Partija rada pozdravlja svaki čin manifestacije i jačanja klasne svesti u Srbiji i šire. Partija takođe pozdravlja jačanje saveza između studenata i radnika, kao ispravnog poteza u ovom trenutku u borbi protv mafijaškog, nacionalističkog i kompradorskog režima.
Mi podsećamo da domet borbe protiv režima ne može biti samo jeftini reformizam. Borba za bolje plate, radne uslove, izmene zakona i veća politička prava su ispravni i legitimni ciljevi na nivou taktike, ali ne smeju i ne mogu biti krajnji cilj radničkog pokreta.
Ne treba posebno ni komentarisati još uvek jednu od glavnih floskula koje vođe režimskih sindikata i reformistička levice iznose i zagovaraju da“radnička klasa ne treba da se bavi politikom”, kao potpuno kapitulantsku, suštinski pogrešnu i oportunističku. Dodeljivanje radničkoj klasi uloge “rezerve” u narodnom pokretu je takođe ne samo oportunizam, već i otvorena izdaja klasnih interesa radničke klase. Da, radnici nisu samo “najveća socijalna grupa”, oni su prvenstveno socijalna klasa. Njihova uloga nije i ne može biti pozadinska, već avangardna i frontovska.
Upravo je radnička klasa nosilac demokratskog i istorijskog razvoja, kao najrevolucionarnija, najmasovnija istorijska klasa i neminovno, u budućnosti, najorganizovanija društvena snaga. Ujedno radnička klasa je jedina klasa koja poseduje materijalnu osnovu da generiše novo društvo u budućnosti, ali i da vodi dugotrajnu, metodičnu borbu u sadašnjosti, bez obzira u kakvog se položaju trenutno nalazi u samoj Srbiji ili šire na Balkanu. To su činjenice.
Baš zato je potrebno isticati potrebu da radnička klasa uđe u arenu političke borbe, kao klasa za sebe, a takav poduhvat je nemoguć bez političke organizacije proleterijata, bez revolucionarnog subjekta, bez sopstvene političke partije. Istorijska je neminovnost sve masovnijeg
uvlačenje najširih slojeva u političku borbu. Istorijska je neminovnost da će sveže rezerve radničkog pokreta prvo morati da prođu kroz sopstvene dečije bolesti ekonomizma, reformizma, pa čak i socijal-šovinizma. Istorijska je neminovnost i podići glas već sada protiv takve politike i tendencija i usmeriti glas i pogled, kako na ono danas, tako i na ono sutra.
Glavno političko pitanje danas u Srbiji je opstanak Vučića na vlasti kao personifikacije režima i upravljača sa skoro svim polugama njegove moći. Od toga, da li će Vučić u ovom trenutku opstati ili ne zavisi dalji tok razvoja događaja i uopšte put kojim će se opštenarodni pokret i razvijati.
Prema tome, ova borba je ne samo najbitniji događaj sadašnjosti, ona je i katalizator budućih događaja. Jednostavnije rečeno, bez podrške u najširim masama, u radničkoj klasi, u proleterskim i poluproleterskim elementima gradova i provincije, studentski pokret će se naći izolovan i uništen sa dve strane: režimsko-mafijaške sa jedne i opoziciono-oportunističke sa druge strane i taj udar se već sprema. Ujedno, takav vid likvidacije narodnog pokreta je po sistem najbezbolnije rešenje, pod uslovom da bude moguće.
Zašto?
Zato što time sistem zadržava režim kao bastion svojih političkih i ekonomskih interesa sa jedne, a tzv. opoziciju kao zgodnu rezervu u slučaju društvene krize sa druge. Ne računajući ni privid demokratije koji se time zadržava ( koji je u srpskim masama izuzetno deligitimizovan), na ovaj način svaka istinska narodna inicijativa, a koja se može izroditi u masovnu političku organizaciju se u korenu uništava.
Da li će se ovo ostvariti ili ne nije apstraktno pitanje, već konkretno, na čiji odgovor jedino odlučuje odnos samih snaga. Dakle, bez saveza radničke klase, studentske omladine i uopšte progresivno nastrojene inteligencije, ali i srednjih seljaka i drugih sitnoburžoarskih elemenata, koji svoj interes vide u padu ovog režima (a direktno i indirektno i borbi protiv krupnih monopola) ova borba je osuđena na propast. Kao što smo rekli, radnička klasa nije samo najmasovnija, ona je ujedno jedina sposobna da vodi dugotrajnu, metodičnu borbu protiv ovog režima danas, ili nekog drugog sutra, sve dok sama ne izgradi snagu potrebnu da fundamentalno promeni društvene odnose. Zato sada je od najveće važnosti insistirati na povezivanju sadašnje borbe studenata sa sve gorim položajem radničke klase.
Pretvarati ekonomske probleme individualnih radnika u političke zahteve kompletne radničke klase, a samim tim i drugih obespravljenih slojeva. Sadašnji pokret je savladao metod mobilizacije, metod animiranja širokih slojeva i masa. Sadašnji pokret, da ne bi bio prošli, mora savladati i metod političke borbe, danas legalne sutra ilegalne; savladati instrument organizacije i uzdići se na istorijski nivo koji se od njega zahteva ili svesno stupiti u poraz i kaljugu buržoarske predatorske politike.
