Talas protesta u Srbiji povodom usvajanja zakonu o radu pokazali su svu nemoć radništva da se ozbiljnije suprotstave daljem uskraćivanju radničkih prava.
Ako se uzme u obzir da su u bivšoj Jugoslaviji radnici samo formalno imali vlast nad sredstvima za proizvodnju, i da je radništvo tokom protekle decenije, dodatno gubeći klasni osećaj, bilo pod velikim uticajem nacionalizma, onda je jasno zašto je njihova organizovanost i borbenost na tako niskom nivou. Tome još više ide u prilog i činjenica da su sadašnji sindikati, ne samo spremni na kompromise sa vlastima, nego su i instruirani od pojedinih političkih struktura i kao pioni se koriste u međusobnoj borbi za vlast u Srbiji. Da je to tako potvrđuje i njihova “revolucionarnost” u pojedinim trenucima, dok bi u drugim ispoljili potpunu nezainteresovanost i pomirljiv stav kao što je to u slučaju privatizacije, denacionalizacije, neokolonijalnih integracija i uvođenju nizu novih zakona koji su direktno suprotstavljeni interesima radnika. Nedostatak jake partije koja će se odlučno boriti za interese radništva, još više upotpunjuje tu sliku. Jednostavno, mafijaški kapital u Srbiji trenutno nema ozbiljnijeg otpora za uspostavljanje odnosa po njihovoj meri, odnosno po diktatu multinacionalnog kapitala. Problem je jedino u tome koje će političke snage u Srbiji dobiti naklonost tog kapitala – Đinđić, Koštunica ili neko treći.
Zaklinjanje tzv. reformista da će voditi računa o socijalnim pravima stanovništva i da će se u Srbiji uspostaviti socijalni dijalog su obične laži, kao što su to bili i razni Miloševićevi megalomanski projekti. Realnost je mnogo surovija nego što nam je predstavljaju ovi predstavnici virtualnog sveta. Oni, koji za godinu dana nisu uspeli da sruše strukture starog režima i napuste temeljne principe njegove politike, neće moći da Srbiju izbave iz sadašnjeg stanja. Ono za šta su sposobni ovi nezajažljivi utemeljivači novih klasnih odnosa i legalizatori mafijaša u biznis elitu je verna služba interesima multinacionalnog kapitala. I uskoro će oni biti spremni da gaze preko leševa, čekajući koske sa bogate trpeze svetskih razbojnika i pljačkaša. Oni su za to plaćeni, i oni su već danas etablirani u novu buržoasku klasu.
Sve priče o evropeizaciji Srbije i visokom standardu su nerealne. Ne samo zbog nesposobnosti tzv. reformista da društvo demokratizuju i omoguće ekonomski prosperitet, već prvenstveno zbog celokupnog sklopa političkih i ekonomskih odnosa na globalnom planu, a čija refleksija je odlučujuća za razvoj ne samo jedne zemlje, već i celog regiona. Najnoviji ratni pohod svetskog sistema imperijalizma je tek na svom početku. Velike su iluzije da će, nezavisno od ovog sukoba, Srbija i celi Balkan mirno se ekonomski razvijati. Protektorat, neokolonijalni status, uključivanje u vojni pohod imperijalista i permanentno siromašenje najširih masa, trenutna je sudbina balkanskih naroda.
Socijalni bunt, antiglobalizacijski protesti, antiratne demonstracije su sredstva koje treba koristiti da bi se stiglo na pravi put za izlaz iz zatvorenog kruga jednoumlja koji se pokušava silom nametnuti čovečanstvu.