SAOPŠTENJE ZA JAVNOST POVODOM DATE POLITIČKE SITUACIJE
Danas tzv. intelektualna i duhovna ”elita” srpskog naroda, s arakterističnom horskom uvježbanošću, traži da se iz političkog života Srbije makne režim S. Miloševića. Na takav se zahtjev predugo čekalo, jer, čini se, dugo je trebalo Srbiji da se ”dozove u pamet”, da se pokrene ono što je u njoj najvrednije za odlučnost odbijanja postojećeg stanja stvari.
Medjutim, valja se čuvati egzaltacija trenutkom, jer ona ponajčešće postoji na političkom ”kratkom pamćenju”, koje zamućuje smisao političkog govora.
Ko danas u Srbiji traži micanje Miloševićevog režima? Ako se izuzmu marginalni politički subjekti, tome se režimu ”izmiču” njegovi glavni ideološki, duhovni i politički ktitori i oci: militantnonacionalističko jezgro Srpske akademije nauka, militantnobigotsko jezgro Srpske
pravoslavne crkve i duhovnospisateljski sterilno jezgro Udruženja književnika Srbije (koje se za ovu priliku prikrilo mimikrijom tzv. ”Deposa”). Miloševićevog režima odriču se oni koji su ga izmislili, koji su mu u ruke tutnuli svoje ”nebeske zamisli”, zapravo – profašističku ideologiju,
koji su sklepali i predali mu na izvršenje tzv. ”srpski nacionalni program”. Milošević je bio i još uvijek jeste poslušni izvršilac nebuloznih ideja tzv. duhovne ”elite” Srbije.
Danas oni traže, grudi nadutih od ”gradjanske hrabrosti” da se Milošević makne. Ne zato što je bio izvršilac, nego zato što je bio loš izvršilac njihove vlastite profašističke ideologije. Danas se oni njega odriču, ali ni jednom riječju ne odriču se te ideologije. Ne čujemo ni jednu riječ opravdanja, žaljenja, priznanja vlastitih političkih nebuloza, ni jedne riječi izvinjenja
jugoslovenskim narodima, koje su ovi veliki ”nacionalni bardovi”, Miloševićevom rukom, okupali u rijekama krvi i raselili na sve četiri strane svijeta.
Jesmo li tako brzo zaboravili da su ”časni” akademici izmislili memorandumskog Miloševića, da su ga ”časni” književnici i fariseji prikladnim mitologemima unaprijed oslobodili svake griže
savjesti za nastupajuće zločine (jer ”ostaci zaklanog naroda” treba u namirenju istorijske ”pravde” od drugih naroda, takodje, da načine ”ostatke”); ”časni” svještenici čuvali su ledja Miloševiću, kad god je to bilo potrebno (”Rekoh i spasih svoju dušu!”).
Smijemo li zaboraviti i one ”nekompromitovane”. ”Časni” Draškovićev četnički pokret nije okrvavio ruke onoliko koliko je to želio samo zato što su mu isprednjačili oni što bijahu žedniji krvi (zaboravismo li srž njegove ideologije – ”sječenja podignutih ruku”). ”Časni i demokratski”
Mićunovićev pokret nije se dao od samoga početka utjerati u krivicu da nije ”dovoljno srpski” i ”nacionalan”, da izbjegava sekundiranje u velikoj ”nacionalnoj stvari”.
Ove ”snage” neće i ne mogu otvoriti budućnost srpskom narodu, jer one su najveće istorijsko zlo koje mu se dogadja. S njima nema izlaska iz mraka. One same su mrak.
Samo ona politička snaga koja će moliti jugoslovenske narode za oproštaj može Srbiju izvesti iz ove duboke tame!