Tekstovi

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Srbije Evropskoj uniji ratifikovan je u Skupštini Srbije 9. septembra. Bez obzira na teškoće koje režim u Srbiji ima u odnosu s EU povodom ispunjavanja svojih obaveza prema Haškom tribunalu za ratne zločine, snage orijentisane prema evro­atlantskim integracijama potvrdile su da su ostvarile hegemoniju. Još od proglašenja kosovske nezavisnosti u februaru, nosioci agresivnog srpskog nacionalizma nalaze se u defanzivi, a njihova taktika se pokazuje neuspešnom na parlamentarnim izborima, u pregovorima oko formiranje republičke vlade i lokalne uprave u Beogradu, kao i u događajima povodom hapšenja i izručenja Radovana Karadžića. Režim koji sebe naziva “vladom levog centra” ili “proevropskom socijalno odgovornom vladom”, kojim dominira Demokratska stranka uz pomoć Socijalističke partije Srbije, sve više učvršćuje svoje pozicije osloncem na vojnu i političku moć američkih i evropskih imperijalista, uz izvesne ustupke ruskom imperijalizmu, poput onih vezanih za gasni aranžman i prodaju nacionalne naftne industrije.

Politička grupacija koja je glumila opoziciju bučnom proruskom retorikom i ostrašćenim pozivima na očuvanje Kosova u sastavu Srbije, sada se nalazi u potpunom rasulu. Do skora vladajuća, Demokratska stranka Srbije ozbiljno se osipa, a Srpska radikalna stranka, koja je predstavljala pojedinačno najveću parlamentarnu partiju, doživela je rascep u kojem je ostala bez dugogodišnjeg lidera, tako da je doveden u pitanje i njen politički opstanak. U situaciji u kojoj marionete zapadnog imperijalizma mogu neometano da forsiraju neoliberalne mere koje im diktira EU, a deo masa koji je bio zaveden nacionalizmom proživljava duboko razočaranje u politiku za koju su mislili da je alternativa tim procesima, jasno je da raste potreba za stvaranjem istinske opozicione političke snage.

Srbiji je potrebna politička opozicija koja će umeti da artikuliše otpor naroda vladavini tajkuna i tranzicionom kapitalističkom teroru. Preduslov za njeno izrastanje je jačanje političkih snaga koje se jasno zalažu za borbu protiv kapitalističkih društvenih odnosa i protiv imperijalističkog porobljavanja balkanskih i drugih naroda, a koje se snažno distanciraju od nacionalizma kao buržoaske ideologije kojom je pasivizirana radnička klasa. Partija rada će nastojati da da svoj doprinos takvom razvoju u ovom odlučujućem momentu.

Neoliberalna diktaura koja nastoji da se učvrsti u Srbiji, sprovodi bezgranično tlačenje narodnih masa radi ostvarenja interesa kapitalističke klase u zemlji i multinacionalnog kapitala. Danas u Srbiji radni dan retko traje osam sati, a češće je reč o deset, dvanaest, pa i šesnaest radnih sati. Borba za “tri osmice” koju je radnička klasa vodila od XIX veka, i koja je doprinela boljim uslovima života i rada tokom XX veka, ponovo je postala aktuelna. Masovni rad na crno, kao i sve bezočnija praksa prekevrmenog rada koji se ne plaća, predstavljaju sastavni deoekonomije zemalja u tzv. tranziciji. Kapitalistički odnosi su i na makroekonomskom i širedruštvenom planu doveli do pogoršanja. Primer za to je dužnička kriza se prolongira. Umesto 16 milijardi dolara, koliko je dugovala bivša Jugoslavija pred raspad, novonastale države duguju ukupno 94,8 milijardi evra (Hrvatska prednjači sa 35,3 milijarde evra, a sledi je Srbija sa dugom od 18, 6 milijardi evra).

Međutim, kriza sa kojom se suočava svetska kapitalistička privreda, i politička kriza Evropske unije čine da neoliberalna diktatura u Srbiji i drugim zemljam bivše Jugoslavije ne može da nameće narodnim masama svoja pravila onim tempom kojim bi marionete krupnog kapitala želele, što otvara mogućnost za jačanja klasnog otpora.

Afirmacija snaga koje će se suprotstaviti kapitalističkom divljanju, neophodna je radi budućnosti svih naroda bivše Jugoslavije i Balkana. Jačanje svesnog otpora kapitalizmu među masama, omogućiće razvoj onih snaga koje će stvoriti privredne, društvene i političke uslove za nezavisnost od imperijalista i ravnomeran regionalni razvoj.

Sukobi koji su se u avgustu odigrali u Gruziji pokazuju da svetske imperijalističke sile sve više pokazuju tendenciju otvorenog međusobnog sukobljavanja. Zapadni imeprijalisti, organizovani u okviru NATO, su zbog svoje potrebe za globalnom dominacijom posle kraja tzv. hladnog rata, stigli do samih granica Rusije i direktno zapretili njenim komadanjem, s ciljem da se domognu ogromnih prirodnih resursa. S druge strane, ruski imperijalizam se oporavio posle krize iz devedesetih, znatno je vojno i ekonomski ojačao, i nastoji da agresivno potvrdi svoj međunarodni prestiž. Borbu za prevlast na Kavkazu i za resurse oko Kaspijskog jezera više nije moguće voditi samo kapitalističkim ekonomskim merama, već je za to potrebna i upotreba vojne sile. Mali narodi poput Gruzina, Oseta, Abhaza, Jermena, Azera i ostalih u kavkaskom i crnomorskom regionu su, za sada, samo pioni u rukama imperijalista. U sukobljavanju imeprijalista u ovm delu sveta sve veći značaj imaju i regionalne sile poput Turske i Irana. Međutim, imperijalisti su suočeni sa ozbiljim problemima nedostatka ljudskih resursa za spovođenje svojih planova. Zato treba očekivati i njihova nastojanja da u narednom periodu mobilišu mase pomoću opsežne ratnohuškačke propagande. Otpor imperijalistima u njihovom pohodu protiv naroda sveta, bilo da se radi o SAD, EU, Rusiji ili onima koji nastoje da zaigraju ozbiljniju imperijalnu ulogu, poput Kine, Turske, Irana i Japana, jeste ona linija koja će jasno deliti istinske revolucionare od običnih brbljivaca i poslušnika koji se izjašnjavaju za podršku pojedinim imperijalistima. Partija rada čvrsto stoji na istim onim principima na kojima su pred Prvi svetski rat stajali boljševici predvođeni Lenjinom, kao i srpske socijaldemokrate, koji su se odlučno protivili ratnohuškačkoj politici u svojim zemljama.

