I
Slobodan Milosevic nije, niti moze biti jedini krivac za izvrsene zlocine. Ne mogu se amnestirati oni koji su proizveli Milosevica, svo vreme ga podrzavali i sprovodili jedinstvenu politiku. Pokusaji da se sva krivica prevali na “poslednjeg komunistickog diktatora”, optuzujuci ga da je vladao mimo volje naroda, izraz je nespremnosti naroda Srbije da se suoci sa svojom istorijskom odgovornoscu. Srbija se mora suociti sa svojim zlocinom i svojim zlocincima.
II
Izrucenje Milosevica Haskom tribunalu predstavlja jasan pokazatelj da su tzv. pragmaticne snage u Srbiji predvodjene premijerom DJindjicem odnele znacajnu pobedu u odnosu na reakcionarnonacionalisticki blok. Ovaj konzervativni blok nastoji sacuvati osnov na kojima je nikla Miloseviceve politika, pri cemu je Crkvi, nacionalistickoj inteligenciji i profasistickim partijama stalo da osiguraju podrsku vojske i predsednika Kostunice. U pridobijanju pristalica za ovu novu formu fasizma socijalni momenat moze odigrati znacajnu ulogu. Od brzine s kojom se bude Srbija ekonomski oporavljala zavisice i mogucnost pobede nad reakcionarnonacionalistickim snagama. U suprotnom, njihova pobeda bi oznacila pocetak gradjanskog rata i raspad Srbije.
I pored ovih naraslih suprotnosti, ekonomska pomoc iz inostranstva i interesi imperijalista ce biti odlucujuci faktor koji ce odrediti kako ce se dalje odvijati situacija u Srbiji. Vrlo brzo ce se pokazati da li bi sukobi u Srbiji vise odgovarali NATO imperijalistima kako bi i fakticki u potpunosti zaposeli Balkan, ili Rusiji, kako bi se zapadni imperijalisti i dalje bavili problemima Balkana.
III
Zakon o privatizaciji u Srbiji je protekao bez ikakvih otpora od strane radnistva i to nije nikakvo iznenadjenje. Potvrdjuje se stav Partije rada da se radnicka klase u Jugoslaviji nije nikad formirala u tardicionalnom smislu. Da je za vreme Titovog rezima radnistvo potpunosti prihvatilo malogradjansku ideologiju i, na kraju, zavrsilo u nacionalizmu. Sada je radnistvo poptuno dezorjentisano. Cak ni znacajna uloga radnistva prilikom rusenja Milosevicevog rezima nije iskoriscena za bolje organizovanje i jacanje njegovih pozicija u drustvu. Centralizacija kapitala, pljacka i neokolonijalni status zemlje je surova realnost Srbije. Porazi nacionalisticke ideologije i divlji nastupajuci kapitalizam stvaraju mogucnost da se, prvi put posle pedeset godina, u Jugoslaviji pocnu javljati istinske revolucionarne snage.
IV
PR je isticala da je albanski nacionalni pokret prilikom otpora Milosevicevom lokalimperijalizmu nuzno morao imati saveznika u americkom imperijalizmu . Isto tako, PR je isticala da ce ciljevi albanskog nacionalnog pokreta nuzno doci u suprotnosti sa interesima SAD na Balkanu. U Makedoniji je to danas vec evidentno. SAD ce zbog svojih interesa teziti da zadovolje kako interese marinetskog rezima u Skoplju, tako i zahteve albanskih partija, a da pri tom ne udju u otvoreni sukob sa albanskim oruzanim pokretom Zato nastoje da prvo izoluju albanski oruzani pokret, kako politicki tako i vojno, a zatim da ga marginalizuju i stave pod kontrolu. PR se zalaze, ne samo za ostvarivanje albanskih prava u Makedoniji, vec i da kvantitet albanskog pokreta da jedan novi kvalitet u suprotstavljanju americkom imperijalizmu na Balkanu.