Tekstovi

Predsednik SAD Džordž Buš je u obraćanju naciji izrekao veliku istinu: “Bezbednost SAD zavisi od ishoda borbi na ulicama Bagdada”. Ova misao u suštini otkriva sadašnju poziciju imperijalizma i SAD. Očito je da SAD više nisu u stanju da vode operacije na sve širem frontu otpora naroda sveta i da se u započetom Trećem svetskom ratu imperijalizma protiv naroda sveta pozicija SAD kao neprikosnovene sile sve više dovodi u pitanje. Zato ubrzano insistriranje na proširenje NATO ima višestruki značaj za učvršćenje pozicija imperijalizma. Pre svega, uvlačenje zemalja pod okrilje NATO je svojevrsni čin okupacije i vid neokolonijalizma. Zapadni imperijalisti time ostvaruju: zaposedanje teritorija bez borbe; nesmetanu eksploataciju prirodnih bogatstava; pokušaj ostvarivanja strateških prednosti u nadmetanju sa drugim imeprijalističkim zemljama, poput Rusije i Kine; dolazak do žive sile – topovskog mesa za vođenje permanentnog rata; lakše gušenje narodnog otpora i učvršenje marionetskih režima. No, pored ovih razloga, glavni razlog za vođenje ovakve imperijalističke strategije jesu ubrzani pokušaji učvršćivanja pozicija istorijski prevaziđenog društva, kojeg su mase odbacile u svetskim razmerama. Zato je suprotstavljanje uvlačenju zemalja pod okrilje NATO od suštinskog značaja za svaku revolucionarnu partiju i revolucionarni pokret. Odnos prema Trećem svetskom ratu jeste ona linija po kojoj se partije dele i svrstavaju, i određuju svoju budućnost. To je ona linija podele na kojoj su se našle i sve partije pred Drugi svetski rat, sa zahtevom izgradnje antifašističkog fronta pred naletom tadašnjeg fašizma u Evropi.

Zbog nemogućnosti SAD i ostalih imperijalista da se suprotstave sve većem otporu masa u svetskim okvirima, i zbog sve veće njihove potrebe za novim vojnicima i za sigurnom rezervom, pitanje odnosa prema Trećem svetskom ratu za revolucionarni pokret će dobijati na značaju iz dana u dan. Zadatak revolucionarnih partija jeste da vojnike u službi imperijalizma na teritoriji svog delovanja tretiraju kao neprijateljske i tako se odnose prema njima, a da taktiku borbe prilagođavaju konkretnim okolnostima u kojima deluju. Partija rada je već iznela svoj stav da balkanski narodi treba da izgrade snažan antiimperijalistički pokret, a da borba za povlačenje NATO sa Balkana mora biti priroritet ciljeva tog pokreta. Svaku oružanu silu balkanskih zemalja na strani NATO u njegovom suzbijanju antiimperijalističkog pokreta na Balkanu, treba tretirati kao kolaboracionističku vojsku, to jest, kao legitimni cilj u borbi.

Druga linija fronta revolucionarne borbe koja se sve više otvara na prostoru Severnog Kurdistana i Turske od neprocenjivog je značaja za dalje jačanje revolucionarnog pokreta u celom svetu. Akcija koje turski fašistoidni režim preduzima protiv jačanja revolucionarnog pokreta u Turskoj potvrda je da dugogodišnja borba i žrtve koje su podneli turski i kurdski revolucionari, u povoljnim istorijskim okolnostima počinju da daju rezultate.

Rasplamsavanje oružanih akcija i narodnog otpora na teritoriji Turske će biti od velikog značaja za poraz imperijalizma, davaće podsticaj novom valu borbe naroda u celom svetu i uticaće na prilaženje masa revolucionarnim pokretima. Partija rada sa divljenjem gleda na razvoj revolucionarnog pokreta u Turskoj i ubeđena da će drugovi iz Marksističko­lenjinističke komunističke partije Turske/Severnog Kurdistana (MLKP), Partizana, Maoističke komunističke partije (MKP) i drugih partija znati da prilagode borbu trenutnim okolnostima i još više ojačaju svoje pozicija u turskom i kurdskom narodu.Partija rada se solidariše i pruža podršku drugovima i drugaricama iz MLKP da sitraju pred najnovijim naletom represije od strane turskog režima. Takođe, Partija rada je mišljenja da male partije i grupe u pozadini frontova, a to su one koje deluju i u balkanskim zemljama, treba da ubrzaju izgradnju jedinstvenog antiimperijalističkog pokreta Balkana. To bi značilo davanje podrške drugovima u Turskoj i Severnom Kurdistanu i, u perspektivi, vodilo postepenom podizanju nivoa borbe na teritoriji celog Balkana.Već stvorene organizacije u Grčkoj, Bugarskoj, Srbiji i Albaniji treba da prednjače u ostvarenju ovog zadatka i tome daju odlučni doprinos.