Rat imperijalizma protiv naroda sveta se zaustavlja ratom naroda sveta za rušenje imeprijalizma.

Borbe u Turskoj i situacija sa klasnom borbom u Grčkoj su samo izraz dugogodišnjih kriza u kojima se ova društva nalaze. Drugarice i drugovi kurdskog gerilskog pokreta koji herojski pružaju otpor turskim vojnim akcijama su dokaz da se ne može pobediti narod koji se bori za svoju slobodu.

Isto tako, borba turskih partizana, i otpor koji se provodi po gradovima i zatvorima tog fašističkog režima, zaloga su da će njihovim primerom krenuti i ostale potlačene mase u Turskoj i da će se voditi aktivnija klasna borba i drugim balkanskim zemljama. Najnovije i sve masovnije i radikalnije demonstracije radnika i studenata u Grčkoj su samo potvrda gore iznesenih stavova.

Za anitimerijalistički pokret otpora na Balkanu!
Za socijalističku zajednicu balkanskih naroda!

Gladnih usta sve je više

Kretanja na tržištu ukazuju da će ovogodišnja stopa inflacije biti dvocifrena, a očekuju se i značajna poskupljenja proizvoda. To znači da narodne mase u Srbije treba da budu spremne na još jednu godinu kupovne nesigurnosti zbog rasta cena, pogotovo kad je reč prehrambenim proizvodima. U prvom kvartalu ove godine ta očekivanja su i potvrđena.

Poskupljenje hleba je ipak jedan od najvećih udara na porodične prihode, jer je za veknu polovinom prošle godine trebalo izdvojiti 18 dinara, zatim 30 dinara a sada vekna košta 38 dinara. Pritom je prosečni porodični prihod lane iznosio oko 39.000 dinara, od čega je više od 40 odsto trošeno na kupovinu prehrambenih proizvoda, koji beleže i najveća poskupljenja. Zaposleni s nižim mesečnim platama (a oko 60% radnika prima plate manje od republičkog proseka) teško mogu da zadovolje osnovne životne potrebe. Najsiromašniji slojevi stanovništva u Srbiji se suočavaju s problemom gladi.

Rast cena hrane je u poslednjih godinu i po dana problem planetarnih razmera. Širom sveta oko 25 hiljada ljudi dnevno umire od gladi i drugih posledica siromaštva. Taj broj će se povećavati kako cene hrane budu rasle. Rast cena osnovnih namirnica na globalnom planu posledica je masovnog korišćenja useva za proizvodnju bio­goriva umesto za prehrambene svrhe, kao i nagomilavanjem zaliha u cilju kontrolisanja tržišta od strane najvećih svetskih agro­korporacija. Pitanje odgovornosti za pad životnog standarda većine stanovništva dobija značaj prvorazrednog političkog pitanja ne samo na nacionalnom, već i na svetskom nivou. Zato antikapitalistička borba postaje bazični preduslov opstanka, napretka i slobode za većinu čovečanstva.

Beda parlamentarizma

Tokom političkih igara oko formiranja vlade, nakon majskih parlamentarnih izbora, još jednom je obelodanjena sva beda političkih stranaka, njihovih lidera i uopšte parlamentarizma u Srbiji. Poniženja koja građani trpe od ovih secikesa i ništarija svakodnevno se uvećavaju. I pored toga, većina naroda još uvek ima neku vrstu poverenja u njihova obećanja i gaji nekavu nadu u bolji život. Stoga je na izborima relativna većina birača iskazala podršku onima koji zagovaraju ulazak u Evropsku uniju. Na neki način, to je pokazalo da su masama u Srbiji dosadile nacionalistička retorika i lažnipatritorizam. Ali treba upozoriti i na drugu dimenziju problema. U većini evropskih zemalja globalna recesija uveliko uzima danak, a rastući talas nezadovoljstva pokušava se sprečiti pomoću širenja reakcionarne ideologije (rasizam i fašizam) i korišćenjem različitih mera unutrašnje i spoljne represije (policijski nadzor, imigraciona politika, „rat protiv terorizma“). Zbog toga je perspektiva Srbije sa njenim polukolonijalnim statusom, u Evropskoj uniji moguća jedino kroz jačanje njene funkcije priveska terorističkog i pljačkaškog sistema imperijalizma u borbi protiv naroda sveta.

Partija rada je u vreme parlamentarnih izbora u Srbiji, kao i tokom prvomajskih radničkih demonstracija, istakla parolu Jedino revolucijom jer smatra da ta parola treba da dopre do masa i postane inspiracija u narednom periodu borbi za ostavrenje njihovih interesa. Te interese je moguće ostvariti jedino kroz solidarnost sa susednim narodima, kroz borbu za stvaranje socijalističke zajednice balkanskih i evropskih naroda. Jasno je da će na tom putu Partiji rada i svim drugim progresivim snagama prepreku predstavljati sve buržoaske političke partije, čiji interesi diktiraju služenje krupnom kapitalu i podsticanje međunacionalne mržnje u regionu, bez obzira da li se izjašnjavaju kao „nacionalističke“ ili kao „demokratske“, i bez obzira da li će delovati u okvirima „nacionalne vlade“ ili „socijalno odgovorne pro­evropske vlade“.

