Proletarskaya gazeta – Rat i terorizam države na teritoriji Ukrajine

RAT I TERORIZAM DRŽAVE NA TERITORIJI UKRAJINE KAO MANIFESTACIJA SUKOBA IMPERIJALISTIČKIH SILA, UGLAVNOM SAD­a i RUSIJE, ZA SFERE UTICAJA

Proletarskaya gazeta (Proleterske novine)

Imperijalizam je kapitalizam na onom stadijumu razvitka, kada je – izgrađena dominacija monopola i finansijskog kapitala, izvoz kapitala dobio istaknuti značaj, započela podela sveta između međunarodnih kompanija i završena podela cele zemaljske kugle među najkrupnijih kapitalističkih zemalja…“

“…kada je cela zemaljska kugla bila podeljena – neizbežno je nastupila era monopolističkog posedovanja kolonija, pa prema tome i posebno zaoštrene borbe za podelu i ponovnu podelu sveta…“

V.I. Lenjin, Imperijalizam kao najviši stadij kapitalizma

Posle poraza Sovjetskog socijal­imperijalizma, brojnih šokova i ozbiljnih izazova, ruski kapital uspeo je da uzdigne Rusiju na nivo klasične imperijalističke sile, zauzevši mesto kao jedna od vodećih svetskih sila, sa svim problemima i ambicijama tog statusa, uključujući i učešće u borbi za preraspodelu sveta.

Zaključak da je ovo era “zaoštrene borbe za podelu i ponovnu podelu sveta..”, što je Lenjin isticao u Imperijalizmu… još 1916­te potvrđeno u praksi kroz dva svetska rata, takođe je aktuelno i danas.

Imperijalizam u borbi za preraspodelu sveta ne može da opstane bez ratova, uključujući i stalnu opasnost od svetskog rata. Scene žestokih borbi između SAD imperijalizma i ruskog imperijalizma sada su jasno vidljive na teritoriji Ukrajine.

„…za imperijalizam je bitna utakmica nekoliko velikih sila u težnji za hegemonijom, tj. za osvajanjem zemalja ne samo direktno za sebe nego i zbog slabljenja protivnika i potkopavanja njegove hegemonije…“

V.I. Lenjin, Imperijalizam…

Ruski kapital igra veliku ulogu u ekonomiji Ukrajine; imao je i ima zajedničku industriju, trgovinu i druge veze, i zato je očekivano da zadrži i proširi svoj uticaj u cilju ostvarivanja svojih interesa u ekonomiji Ukrajine. Ruski kapital će upotrebiti sva raspoloživa sredstva da zaštiti svoje interese protiv konkurencije. U Ukrajini konkurencija ruskom kapitalu je kapital iz zemalja Evropske Unije, ali pre svega nosilac uloge jedine svetske supersile, SAD imperijalizam koji vidi ruski imperijalizam kao opasnost, konkurenciju i protivnika, i zato će tražiti svaki način da oslabi tu poziciju. Po navodima Ukrajinske fiskalne službe, od dve stotine najvećih kompanija u Ukrajini, svaka deseta je u vlasništvu ruskog kapitala. Navodimo da su neke od najvećih kompanija Prominvestbank, koja odlučuje o protoku novca nekih od najvećih preduzeća u Ukrajini, Ruski Sberbank, Rosatom, Gazprom, holding metalurgije u Donbasu, “Lukoil – Ukrajina” i drugi. Neki od velikih kapitalista, koji predstavljaju ruski kapital i njegovu sferu interesa u Ukrajini su: Vagit Alekperov, Viktor Vekselberg, Alexander Babakov i kompanija “Eurasia Group”.

Rafinerija u Odesi “Karpatneftekhim” su deo najveće ruske korporacije “Lukoil” u vlasništvu Vagita Alekperova. 2012­te postavili su se kao kandidati za razvoj brojnih nalazišta nafte i gasa na ukrajinksim obalama Crnog mora. U to vreme, Viktor Vekselberg imao je u vlasništvu pet regionalnih gasnih distributera u Ukrajini, ali ih je zatim prodao “Gazpromu”. Danas zajedno sa ruskim milionerom Olegom Deripaskim kontroliše fabriku aluminijuma u Zaporožju.

Prvobitna “specijalizacija” Aleksandera Babakova i Konstantina Grigorišina u Ukrajini bila je električna enegrija. Prema ukrajinskim ekspertima, kompanija “VS Energy International”, koju poseduje Babakov, poseduje akcije u “Kherson Regional Energy”, “Zhytomir Regional Energy”, “Kirovgard Regional Energy”, “Chernovtsy Regional Energy”, “Odessa Regional Energy, “Khmelnitsk Reginal Energy” i “Zakarpatie Reginal Energy”.

