Crna Gora je postala zanimljiva tačka u vezi odmeravanja snaga najmoćnijih imperijalista na Balkanu. SAD se žuri da Balkan stavi pod potpunu kontrolu NATOa, ili čak da otvori još jedno žarište protiv ruskog imeprijalizma. Ruskim imperijalistima odgovara da otežaju to zaokruživanje balkanskih zemalja u tzv. evroatlanske strukture, odnosno njihovo pretvaranje u sredstvo geostrateških interesa zapadnih imperijalista.
Crna Gora je posle odupiranja velikosrpskim udarima izborila ralativno stabilnu poziciju i bila je „ostavljena na miru“, van otvorenog nadmetanja imperijalista. Međutim, događaji na opštem planu i sposobnost ruskog imperijalizma za agresivniji vojni nastup, kao i nastojanja uključivanja Crne Gore u NATO, počeli su bacati ovu državu u vrtlog koji može iz osnova destabilizovati situaciju u samoj zemlji. I to fokusiranje velikih na malu Crnu Goru, nije zbog nje same, već prvenstveno zbog ostalih zemalja Balkana kako bi brže gubile preostale elemente nazavisnosti i brže postajale potpuni poslušnici imperijalista. Borba za Crnu Goru ima donekle i značaj šireg političkog i propagandnog efekta – da se pokaže ko diktira tempo globalnih svetskih odnosa.
U konkretnoj istorijskoj situaciji, PR je odlučno protiv uključivanja Crne Gore u NATO i to ne treba posebno dokazivati: osim što je to uključivanje u svetsku terorističku organizaciju, ujedno vodi i gubljenju slobode samog naroda. Takođe je Partija rada za rušenje sadašnjeg režima, jer izrasta na samoj diktaturi kapitala, sve više uperenog protiv širih narodnih masa, kako sa stepenom ekspolatacije, tako i gaženjem preostalih radnih i socijalnih prava. Time se režim u Crnoj Gori ničim ne razlikuje od ostalih balkanskih zemlja. No, Partija rada je i za poraz svih onih snaga koje nastupaju kao četničkoruski petokolonaši i koji bi da potčinjavanje crnogorskog režima jednom imperijalizmu, zamene potčinjavanjem drugom, odnosno, učine Crnu Goru zavisnim feudom sa gubljenjem čak i ostvarenih prava nacionalne i državne samobitnosti.
Svaki poraz petokolonaša otvara sve veći prostor za artikulisanje novih snaga na crnogorskoj političkoj sceni koje će znati da vode nezadovoljne mase u borbu protiv diktature kapitala i za odbranu Crne Gore, da ne bude NATO privezak na Balkanu. To je narod Crne Gore više puta pokazao u svojoj istoriji i ne treba sumnjati da neće dugo trpjeti „sramotnoga ropstva lance“.
Partija rada će dati svoj doprinos u buđenju novih snaga koje će sa klasnih internacionalističkih pozicija znati da vode borbu protiv diktature kapitala. Na zastavama koje će se uskoro lepršati gradovima Crne Gore već je ispisano: Mir među narodima – rat među klasama! A to je sada narodu Crne Gore najpotrebnije – da sačuva mir i ne bude uvučen u podele radi interesamoćnika, domaćih i onih spolja. Istovremeno, taj mir ne sme biti mir da bi se trpelo ropstvo, već rat – klasni rat kako bi se ostvarila socijalna pravda i život dostojan čoveka za najšire slojeve.
Balkanskim pokretom otpora!