Crveni univerzitet „Karl Marks“

Univerzitet i studenti često su bili značajno uključeni u političke turbulencije tokom 1990­ih godina u Srbiji. Međutim, posle smene režima 2000. godine, vlast od njih očekuje da prihvate dvostruku ulogu u fazi ubrzane integracije zemlje u zapadnoevropske privredne i političke tokove. S jedne strane, akademskoj sredini dodeljena je autonomija bavljenja svojim partikularnim operativnim problemima, kao što su reforma univerziteta i dovijanje za preživljavanjem u tržišnim uslovima, čime je suštinski depolitizovana i lišena prerogativa jednog od nosilaca javne kritike društveno­političkog života, kojima se isticala u odlučnim momentima borbe s Miloševićevim režimom. Na drugoj strani, pak, stajala su očekivanja da, tako tretirani studenti i univerzitet, u skladu sa svojom intelektualnom strukturom treba da predstavljaju rezervoar vitalnih, kvalifikovanih i kompetitivnih slojeva koji će podržati projekat društvene transformacije, zasnovan na načelima političko­ekonomskog liberalizma. Pasiviziranost koja je karakterisala takvo stanje „kraja istorije“ na univerzitetima u Srbiji prvi put je ozbiljnije prekinuta studentskim protestima koji su u Beogradu izbili u jesen 2006. godine, a koji su imali eksplicitno socijalni karakter, i ostali upamćeni po parolama „Dole školarine!“ i „Znanje nije roba!“.

Budući da se već najavljuju nove studentske borbe protiv visokih školarina i socijalne marginalizovanosti, ima smisla podsetiti se na to da se ovih dana obeležava četrdeseta godišnjica od demonstracija 1968. godine. Juna 1968. godine, kada se studentska pobuna širila u svetskim razmerama, beogradski studenti i studentkinje, posle prvih sukoba s policijom kod Studentskog grada, zauzeli su Filozofski fakultet u Beogradu, praveći od njega epicentar kritike raslojavanja u jugoslovenskom društvu, reagujući na posledice tržišnih reformi 1965. godine. Taj protest, kojise ubrzo proširio i na ostale univerzitetske centre u Jugoslaviji, zasnivao se na kritici birokratske uzurpacije društvene moći i traženju istinski socijalističkih solucija, a posebno je ukazivao na zatvorenost univerziteta za decu radničkog i seljačkog porekla, kao i na siromašenje studenata i univerziteta usled prevage tržišno­ekonomske orijentacije u društvenim odnosima. Studentski zahtevi kretali su se tragom izrazito socijalističkog i revolucionarnog programa: svesno ovladavanje zakonom vrednosti nasuprot tržišnoj stihiji; javna demokratska kontrola organa na vlasti i sredstava masovnog komuniciranja nasuprot birokratsko­etatističkom voluntarizmu i manipulaciji; jednakost na temelju društvene svojine i raspodele prema radu nasuprot obnavljanju kapital­odnosa i bogaćenja mimo rada; uspostavljanje vlasti radničke klase na svim nivoima društva nasuprot sužavanju radničkog samoupravljanja na fabrički krug; radničko­klasno ustrojstvo obrazovnog sistema nasuprot njegovom građanskom karakteru. Na beogradskom Filozofskom fakultetu izvršeno je simboličko sažimanje studentskih zahteva kojima je univerzalna lozinka Francuske revolucije „sloboda, jednakost, bratstvo“ obojena crveno. Tako je na Filozofskom fakultetu 4. juna 1968. godine predloženo da se Beogradski univerzitet ubuduće zove – Crveni univerzitet „Karl Marks“.

Režim u Srbiji najavio je “kraj procesa tranzicije”. Nadležni za probleme zapošljavanja u Ministarstvu ekonomije naveli su kako se do kraja godine očekuje preokret u trendu zapošljavanja, i to pre svega zahvaljujući tome što više neće biti velikih otpuštanja, jer je privatizacija gotovo potpuno okončana i nema više mnogo velikih preduzeća za prodaju. Takođe su trijumfalno najavili otvaranje 70.000 radnih mesta, dok su milionsku nezaposlenost prikrili “novom metodologijom” ankete o radnoj snazi, prema kojoj nema više od 585.000 nezaposlenih (stopa nezaposlenosti 18,8%). Bez obzira na taj optimizam, priznaje se da je struktura nezaposlenih nepovoljna, jer je sve više starijih koji ostaju bez posla. S druge strane, svaki optimizam splašnjava kada se uzme u obzir da je oko polovine mladih nezaposleno.

Ali ni perspektiva zaposlenih nije svetla u situaciji kada marionetski režim sistematski srozava radnička prava, produžava radni vek i onemogućava rast realnih nadnica, kako bi obezbedio što povoljnije “uslove investiranja” za strane kapitalističke korporacije i domaće tajkune. Atomiziranost i apatija koji vladaju kako masom nezaposlenih, tako i sve ugroženijim radništvom u Srbiji, mogu se prevladati jedino ukazivanjem na nove perspektive klasne solidarnosti. Varljive nade u pokretanje vlastitog biznisa u malim i srednjim preduzećima pomoću otpremnine ili zanošenje radničkim akcionarstvom, treba prevazići realnim sagledavanjem činjenice da se kapitalizam ne može pripitomiti – naročito ne danas, u doba divljanja imperijalizma i opšte dominacije neoliberalnog ekonomskog modela. Mase nezaposlenih i obespravljenog radništva mogu svom prosperitetu da doprinesu jedino kroz organizovanje na klasnim osnovama i kroz razvoj političke snage koja ima za cilj uspostavljanje socijalističkih odnosa u društvu.

