Poslednji događaji u Srbiji, Albaniji i Crnoj Gori pokazuju ispravnost dosledne marksističko-lenjinističke linije. Balkan je integrisan u globalne tokove, a nacionalne države svode se sve više na puke administrativne jedinice imperija finansijskog kapitala. No istorija maršira dalje. Mase se komešaju. One počinju da upiru svoj pogled na glavni izvor svoj neslobode i bijede – sam kapital. Danas mase na Balkanu predvode reformisti, liberali, nacionalisti koji su već spremni da prepuste vođstvo otvorenim fašistima.I taj proces je u podmakloj fazi u samoj Evropi.
Istovremeno utopije o blagostanju kapitalističkog društva, kao i opravdanosti ideja “velkih nacija” gube svoju zavodljivost nad unazađenim, ali sve militantnijim masama.
Doživljaj „evropskog sna“ slomljen je, a epoha nacionalnih balkanskih ratova kao samostalnih procesa je pregažena. Vladavina multinacionalnih kompanija i gangsterskih kompradora, uz istovremeno trovanje nacionalističkom i potrošačkom svešću kristališe se u masama kao deo jednog te istog političkog i idejnog sistema.
U Albaniji, protesti protiv izgradnje američkih hotela prerasli su u opšte demonstracije protiv kompradorskih režima, baš kao što su i u Srbiji inicijalni protesti protiv kompradorske samovolje i kapitalističkih mahinacija prerasli uopšti politički masovni pokret koji je tek dugotrajnim i iscrpnim naporima celokupne buržoaske klase lišen svoje masovne osnove i uteran u legalističke vode. Za sada.
Istovremeno, radničke mase počinju sa sebe da skidaju naslage istorijskog poraza. Skromne iskre štrajka ovih ili onih radnika udaraju o zatvorena vrata buržoaskih institucija, medija i javnog mnjenja. Umesto korišćenja svake unutrašnje krize za međusobno obračunavanje, kako je to inače slučaj “u doba mira”, buržoazija sada kolektivno ignoriše propadanje širokih masa. Nepredvidljivost budućih događaja sada ne dozvoljava luksuz pređašnjih formi prepucavanja. Umesto toga borba se prebacuje na idejno i organizaciono polje.
Preko noći, dojučerašnji zabačeni „levi kružoci“ postaju partije ili organizacije, one preko noći dobijaju mesto za stolom buržoaske propagande. Umesto dosadašnjih liberalnih i nacionalnih floskula javljaju se nove, uvijene u nominalno revolucionarne ideje.
Ispravnost radničke borbe se priznaje kao legitimna, ali tek onda kada se ona sveže, direktno ili posredno, za jednu ili drugu buržoasku političku liniju odnosno jedan ili drugi tabor kompradorske buržoazije.
U Crnoj Gori, BiH i Hrvatskoj (a mnogo manje u Srbiji) kliče se o antifašizmu, o branjenju tekovina revolucionarnih partizana. I to bi bilo ispravno, kada se takva borba ne bi vezivala za najgore sluganstvo američkom i evropskom kapitalu po pitanju naoružavanja i opskrbljivanja armija NATO-a u svakom smislu.
U Srbiji, reakcionarni krugovi sve više naginju „mrskom“ Zapadu, te mesto ogorčenih antizapadnih „patriota“ rado upotpunjavaju neke „nove leve“ snage. Zašto samo nacionalisti da jašu na talasu patetičnog oplakivanja bombardovanja iz 1999.? Naravno, kao i reakcionari, „mi“ nećemo spominjati šta je dovelo do rata na Kosovu, nećemo spominjati ni šta je dovelo do ratova u BiH i Hrvatskoj. Samo da li se onda uopšte „mi“ i razlikujemo od reakcionarnih nacionalista ili licemernih demokrata?
Upravo srpska politička scena obiluje takvim oportunizmom, da može postideti i ostale balkanske kompradorske republike, a one svakako nisu bastioni principijelne politike. Od režimskih i opozicionih, do studentskih i raznih „levih“ snaga, pitanje Kosova, a u praksi pitanje odnosa ka srpskom nacionalizmu i ka crkvi ostaje kamen spoticanja i ostaće sve dok ih revolucija ne bude odnela u svom istorijskom maršu.
Malograđanska, odnosno buržoaska osnova svih ovih partija, organizacija i pokreta nužno ih baca na jedne te iste ideološke pozicije koje nisu ništa drugo do splet starog nacionalizma, sa primesama novih reči sa modernim prizvukom, namenjenih da prikriju manje više otvorenu rasprodaju industrije, nacionalnih resursa, radne snage i drugog.
Ovo ne važi isključivo za Srbiju, ovo vaši za praktično sve bivše Jugoslovneske republike i šire. Idejne tendencije polako, ali sigurno zauzimaju pozornicu kao glavno pitanje koje više nije isključivo predmet rasprave poluakademskih krugova, već embrionalna forma budućih ideoloških mimoilaženja koja će za sobom svakako povlačiti mase.
Mi svedočimo kristalizaciji dve idejne linije, a to su linija kranje reakcionarnog nacionalizma kao militantne sluge imperijalizma, odnosno linija demokratsko – liberalnih kompradora, koja će i u ime „antifašizma“ učestvovati u pljačkaškim pohodima tamo gde ih oligarhija finansijskog kapitala uputi.