Kompanija crne metalurgije ISD posluje na teritoriji Donbasa. 49.9% akcija te kompanije poseduju ukrajinski biznismeni, ali većina akcija je u vlasništvu investitora iz Rusije, koju predstavlja korporacija “Evraz Group.”

Od 1. oktorba 2014., Rusija je na drugom mestu po direktnim investicijama u Ukrajini, posle zemalja Evropske Unije. Pored ekonomskih interesa, ruski imperijalizam ima svoje vojne i političke interese u Ukrajini. Ovi interesi se najbolje vide na primeru pripajanja Krima Rusiji. Iako je Krim postao deo Rusije na referendumu, posle proglasa nezavisnosti i kao što je izgledalo uz pravo na samoopredeljenje, zauzeli su svoje mesto pod zaštitom oružanih snaga Rusije bez pristanka Ukrajine. Položaj na Krimu ne samo da je znatno ojačao vojni položaj Rusije na Crnom moru, već je jednako i oslabio vojni i politički položaj SAD imperijalizma u regionu. Pored toga, u slučaju priznanja pobede pobunjenika, čak i sa vraćanjem Donbasa u sastav Ukrajine sa širokom autonomijom, mogu se stvoriti oblasti pro­ruskih enklava koje će slabiti uticaj konkurencije iz SAD­a i Zapadne Evrope u drugim delovima Ukrajine.

Jasno je da ruski imperijalizam nije trenutno zainteresovan da održi vojni sukob na teritoriji Ukrajine i bio bi spreman da prihvati privremeno zaustavljanje sukoba na teritoriji Donbasa. Ovaj zaključak izvlačimo iz procenta učešća ruskog kapitala u kompanijama tamo. Zbog ovih klasnih interesa ruska buržoazija drži mirovnu retoriku prema Ukrajini generalno i dobročiniteljski atributi prema potlačenim masama u Donbasu moraju se razumeti: slanje humanitarnih konvoja, dobrodošlica za izbeglice na teriroriji Rusije, pružanje besplatne medicinske pomoći povređenoj deci, itd. Međutim, sudbina potlačenih masa u Donbasu nije briga ruskih vlasti – zato što do sada ruska buržoazija nije zvanično priznala postojanje Donjecke Republike i Luganske NarodneRepublike; u vreme serija uspešnih vojnih borbi, one su zaustavljene pod pritiskom vlasti u Rusiji. Tada su se oružane snage potlačenih masa Donbasa bojale ne samo ukrajinske buržoazije, već i čitave imperijalističke reakcije na sukobe, uključujući i ruski imperijalizam. Ruska buržoazija nije značajnije uticala u pomoći iz svog finansijskog sistema za nezavisnost Donjecke Republike; nije pomogla u obnovama fabrika, rudnika i nacionalnog ekonomskog sistema uopšte.

Od 1. oktobra 2014. direktne investicije vodećih zemalja Evropske Unije zauzele su prvo mesto velikom razlikom na listi investitora u Ukrajini, izuzimajući ofšhor regione, Rusija je na drugom mestu a SAD na trećem (direktne investicije iz SAD­a su direktno proporcionalne sa investicijama u Poljskoj). Ovim možemo zaključiti da je kapital zemalja Evropske Unije zainteresovan za očuvanje i stabilnost svoje pozicije u Ukrajini i ojačanje političkog uticaja. Zato ni EU nije zainteresovana za postojanje širokog vojnog konflikta na teritoriji Ukrajine.

SAD imperijalizam u ovom trenutku je zainteresovan za maksimalno oslabljenje konkurencije, na prvom mestu Rusije, ne samo u Ukrajini već i širom Evrope. Zato SAD želi da oslabi odnose između EU i Rusije i nagovori ih da se bore međusobno, posebno u Ukrajini i na graničnim područjima. Zato se fabrikuje ratna histerija u Ukrajini i obnavljaju vojni sukobi u Donbasu.

Ukrajinski Majdan, pod parolom borbe protiv oliarhije je zasnovan na narodnom nezadovoljstvu tadašnjim režimom, zbacivši pro­ruski režim Janukoviča. Za vreme državnog udara u Ukrajini u februaru 2014., članice EU i njihovi izaslanici bili su posebno aktivni u davanju podrške. To je bilo u interesu EU kapitala koji je težio da uspostavi pro­evropski režim u Ukrajini i znatno ojača svoju političku poziciju. Za vreme državnog udara, SAD imperijalizam je imao i svoju ulogu, ali manje od svojih EU saveznika, uvek pokušavajući da raspali vatru borbe. Cilj je bio naneti što veću štetu Rusiji, prevazilazeći ili potiskujući je sa trenutnih položaja sa najvećim mogućim gubicima, i kao drugo, da zauzme tržište Ukrajine sa najvećim pogodnostima, čak i po cenu da se potisnu EU saveznici.