Posle proglašenja nezavisnosti Kosova, režim u Srbiji nalazi se usred političke krize. Režimske stranke sve otvorenije iskazuju privrženost različitim imperijalističkim metropolama (EU i Rusiji), tako da se zaoštrava njihov međusobni sukob oko sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU. Bez obzira na dubinu krize unutar vladajuće koalicije, ona se trudi da obavlja svoj prioritetni zadatak, a to je proces privatizacije. Tako je na telefonskoj sednici Vlade Srbije doneta odluka o prodaju RTB Bor. Još se nije slegla prašina koju je srpska vlada podigla organizovanjem mitinga protiv nezavisnosti Kosova, 21. februara u Beogradu. Demoliranje nekoliko ambasada i drugih objekata koji su od strane nekih grupa fudbalskih navijača bili shvaćeni kao simbol zapadnih sila, dodatno je zaoštrilo konflikte unutar vladajuće koalicije i zakomplikovalo odnose srpske vlade s vladama pojedinih evropskih zemalja i SAD. Pokušaj proizvodnje atmosfere linča, odnosno proganjanja svih onih koji ne smatraju da je “Kosovo srce Srbije”, privremeno je osnažio pozicije postojećih fašističkih grupa. Samo proglašenje nezavisnosti Kosova 17. februara, režirano je na takav način, da je jasno kakovladajuća klika u Prištini nastoji da mase na Kosovu još snažnije potčini uticaju imperijalističkih okupatora. Nezavisnost nije ostvarena, jer je otpočela primena Ahtisarijevog plana koji predviđa dominaciju struktura EU i NATO nad Kosovom, čime nastavljaju da se ugrožavaju demokratska prava naroda Kosova. Istovremeno, zvanična Srbija nastoji da dodatno izmanipuliše srpsko stanovništvo na Kosovu, dozirajući nasilne ispade i aktivirajući planove faktičke podele Kosova. U samoj Srbiji podstiče se najprimitivniji šovinizam, poput organizovanog bojkota preostalih albanskih pekara u Somboru i drugim mestima. Trenutna situacija ne pruža neposrednu perspektivu onim snagama koje smatraju da je neophodno graditi prijateljstvo među srpskim i albanskim narodom, kako bi se ojačao balkanski front otpora imperijalizmu. Ali strpljiv rad na organizovanju takvih snaga ostaje jedini put ka izgradnji zajednice ravnopravnih i slobodnih naroda na Balkanu i jačanje zajedničke borbe za društvo bez eksploatacije i ugnjetavanja.

Imperijalizam pojačava svoju agresivnu politiku, ostvarujući je preko svojih najvernijih saveznika na različitim delovima sveta. Turska armija je krajem februara izvršila opsežnu ofanzivu na baze PKK u iračkom delu Kurdistana. Više hiljada vojnika bilo je angažovano u toj operaciji, a napadnuta teritorija bila je žestoko bombardovana. Uprkos tome, zvanična Turska je povukla svoje trupe, nezavisno od sugestija SAD, a portparol PKK je podneo izveštaj o pretrpljenim žrtvama i proglasio pobedu. Izraelske trupe izvršile su početkom marta težak napad na jedan izbeglički logor i druge ciljeve u pojasu Gaze. Tom prilikom je stradalo više od stotinu Palestinaca, uglavnom civila. Ta agresija pokrenula je talas masovnih protesta u Nablusu, Ramali i Vitlejemu. U Latinskoj Americi imperijalisti nastoje da posle dužeg vremena agresivnim putem preuzmu inicijativu. Snage kolumbijskog režima su početkom marta izvele akciju bombardovanja položaja Revolucionarnih oružanih snaga Kolumbije (FARC) na teritoriji Ekvadora. Tom prilikom je ubijen i Raul Rejes, jedan od komandanata FARC­a. Kao odgovor na tu agresiju, Ekvador i Venecuela rasporedile su trupe duž granice s Kolumbijom. Jačanje revolucionarnog antiimperijalističkog pokreta širom sveta biće adekvatan odgovor i na ovu podlu ofanzivu SAD i njenih satelita.

Dok se bliži najavljivano “konačno” rešenje statusa Kosova, mase u Srbiji i na Kosovu ne pokazuju mnogo interesovanje za ovo pitanje. Nespremnost masa u Srbiji da idu u novi rat, kao i pokazana nezainteresovanih albanskih masa na Kosovu da učetvuju na parlamentrnim izborima, otkriva šta oni misle o političkim elitama u Srbiji i na Kosovu. Međutim, ove elite koriste nerešeno “pitanje Kosova” kao pogodan uslov za svoje održanje na vlasti, stalno propagandno podgrevajući ovo pitanje, predstavljajući ga kao sudbonosno za život celog naroda. Kao marionete i sredstvo u rukama najmoćnijih imperijalističkih sila, ovi tlačitelji naroda se utrkuju da udovolje interesima svojih nalogodavcima. Američki, evropski i ruski imperijalisti skinuli su humanističke maske i sada otvoreno huškaju srpski i albanski narod, radi ostvarenja svojih interesa, odnosno interesa multinacionalnog kapitala. PR, koja je uvek bila na strani prvedne borbe albanskog naroda za nacionalno oslobođenje i podržavala njihovo pravo na samopredeljenje, smatra da albanske i srpske mase treba da kažu odlučno NE imperijalistima i NATO okupatorima.

Za mir između srpskog i albanskog naroda!
Za slobodno i nezavisno Kosovo!
Za slobodnu i nezavisnu Srbiju!
Živela zajednicu balkanskih naroda!
Živeo otpor imperijalističkoj okupaciji Balkana!

