Pokret u Srbiji je zastao i pored svoje masovnosti, teatralnih prebrojavanja i pokazivanja snage režimu (što mu se nužno i ne zamera), zaustavljen je pred svojom sopstvenom kontradikcijom. Kontradikcijom između dosadašnjeg karaktera i forme, taktike i organizacije, zahteva svojih i zahteva realnosti.
Dosadašnja taktika nasilnih blokada (nenasilne i ne postoje), pod komandom tela direktne i široke studentske demokratije u formi plenuma pokazala se kao metod kome režim nije mogao da parira. Sada, kada se taj pokret faktički transformiše iz studentskog u, možemo reći, opštenarodni – mase se sve više nalaze pred izborom – ili dalja radikalizacija i reorganizacija, ili pristajanje na samolikvidaciju i poraz.
Čini se da mase to i same vrlo dobro znaju i osećaju.
Kontradikcija je u tome što je ovaj pokret već po svojoj sadržini masovan, agresivan, ali nedovoljno organizovan da bi mogao biti kadar da pruži dugoročnu i organizovanu borbu. Kontradiktornost se nalazi u tome što je pokret ne samo po brojnosti masovan, vec i politički prestaje (i odavno je prestao) da bude samo deklamacija studentskih zahteva, vec uspon čitavog naroda u pohodu na svoja politicka prava.
Međutim, organizaciono nije došlo do skoka u novi kvalitet. Studentska organizacija se pokazala kao nedovoljnom da rukovodi hiljadama ljudi koji se sada nalaze u pokretu po selima, gradovima, ulicama. Takav ishod nikada nije ni bio moguć i kriviti studentski pokret za to je u najmanju ruku pogrešno.
Studentski pokret je pokazao moć organizacije, moć delovanja skladno i monolitno. Upravo posredstvom organizacije bilo je moguće odrediti kada i kako nastupati, a kada se zaustaviti, kada napadati, a kada utvrditi osvojene pozicije. U svojoj inicijalnoj fazi, taj pokret je pokazao čvrstinu i zrelost u taktici koja je kvalitativno iznad svega što je viđeno u dosadašnjem periodu.
Kao što smo rekli, pokret je pred novom fazom razvoja i pred time ne možemo zatvarati oci, ali moramo i reći – pred kakvom fazom? Da li je to revolucija?
Ne, nije. Za revoluciju je potreban ne samo revolucionarni subjekt, već i situacija u kojoj revolucionarna klasa ne želi, a vladajuća ne može da vlada po starom. Ni jedan od ova dva uslova nije ispunjen.
To ne znači da pokret nije uneo nove odnose snaga i novu energiju u politički život. Sledeća faza, čiji se obrisi već javljaju je zapravo pobuna protiv režima i u ograničenoj formi protiv kompromitovanih buržoarskih partija.
U poređenju sa prvim periodom, režim je iz defanzivne konfuzne pozicije povukao i neke pametne poteze. Zaćutao je, reorganizovao svoje snage, iskoristio policiju kao tampon zonu i pustio, u dogovoru ili ne, opozicione elemente da rovare iznutra i kompromituju pokret u što većoj meri. U toj perfidnoj ofanzivi, koja nije isključivo režimska, već i sistemska pokazali su se upravo svi organizacioni i drugi nedostaci pokreta.
Ideološki, evidentna je prisutnost neoliberalnih, nacionalnih, klerikalnih i drugih ideoloških struja, što je posledica ne samo širenja i omasovljenja pokreta, već ideološke nezrelosti pokreta (koji je očekivan), i upravo organizacionog nedostatka da se takve linije lome u praksi, kao sto je to urađeno u početnoj fazi.
Ti oportunizmi jasni su kroz tri glavna ideološka i organizaciona pravca:
• Opsesija “legalizmom”,
• navodni socijalni pacifizam,
• uzdizanje spontanosti kao znaka snage (nasuprot političke organizacije i režima i opozicije – jednom rečju buržoazije).