Međutim, ruski imperijalizam je uzvratio udarac brzom aneksijom Krima i otvoreno podržao anti­majdanske proteste u Ukrajini. Aneksija Krima bila je snažan udarac za planove i interese SAD imperijalizma u borbi protiv ruskog rivala što je dalje zaoštrilo njihove odnose.

Kijevski Majdan je proglasio svoju lojalnost političkim principima EU buržoaske demokratije i zapadnim liberalno­buržoaskim vrednostima. Ovi slogani su bili dobro prihvaćeni sa željama i težnjama sintoburžoaskih slojeva u Ukrajini, posebno buržoaske inteligencije. Zato su sitnoburžoaski slojevi dobrovoljno formirali osnovu za Kijevski Majdan.

“Sitna buržoazija je “vođena pomamom” užasima kapitalizma je asocijalni fenomen koji je, poput anarhizma, karakterističan u svim kapitalističkim zemljama”

Lenjin

Međutim, samo jezgro Majdana su bili militanti koji su bili dobro obučeni, plaćeni i unapred naoružani. Ko je obučavao tu vojsku i u kom cilju? Oni su bili obučavani od strane Zapadnih organizatora Majdana na teritoriji zemalja centralne EU, posebno na teritorijama baltičkih zemalja i Poljske. Potreba za takvim pripremama došla je uglavnom iz straha da bi ukrajinske specijalne snage bile u mogućnosti da spreče državni udar.

Ovi militanti nisu bili ideološki opredeljeni. Među njima isticale su se pro­fašističke grupe koje su istrajno nametale masama fanatičku ideologiju ukrajinskog nacionalizma. Zašto su buržoaski organizatori ukrajinskog Majdana izabrali ideologiju podivljalog nacionalizma? U Ukrajini vodila seoštra borba između dva imperijalistička predatora, Rusije i SAD­a, koji su bili podržani od strane jedne ili druge ukrajinske grupe krupne buržoazije. Ukrajinski nacionalizam je omogućio političkim krugovima SAD­a, EU i Ukrajine da stvore propagandu u glavama ukrajinske javnosti o Rusiji kao prirodnom neprijatelju ukrajinskog naroda. Međutim, inicijatori i promoteri fašističke ideologije nisu uzeli u obzir posledice ove propagande na samu Ukrajinu, stvarajući antifašistički pokret i stvarni otpor u praksi pod internacionalnim sloganom “Fašizam neće proći!”. Zašto je značajan deo ukrajinske sitne buržoazije brzo usvojio tu pro­fašističku ideologiju, uključujući uzdizanje krvavih fašističkih dželata Bandere, Šuheviča i drugih na nivo nacionalnih heroja Ukrajine?

Nacionalistička ideologija je sitno buržoaskim masama Ukrajine bila privlačna zato što im je navodno dozvoljavala da podignu svoj materijalni status i ispune svoje uskoumne ambicije, ne samo od svog rada i svog društvenog značaja, već i na račun ugnjetenih drugih nacionalnosti. Nacionalni zanos ne dozvoljava ukrajinskoj javnosti da primeti da značajan deo populacije Donbasa i drugih oblasti čine građani Ukrajine, najviše ruske nacionalnosti i da će taj put nacionalnog prosperiteta neizbežno biti poliven krvlju i prekriven leševima sledbenika Bandere i Šuheviča.

Svejedno, opasnost od fašističkog puča u Ukrajini ne može bezuslovno odbačen. Na teriroriji Donbasa, oružje je bilo u rukama ugnjetenih masa koje uspešno odolevaju agresiji i od militantnih grupa nacionalista i od regularne ukrajinske vojske. Oružani otpor ovih masa i njihovi uspesi u borbi protiv ukrajinske armije uliva strah ne samo ukrajinskoj buržoaziji, već i buržoazije Rusije, Zapadne Evrope i SAD­a. Zato u slučaju pretnje da se borba za nacionalno oslobođenje pretvori u klasnu borbu, buržoazija može da iskoristi uspostavljanje fašističke diktature u Ukrajini, zasnovanoj na militantnim nacionalistima, jer je za buržoaziju klasni neprijatelj u obliku naoružanih obespravljenih masa daleko gori i opasniji od buržoaskih takmaca ili sukoba i problema među samom buržoazijom. Ne bi trebalo da zaboravimo iskustvo uspostavljanja fašističke diktature u Čileu.