Za mir između srpskog i albanskog naroda! Za slobodno i nezavisno Kosovo! Za slobodnu i nezavisnu Srbiju! Živela zajednicu balkanskih naroda! Živeo otpor imperijalističkoj okupaciji Balkana!Narodne mase u Srbiji sve manje su zainteresovane za parlamentarni politički brlog i inscenirane sukobe između različitih struja političke vrhuške, bez obzira na prenaduvanu medijsku pažnju koja im se posvećuje. Početak serije štrajkova samo je najava jedne drugačije političke scene u Srbiji. Sve je jasnije da je u Srbiji istorijski prevaziđena politička podela na “konzervativno­patriotski” blok i “reformsko­demokratski” blok, zaostala iz devedesetih godina. Sve se jasnije ocrtavaju konture nove podele – podele između vladajuće, kapitalističke, osione i pljačkaške Srbije i Srbije obespravljnih i siromašnih. I dok “patriotski” i “reformski” stranački blokovi mogu da egzistiraju jedan pored drugog, uživajući u raznim koalicionim pogodbama i političkoj trgovini, uz punjenje sopstvenih džepova od tzv. tranzicionih pogodnosti, nastojeći da malim parama kupe socijalni mir, dotle obespravljena Srbija polako ali sigurno počinje da izražava svoje nepristajanje na neslobodu, bedu, poniženje i pljačku koju sprovode ove kapitalističke klike. Javlja se svest da je samo rušenje poretka iuništenje političke i kapitalističke elite u Srbiji uslov za normalan život najširim masama. Čak je i anketa koju je sprovela međunarodna kapitalistička marketinška agencija “Gallup International” pokazala da se ispitanici iz Srbije za revolucionarnu akciju kojom bi se društvo korenito promenilo izjašnjavaju u procentu koji je najviši u Evropi (21%). Međutim, za sada nema jačeg političkog subjekta koji bi to prigušeno narodno nezadovoljstvo mogao da pretoči u snagu koja bi srušila sadašnji poredak. I zato je ponovno afirmisanje parole “Jedino revolucijom!” – čin koji istorijske okolnosti diktiraju najsvesnijim delova društva u Srbiji. Korumprirani poredak koji nije u stanju, niti želi, da svim pripadnicima društva omogući da imaju posao, stan, besplatno školovanje i lečenje, treba nemilosrdno rušiti. “Jedino revolucijom” je politički put kojim se uspostavlja vlast najširih slojeva nad sredstvima za proizvodnju, a ujedno i način kojim se prevazilaze podele i mržnja koja je posejana među narodima na prostoru bivše Jugoslavije i Balkana.

Pitanje koje je danas potrebno postaviti nije da li u Srbiji ima ili nema fašizma, već na koji način se treba suprotstaviti fašizmu. PR i ostale snage revolucinarne levica su 7. oktobra pokazale u Novom Sadu da se fašizmu mora suprotavljati direktno i svim sredstvima, jer se ne radi o jednoj od mnogobrojnih pojava na političkoj sceni, već o sitemu koji se uspostavlja. Reč je o sistemu u kojem će krupni kapital, kao apsolutni vladar Srbije, fašističkim bandama i žandarmerijskim batinašima braniti poredak od narodnih masa. Ćutanje i sklanjanje pred naletom fašizma, samo ohrabruje ove bande da gaze “nesrbe”, “cigane”, “jevreje”, “šiptare”, “balije”, “ustaše”, “komunistički ološ”, “pedere”, “narkomane”, “sekte”, “izdajnike”… sve one koji drugačije misle. PR se zalaže da sve antifašističke snage u Srbiji grade politiku jedinstvenog fronta otpora fašizmu. Politiku koja se neće samo suprotstavljati nosiocima ispoljavanja fašizma po ulicama i drugim javnim mestima, već će se, pre svega, suprotstaviti onima koji organizuju, finansiraju i podržavaju uspostavljanje fašizma.

Smrt fašizmu – sloboda narodu!

U Sofiji je, 2. i 3. decembra 2007. godine, održana Druga konferencija komunističkih i radničkih partija Balkana. Na konferenciji su učestvovale partije i organizacije iz Bugarske, Grčke, Turske/Severnog Kurdistana i Srbije, i to: Bugarska radnička partija (komunista) i Pokret otpora “23. septembar” iz Bugarke, Komunistička organizacija Grčke (KOE), Marksističkolenjinistička komunistička partija (MLKP) i Maoistička komunistička partija (MKP) iz Turske/Severnog Kurdistana i Partija rada iz Srbije.Predstavnici partija i organizacija koje su učestvovale u konferenciji raspravljali su o problemima s kojim se suočavamo na Balkanu i o načinima njihovog rešavanja, te doneli odluke o konkretnim merama za unapređenje borbe u narednom periodu. Postignuta je saglasnost povodom potrebe i važosti razvijanja prisnije saradnje i solidarnosti među komunističkim, revolucionarnim, progresivnim i antiimperijalističkim snagama balkanskih zemalja, kao i povodom potrebe za vođenjem regionalne antiimperijalističke borbe.

Konferencija je pozdravila i podržala štrajkove i druge oblike otpora koje radništvo i omladina balkanskih zemalja organizuju protiv imperijalističke agresije i neoliberalne politike. Zaključeno jeda neposredni zadatak svih komunističkih, revolucionarnih i antiimperijalističkih snaga na Balkanu predstavlja borba protiv okupacije i hegemonije imperijalističkih sila u našem regionu, protiv imperijalističke agresije i okupacije u drugim delovima sveta, protiv rasizma i šovinizma koji se raspiruju među balkanskim narodima, kao i protiv kapitalističke eksploatacije i pljačke.

Konferencija je uputila podršku snagama koje se na Balkanu i u drugim delovima sveta suprotstavljaju imperijalizmu i vode revolucionarnu borbu protiv sistema eksploatacije i ugnjetavanja, i izrazila svoju solidarnost s njima.

Spremnost učesnica Balkanske konferencije da, i pored ideoloških razlika, grade jedinstvo u koordinaciji konkretnih aktivnosti regionalne borbe protiv imperijalizma i neoliberalne politike, putokaz je za sve deklarisane grupe revolucionarne levice u Srbiji i na prostoru bivše Jugoslavije kako treba jačati antikapitalističko akciono jedinstvo.

