Jedan od osnovnih problema savremenog čovečanstva je svakako verski fundamentalizam, odnosno nastojanje verskih institucija da se ponovo na istorijskoj ravni pojave kao neko ko odlučuje o kretanju tog čovečanstva. Neko će možda reći da te institucije nikada i nisu gubile svoju moć u kreiranju društvene svesti, nacionalnih i državnih politika i za to će ponuditi mnogo argumenata. Tome u prilog ide i to što se u opštoj krizi jednog odlazećeg sveta ponovo pojavljuju upravo i ta nastojanja da se vrati sjaj i moć svim tim crkvama i džamijama, u njihovim pokušajima da se oživi feudalna i ko zna još kakve epohe. Zato ih valjda toliko i zidaju na svakom koraku, jer izgleda kao da ovaj svet ne moze više napred, a religiozne institucije mu tu dođu kao sveži vazduh umirućem. I sasvim je realno da religozne institucije jačaju u svetu koji je postao potpuni gubitak ljudskosti – pa se u „duhovnoj pustoši“, kao uvek, ljudi vraćaju prošlom i besciljno tumaraju bez ikakve želje da osmisle i izbore se za buduće.
A upravo je taj buržoaski svet koji je iživeo svoju epohu bio nosilac tog istorijskog obračuna sa tim prošlim, koje su religiozne institucije nosile sa sobom. Moderni buržoaski svet je sa svojim revolucijama u praksi revnosno krenuo da poruši sve te verske simbole sa svojih trgova, proterujući crkve iz škola i terajući ih što dalje od dece da ih ne zaraze svojim otrovima. Time su te revolucije u svom obračunu sa feudalizmom i podsticanju jednog novog i naučnog pogleda na svet imale i taj pedagoški značaj u vaspitnju novih generacija dece.
I ma kako se današnje religiozne institucije pokušavale prilagoditi, osavremeniti i držati korak sa vremenom, čim se malo začeprka po njihovim „istinama“ vidimo da tu nema nikakvog pomaka. Ostali su samo tragovi od tih velikih društvenih misli i pokreta u istoriji čovečanstva, koje su davno izgubile svoju progresivnu ulogu, upravo kanonizaranjem tih mišljenja i izdizanjem verskih institucija i njihovih staleža koji su se pokazali najboljim zaštitnicima klasnih poredaka. I danas su te institucije samo odrazi tog raspadajućeg kapitalističkog sveta – moćne pljačkaške i banditske organizacije, koje ne samo da pokušavaju da povrate svoj uticaj na mase, nego, kao najgore i najreakcionarnije političke organizacije, direktno se uključuju u pokušajima ustrojstva totalitarnog sveta.
Da se ovde ne vraćamo na poznatu i zločinačku ulogu ovih institucija tokom ratova na jugoslovenskom prostoru onih 40-tih i 90-tih.
Kako terati ovu „gubu iz torina“ i ko to može?
Sigurno da radikalni zahtevi ka ograničavanju, a da ne govorimo o zabrani ili uništenju ovih institucija nailaziće na užasavanje i veliki otpor verujućih ljudi, jer su upravo ove institucije kaosine quan non svog opstanka davno postavile određene imperativne zaheve pred svojim vernicima. One su uvek od vernika, da bi ih uopšte primili pod svoje krovove, zahevali da pokorno prihvate da je institucija neodvojiva od vere i čak iznad vere. Time je zaštićena klasna struktura religiozne institucije i njena vladajuća klika.
No, do tog velikog i neizbežnog obračuna revolucionarnih masa sa ovim institucijama, a toga je već bilo u „sretnim vremenima“, s poukama da ovim silnim zdanjima treba dati neku funkcionalnu ulogu za dobrobit celog naroda, moraju se danas biti i te male bitke protiv tih isturenih ešalona klasnog protivnika. A tu nam neprijatelj daje mogućnosti, jer njegova želja za „ljudskim dušama“ je na istom fonu kao i želja kapitala za profitom. I tu nikakve razlike nema.
Pravljenje ustupaka tzv. sekularne države i vladajuće klase religioznim institucijama je dobra prilika da se biju te male bitke, jer su one i klasne i civilizaicjske.
Arlaukati, da se ne pristaje da sekularna država ima zvanične religiozne simbole, religiozne državne praznike i svoju religioznu himnu; da se ne pristaje da veronauka može biti predmet u školama; što se vrši agresivna religiozna indoktrinacija po školama; što nazovi sekularna država svojim propisima i kršenjem njenih sopstvenih zakona stvara prostor ovim institucijam za još veću pljačku; što je religiozni stalež zaštićen i privilegovan u odnosu na ostale građane države; što država podstiče da se religiozni rituali predstavljaju kao običajni i kulturni obrasci jednog naroda… I arlaukati do neba što se religozne dogme masovno pokušavaju nametnuti kao obrasci po kojima se moraju vladati i ponašati ljudi koji žele biti oslobođeni svakog ropstva pa i tih religioznih lanaca…
No, ne treba imati iluziju da se tim malim bitkama i zahevima, upućenim sve manje tim sekularnim državama, jer su one danas manje ili više deo „neprirodne koalicije“ i deo udruženih zločinačkih poduhvata kapitalističke klase, mafije i religioznih kasti u raznim odorama.
Znači, trebalo bi se vratiti na početak stupanja na pozornicu ovog modernog buržoaskog sveta. Vratiti se na njegov početni revolucionarni zanos i porušiti sve te simbole duhovnog, i ne smo duhovnog ropstva. Nisu kasnije ni komunisti raznih zemalja zaostajali za revolucionarnom buržoazijom.
No, za taj nužni istorijski čin je potrebno da naraste i spoznanje, ali najviše i klasna mržnja među onima koji će krenuti da uništavju ne samo klasni buržoaski sistem, nego i one koji će ga braniti sa svojih porti, zvonika i minareta. Bilo zapomažući ili sa proturenim dugim cevima.
Do tog trenutka ponovnih lučonoša i mile nam svetlosti, nek traje „božje carstvo na zemlji“, i nek se ropće, kleči i klanja u svim tim lepim i zločinačkim zdanjima na njoj. A što se tiče ratova, stotine hiljada poginulih, neprestalnih kolona izbeglih, sveopšte bede, nepravde i očaja, nek neko o tome drugi brine. Naše je vaskoliko carstvo nebesko, a ako zafali i ovozemaljsko…