Masovna uništenja spomenika Lenjina u Ukrajini nisu odražavala mržnju prema Rusima ili Rusiji. Devedesetih godina, ruska buržoazija je takođe skrnavila spomenike Lenjinu, Dzeržinskom i drugim legendarnim herojima proleteske revolucije 1917. Ovaj klasni vandalizam objašnjava se divljom mržnjom vladajuće buržoaske klase prema proleteskoj revoluciji i strahom od neizbežne diktature proletarijata – i u Ukrajini i u Rusiji. Tokom Drugog svetskog rata i ukrajinski i ruski narod branili su dostignuća proleteske revolucije i socijalističku otadžbinu od napada najreakcionarnijih snaga krupnog kapitala – fašističkih osvajača. Skrnavljenje slavne istorije Drugog sv. rata i spomenika herojima je posledica jasne divlje mržnje ukrajinske buržoazije i razjarene sitne buržoazije prema proleteskoj revoluciji.

Danas je antifašistički pokret u Ukrajini realnost, koji je nastao u Donbasu, Odesi i Krakovu, i širi se čitavom zemljom, mada sporo. Na taj način obespravljene mase se suprotstavljaju širenju fašizma. U prvim danima Majdana militantni nacionalisti sa svojom odlučnošću, organizacijom i istrajnošću, podstakli su stanovnike Ukrajine na uverenost u brzu pobedu. Sada pobeda Majdana deluje ispunjena i postaje stvarnost, ali se ispostavilo da su ideje i očekivanja bile samo laž – umesto uspona i napretka došao je kolaps ukrajinke valute, nagli porast troškova života, širenje razbojništa i bezakonje. U vladinim telima počinje jačanje stranog uticaja, koji je u suprotnosti sanacionalnim idejama; sva ukrajinska “oligarhija” je živa, zdrava, uspešna i “vlada” za sopstvene interese… Kao što je praksa pokazala, oružje koje je u rukama potlačenih masa Donbasa za sada nije pretnja buržoaziji Ukrajine, Rusij, SAD­a i drugih zemalja. Zašto je to tako? Do danas ruska buržoazija je vešto i uspešno poništavala svaku klasnu inicijativu od strane naoružanih radnika na području Donbasa. Ruska propaganda, kojoj su obespravljene mase Donbasa najpre verovale, preusmerava pažnju populacije na potrebu pregovora sa kijevskim buržoaskim agresorima, navodno kao jedini način da se spasi čitav narod Donbasa u trenutnoj situaciji, postavljajući se kao mirotvorac, skrećući pažnju obespravljenih masa od klasnih pitanja.

Naoružani militantni ukrajinski nacionalisti, koji se smatraju herojima i nadama Majdana, do sada su sebe u potpunosti omalovažili; pali su na nivo bandi plaćenih ubica, silovatelja, pljačkaša i dželata, ponavljajući sudbinu Bandere tokom Drugog sv. rata. Koji su drugi razlozi naterali ukrajinsku buržoaziju da tolerišu nacionalističke paravojne snage i da koriste njihove usluge? Prvo, težnje ruskog imperijalizma čiji je cilj da ponište svaku inicijativu radničke klase Donbasa mogu biti nepouzdane i kratkotrajne, dok će nasilni mir, nametnut uz učešće Rusije, ubrzati razvoj kasne svesti obespravljenih masa. U tom slučaju naoružane i sa borbenim iskustvom, obespravljene mase će predstavljati opasnost po buržoaziju. Da bi ih neutralizovali jedan mora da odugovlači sa primenom mirovnog sporazuma, a što paravojne nacionalističke snage mogu upotrebiti koje navodno nisu pod kontrolom vlasti u Kijevu. Drugo, pogoršanje socijalnoekonomske situacije u zemlji može ponovo izazvati novi masovni Majdan. U tom slučaju nacionalističke snage bi ponovo vodile proteste i skrenule nezadovoljstvo obespravljenih masa sa socijalne i kasne borbe ka borbi za interese buržoazije u sledećoj preraspodeli uticajnih sfera.

Treće, rastući antifašistički pokret koji se stvara od nižih slojeva može prerasti u klasnu borbu, baš zato što je fašizam proizvod i sluga krupnog kapitala. Zato će buržoazija tražiti način da zavede i neutralizuje takav pokret, kanališući ga protiv nacionalističkih partija i njihovih militantnih grupa, ali ne i protiv klasnih gospodara tih grupa. Četvrto, pogoršanje socijalnoekonomske situacije u zemlji i rastuća stopa nezaposlenosti samo će povećati obim borbe radnika za njihova osnovna prava. Za takvo brutalno suzbijanje radničkog pokreta potrebne su dobro obučene militantne grupe koje navodno nemaju povezanost sa postojećom buržoazijom, i koje navodno izvršavaju volju i brane interese samo oređenih kapitalista. Za takvu ulogu najpogodnije su nacionalističke militantne i ubilačke grupe poput “Ajdar”, “Dnepr” i “Istok” ukrajinskih “oligarha”. Itd.