Pokret “Samoopredeljenje” (“Vetëvendosje!”) koji deluje među albanskim masama na Kosovu nalazi se na svojoj istorijskoj prekretnici. Dobro postavljeni ciljevi: borba za nezavisnost Kosova kako od srpske dominacije tako i od čizme novih imperijalističkih kolonizatora, kao i borba protiv onih “koji piju znoj narodu Kosova” treba da uhvate dublje korene u albanskim masama. Istorijske okolnosti idu na ruku ovom pokretu. To su, pre svega, spremnost na uspostavljanje formalne nezavisnosti Kosova pod protektoratom imeprijalista i sve veće raslojavanje i zaoštrenost socijalnih prilika u kosovskom društvu. Činjenice koje se tiču ovog poslednjeg, dovoljno jasno govore same za sebe. Prema podacima Kosovskog odbora za zaštitu ljudskih prava, više od 50% stanovnika Kosova je siromašno, a stopa krajnjeg siromaštva je sa 15% povećana na 18%. U porastu je i broj samoubistava, koja su bila relativno retka na Kosovu do 1999. godine. Preko 43.000 porodica dobija socijalnu pomoć u iznosima od 40 do 60 evra od Ministarstva za rad, a više od 50% radnog stanovništva je nazaposleno. Međutim, i pored ovakvih socijalnih preduslova za vođenje političke borbe, treba imati u vidu da će masovni pokret za dosledno samoopredeljenje imati snažne protivnike kako u marionetskom režimu na Kosovu i vojnom kontingentu imperijalističkih snaga, tako i u režimima u susedstvu koji će nastojati da pomažu gušenje ovog i sličnih pokreta. Stoga je pred “Samoopredeljenjem” dug put koji neće biti nimalo lak. Svaki izolacionizam, avanturizam i neizgrađena jasna internacionalistička pozicija prete ovom pokretu da doživi neuspeh u ostvarenju postavljenih ciljeva. Partija rada veruje da će “Samoopredeljenje” svoju borbu podići na viši nivo, i uz bolju organizaciju i saradnju sa ostalim grupama koji će u perpektivi jačati na Balkanu, povesti albanske mase na Kosovu ka ostvarenju svojih istorijskih ciljeva.

Akcije manjeg dometa, koje sprovode Partija rada i duge revolucionarne grupe, naznake su da se u situaciji učvršćivanja kapitalističkog poretka u Srbiji, sve većeg vojnog prisustva imperijalizma i multinacionalnog kapitala, te razbijenosti i dezorijentisanosti radničke klase, treba odlučnije suprotstavljati kako predstavnicima snaga organizovanog fašizma, tako ikapitalističkom režimu i svim vidovima prisustva imerijalističkog porobljavanja, pre svega onog koji sprovodi NATO. Iza nas faza otpora ratu i fašističkom divljanju na jugoslovenskom prostoru, a pre svega Miloševićevoj šovinističkoj politici. Razvile su se nove okolnosti koje zahtevaju nove odgovore od revolucionarnih partija i grupa. Malobrojnost i nedovoljna snaga ovih partija i grupa ne može biti opravdanje za nedovoljnu odlučanost u suprotstavljanju klasnom neprijatelju. Partija rada je uvek bila na pozicijama zalaganja za akciono jedinstvo svih grupa koje imaju jasnu klasnu poziciju, antiimperijalistički karakter i nedvosmisleno se suprotstavljaju nacionalizmu i fašizmu na prostoru bivše Jugoslavije. Sve veća beda, poniženje i nesloboda u kojim se nalaze potlačene mase iziskuju i adekvatan otpor. Potlačene mase će u onima koji se dokažu kao revolucionari prepoznati istinske borce za oslobođenje od sve veće dominacije imperijalista i domaćih krvopija, koji će se obračunati sa svim oblicima etničkog fašizma i povesti mase sa jugoslovenskih prostora da zajedno sa narodima Balkana izgrađuju novo društvo socijalne pravde, nacionalne ravnopravnosti i ljudske slobode.