Osnažimo antiimperijalističku borbu na Balkanu!

Različiti sektori političke vrhuške u Srbiji, kao zastupnici stranih imperijalnih interesa – od SAD i EU, do Rusije – poslušnički su uključeni u nadmetanje imperijalista na Balkanu, bilo da se radi o političkim, vojnim ili ekonomskim interesima tih tlačitelja naroda sveta. Tako je zvanična politika vlade Srbije s jedne strane za ulazak u EU i NATO, uz pripremanje Vojske Srbije da pomaže zločinačkom pohodu NATO­a po svetu, a s druge strane se šalju signali spremnosti na zadovoljavanje ruskih imperijalnih apetita. Stoga “tvrdi” stav Beograda po pitanju Kosova i izjave čelnika vlade da se na Kosovu stvara NATO država, nisu samo eho kolonijalnih aspiracija Beograda prema Kosovu, već i nastojanje da se igra na kartu suprotnosti među imperijlistima na prostoru Balkana. To je ujedno i trapavi pokušaj oživljavanja Miloševićeve spoljne politike. Govori o protivljenju stvaranju NATO države na Kosovu, dok se aktivno radi i na stvaranju NATO države u Srbiji, predstavljaju izraz političkih sukoba u Srbiji , ali i licemerni politički manevar. Istovremeno je to i nastojanje proruskih snaga u Srbiji da još više ojačaju svoje pozicije i otežaju poziciju SAD na Balkanu. PR smatra da jedino odbacivanje kolonijalne politike Beograda prema Kosovu, za narod Srbije je prvi i istinski korak u oslobađanju od imperijalističke zavisnosti.

Za mir među balkanskim narodima!
Za slobodno i nazavisno Kosovo!
Za slobodnu i nezavisnu Srbiju!
Ne imperijalističkim interesima!
Za antiimperijalistički pokret otpora!
Za Balkan bez NATO okupatora!

Radnički protesti u Srbiji danas više liče na karavane očajnika koji prose milostinju ispred Vlade, nego na ozbiljnije proteste klasnog karaktera. To pokazuju i najnoviji protesti radnika iz Kragujevaca. Decenijsko tupljenje oštrice i dezorijentacija radničke klase, kao i njen trenutni poraz dolaze do punog izražaja. Sada malodušne radničke kolone predvode isluženi političari i korumpirani sindikalni lideri. Radnička klasa u Srbiji će biti na margini svih društvenih dešavanja ukoliko ne dođe do jasno postavljenog cilja, a to je: rušenje kapitalističkog društvenog poretka i uspostavljanje zajednice u kojoj će ekonomska ravnopravnost svih biti preduslov razvoja slobodnog društva. Najnovije poskupljenje hleba i ostalih životnih namirnica i sve veći nameti od strane države kao da nikoga ne dotiču. Nova kapitalistička klasa je skinula rukavice, postajući sve pohlepnija i bezočnija. Međutim i broj obespravljenih iz dana u dan raste. To će dovesti dameđu obespravljenim Srbije , i pored sadašnje apatije, stasavaju pravi borici koji će znati kako treba da se biju klasne bitke i ruši mrski poredak.

U Hrvatskoj se zahuktava predizborna kampanja. Sav talog iz života parlamentarnih političkih stranaka isplivava na površinu i njime se zasipa javnost. Odjednom se pokazuje koliko je Hrvatska stvarno prezadužena i korumpirana zemlja, a lažno nacionalno kočoperenje topi se pred golim i surovim činjenicama realnog života hrvatskih masa. Predstojeći izbori će pokazati da je nerealno očekivati da se na političkoj sceni pojave levičarske stranke koje će istinski zastupati interese hrvatskih masa. Zato je zadatak malobrojnih levičarskih grupa da pozivaju na bojkot izbora i aktivnom kampanjom ukazuju masama na svu besmisao buržoske parlamentarne demokratije. Time će one započeti stvaranje solidne okosnice za izgradnju revolucionarne partije.

Sve učestaliji napadi na Rome, homoseksualce, “sekte” itd. i ravnodušnost skoro celokupnog društva na ove pojave samo je još jedan dokaz da u Srbiji imamo pogodnu klimu za fašističke juriše na one koji ne pripadaju “beloj Srbiji”. Fašisti su uvek bili rezerva kapitalizma i služili su da se uništi sve što je demokratsko i salobodoumno u nekom društvu. Jačanje modernog fašizma u celom svetu je samo polsedica nesposbnosti imperijalizma da razreši nagomilane probleme savremenog sveta. No njihovo jačanje u Srbiji proizilazi iz činjenice da nije došlo do obračuna sa hordama fašista iz prethodnog perioda, već su one normalizovane u “demokratskom poretku”, i što sadašnji centri moći u Srbiji vide u fašističkom ološu rezervu za očuvanje svoje moći i učvršćenje državnog poretka. Tolerantan stav i “mudro” ćutanje predstavnika režima, SPC i nove kapitalističke klase o svim ovim pojavama samo ohrabruje razne fašističke grupe. Uostalom fašisti im obećavaju da će im čuvati njihovu moć, a komunisti da će ih lišiti njihove moći.