“Drugovi, fašizam na vlasti je… otvorena teroristička diktatura najreakcionarnijih, najšovinističkijih, najimperijalističkijih elemenata finansijskog kapitala. Fašizam nije oblik vlasti vladajuće klase, niti vlast sitne buržoazije niti lumpen­proletarijata nad krupnim kapitalom. Fašizam je vlast samog krupnog kapitala. To je organizacija terorističkih osvetnika protiv radničke klase, revolucionarnih elemenata seljaka i poštene inteligencije. U spoljnoj politici fašizam je šovinizam u najgrubljem obliku, izazivajući zverku mržnju prema drugim narodima…”

“Razvitak fašizma i samo fašističke diktature, zauzima različite oblike u različitim zemljama, prema istorijskim, socijalno­ekonomskim uslovima, nacionalnim pitanjima i internacionalnoj poziciji u određenoj zemlji. U nekim zemljama, naročito tamo gde se fašizam nije proširio u masama i gde još uvek postoje unutrašnji sukobi među fašističkom buržoazijom, fašizam ne kreće u direktnu borbu za preuzimanje vlasti, već dozvoljava i drugim buržoaskim partijama, pačak i socijal­demokratama, da održe oređeni nivo legalnosti… Pre uspostavljanja fašističke diktature, buržoaska vlast uglavnom prolazi kroz brojne faze i usvaja mnoge reakcionarne mere koje direktno olakšavaju dolazak fašista na vlast. Svako ko se ne bori protiv reakcionarnih mera buržoazije i rastućeg fašizma u ovim početnim fazama nije u poziciji da spreči pobedu fašizma, već sasvim suprotno, olakšava tu pobedu”

Georgi Dimitrov, VII. kongres Kominterne, 1935

Posle puča u Ukrajini 2014. zemlju formalno održava buržoaski parlament. Međutim, Komunističkoj partiji Ukrajine (KPU) nije dozvoljeno da učestvuje u radu parlamenta, a kasnije je i stavljena pod zabranu organizovanja. Koji je glavni razlog za zabranu KPU? U svojoj osnovi KPU je revizionistička partija i nema mnogo zajedničkog sa komunizmom osim imena, što nije ništa posebno bitno. Poput Komunističke partije Ruske Federacije (KPRF), koja odražava interese buržoazije i zauzima njihove pozicije. Za razliku od KPRF­a sada, KPU se našla između sukoba dve grupe krupnog kapitala i bila je suvišna za obe strane. U takvoj situaciji, bila je beskorisna čak i kao bezuba opozicija buržoazije. To je bio glavni razlog za zabranu.

Posle puča u Ukrajini 2014. zemlju formalno održava buržoaski parlament. Međutim, Komunističkoj partiji Ukrajine (KPU) nije dozvoljeno da učestvuje u radu parlamenta, a kasnije je i stavljena pod zabranu organizovanja. Koji je glavni razlog za zabranu KPU? U svojoj osnovi KPU je revizionistička partija i nema mnogo zajedničkog sa komunizmom osim imena, što nije ništa posebno bitno. Poput Komunističke partije Ruske Federacije (KPRF), koja odražava interese buržoazije i zauzima njihove pozicije. Za razliku od KPRF­a sada, KPU se našla između sukoba dve grupe krupnog kapitala i bila je suvišna za obe strane. U takvoj situaciji, bila je beskorisna čak i kao bezuba opozicija buržoazije. To je bio glavni razlog za zabranu.

Zato moramo govoriti o mogućoj podršci Donbasu od strane internacionalnih progresivnih snaga. Ovo pre svega podrazumeva humanitarnu, finansijsku, diplomatsku i pomoć u informacijama, zbrinjavanje izbeglica, pomoć ranjenima i bolesnima, obnova fabrika, rudnika, javnih ustanova, stambenog prostora itd. Može se opravdati i slanje dobrovoljaca u Donbas, ali ne i zahtev da Rusija pošalje svoje trupe, kao što mnogi neodgovorni provokatori na to pozivaju. U ovom trenutku ulazak bilo koje regularne vojske neke od stranih sila na teritoriju Ukrajine i Donbasa može biti ozbiljna provokacija – takav potez bi možda pokrenuo i svetski rat. Zato vlasti u Kijevu u cilju stabilizacije političkog stanja na teritoriji Donbasa koriste svoju regularnu vojsku sa mnogim vrstama naoružanja, uključujući i vojne avione, moderno teško naoružanje (koje se ne koristi u ostalim oblastima zemlje) i grupe nacionalističkih bandi. Kijevska regularna armija i nacionalističke bande usmeravaju svoje napade na domove i javne ustanove, na fabrička postrojenja, uskraćujući radnicima mogućnost za miran rad i njhovim porodicama mogućnost bezbednog života. Žrtve njihove agresije su hiljade civila, uključujući i decu. Na okupiranim teritorijama kijevski agresori čine pljačku, nasilje nad civilima, ubistva, mučenja i drugo. Prema tome, otpor u Donbasu je direktno povezan sa kijevskom agresijom kao oružani odgovor u željida se odbrane njihove porodice, njihovi domovi i njihovo postojanje uopšte. Oni nisu niti imaju dugog načina.

