Privid jednakosti, koja god forma vlasti da se zauzme u narednom periodu, trajaće tek toliko koliko vladajućoj klasi bude potrebno da se otrezni od udaraca koje je pretrpela. Mi znamo da nisu pojedinci ti koji stvaraju istoriju, već klase. Trenutna država proizvod je nerazrešivih klasnih kontradikcija, drugačije i nije moguće. Smenom vlasti, ni jedna klasa neće fundamentalno nestati ili nastati sa istorijske scene. Međutim na kraju ovog procesa monopoli hoće dobiti faktički šamar, a radnička klasa i malograđanski slojevi iskustvo organizacije.
