Osnovna pitanja sadašnjeg pokreta u Srbiji jesu pitanja taktike i pitanja konkretnog cilja. Ovde se čak i nećemo baviti nepostojanjem subjekta (iako je to pitanje izuzetno bitno i ne slažemo se sa tim da politički subjekat u potpunosti ne postoji), već o tome da sadašnji pokret ne može da probije sopstvenu kontradikciju i da ona ne počiva samo na “nerazumevanju” odnosa koji su nastali, već i na materijalnoj potrebi da osvoji vlast “bez krvi”.
Pozabavimo se prvo činjenicama. Činjenica je da da su mase ustale, da u praktično čitavoj zemlji ne postoji ni zabačeno mesto koje nije dotaknuto ovim pokretom i da ovaj pokret je među jedinstvenima u istoriji (Srbije) po tome. Činjenica je i da je mirna blokada kao metoda dala izuzetne rezultate u mobilizaciji masa. Činjenica je i da takve metode ne mogu da zauzmu vlast. To je ono što je pokazala i pokazuje praksa još od januara ove godine. Hajde još i da pogledamo istorijski razvoj ovog pokreta.
Ovaj pokret kao inicijalno studentski započeo je blokadom fakulteta u kome je jedna istaknuta karika (iako ne i ekonomski toliko značajna) ostala “van sistema”. Tom tadašnjem studentskom pokretu ostaje “na čast” veliki stepen organizacije svojih redova, koordinacije i militantne discipline kojom se nisu dali u sukob za koji nisu bili spremni. Mi smo već rekli kako nije slučajnost što je upravo u toj socijalnoj grupi, koja jeste sposobna da odvoji ljude, vreme – jednom rečju “kadrove” i organizaciju kao katalizatora šireg socijalnog nastupanja. I upravo tako se i odigralo. Režim nije uspeo ni jednom dosadašnjom taktikom da slomi pokret, naprotiv, pokazao je svoju slabost nasuprot istinski masovnog i dobro organizovanog pokreta, i doživeo je poraz u toj etapi faze razvoja.
Nakon inicijalnih pobeda samih studenata usledio je široki polet i prelivanje blokada sa fakulteta na ulice. Zašto je bitno posvećivati se ovim naizgled nebitnim detaljima? Zato što u njima vidimo transformacije iz jednog oblika u drugi. Na taj način izbegavamo grešku da razvoj pokreta posmatramo samo kao promenu u kvantitetu, kao samo nagomilavanje brojeva, već kao promenu u kvalitetu. Pokret u januaru nije više isto što i pokret u decembru. Pokret u martu isto tako više nije isto što je bio u januaru. On je postao nešto više.
Snage su skupljene, narod mobilizovan, marševi omladine pokazuju novu čvrstinu i dostojni su uvrštavanja u istoriju, podsećajući na nešto daleko moćnije od praznih i demagoških fraza koje mu se naturaju. U tom opštem poletu kontradikcija između nivoa organizacije, tačno određene taktike i promašenog cilja dolazi do svog klimaktičnog, a po pokret anti-klimaktičnog momenta. Slabosti i kukavičluk “prednjih odreda” preliva se na mase, dezorganizacija postaje glavna karakteristika,a režim može da poveruje u svoje “čudo spasa”. Dok je režimska trulina ostala da visi, ruka pokreta uplašila se sopstvenih udaraca i vratila korak unazad. Prazne fraze o pobedi, dostojanstvu, mudrosti i miru razbile su se o sopstvene bedeme, a režimski top protiv naroda poslužio je da oglasi privid njegove pobede i ujedno otvorio prostor za još veći stepen mržnje u narodu prema predstavnicima mafijaške vlasti.
A šta se zapravo još dogodilo?
Mi smo već ranije rekli da bez obezbeđenih elemenata za rušenje, odnosno odbranu, režim ne može da padne, a posebno ne može da padne sam od sebe. Mi smo takođe rekli da je pokret od početka obeležen internim kontradikcijima i političkim i klasnim šarenilom. Mi iza toga i dalje stojimo. Defetizam koji se širi nije posledica ove ili one slabosti pokreta, a posebno nije posledica snage prikovanog režima. On je posledica očajanja prednjih elemenata koji zaraženi liberalizmom i iz svojih interesa ne žele da naprave korak dalje. Oni su vrlo svesni da korak dalje znači uvod u još veće angažovanje masa u politiku i oni se toga plaše. Vulgarizovaćemo marksizam i nazvati siromašne slojeve odlučujućom snagom, ali mi time nećemo reći neistinu. Država je aparat za primenu represije jedne klase nad drugom. U ovom slučaju niz slojeva našao se sa druge strane barikade, između ostalih i deo buržoarske klase kojoj nedostaje njeno “parče kolača” u pljačkanju srpskih masa. U tome se i krije nevoljnost da se državni aparat i okrnji, a kamoli uništi. Oni su svesni da jedino pomoću tog aparata mogu sutra pritisnuti trenutne “saveznike”,a to su istinski pobunjene i potlačene srpske mase čija egzistencija visi o koncu svakog meseca, i čija trauma ne počiva u nepostojanju “pravne države” već u opštem blatu u kojem se nalazi, a koje elementi sitne buržoazije i određena “radnička aristokratija” ne osećaju.
Da, državni aparat je uzurpiran od strane uske mafijaške klike jedne te iste buržoarske klase. Da, državni aparat će pružiti ruku svom do juče posrnulom bratu, ako se za to ukaže potreba. Da, oni će se međusobno optuživati za izdaju, varvarstvo, uzurpacije, ali će istovremeno i kopati rovove i organizovati i jačati svoje snage. I mi ne krijemo da je sada više nego ikada važno istaći da naši ciljevi nisu minimalni. Sa obaranjem ovog mafijaškog režima započinje borba protiv ujedinjene buržoarske klase – kao simbioze još uvek nacionalne buržoazije po formi i kompradorske po sadržaju.. I toj kompradorskoj buržoaziji će zavisnost od multinacionalnog kapitala nastaviti da progresivno raste zbog sve agresivnijeg i brutalnijih odnosa koji dominairaju u globalnom ratu najkrupnijih imperijalista.
Bez sopstvenog organizovanja radnici u gradovima,selima, različiti “srednji slojevi” ne mogu računati ni na kakvu političku ili ekonomsku slobodu. Epoha mirnodopskih klasnih borbi u Srbiji i Balkanu se završila u sopstvenom paradoksu, kao što je i nastala, a epoha otvorenijih klasnih borbi je tek pred nama.