Koji oblik društvenog uređenja je najpovoljniji za Donjecku Narodnu Republiku (DNR) i Lugansku Narodnu Republiku (LNR) – kao deo Ukrajine, kao deo Rusije ili nezavisne države?

Odgovor na to pitanje definitivno ne sme biti prepušten Rusiji, Zadadnoj Evropi, SAD­u ili Ukrajini. Stanovnici DNR i LNR su ostvarili svoju nezavisnost velikim žrtvama i sa oružjem u rukama. Zato o njihovoj daljoj sudbini samo oni imaju pravo da odlučuju. Ipak, pokušaćemo da procenimo ove tri opcije budućeg društvenog uređenja – u ovom trenutku nema drugih opcija u ovakvoj situaciji. U strukturi Ukrajine. DNR i LNR mogu se priključiti samo sa svojim posebnim statusom – federacija ili konfederacija. Međutim, sadašnji predsednik Ukrajine je zvanično izjavio kako vlasti neće dozvoliti federaciju na svojoj teritoriji. Prema tome ova opcija je jasno odbačena od strane Ukrajine. Ulazak DNR i LNR u structure Ukrajine pod drugim uslovima ne pruža garancije da državni teror, uključujući ubistva, pritvaranja ili deportaciju, neće biti prekinut i usmeren protiv stanovništva ovih republika pod optužbama za separatizam. Posebno naglašavamo velike količine prirodnog gasa koje se nalaze u ovim republikama. Tehnologija koja se danas koristi za vađenje gasa je opasna za prirodnu sredinu. Zato ne bi trebalo da bude ljudi na tim teritorijama. Prava na eksploataciju gasa u tom području otkupila je SAD zajedno sa svojim buržoaskim krugovima Ukrajine.

U trenutnoj situaciji DNR i LNR neće moći da postanu deo Rusije pod pod bilo kojim uslovima iz jednog razloga – Rusija se nije složila niti će se složiti da uključi ove teritorije u svoju državnu strukturu. Ona neće dalje narušavati svoje odnose sa SAD imperijalistima samo zbog nekog regionalnog konflikta. Zato ove države nemaju šansu da se oslone na model Krima.

DNR i LNR su ustvari već pobedile i proglasile svoju nezavisnost. Zato možemo govoriti samo o zvaničnom priznavanju nezavisnosti (poput Južne Osetije i Abhazije) ove dve države ili njihove federacije. U tom slučaju ove države će moći da dalje same odlučuju o svojoj sudbini. Ova opcija je jedina prihvatljiva za narod i već je izabrana i dobila legitimitet na referendum.

Da li je dogovor u Minsku februara 2015. izdaja Rusije i njenih odnosa prema DNR i LNR i diplomatski poraz u borbi protiv SAD imperijalizma na teritoriji Donbasa?

Braneći svoje interese na teritoriji Donbasa od pritisaka njihovih Zapadnih konkurenata, ruski imperijalisti su aktivno podržavali nezadovoljstvo naroda Donbasa sa rezultatima puča u Kijevu i odobrili formiranje narodne vojske u odbrani od nacionalističkih bandi. Kao i odgovor na upotrebu regularne vojske od strane vlasti u Kijevu protiv naroda Donbasa, sa podrškom iz vazduha i artiljerije na naselja i javne institucije. Tako su i otpočele velike vojne operacije na teritoriji Donbasa. Uspostavljajući liniju otpora prema agresorima, na teritoriji Donbasa održan je referendum na kome je željom većine stanovništva proglašena DNR i LNR, kao i organi vlasti. Inspirisani uspehom i nadom za pomoć od Rusije, narodna vojska je odbacila napade ukrajinske vojske i konačno prešla u kontranapad. Postojala je stalna pretnja od ponune u drugim delovima Ukrajine. Naravno, to je uzbunilo Zapadne i SAD imperijaliste i oni su pokrenuli progon ruskih imperijalista na međunarodnom nivou.

Međutim, posebna zabrinutost je strah svih ovih imperijalista, uključujući i Rusiju, da je značajan broj oružja sada bio u rukama radnika Donbasa i njihova uspešna borba protiv regularne vojske Ukrajine. To je nateralo imperijaliste ovih zemalja i buržoaziju Ukrajine da zajednički potraže rešenje na ovu klasnu pretnju. Ruski imperijalisti kojima se najviše verovalo od strane stanovništva Donbasa, preuzeli su inicijativu. Rusija je predložila nacrt dokumenta o rešenju, ustvari pri tome ometajući inicijativu narodnog pokreta i samih republika. Takozvani Dogovor u Minsku koji je odobren od strane lidera Rusije, Nemačke, Francuske i Ukrajine. Rukovodstvo DNR I LNR učestvovalo je samo kao deo radne grupe, navodno zbog njihovog nepriznavanja na međunarodnom nivou.