Legalizam – pod tim podrazumevamo “poštovanje zakona” po svaku cenu (iako je to objektivno nemoguće), uzdizanja pravnog sistema na nivo religioznog obožavanja i dogmatskog potčinjavanja liberalnim vrednostima, bez njihovih preispitivanja.
Šta je istina? Istina je da je takav legalizam pregažen odavno, prvenstveno od režima, a zatim redom: od opozicije, krupnog i sitnog kapitala (koji ga gazi svaki dan) i na kraju samog pokreta. Da li su plenumi, blokade i štrajkovi legalni? Ne, nisu. Da li su legitimni?
Da, jesu. I što budu legitimniji, to će biti nedostupniji za režim da ih slomi.
Mi znamo da živimo u klasnom društvu, stoga se nećemo previše baviti ponovo socijalnim pacifizmom, osim toga da on u ovom momentu ima jasan ideološki i organizacioni upliv u korist sistema. Kao što ni jedna armija nije dobila rat tako što se transformisala u odred vašarskih zabavljača i time zavela neprijatelja, tako ni ova borba neće biti izvojevana skupovima koji osim zrna radikalizma, nose na sebi vonj razmetanja još uvek nepostignutim uspehom.
Naravno, kao što smo rekli, pipci liberalne i nacionalne buržoazije nepreštano ostavljaju svoj obris ne samo u zastavama, simbolima i drugom što se može oprostiti, već u organizaciji, smeru i intenzitetu klasne i nacionalne sile koja se uzdigla. Takve greške ne praštaju komunisti, ili neki drugi moralni i politicki sudovi, već pre svega praksa i realnost. Ukoliko pokret ne uspostavi ponovo organizacionu koheziju u tačno definisanom obliku, i ne usmeri se svom energijom na bedeme režima, on će neminovno doživeti poraz.
Dakle, osnovno je da pokret ulazi u novu fazu. Da toj novoj fazi ne mogu odgovarati stari metodi, stare taktike i načini organizacije. Mi nećemo deliti savete poput nekakve “intelektualne aristokratije”, ali dovoljno je reći da realnost uvek postavlja probleme za čije rešenje već postoji osnova.
Povezivanje svih klasa i slojeva koji direktno osećaju dominaciju monopola na svojoj koži (i ekonomski i politički), a čiji je ovaj režim glavno lice (znamo ko mu je i naličje) i jasnije formulisanje svojih političkih i ekonomskih ciljeva, koji bi odgovarali baš tom skoku u organizaciji i taktici bi značili upravo traženi kvalitativan skok u politici. I to je već moguće.
Ta osnova je ista sila koja pritiska i radnika, i seljaka, ista težina koja obezvređuje i unižava radnu inteligenciju, koja u čitavom narodu i naciji vidi jeftinu radnu snagu, moderne robove i buduće topovsko meso, a u teritoriji oblast za nove baze, kolonije i rudnike starih imperijalista.
U spontanom pokretu liberali i oportunisti vide nešto “čisto” i neuprljano tzv. politikom. U spontanom pokretu komunisti vide embrion svesnog, koje ima sudbinu da postane masovno i čije je utemeljenje u samim odnosima koji već postoje. I to takođe primećuju i van granica Srbije, kako u masama tako i u vladajućim klasama.
Baš zato se crvene lampice pale širom imperijalističkog sveta, od evropskih “demokratija” do američkih i ruskih predatora koji baš u ovom trenutku krvavim slovima prave “novi mir” u pokušaju da zaustave nezaustavljivo. Pobunjena Srbija, mogla bi da znači i pobunjenu Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Hrvatsku i uopšte Balkan. Pred vladaoce finansijskih imperija to stavlja veliki problem protiv koga se neće libiti da upotrebe sva moguća sredstva. Zato je pokret u Srbiji, ukoliko likvidira svoje dečije bolesti, pokazan kao trenutno glavnim frontom opštih klasnih kontradikcija na Balkanu i mase na Balkanu to i osećaju.
Balkanskim pokretom otpora!
Jedino revolucijom!