Da li je fašizam u Srbiji nova pojava, poput naraslog fašističkog pokreta u Evropi, ili taj fašizam ima i neke posebnosti karakteristične samom društvu u Srbiji, odnosno njenoj državi?

Ne treba posebno isticati doprinos Srbije tokom Drugog svetskog rata kako fašističkom evropskom poretku, tako i antifašističkom pokretu. Ovde se radi o novom talasu fašizma koji je zahvatio skoro celu Evropu, a koji u Srbiji ima neke svoje specifičnosti. Fašizam u Evropi ima u suštini prepoznatljive odrednice. U Srbiji je to nešto drugojačije. Fašizam u Srbiji se ne može u potpunosti i jasno definisati. To je konglomerat razih shvatanja, uticaja i ciljeva.

Kao prvo, fašizam u Srbiji nosi snažan pečat neuspelog velikosrpskog lokalimperijalističkog ratnog projekta da Srbija, bolje reći režim Beogradu, upravlja prostorom bivše Jugoslavije, ako već ne može celim Balkanom. Još se nisu ohladile usijane glave po Srbiji od bajatih pašićevskih ideja, i koji su devedesetih godina prošlog veka u prljavim ratovima doživele svoju kulminaciju, a po kojima Srbija treba da određuje i kroji sudbinu drugim narodima. Svest da je to nerealno u ovom trenutku ne umanjuje njihove želje da ništa manje ciljeve ostvare u drugim istorijskim okolnostima. I te snage i ideje su još vrlo jake.

Kao drugo, u Srbiji se, zbog sveopšte krize, neprestano izbacuju nove generacije nezadovoljnih mladih ljudi koji svoje utočiste i sigurnost nalaze u fašizmu. Zbog sopstvenih interesa režim u Beogradu ove mlade ljude drži pod kontrolom u okviru raznih „patriotskih“ grupa. To je dovelo da se i u Srbiji tokom protekle decenije formirao novi fašistički pokret sličan svim istoimenim pokretima u drugim evropskim državama, sa osnovnim ideološkim pokličem: Srbija Srbima! Ovaj pokret ima sve odlike trenutnog evropskog fašizma, odnosno da se kombinacijom tzv. uličnog nasilja i marša kroz institucije osvoji vlast. Taj pokret ima snažnu podršku crkvenih, nekih državnih krugova, kao i snaga ruskog imperijalizma.

Kao treće, u Srbiji je prisutan i tzv globalni, odnosno moderni fašizam oličen u snagama globalne neoliberalne diktature, koji se protive interesima ruskog imperijalizma, pokušavajući da Srbiju pretvoriti u bastion odbrane tzv. zapadnih vrednosti. Ovi moderni fašisti žele trenutni marionetski status Srbije još više učvrstiti pod dominacijom krupnog kapitala, pod izgovorom da Srbiju treba uvesti u civilizaciju, prethodno je očistiti od svega azijatskog.

I kao četvrto, jedan deo društva, koji smatra da zastupa levičarska opredeljenja, suprotstavljanje modernom fašizmu pokušava graditi na nacionalsocijalizmu.

Sama vlast u Srbiji nema jasnu ideološku orijentaciju i ona je pragmatično spremna na sve kompromise u zavisnosti od odnosa snaga, kako onih spolja tako i na unutrašnjoj političkoj sceni. Režim tako nije gadljiv na još veću fašizaciju društva, podstičući to i sam u određenim situacijama, odnosno spreman je da sarađuje i sa neinstitucionalnim snagama fašizma.