Da bi smo odgovorili na ova pitanja, moramo uzeti u obzir brojne bitne tačke Sporazuma iz Minska iz februara 2015.

Sporazum in Misnka ne dovodi u pitanje položaj Donbasa u strukturama Ukrajine, ne spominje se ni federalna struktura Ukrajine. Ovo odobrava nepriznavanje i eliminaciju DNR i LNR (pogledati tačke 1, 2, 4, 5, 9, 11, 12). U ovom dokumentu nema posebnog stava Rusije na pitanje sudbine republika, tačnije Rusija je bezuslovno podržala ovu odluku. Šta više, zvaničnici Rusije odbili su zahtev lidera DNR u proleće 2014. za pripajanje DNR i LNR u strukturu Ruske Federacije. Kao što se navodi u tački 11, reforma ustava mora se sprovoditi pod inicijativom vlasti u Kijevu i samo pod njihovom kontrolom. Učešće predstavnika Donbasa u takvoj reformi svedeno je na nivo savetnika. U tački 10, razoružanje svih ilegalnih grupa se odnosi u praksi samo na snage u Donbasu, pošto su naoružane grupe nacionalista već zvanično priznate i prema tome neće biti razoružane. Tačka 5 o pomilovanju i amnestiji pobunjenica i svih civila u Donbasu, koje vlasti u Kijevu nazivaju separatistima, navodi da autori Sporazuma, uključujući i Rusiju, smatraju borbe i civile Donbasa za kriminalce, iako su branili svoje domove od kijevskih agresora i nacionalističkih bandi po cenu svog života i moguće deportacije.

Nema sumnje da rat u Donbasu nisu rezultat revolucionarne situacije u regionu i da narodna vojska nije uzela oružje da se bori protiv klasnog neprijatelja. Rat u Donbasu je rezultat borbe različitih grupa krupnog kapitala za preraspodelu uticajnih sfera, kao i borba za odbranu od agresora kijevske buržoazije oružanim putem. Pod bilo kojom opcijom administrativnog uređenja DNR i LNR, ugnjetene mase Donbasa bi sigurno bile pod jakim uticajem neke od buržoazija, uključujući i svoju. Njihova borba sa klasnim neprijateljima je neizbežna u bliskoj budućnosti, kao i u bilo kom klasnom društvu, i zato radnici Donbasa moraju sačuvati oružje koje danas imaju u svojim rukama.

Tačke Sporazuma iz Minska dokazuju da ruska buržoazija ne samo da nije prihvatila ove republike u strukturu Ruske Federacije, već nije ni priznala njihovo postojanje. Ovim Sporazumom bezuslovno su predali herojski narod Donbasa nasilju kijevskih agresora i njihovih nacionalističkih bandi.

On pokazuje da ruski imperijalisti gube borbu za Donbas od SAD imperijalizma. Sa tavkim sporazumom i njihovim interesima u Donbasu, ruski kapital će morati da stvara nove sporazume sa vlastima u Kijevu, koji su opet više orijentisani prema Zapadu i naročito prema interesima SAD­a.

Mi ne savetujemo naivno poverenje u lepe reči ili tvrda obećanja bilo koje buržoazije ili njihovih slugu.

Mi ne savetujemo naivno poverenje u lepe reči ili tvrda obećanja bilo koje buržoazije ili njihovih slugu.Borba SAD imperijalista i ruskih imperijalista na teritoriji Ukrajine za preraspodelu uticajnih sfera, kao i drugih značajnih interesa, oslabio je obe suprotstavljene strane i potvrdio je pravilo o propadanju kapitalizma. A sve ovo u suštini upućuje na činjenicu da svet ulazi u eru ratova za nacionalno oslobođenje i proleterske revolucije. Proleteri bilo koje zemlje ne mogu stajati zajedno sa bilo kojim agresorom. Zato proleteri ne smeju podržati ni Rusiju ni SAD imperijalizam u konfliktu. Slabljenje sveta kapitala objektivno pomaže revolucionarni proletarijat. Zato u svakom događaju proleteri moraju proceniti situaciju sa trenutnih odnosa prema revolucionarnim ciljevima njihove borbe.

