Nakon raspada Jugoslavije i ratova, 1. maj se nije obeležavao. Kasnije je nastavljeno po izletištima to malograđansko praznovanje. Borbeni praznik radničke klase davno je izgubio tu svoju osobinu na ovim prostorima.
PR je prva organizacija koja je na beogradskim ulicama 2000i nekih počela da obnavlja neke naznake borbenog duha tog praznika. PR je nekoliko godina sama ispred uništenih fabrika u Rakovici, ispred Vlade, spomenika Dimitriju Tucoviću manifestovala sa crvenim zatavama. Parolama i govorima je pokušavala bar malo da utiče na svest obespravljenih masa da počnu izlaziti na ulice, na proteste. Tih godina su i ostale levičarske grupe počele da manifestuju po beogradskim ulicama.
Onda su sindikati pod pritiskom počeli da izvode radnike na ulice. Potkupljeni vrhovi sindikata istovremeno je trebalo da olakšaju process tzv. privatizacije, odnosno da preduprede druge oblike otpora. Oni su svesno ušli u maskaradu od tzv. socijalnog dijaloga, (trijada: poslodavcidržavasindikati), a što je bio uvod u totalnu kapitulaciju tih sindikata.
PR se sa ostalim levičarskim grupama priključila sindikalnim protestima, pokušavajući zajedno da im daju malo borbeniji karakter. Međutim, u tome se nije uspelo. Sve se svodilo na tzv. protestne šetnje, bez imalo vidnog klasnog otpora i volje da se demonstrira.
Nakon nekoliko godina PR je odustala od protesta sa sindikatima, pokušavajući da svojim izolovanim akcijama samostalno pokaže koji su putevi borbe protiv diktature kapitala. No, ni to nije nailazilo na podršku, čak ni kod levičarskih grupa koje su i dalje manifestovale sa takvim sindikatima.
PR podržava sve pokušaje da se utiče da predstavnici radničke klase izađu na ulice i demonstriraju.
No, PR će voditi odlučno idejnu borbu protiv onih koji pozivaju na protestne šetnje umesto demonstracija, koji svojim parolama napadaju “slabosti” i “nepravde” samog sistema, umesto osnove na kojima počiva taj sistem, pod izgovorima da nije vreme za radikalniji nastup. Za njih i neće nikada biti vreme za radikalniji nastup, jer oni sa reformističkih pozicija preuzimaju ulogu već skoro nestalih i potkupljenih sindikata u odbrani samog sistema, odnosno kolaboracije sa centrima moći globalnog kapitala.
Vreme koje je pred nama ostavlja levicu na brisanom prostoru pred naletom opšteg fašizma i sve veće diktature kapitala. Buđenje klasne svesti ne može biti ako se kreće sa reformističkih pozicija, već obrnuto – revolucionarna pozicija budi mase i rasplamsava njihov klasni otpor i jača klasnu svest. Kada levica, bilo to PR ili bilo ko drugi, baci bar jedan kamen na institucije sistema, njegove branitelje, biće prvi dokaz da se nešto menja. To će biti signal da se levica radikalizuje, a sa takvom i jedino takvom levicom će poći i obespravljene mase, svi ti radnici zatvoreni u okove privatizovanih fabrika, svi ti mladi ljudi iz predgrađa bez perspektive, sva ta pamet Srbije, BiH, Hrvatske, Kosova, Makedonije…, sve to najbolje u tim narodima koje neće da potone i valja se u tom glibu opšte nepravde, korupcije, eksploatacije, siromaštva…
U susret klasnom otporu!
Jedino revolucionarnom borbom!