Proces objedinjavanja revolucionarnih snaga na internacionalnom nivou je sve izraženiji. Posle velikih poraza koji su u drugoj polovini XX veka naneseni revolucionarnom pokretu skoro u celom svetu, poslednjih godina se javljaju naznake novog uzleta pokreta. Trenutni nivo izgrađenosti revolucionarnog subjekta u svetu ne odgovara stepenu globalnog otpora koji mase pružaju imperijalistima. Međutim, taj otpor pospešuje delatnost i međusobnu koordinaciju revolucionarnih partija. Tako je u Južnoj i Jugoistočnoj Aziji, u Latinskoj Americi, a to se dešava i u Evropi, pa i na Balkanu. Većina marksističko­lenjinističkih partija i organizacija uveliko napušta sektaški pristup iz perioda oseke revolucionarnog pokreta, tako da počinju da se daju teorijski i praktični odgovori na pitanja koja postavlja aktuelna kriza kapitalizma. Stvaraju se uslovi za novi revolucionarni talas. Istorijski zadaci nameću levici prevazilaženje prazne nostalgije, zastarelih shvatanja i nekonstruktivnih ideoloških podela. Vreme je da internacionalno objedinjavanje proletarijata donese novi revolucionarni kvalitet.

Pitanje položaja Kosova je postalo pitanje odmeravanja snaga među imperijalističkim silama. O tom pitanju odavno ne mogu da odlučuju marionetske vlasti u Beogradu i Prištini, već se samo podanički nadaju da će iz ovoga sukoba imperijalista profitirati i onda sebe proglasiti najboljim zaštitnikom nacionalnih interesa. Položaj masa u Srbiji i na Kosovu je takav da samo njihov otpor ovim marionetama i zajednička borba protiv imperijalista predstavlja put njihovog oslobođenja.

Živela slobodna i nezavisna Srbija!
Živelo slobodno i nezavisno Kosovo!
Živeo antiimperijalistički pokret otpora na Balkanu!

U Srbiji je narod sa velikom dozom ravnodušnosti dočekao formiranje nove vlade. Jedan od razloga što narodne mase ne reaguju na ova dešavanja je i taj što kod njih izaziva gađenje pojava bilo kojih političara u javnosti, bilo da oni dolaze iz tzv. patriotskog ili tzv. reformskog bloka. Osionost kojom ovi kleptomani i razbojnici nastupaju govori da, u ovom trenutku, kod njih ne postoji strah od pobune narodnih masa. I pored toga, oni ubrzano jačaju moć policije i ostalog državnog aparata kako bi osigurali nesmetanu pljačku prirodnih i industrijskih resursa, kao i obespravljenih radnika Srbije. Zato parola Jedino revolucijom! – iako trenutno ne odgovara odnosu klasnih snaga, podstiče mase ka jedinom i istorijski neminovnom razrešenju situacije – u pravcu rušenja uspostavljenog kapitalističkog poretka.

Klerikalizacija društva u Srbiji dostigla je takav nivo kada nije dovoljna samo verbalna osuda ovog procesa, već se treba aktivnije suprotstaviti religioznim institucijama i primitivizmu koji one raspiruju. Religiozne institucije jesu političke institucije i zato ih treba tretirati kao i svakog drugog klasnog protivnika, tj. kao i svaku drugu rekcionarnu ideologiju, a isto tako treba se odnositi i prema njihovim predstavnicima. Talas novog konezervativizma koji je eskalirao u Rimokatoličkoj crkvi i koji nailazi na otpor kod samih katoličkih vernika, kao i sve otvoreniji sukobi dve struje u okviru Srpske pravoslavne crkve, a pogotovo fizički obračuni u Islamskoj verskoj zajednici, ohrabrujući su znakovi da će se bar jedan deo masa osloboditi opijuma ovih prijatelja tame.

Održavanje sastanka G­8 odigrava se po ustaljenoj proceduri. Prvo se naprave bunkeri okruženi kilometrima metalnih i žičanih ograda pod električnim naponom i video nadzorom, sa desetinama hiljada policajaca u okruženju. Onda se pojave na desetine hiljada demonstranata koji se sukobljavaju s policijom. Na kraju u bunkere dolaze vanzemaljci koji međusobno trguju moćima. Ovi skupovi najbolje oslikavaju današnji svet i odnose koji u njemu vladaju, i šta najšire mase misle o ovim svetskim diktatorima. Tendencija koja ima za cilj da se demonstracijama protiv G­8 nametne jedan ustaljeni scenario, kao i karnevalski oblik protesta s druge strane, samo ide na ruku imperijalističkim moćnicima i globalističkim uništiteljima.

Posle udara turskog režima na revolucionarnu MLKP, kada je pohapšeno preko sto njenih pripadnika i medijskog hvalospeva da je MLKP uništena, ova partija je nastavila sa još organizovanijom borbom. To sve pokazuje da je MLKP uhvatila duboke korene u turskim masama. Jača i ostali revolucionarni pokret pokret u Tuskoj. Najnovije akcije gerilskih boraca TIKKO (Turska radničkoseljačka oslobodilačka armija), kao i solidarnost koju su pokazale druge revolucionarne partije prilikom herojske pogibije nekoliko boraca ovog pokreta, govori o postepenom objedinjavanju revolucionarnih snaga. Istovremeno je turska armija pokrenula ratne operacije na jugo­istoku zemlje s namerom da prodre i na teritoriju Iraka, kako bi suzbila sve jači kurdski gerilski pokret. Iako na teritoriji Kurdistana u Iraku može doći do sukoba američkih i turskih interese, armija Turske je dobila prećutnu saglasnost od SAD i NATO za planiranu akciju.

Imperijalističke igre oko Kosova se nastavlju. Nadmetanje SAD i Rusije, uz sekundiranje EU po ovom pitanju ima širi značaj od rešavanja problema između Srbije i Kosova i stabilnosti balkanskog regiona. Vrhuške u Srbiji i na Kosovu, trude se, kao i sve druge marionete, da što više udovolje zahtevima imperijalista, pretvarajući time Kosovo i Srbiju u obične “monete za potkusurivanje”. Nepostojanje jačih snaga u Srbiji koje bi podržale nezavisnost Kosova i slabost albanskih progresivnih snaga da u ovom trenutku povedu borbu protiv kosovske vrhuške i imperijalističkih okupatora, činiće pitanje Kosova i dalje otvorenim i gorućim. Problem Kosova i položaja albanskih masa na Balkanu sastavni je deo antiimperijalističke borbe svih naroda Balkana i samo zajednička borbe tih naroda dovodi do konačnog cilja – da balkanski narodi sami određuju način svog organizovanja i puteve svog razvoja.

