Svet ponovo ulazi u tmurni period opštih sukoba. U metežu militarziacije liberalni i nacionalistički ideolozi ponovo razvijaju svoje ratne zastave i deklamuju svoje male i velike imperijalne interese. Buduće krvoproliće se mora opravdati „pravednim borbama“ protiv diktatorske Rusije, ili obrnuto, nasuprot dekadentnog – demokratskog zapada, stvarajući time lažnu iluziju podele među narodima na „slobodne i porobljene“, vešto zaobilazeći pravu i istinsku podelu na eksploatatore i eksploatisane, na one koji imaju sve i one koji nemaju ništa. A takvi se nalaze na obe strane sukobljenih strana.
U Srbiji globalna podela se javlja ne na liniji režim – opozicija kako se to predstavlja. I samu vlast, kao i tzv. opoziciju čine kompradorske partije suštinski u službi zapadnih ili ruskih imperijalista, a što povećava konfuziju u samim masama o postojanju izbora. Realnost je takva da i vlast i opozicija prvenstveno služe multinacionalnom kapitalu, uživajući pri tom i značajan udeo u pljački lokalnih ljudskih i materijalnih resursa. U svetlu rata u Ukrajini, kompradori sve više tonu u globalni sukob, formalno održavajući privid neutralnosti i ničije zemlje, dok u realnosti oružjem i logistikom u potpunosti učestvuju u globalnom konfliktu.
Globalni međuimperijalistički sukob, najevidentniji u Ukrajini, se nužno mora preneti i na sam Balkan, pa samim tim i Srbiju. Nastojanje zapadnog imperijalizma da u potpunosti i formalno ovlada Srbijom usled događaja u Ukrajini će nužno dovesti do promene u politici samog kompradorskog režima koji je do ovog momenta pokušavao služiti kako ruskim tako i zapadnim imperijalistma. Kraće rečeno – Srbija se ponovo našla na listi prioriteta imperijalista. Pritisak koji vrše zapadni imperijalisti nužno će izazvati odgovor ruskog imperijalizma koji će sve agresivnije braniti svoje pozicije u Srbiji. Uticaj ruskog imperijalizma iako nejednak u snazi sa zapadnim je dovoljan da izazove tenzije na Kosovu, Bosni ili u samoj Srbiji. Njegova moć ne počiva na ekonomskoj, već na vojnoj i ideološkoj snazi i uticaju koji ima na mase u Srbiji.
Dok ruski kapital nema značajan udeo u Srbiji, izuzev u energetskom sektoru, kineski vrši agresivni proboj i zajedno sa nemačkim u prvom redu vrši potpunu ekonomsku sublimaciju zemlje. Izvoz nemačkog i kineskog kapitala,a zatim i ostalih evropskih imperijalista iz godine u godinu raste i transformiše zemlju u domenu tehnologije, infrastrukture, ali i demografije. Nastojanje evropskih imperijalista da olakšaju sopstvenu ekonomsku i političku poziciju na Balkanu, a istovremeno i blokiraju ostale uticaje, materijalizuje se kroz projekat tzv. Otvorenog Balkana. Otvoreni Balkan uprkos formalnom cilju “poboljšanja” protoka robe, radništva i kapitala će suštinski dovesti do još veće eksploatacije balkanskih resursa i stanovništva, uključujući tu i Srbiju. Istorija je takođe pokazala da imperijalistički “projekti” nikada nisu i neće moći da obezbede dugotrajan mir i prosperitet na Balkanu i da se istinsko oslobođenje nalazi ne u imperijalističkim “rešenjima” već u samim balkanskim masama.
Reindustrijalizacija pokrenuta od strane samih imperijalista je kvantitativno i kvalitativno izmenila radničku klasu u Srbiji. Vođeni svojim potrebama, modernizacija industrije i infrastrukture je započela proces ustrojstva nove post-jugoslovenske radničke klase. Takva radnička klasa je još idejno dezorjentisana, raštrkana i podeljena, bez značajnog radničkog pokreta, ali objektivni društveni zakoni razvoja kapitalizma će nužno dovesti do dalje centralizacije radničke klase u samim gradovima i njenog jačanja u borbi sa stranim i nacionalnim kapitalom.
Na idejnom prostoru u Srbiji, i pored naizgled dominantnih reakcionarnih ideja nacionalizma, klerofašizma i liberalizma, vlada jedna opšta idejna konfuzija. U toj idejnoj zbrci svrstavanje uz zapadne ili ruske (a u perspektivi i kineske) imperijaliste sve više se zlokobno nudi kao jedini izbor koji se ostavlja masama.
Radnička klasa i širi slojevi u Srbiji i na Balkanu nemaju želju za učešćem u međuimperijalističkom konfliktu i negativno posmatraju uticaj svih imperijalista, kao i sopstvenu kompradorsku i nacionalnu buržoaziju, ali same nemaju snage da se odupru nametanju rata ukoliko kontradikcije dostignu tačku pucanja. Lokalni režim u Srbiji i ostalim republikama bivše Jugoslavije sami nisu u mogućnosti da vode rat, bez odluke i vojne i ekonomske pomoći samih imperijalista. Prema tome, novi balkanski rat može biti isključivo posledica nerazrešivih kontradikcija imperijalista na samom Balkanu. Takav rat neće i ne može biti lokalni građanski rat, već balkanski rat pod nalogom samih imperijalista.
Takav rat bi imao nesagledive posledice, obrise kojih već vidimo od Bliskog Istoka – sve do ruskih i ukrajinskih granica.
Negativan sentiment u narodu Srbije koji se već sada javlja kao reakcija na ove međuimperijalističke sukobe pokušavaju iskoristiti kompradori svih vrsta. Međutim, oni čak i takvoj podeljenoj i dezorjentisanoj radničkoj klasi ne mogu ponuditi ništa sem reakcionarnih klero-nacionalističkih ili liberalno-fašističkih rešenja, odvajajući mase od istinske klasne borbe, a trenutno odvajajući mase od antiratne i antiimperijalističke borbe. Mase u Srbiji bez obzira u kojem su sada stepenu klasne borbe i pod kakvom presijom međuimperijalističkog sukoba će vrlo brzo učiti na sopstvenom iskustvu i postati sila otpora samom ratu, multinacionalnom kapitalu i njihovim domaćim kompradorima. Te mase izlaz moraju potražiti u opštem balkanskom pokretu otpora, pokretu koji se suprotstavlja stranoj eksploataciji, pokretu koji će objediniti ceo Balkan pod crveni barjak antiimperijalističke borbe.
Iz tog razloga poručujemo:
MIR BALKANSKIM NARODIMA – RAT IMPERIJALISTIČKIM OKUPATORIMA!!!