PR rada je već isticala da će se simbioza raznih fašističkih tendencija, kao i vlasti i fašista, neminovno desiti, bez obzira na njihove razlike i netrpeljivosti. Ujediniće se pred jednom prostim zadatkom – spasiti kapitalizam. Ta činjenica da može propasti osnov na kojima su oni iznikli i egzistiraju na političkoj sceni će ih naterati u zagrljaj. Uostalom, kao što su to već na ovim prostorima tokom Drugog svetskog rata radili četnici, ustaše i ostali fašisti pred naletom antifašističkog pokreta.

Svedoci smo da se ujedinjenje fašista, kao i njihov sinhronizovani nastup već svakodnevno odigrava u samoj praksi. I time se neće ništa radikalno promeniti, već će se samo dovršiti započeti proces – proces stapanja krupnog kapitala, državnih institucija i fašističkih grupa. Srednji slojevi društva možda neće ni mnogo gunđati (Bože, kako smo se lako privikli na fašiste…). I to će imati samo značaja za malobrojne antifašističke grupe da se još više ideološki profilišu i bolje organizuju.

No ono što je potpuno izvesno je da će Srbija i dalje biti jedno posrnulo, siromašno i razoreno društvo sa ogromnom stopom nezaposlenih i gladnih, sa daljim uskraćivanjem preostalih radničkih prava, u kome haraju banke, multinacionalni kapital, domaći oligarsi, razni mafijaše i razne obaveštajne službe, jednom reči – pop, žandar, žbir i lopov.

Partija rada zastupa stav da samo radikalni narodni pokret, koji će biti antiimperijalistički i antifašistički, i čije će jedinice umarširati u Beograd i druge glavne gradove bivše Jugoslavije, istorijsko je razrešenje svih nemogućih stanja u kojem se nalazi ogromna većina društva. Svi ostali stavovi koji ne idu na rušenje kapitalizma i u sferi su pregovaranja sa sistemom, traženje nekih pogodnosti od samog sistema, obično su politikanstvo i nemaju ništa zajedničko sa revolucionarnim pokretom naroda svijeta. U suštini takvi stavovi su proizvodi istog kapitalizma koji ovim surogat suprotnostima pokušava tupiti oštricu klasne borbe narodnih masa sveta.

Partija rada upućuje poziv svim mladima radnicima, nezaposlenim i siromašnim da daju svoju doprinos u jačanju antifašističkog pokreta u Srbiji. Jačanjem antifašističkog pokreta se direktno ruši poslednja odstupnica kapitalističkog sistema. Ne treba posebno isticati da će fašisti, u ime svih kapitalista Evrope, uskori izbaciti staru parolu : Ko nije sa nama, taj je protiv nas. I tu će biti u pravu. Trećega neće biti.

Smrt fašizmu – sloboda narodu!

Vi, drugovi ne mozete vjerovati koliko sam radostan sto sam ponovo sa vama. Osamdeset mi je godina, i neko ce reci – sta taj starac jos hoce? No, ja smatram da mi je to kao revolucionarna duznost. Kako bi to rekao Fidel Kastro: ”Za revolucionare nema penzije. Oni se bore i rade do smrti”. I dok mi ne stane moje umorno srce, za mene nece biti predaha da svojim mogucnostima doprinesem najvecem i najljepsem idealu – ostvarenju ideja komunizma. Bijem se 64 godine kao revolucionar i uvijek sam bio ispunjen srecom u toj borbi. Bez obzira na okolnosti u kojima sam se nalazio, uvijek sam se trudio da svojim dijelom dam doprinos ideji komunizma.

Ovo govorim da shvate nasi mladji drugovi, da za ostvarenje najvecih ideala koje je istorija pred covjecanstvo postavila treba se boriti uporno, do kraja, bez obzira na okolnosti u kojima se nalaze. I ko nije za velika odricanja i samopregor spreman bolje da se toga posla ne prihvata, jer revolucionar moze biti samo onaj koji dodje do odredjenog idejno­politickog saznanja, i ne moze a da ne bude revolucionar.

Mi smo prije nekoliko godina poceli da stvaramo radnicku, proletersku marksisticko­lenjinisticku Partiju rada. Mi smo poceli da stvaramo nasu Partiju u najtezim mogucim okolnostima iz vise razloga:

Prvo. U Jugoslaviji su kompromitovali ideju socijalizma. I mnogi misle da je to sto je bilo socijalizam.

