Da li je fašizam u Srbiji nova pojava, poput naraslog fašističkog pokreta u Evropi, ili taj fašizam ima i neke posebnosti karakteristične samom društvu u Srbiji, odnosno njenoj državi?
Ne treba posebno isticati doprinos Srbije tokom Drugog svetskog rata kako fašističkom evropskom poretku, tako i antifašističkom pokretu. Ovde se radi o novom talasu fašizma koji je zahvatio skoro celu Evropu, a koji u Srbiji ima neke svoje specifičnosti. Fašizam u Evropi ima u suštini prepoznatljive odrednice. U Srbiji je to nešto drugojačije. Fašizam u Srbiji se ne može u potpunosti i jasno definisati. To je konglomerat razih shvatanja, uticaja i ciljeva.
Kao prvo, fašizam u Srbiji nosi snažan pečat neuspelog velikosrpskog lokalimperijalističkog ratnog projekta da Srbija, bolje reći režim Beogradu, upravlja prostorom bivše Jugoslavije, ako već ne može celim Balkanom. Još se nisu ohladile usijane glave po Srbiji od bajatih pašićevskih ideja, i koji su devedesetih godina prošlog veka u prljavim ratovima doživele svoju kulminaciju, a po kojima Srbija treba da određuje i kroji sudbinu drugim narodima. Svest da je to nerealno u ovom trenutku ne umanjuje njihove želje da ništa manje ciljeve ostvare u drugim istorijskim okolnostima. I te snage i ideje su još vrlo jake.
Kao drugo, u Srbiji se, zbog sveopšte krize, neprestano izbacuju nove generacije nezadovoljnih mladih ljudi koji svoje utočiste i sigurnost nalaze u fašizmu. Zbog sopstvenih interesa režim u Beogradu ove mlade ljude drži pod kontrolom u okviru raznih „patriotskih“ grupa. To je dovelo da se i u Srbiji tokom protekle decenije formirao novi fašistički pokret sličan svim istoimenim pokretima u drugim evropskim državama, sa osnovnim ideološkim pokličem: Srbija Srbima! Ovaj pokret ima sve odlike trenutnog evropskog fašizma, odnosno da se kombinacijom tzv. uličnog nasilja i marša kroz institucije osvoji vlast. Taj pokret ima snažnu podršku crkvenih, nekih državnih krugova, kao i snaga ruskog imperijalizma.
Kao treće, u Srbiji je prisutan i tzv globalni, odnosno moderni fašizam oličen u snagama globalne neoliberalne diktature, koji se protive interesima ruskog imperijalizma, pokušavajući da Srbiju pretvoriti u bastion odbrane tzv. zapadnih vrednosti. Ovi moderni fašisti žele trenutni marionetski status Srbije još više učvrstiti pod dominacijom krupnog kapitala, pod izgovorom da Srbiju treba uvesti u civilizaciju, prethodno je očistiti od svega azijatskog.
I kao četvrto, jedan deo društva, koji smatra da zastupa levičarska opredeljenja, suprotstavljanje modernom fašizmu pokušava graditi na nacionalsocijalizmu.
Sama vlast u Srbiji nema jasnu ideološku orijentaciju i ona je pragmatično spremna na sve kompromise u zavisnosti od odnosa snaga, kako onih spolja tako i na unutrašnjoj političkoj sceni. Režim tako nije gadljiv na još veću fašizaciju društva, podstičući to i sam u određenim situacijama, odnosno spreman je da sarađuje i sa neinstitucionalnim snagama fašizma.
PR rada je već isticala da će se simbioza raznih fašističkih tendencija, kao i vlasti i fašista, neminovno desiti, bez obzira na njihove razlike i netrpeljivosti. Ujediniće se pred jednom prostim zadatkom – spasiti kapitalizam. Ta činjenica da može propasti osnov na kojima su oni iznikli i egzistiraju na političkoj sceni će ih naterati u zagrljaj. Uostalom, kao što su to već na ovim prostorima tokom Drugog svetskog rata radili četnici, ustaše i ostali fašisti pred naletom antifašističkog pokreta.
Svedoci smo da se ujedinjenje fašista, kao i njihov sinhronizovani nastup već svakodnevno odigrava u samoj praksi. I time se neće ništa radikalno promeniti, već će se samo dovršiti započeti proces – proces stapanja krupnog kapitala, državnih institucija i fašističkih grupa. Srednji slojevi društva možda neće ni mnogo gunđati (Bože, kako smo se lako privikli na fašiste…). I to će imati samo značaja za malobrojne antifašističke grupe da se još više ideološki profilišu i bolje organizuju.
No ono što je potpuno izvesno je da će Srbija i dalje biti jedno posrnulo, siromašno i razoreno društvo sa ogromnom stopom nezaposlenih i gladnih, sa daljim uskraćivanjem preostalih radničkih prava, u kome haraju banke, multinacionalni kapital, domaći oligarsi, razni mafijaše i razne obaveštajne službe, jednom reči – pop, žandar, žbir i lopov.
Partija rada zastupa stav da samo radikalni narodni pokret, koji će biti antiimperijalistički i antifašistički, i čije će jedinice umarširati u Beograd i druge glavne gradove bivše Jugoslavije, istorijsko je razrešenje svih nemogućih stanja u kojem se nalazi ogromna većina društva. Svi ostali stavovi koji ne idu na rušenje kapitalizma i u sferi su pregovaranja sa sistemom, traženje nekih pogodnosti od samog sistema, obično su politikanstvo i nemaju ništa zajedničko sa revolucionarnim pokretom naroda svijeta. U suštini takvi stavovi su proizvodi istog kapitalizma koji ovim surogat suprotnostima pokušava tupiti oštricu klasne borbe narodnih masa sveta.
Partija rada upućuje poziv svim mladima radnicima, nezaposlenim i siromašnim da daju svoju doprinos u jačanju antifašističkog pokreta u Srbiji. Jačanjem antifašističkog pokreta se direktno ruši poslednja odstupnica kapitalističkog sistema. Ne treba posebno isticati da će fašisti, u ime svih kapitalista Evrope, uskori izbaciti staru parolu : Ko nije sa nama, taj je protiv nas. I tu će biti u pravu. Trećega neće biti.
Smrt fašizmu – sloboda narodu!