Izbori u uslovima tzv. parlamentarne demokratije odavno su označavani farsom. Izbori jesu prvenstveno liberalno rešenje za krizu samog kapitalizma a onda i objektivni instrument klasnog neprijatelja. Opredeljenje komunističkih i radničkih partija da učestvuju na izborima u uslovima i po pravilima te parlamentarne demokratije bilo je uvek uvod u njihovu kapitulaciju pred klasnim neprijateljem. Praksa je potvrdila da su takve partije, kada bi ušle u buržoski parlament, ili čak dolazile na vlast, nastavljale da se ponašaju i vladaju po koordinatama tog istog sveta, odnosno po normama diktature kapitala. I to pitanje učešća na izborima je skinuto sa dnevnog reda u revolucionarnom pokretu.
Šta je odlika sadašnjih izbora u Srbiji koji se dešavaju u trenutku međuimperijalističkih sukoba koji potresaju svet i opšte krize kapitalizma i po čemu se oni razlikuju, i da li se razlikuju od prethodnih?
Ne, ne razlikuju se od predhodnih jer se radi o borbi dve kompradorske struje koje se bore za vlast. I jedna i druga zastupaju interese kapitala, nacionalne buržoazije, male ili krupnije (koja je na kompradorskim pozicijama) i sve više i isključivo u interesu multinacionalnog kapitala. U Srbiji je glavno političko pitanje kome će se oni prikloniti. Političke partije se više ni ne trude da sakriju svoje sluganstvo Zapadu, ili ruskom, a sve više i kineskom imperijalizmu.
Šta je novo oko ovih izbora?
Zbog te kompradorske uloge i raspoloženja masa, buržoazija trenutno ne pokreće „velika nacionalna pitanja”, tj. ne služi se agresivnom nacionalističkom retorikom. Vlast nastupa sa nekakvim kvazipatriotizmom o „očuvanja Srbije“ i lažima o neviđenom prosperitetu i visokom standardu stanovnistva, dok tzv. opozicija trubi o mafijaškom, pljačkaškom, autoritarnom i nasilnom karakteru režima. To “očuvanje Srbije”, odnosno “rušenje autoritarca” se smešta u međusobno guranje kompradora ko će pre stati pod zapadni ili ruski i kineski kišobran. I ta podela će jačati i nakon ovih izbora, a i sami sukobi među kompradorima će dobijati na značaju, jer ta tendenicja nije samo u Srbiji nego skoro u celom svetu, kada dolazi vreme opredeljivanja i nemogućnosti ostajanja po strani. Ta se podela već vidi i po stavovima oko rata u Ukrajini, Palestini, sankcijama Rusiji, EU ili BRIKSU, davanje koncesija svojim nalogodavcima itd.
Treba reći i to da će krupnom kapitalu i imperijalistima koji budu odneli prevagu na Balkanu biti svejedno u ideološkom smislu ko vlada Srbijom ukoliko ispunjava njihove naloge i pristaje na razne oblike pljačke i faktički okupacije. I toga su svesni i na to spremni i jedni i drugi kolaboracionisti Srbije.
Ono što je još novo je da izbori pokazuju, kao nikada do sada, odsustvo prisutnosti radničke klase na njima. Kao da radnicka klasa i ne postoji, odnosno da je samo sredstvo za sitno potkupljivanje.
Međutim, najmnogobrojnija, a ujedno i najobespravljenija klasa polako, ali sigurno počinje da shvata da vladajuće i opozicione stranke preskaču pitanja koja njih pritiskaju. Počinju da shvataju da njihove plate znače sve manje i manje, a položaj sve teži i nesigurniji, i da će pre ili kasnije morati da se okrenu drugačijem obliku sagledavanja stvarnosti. Oni će shvatiti da jedini izbor koji mogu da učine je da se oslobode naslaga apatije i da se organizuju u sasvim novom obliku, u sasvim novu političku snagu sa svojom avangardom koja će izvirati iz same klase, zastupati njihove suštinske interese i biti predvodnik u klasnoj borbi.
Ta avangarda svakako nisu „revolucionari“ koji se kriju iza glasačke kutije i (ne)svesni su instrument klasnog i ideološkog neprijatelja. Koliko god subjektivno bili dobronamerni, objektivna realnost nam pokazuje da ovaj način „borbe“ tupi oštricu revolucionarnih procesa i služi kao peta kolona najreakcionarnih elemenata društva.
Jasno je da svi komunisti moraju biti protiv bilo kakvog oblika „taktičkog glasanja“ ili sličnih kratkovidnih „taktika“ što ih propagiraju „angažoavani“ intelektualci i predstavnici radne aristokratije. Vrijeme farsičnog legalizma je za nama i forme najširih oblika odlučivanja masa će graditi paralelno i neodvojivo sa novim revolucionarnim ciklusom klasne borbe.
Zato je bez dosledne revolucionarne strategije, koja proističe iz oružanog pokreta i masovne podrške najširih eksploatisanih masa, ta njihova taktika je još jedna buka pred još jedan poraz same klase i doprinos mraku koji vlada u balkanskoj krčmi koja se ovaj put zove Srbija.