Drugo. Revizionisti koji su u Sovjetskom Savezu i Istocnoj Evropi izdali stvar socijalizma, pretvarajuci ga u diktaturu privilegovane partijske birokratije, omogucili su raspad Sovjetskog Saveza i tzv. realnog socijalizma, i mnogi su govorili: ”pa, zar ne vidite da je komunizam propao?”

Trece. Kao posledica politike revizionizma u svim jugoslovenskim republikama intenzivnom propagandom sirena je nacionalisticka ideologija. Narod je zahvatilo nacionalisticko ludilo, a to je bilo potrebno da bi ih kao topovsku hranu upotrebili za ostvarenje svojih nacionalistickih ciljeva, poput stvaranja Velike Srbije i Velike Hrvatske.

Cetvrto. Mi smo bili najsiromasnija partija i na opstu bijedu u drustvu i sa malim brojem clanova, nismo mogli da organizujemo veci propagandni rad.S obzirom na opste stanje duhova da je sve propalo, nacionalisticko ludilo i nedostatak sredstava za rad, stvaranje revolucionarne partije bilo je skoro nemoguce. I pored svih teskoca mi smo se odrzali i sacuvali partijsko jezgro, i sto ce biti nasa partijska perspektiva, uspjeli smo da se prosirimo sa poletnim mladim drugovima koji ce ubuduce nositi glavni teret nase Partije…

… Mi smo u zemlji imali rat i fasizam. Trajan mir jos nije uspostavljen. Nijedno pitanje jos nije rijeseno. I postoji mogucnost da rat izbije jos zesci i krvaviji.

Nas stav u vezi Bosne i Hercegovine je od pocetka jasan. Mi smo bili, jesmo, i bicemo za multietnicku i multireligioznu BiH u punom smislu tih rijeci. Za BiH zajednicu ravnopravnih naroda, ili ce se oni, u protivnom, medjusobno istrijebiti. Bosna je u svakom pogledu Jugoslavija u malom. I zato su na nju onako besomucno jurisali velikosrpski i velikohrvatski fasisti da je podijele, jer dok postoji BiH postoji i ideja jugoslovenstva kao ideja zajednistva. A posto smo mi za postojanje zajednice ravnopravnih naroda na jugoslovenskom prostoru, mi cemo se zalagati za ocuvanje jedinstvene BiH i boriti se protiv njene podjele.

Ali sada nije osnovni problem sukob Srbije i Hrvatske. Oni ce se tuci, pa ce se dogovoriti oko podjele BiH. Sve je pocelo na Kosovu i zavrsice se na Kosovu. Kod Albanaca sve vise preovladjuje ideja odlucne borbe za svoja prava i da dosadasnji metod borbe nije dao ocekivane rezultate. Mi smo isticali da je albanski narod anjobespravljeniji narod u Evropi. I nasa je duznost da budemo na strani albanskog naroda protiv velikosrpskih nacionalista. Na pitanju polozaja albanskog naroda poznaje se ko je stvarni revolucionar, a ko brbljivac. Jer, ako ne budemo na strani ugnjetenih mi bismo izdali nasu ideju. Kao sto je govorio Lenjin: ”Principima se ne trguje”.

Mi smo da sto prije zapocnu pregovori radi mirnog rjesavanja pitanja Kosova. I nadamo se da ce ovi iz Beograda to shvatiti i da ce zapoceti pregovore…

… Partija rada je osudjena da u sadasnjim okolnostima djeluje sama. Ukoliko se budu pojavljivale istinske revolucionarne, demokratske snage mi cemo biti sa njima u jedinstvenom frontu, pa i ujedinjavati se. Za sada ce Partija rada sa najvecom odlucnoscu voditi borbu protiv onih partija koje se pretstavljaju kao ljevica i unose zabunu kod naroda. Vodicemo odlucnu borbu protiv onih koji masuci toboznjom crvenom zastavom jurisaju na pravu crvenu zastavu, jer su to nasi najveci neprijatelji.

Na kraju, da rezimiram. Veliki je nered pod kapom nebeskom i cekaju nas krupni dogadjaji. Za to se treba stalno pripremati. I sto bi rekao Gete: ”Zivot i slobodu zasluzuje samo onaj koji se svaki dan za nju bori”.

BILTEN br.6 Beograd Avgust 1996. Str. 3­5