Sve je već rečeno o radništvu na ovim prostorima – da se ono nije nikada formiralo kao proletarijat sposobno da odlučno brani svoje klasne interese, da je dozvolilo da im se prvo partijskobirokratska vrhuška nametne u drugoj polovini dvadesetog vijeka, a onda da im ti isti „partijaši“, umjesto priča o socijalizmu i boljem društvu, nametnu nacionalizam, mržnju, rat, zločine i još veću bijedu; da su im isti ti partijaši i novopečeni kapitalisti oteli fabrike, koje su bar formalno bile njihove i istjerali ih na ulice ili stavile u ponižavajući ropski položaj. Potpuno razbijena, dezorjentisana i samo sa segmentima klasne svijesti ispoljenim u pojedniim situacijama, neorganizovano i stihijski, ta radnička klasa više ne predstavlja skoro nikakvu trenutnu prijetnju za postojeće režime. Čak se niko i ne osvrće na njihove pojedinačne proteste. Ako se i dese, mafija na vlasti pozove korumpirane vrhove sindikata, malo se puste neka obećanja ili priprijeti silom. U privatnim fabrikama multinacionale, i u uslovima strahovite diktature, radnici ni ne pomišljaju da imaju pravo da pruže bilo kakav oblik otpora, čak ni u odbranu ljudskosti a ne radničkih prava.
Vrhovi sindikata su odavno potkupljeni i stavljeni u službu režima i to je opštepoznato mjesto. Da su se mnogi od njih napljačkali, takođe je poznato. No, postavlja se jedno pitanje, vrlo bitno i koje određuje dalju perspektivu klasne borbe obespravljenih – pitanje odnosa prema vrhovima sindikata i čak samim sindikatima. To se posebno odnosi na sve organizacije i grupe koji pretenduju da zastupaju interese radništva i svih obespravljenih, tzv. ljevicu.
Partija rada godinama pokušava na masovnijim sidnikalnim okupljanjima, a posebno okupljanjima tokom 1. maja, da ukaže na tu izdajničku ulogu vrhova sindikata. Da članstvo treba da ruši te vrhove ili da se osnivaju novi, borbeniji sindikati. No, to za sada ne nailazi na aktivniju podršku. Tu je još jedan momenat bitan, što sve ljevičarske grupe raznih orjentacija na svim tim skupovima daju otvorenu ili posrednu podršku tim sindikatima, bolje reći njihovim vrhovima i samom režimu. Time se ove grupe svrstavaju u blok odbrane postojećeg sistema. Među njima nema nimalo inicijative da se napravi iole ozbiljniji iskorak, distanca od takvih vrhova sindikata i njihovog sluganstva režimu, u pravcu radikalizacije i organizovanije klasne borbe. Prvomajski ”potesti” su odavno postali režirani performansi sa mnoštvom šarolikosti, veselja, šetnji i pasuljijada. Kao da se živi u ko zna kakvom blagostanju, da je radnička klasa ostvarila svoje ciljeve i ima političku vlast.
Partija rada ne samo da neće učestvovati u tim maskaradama glumljenja protesta, nego će nastviti borbu protiv takvih vrhova sindikata i demaskiranja političke linije svih grupa koje sepredstavljaju ljevicom, a u suštini su ili sluge režima ili nadnacionalnog kapitala.
No, 1. maj je borbeni praznik radničke klase, gdje se tokom tog dana demonstrira, hapsi, a i gine, kao nastavak i sastavni dio svakodnevne borbe i on će to ostati dokle god bude kapitalizma. Njega će slaviti i braniti svi oni obespravljeni širom svijeta koji su spremni da ruše ovu globalnu diktaturu zločina i eksploatacije koja nema granica. Na nama je na ovim prostorima da se obračunavamo idejno a sve više i u samoj praksi sa svima koji izdaju interese obespravljenih klasa, interesa porobljenih zemalja i naroda. A izdajnika se nakotilo, da ne daju disati…
Rušiti diktaturu kapitala i njihove sluge!
Balkanskim pokretom otpora!