Radnici, nezaposleni i svi ostali ugnjetavani i ove godine nisu izašli na ulice gradova Srbije, BiH i Hrvatske da protestuju 1. maja. Nije u pitanju samo razbijenost, dezorjentacija i nemoć radništva, već i njihova nepoverenje u kupljene sindikate, a koji, bez ikakvog dostojanstva, mrvice dobivene od bahate vlasti licemerno proglašavaju sindikalnim pobedama. Pri tome ovi sindikati pristaju na najsramniju kapitulaciju, odričući se za duži period jednog od osnovnih prava sindikalne borbe – prava na socijalne proteste. Izjava predstavnika jednog sindikata u Srbiji da su oni pokušali da organizuju prvomajske proteste ali da ih radnici nisu poslušali, najbolje govori šta misle radnici Srbije o njihovim sindikalnim rukovodstvima. Tome treba dodati i nepostojanje jačih političkih organizacija koje bi artikulisale nezadovoljstvo masa ka radikalnijim političkim zahtevima.
Malobrojni protest nekih instruiranih sindikata na ulicama Beograda više je namera vrhova tih sindikata da i oni dođu do beneficija i sluganske pozicije tzv. reprezentativnih sindikata, nego želja za ozbiljnijim oblicima klasne borbe. Međutim, radikalnije parole koje su se ipak čule na ovom skupu jasno pokazuju da teški položaj radničke klase jača i uverenje o potrebi novih puteva borbe.
Prvi izlazak radništva na ulice u Crnoj Gori, posle duge apstinencije, potvrda je da socijalna pitanja počinju nadilaziti sve ostale podele koje su niz godina opterećivale to društvo.
PR je 1. maja u Beogradu širila propagandni materijal s jasnim ciljem da podstakne obespravljene mase na potrebu organizovanog suprotstavljanja diktaturi krupnog finansijskog kapitala, koju tako poslušno sprovode ili su spremni da sprovode sve najjače političke organizacije.
PR je ubeđena da će nezdovoljstvo narodnih masa na prostoru bivše Jugoslavije uskoro morati dobiti i organizovaniji i osmišljeniji politički izraz s jasnim ciljem da se iz osnova promeni sadašnji odnos klasnih snaga, tako poguban za ogromnu većinu naroda.