Jedna od velikih prednosti kijevskog Majdana je masovno učešće urbane sitne buržoazije u masama. Mnogi od njih su bili politički organizovani od strane njihovih partija koje su videle priliku za uspostavljanje buržoaske demokratije a protiv diktature buržoaske “oligarhije”. Međutim, radnici nisu učestvovali u Majdanu i nisu ga podržali. Zašto je tako bilo? Ukrajinski radnici nisu imali svoju klasnu političku avangardu, a njihovi sindikati su fokusirani na unutrašnje borbe. Pored svega zahtevi Majdana nisu imali ispunjenje klasnih interesa radnika, kod kojih se socijalni interesi radnika uglavnom rešavaju na nivou preduzeća ili profesije. Pa ipak, mi pozivamo na upotrebu bilo kog budućeg Majdana za revolucionarnu agitaciju ali bez podrške bilo koje od buržoaskih grupa.

Još jedna karakteristika kijevskog Majdana je da je samo jezgro bilo sačinjeno od dobro obučenih buržoaskih militanata. Velika većina ovih militanata promovisala je ideologiju Bandere, a to je fašizam. Takav nastup dao je kao rezultat pojavu antifašističkih pokreta na celoj teritoriji Ukrajine pod sloganom “Fašizam neće proći!”. Organizovani radnici Ukrajine učestvovali su u antifašističkim porketima i nisu prihvatili da borba sindikata ostane usko vezana samo na rezolucijama o njihovim lokalnim unutrašnjim problemima, iako još nisu imali svoju politički avangardu. Mi pozdravljamo ukrajinske antifašiste i slogan “Fašizam neće proći!”, međutim skrećemo pažnju na učešće buržoazije u pokretu i njihovog pokušaja da antifašističku borbu okrene u smeru borbe protiv nacionalističkih partija i njihovim militanata, a ne protiv klasnog neprijatelja i gospodara tih nacionalista – finansijske “oligarhije”. Taj pravac borbe je slepa ulica. Pozivamo sa pažnjom na ove činjenice i da se njihova borba fokusira na klasna pitanja, uključujući i antifašističku agitaciju, posebno u preduzećima, ojačavajući svoje položaje i izlažući demagogiju i trikove buržoazije.

Rat u Donbasu je jasno rezultat borbe imperijalista Rusije i SAD­a za preraspodelu sfera uticaja kao i interese svojih klasa. Međutim, u ovom sukobu sa jedne strane je većina stanovništva Donbasa, a sa druge regularna vojska Ukrajine i nacionalističke snage. Stanovništvo Donbasa je nevoljno zaštićeno interesima ruskog imperijalizma i povezanih krugova buržoazije u Ukrajini. Regularna vojska i grupe nacionalista vode otvorenu borbu za interese USA i zapadnog imperijalizma i povezanih krugova buržoazije u Ukrajini. Stanovništvo Donbasa nije homogeno u svojim socijalnim i klasnim podelama. Krugovi buržoazije DNR i LNR se međusobno bore za svoje sebične interese kao i za interese ruskog imperijalizma, i narodna vojska je bila primorana da se naoruža u cilju svoje zaštite, njihovih porodica, kuća i radnih mesta od kijevskih agresora. Zato je borba pobunjenica odbrambena i opravdana. Ali ovi borci ne smeju zaboraviti da je svaka buržoazija korumpirana i sposobna da izneveri.

Pozivamo sve progresivne snage i organizacije radnika sveta za punu podršku oružanoj borbi stanovnika DNR i LNR protiv kijevskih agresora i pro­fašističkih bandi nacionalista.

Pozivamo sve progresivne snage i proletere sveta da razoktriju izdajničku suštinu takozvanig Sporazuma iz Minska februara 2015. prema interesima obespravljenih masa DNR i LNR i označe ruski imperijalizam kao sramni za izdaju obespravljenih masa imperijalistima SAD­a, Nemačke, Francuske i reakcionarnim buržoaskim vlastima Ukrajine za nastavak njihove agresije na Donbas, za masovno ubijanje civila, razaranje gradova i kuća, za mučenje i zlostavljanje zatvorenia i civila, itd.

U ovom tekstu postavili smo zadatak da fundamentalno procenimo trenutnu političku situaciju u Ukrajini i da prikažemo klasnu poziciju na neka od specifičnih pitanja, uključujući i aneksiju Krima od strane Rusije i agresiju vlasti u Kijevu protiv Donbasa. Nismo detaljno analizirali radnički pokret u Ukrajini, ali je važno napomenuti da radnička klasa Ukrajine još uvek nema svoju političku avangadu i da je nivo organizacije još uvek na radničkim sindikatima koji deluju unutar buržoaskih zakona i nisu u mogućnosti da se izbore za socijalna pitanja bez prelaska u revolucionarnu klasnu borbu. Radnički pokret u Rusiji danas nema puno razlika u klasnom smislu od radničkog pokreta u Ukrajini. Zato radnička klasa Rusije nije bila u mogućnosti da ispuni svoju internacionalnu dužnost i stane u odbranu obespravljenih masa Ukrajine.

http://red­kommuna.narod.ru/pgazeta/en/about.htm

proletarskaya.gazeta.leningrad@gmail.com