Često je Miloševićev režim etiketiran kao fašistički, što nije bilo tačno. Istina je da je taj režim odgovoran za razaranje Jugoslavije, stradanje jugoslovenskih naroda i stradanje samog srpskog naroda, no ne može se okarakteristati kao fašistički, iako je u pojavnim elementima tog režima bilo i elemenata fašizma. To se pre svega ogledalo u propagandi, ulozi neprikosnovenog “vođe”, proglašavanje „svog” naroda izabranim, samim idejama etničkog čišćenja, zločinima itd.
Da bi jedan režim bio fašistički treba pre svega da na delu bude sprega najreakcioanarnijih elemenata krupnog kapitala i najgorih oblika šovinizma. To ovde u Srbiji nije bilo moguće iz mnogih razloga, a pre svega jer je tek izlazila iz tzv. socijalističkog perioda i nije bila izvršena potrebna koncentracija kapitala, niti je krupni svetski kapital stao iza te politike. Sem toga, režim, i pored apsolutne kontrole nad polugama državnog aparata, nije bio u stanju, niti je zbog rata i bio zainteresovan da stavi pod kontrolu sve segmente društvenog života. Sa slomom ovog militantnog nacionalizma, prvenstveno na spoljnjem planu, izgledalo je da je otvoren prostor za prodor tzv. savremenih oblika građanske demokratije u Srbiji, a da je to četništvo ostavljeno negde po strani.
Od tada je prošlo dosta vremena, pogotovo za one koji su očekivali neki bolji život. Započeti proces otimanja tzv. društvene imovine od radničke klase je u potpunosti završen. Izdigla se nova kapitalistička klasa koja je nastupala sa neoliberalnom ideoleogijom i koja je vršila pljačku mnogo agresivnije i beskrupuloznije nego što je to činio Miloševićev režim. Ta klasa nije birala sredstva kako će uvećati svoje bogatstvo.
I kada su ti srpski kapitalisti poželeli i političku vlast naišli su na zid. “Država Srbija” je odjednom upozorila da se ne sme preći “crvena linija”. To upozorenje nije dato od strane samog režima, jer on za to nije imao snage, već po diktatu i uz pomoć stranog multinacionalnog kapitala koji su instalirali na vlast svoje marionete. A ta “crvena linija” je bila da se ne smeju ničim narušiti interesi međunarodnih finansijskih institucija, odnosno nikakvo stavljanje prepreka, niti konkurencije tom kapitalu u zaposedanju privrednih i svih drugih resursa ukoliko budu zainteresovani za to. Znači, na delu je savremni oblik okupacije. Posle će samo doći vojnici da sve to osiguraju.
Domaća buržoazija obavila je taj prljavi posao opšte pljačke i siromašenja stanovništva. Krupni kapital dolazi na čisto preko svojih političara sa represivnim aparatom i potpunom kontrolom medijskog prostora. Na drugoj strani, zbog opšte krize kapitalizma, imperijalističke zemlje prihvataju fašizam kao jedan od načina da se spasi sam sistem. I ta sve veća fašizacija Evropeutiče na Srbiju da i ona počinje da ne odbacuje fašizam kao model svog uređenja. Postavlja se samo pitanje koliko će ta fašizacija brzo ići, jer je već uveliko upitna i čak karikaturalna sama suverenost Srbije i ostalih nacionalnih država na Balkanu. Te države više nisu u stanju, niti smeju nista da odbiju što dolazi kao diktat tog kapitala.
U takvoj situaciji u samoj Srbiji počinju otvoreno da jačaju fašističke stranke, dok ostale stranke pokušavaju da se, kroz modifikovanu fašističku ideologiju, prilagode i pripreme za nadolazeće. Razlika među njima je samo u aromi tog fašizma, da li tamjaniše ruskim imperijalizmom ili je taj prepoznatljivi nacinatovski vonj. I ti novi vetrovi na srpskoj političkoj sceni počinju sve jače da duvaju, a verovatno uskoro i u samom parlamentu i vrhovima vlasti.
Rehabilitacija Draže Mihailovića je bila uvertira i ne samo namera da se amnestira politika devedestih, nego da se legalizuje segment same četničke politike kao vodilja u pozicioniranje Srbije danas, a to je to kolaboracionaštvo. Ovog puta kolaboracija sa nekim novimstarim okupatorima u zavisnosti kako ko to posmatra. U zavisnosti od fašizacije samih savremenih okupatora će zavisiti koliko će biti i fašizma u samoj Srbiji. Znači rehabilitacija Draže Mihailovića je ujedno nagoveštaj koketiranja režima sa fašizmom, odnosno priprema terena da se on u potpunosti legalizuje u Srbiji. Zato je rehabilitacija Milana Nedića ne samo uvod u rehabilitaciju Ljotića i ostalih fašista, nego i pripreme masa da se mora priznati i okupacija ma u kakvom obliku ona bila.
I da se vratimo na početak i suštinu rehabilitacija i fašizacija. Da se vratimo na samu suštinu, a to je da se iza pomenutih rehabilitacija krije savremeni oblik okupacije i učvršćuje diktatura kapitala u samoj Srbiji. Time se otvara mogućnost da privatizacija postane opšta i potpuna, a sama eksploatacija porobljenih masa sve razuzdanija. Za fašizaciju ove “Vučićeve Srbije” su danas mnogo povoljniji uslovi nego za vreme Miloševićevog perioda. Izvršen je znatni stepen centralizacije kapitala u malom broju ruku, a krupni svetski kapital sve više stoji iza režima i diktature kapitala u Srbiji.
I dok su četništvo i ostali nacionalizmi po bivšoj Jugoslaviji izašli iz šinjela nekadašnjih nazovi komunista, današnji fašizam se prevenstveno uvozi i oživljava spolja. Ne treba ni sumnjati da će uskoro u Srbiji biti dočekivan sa “hlebom i solju”.
Ako se nekome čini da su sve ove ocene preterane da se samo vratimo na jednu od definicija fašizma i da vidimo da li se on ostvaruje preko leđa najširih masa u Srbiji, a definicija glasi: “Fašizam je otvorena teroristička diktatura najrekcioanrnijih i najšovinsitičkijih imperijalističkih elemenata finansijskog kapitala”.
Da li to sve već živimo i osećamo?
Antifašistima, pre svega komunistima, ostaje da se otvoreno pogledaju oči u oči ne samo sa fašistima na ulici, nego pre svega da priroritet borbe usredsrede na rušenje sadašnjeg režima u Srbiji i pružanju otpora imperijalistima, jer taj režim je zaštitnik fašizma koji je već na putu da se odomaći u Srbiji. Ne treba ponavljati poznato da su komunisti ti koji će doći prvi na udar fašizma pre nego što se obruše i na ostale “manjine” i “nepripadajuće” na sve slobodoumno, misleće i ljudsko.
No, sadašnji antifašisti u Srbiji, dokle god ne izađu iz “pelena”, nemaju pravo na parolu No pasaran! Nemaju pravo na tu parolu jer su horde zla već tu – prošle su i prolaze bez nekog većeg otpora. I ubrzano ih pripremaju za nove bestijalnosti pod okriljem “civilizovanog poretka” i “civilizacijskih vrednosti”.
Za časni naziv antifašita, odnosno komunista treba se izboriti. Isto onako kako su se borili i bore antifašisti i komunisti svuda po svetu.
Smrt fašizmu – sloboda narodu!
Balkanskim pokretom otpora!