Uprkos nominalnim razlikama, obe ove linije su reakcionarne i šovinističke.
Ne postoji razlika da li će se ukrajinski ili izraelski vojni magacini puniti iz „demokratske“ Hrvatske, „nacionalističke“ Srbije, ili „antifašističke“ Crne Gore. Ne postoji razlika hoće li bataljoni bilo koje od ovih republika učestvovati kao „mirotvorci“ na ovoj ili onoj tački planete. Štagod mase verovale, štagod kompradorski politički demagozi govorili, to će biti i ostati najobičnije plaćeništvo i robovski odnos koji ništa zajedničko neće imati ni sa oslobodilačkim, ni sa demokratsksim nasleđem naših balkanskih republika.
Kao što je prvom imperijalističkom ratu prethodio krah dotadašnjih najvećih socijaldemokratskih, nominalno marksističkih partija, tako će i sada ponovo, socijalšovinizam, kao buržoarska linija u radničkom pokretu nužno dobiti ponovo na snazi.
Osiromašene i obespravljene mase kolonijalnih ispostava kao što su to sadašnje balkanske države neće se moći drugačije odaljavati od revolucionarnih ideja, od ideja internacionalizma i diktature obespravljenih, do kroz najgori šovinizam, najgori militarizam, bolje reći fašizam bez potrebe da se u uslovima međuiperijalsitičkog rata zaogrnu finim ogrtačem demokratije, liberalnih ideja i nacionalnog poleta.
Upravo ozbiljnost takvih trenutaka zahteva ne samo najdublje poznavanje marksizma, već i najveću spremnost primene i testiranja bez koje mnogi naši vrli „revolucionari“ ostaju zaglavljeni među teoretskim redovima. Nevoljnost izučavanja i nesposobnost primene dakle, osakatila je revolucionarni pokret u ne mnogo manjoj meri od samih napora buržoazije.
Upravo sada različite socijaldemokratske, anarhističke, a zatim i „maoističke“ , “marksističko-lenjinističke” i druge grupe pokušavaju da „revolucionarno“ primene svoje ideje, nužno se zaglavljujući u krugu od nekolicine ljudi. Nesposobnost sagledavanja materijalnih uslova, a zatim i nevoljnost da se istinski organizuju za stvar proleterijata, stoga se završavaju ili nestankom takvih organizacija, ili njihovim prelaskom u legalističke vode, ili pak u međusobnom prepucavanju koje ne vodi ničemu.
Međutim, upravo sada mase se sve više politizuju, one ulaze u vrtlog političkog delovanja i traže svoj glas. Upravo sada ponestaje vremena za decenijski teatralni aktivizam, za nekomunistički i nekritički pristup teoretskoj raspravi. I upravo sada, kada je popularno voditi liberalnu-buržoarsku politiku vidimo otvoreno padanje u najgore oportunističke greške po pitanju nacionalizma, po pitanju legalizma do juče mnogih „revolucionarnih“ elemenata. I to je dobro.
Upravo sada započinje već dobro poznata borba internacionalizma i socijalšovinizma, oportunizma i organizacije, reformizma i revolucije. Ova borba će zauzimati sve oštriji i sve značajniji karakter.
Sada u periodu Trećeg svetskog rata jasno će se pokazati svo licemerje različitih oportunista u Srbiji po pitanju Kosova, Albanaca, Bošnjaka, nacionalnih manjina i samog uređenja države. Istovremeno će se razotkriti isto takvo oprtuno držanje različitih liberalnih elemenata u BiH, Hrvatskoj, Crnoj Gori i samoj Srbiji po pitanju sadašnjih i budućih ratova u Ukrajini, Istočnoj Evropi, Bliskom Istoku.
Pokazaće se sva kolonijalna i fašisoidna podloga sadašnjih liberala i nacionalista koji neće prezati da podrže bombardovanja i okupacije ove ili one države (pa čak i „svoje“), zarad lukrativnih ratnih ugovora, pozajmica i profita.
Pitanje države (odnosa prema nasilnom ili ne nasilnom rušenju sistema), pitanje nacije (odnosa internacionalizma i prava na samopredeljenje ili prikrivenog nacionalizma), pitanje rata (odnosa prema shvatanju karaktera međuimperijalsistčkog rata i svrstavanja uz pojedine imperijalsite) – to su upravo pitanja gde će se početi podvlačiti jasna idejna crta među onima koji se deklarišu da pripadaju ljevičarskom ili čak revolucionarnom pokretu i doslednih revolucionara. I dok se svi budu borili za sistemske povlastice, revolucionari će se boriti u tišini za ispravnost revolucionarne teorije, za metodu organizacije i
najviše od svega – za same mase.
Upravo taj dugi put, na čijem se kraju nalaze organizovane i vladajuće mase, na čijem kraju se nalazi diktatura internacionalnog proleterijata je put kojim već stupaju i stupile su mnoge revolucionarne organizacije. Upravo ta idejna linija je jedina linija koja garantuje uspeh jednoj revolucionarnoj organizaciji. Upravo taj put je jedini put koji može odoleti krvničkim nasrtajima buržoazije i njihovih “revolucionarnih” satelita. Da bi se ujedinjavali, moramo se prvo idejno razgraničiti.
Nema antifašizma bez antikapitlizma !
Nema patriotizma bez internacionalizma!
Balkanskim pokretom otpora!