Sloboda balkanskim narodima!
Za slobodno i nezavisno Kosovo!
Za balkanski pokret otpora!
Smrt NATO okupatoru!

Posle potpunog poraza koji je radnička klasa u Srbiji doživela, pojava štrajkova glađu je potez očajnika, ali sve ćešći oblici ovog protesta i pokušaji radnika da na ovaj način ostvare svoja elementarna prava, kao i pojava da se na radničkim štrajkovima počinju okupljati i radnici drugih fabrika i iz drugih gradova Srbije, najava je odlučnijeg otpora neoliberalnom teroru i sve moćnijim tajkunima kao novim vlasnicima Srbije. Ovi štrajkovi glađu sve se češće završavaju i smrću radnika, što obavezuje radikalnu levicu Srbije da nikada ne zaboravi vapaje svojih klasnih drugova. A onima koji predenduju da budu neograničeni vlasnici Srbije – njene zemlje, prirodnog bogatstva, fabrika, njene sve brojnije sirotinje, informacija, prava i sloboda, treba poručiti: Radikalna levica Srbije nikada neće dozvoliti da kapitalisti umiru od gladi ispred fabrika koje su nekada bile proglašene njihovim vlasništvom.

Studentski protesti ne jenjavaju. U Beograda je posle zahteva: Dole školarine! iznesen i stav: Znanje nije roba! Ovaj duboko socijalni poklič bio je nezamisliv pre samo par godina. Poraz nacionalističkog i konzervativnog mišljenja na univerzetima i prodor kritičke svesti iz sadašnje društvene učmalosti, predstavlja klicu jedne moderne levice koja neće robovati doktrinarnimshvatanjima prošlosti i koja će svoje delovanje temeljiti na radikalnom preispitivanju konkretne starnosti – u ovom slučaju su to bile školarine i primena Bolonjske deklaracije. Nesposobnost režima da stavi bunt studenata pod svoju kontrolu samo je dokaz ozbiljnosti i zrelosti svesti učesnika protesta. Međutim, ovom poletu studenstkog bunta preti opasnost od nedovoljne radikalizacije, stihijnosti i rasipanja energije bez ostvarenja konkretnih ciljeva. I pored toga, već sada ovi protesti predstavljaju nagoveštaj istorijskog preloma ka jednom drugačijem poimanju stvarnosti.

Podsticana klerikalizacija društva u Srbiji od strane vlasti u poslednjih dvadeset godina je dostigla takav stepen da SPC danas ima ogromni uticaj u svim sferama društvenog života. No, zločinački poduhvat ove institucije nije se zvršio širenjem međunacionalne mržnje, amnestiranjem ovozemaljskih zločina njene pastve, dobijanjem niza privilegija koja je stavlja u povlašćen položaj u odnosu na druge građane, niti sticanjem pozamašnog bogatstva. Ovi mračnjaci su ispostavili i “zahtev” režimskoj vrhuški da budu više “pitani” prilikom kreiranju državne politike. Nastavak otvorene i ogoljene politizacije SPC, Rimokatoličke crkve i Islamske verske zajednice, kao i sklop opštih društvenih okolnosti, nužno vodi i do podela i legalizacije sukoba u njima samima. To će samo pojačati agresivniji nastup ovih institucija u zatupljivanju svesti narodnih masa.

Religioznom mraku suprotstaviti i zrnce prosvećenosti akt je oslobođenja i uzdizanja ljudskosti.

Pokušaji profašističkog režima u Turskoj da suzbije revolucionarni pokret u toj zemlji, uz pomoć vojnih instruktora SAD i policije EU, nije uspeo. I pored masovnih hapšenja i ubistava, revolucionarni pokret pokazuje znake jačanja. Ovome pogodije produbljivanje protivrečnosti turskog društva, a koje se manifestuju: u sve izraženijoj potrebi rešavanja kurdskog pitanja, sve većem uticaju procesa iz Iraka i regiona na dešavanja u zemlji, jačanju podela između sekularnog i islamiziranog dela društva, i sve žešćim klasnim sukobima. Revolucionarni pokret, koji je u prošlosti trpeo zbog sektaštva njegovih partija, polako se objedinjuje u jednistveni pokret, a što se vidi kroz sve češći i zajednički nastup najsnažnijih revolucionarnih partija . MLKP, DHKP­C, MKP i druge partije, oslonjene na bazu raznih frontovskih i sindikalnih organizacija, već sada predstavljaju snagu koja je sposobna ispisati novo poglavlje istorije, ne samo Turske, već i celog regiona.

Situacija u Srbiji posle januarskih parlamentarnih izbora ukazuje na to da će i sledeća vlada, bez obzira kakvim stranačkim kombinacijama bude sastavljena, slediti politiku služenja interesima krupnog kapitala i imperijalista. Korišćenje pregovora o statusu Kosova za produžetak kolonizatorskih aspiracija Beograda ukazuje na težnju da se koriste suprotnosti između imperijalističkih sila u cilju osnaživanja pozicija srpskog režima. Dok vladajući političari uspevaju da koriste ostatke plitke nacionalističke demagogije, nesmetano će se nastaviti pljačka narodnog bogatstva. Najkrupniji domaći kapitalisti, čija je kriminalno stečena imovina legalizovana, koriste sve pogodnosti saradnje sa političkim krugovima, i ostvaruju čitave regionalne poslovne imperije. Svedočanstva o obimu korupcije i delovanju organizovanog kriminala izlaze na videlo skoro svakodnevno, ali bez značajnijih posledica.

Izlazak iz ovakvog stanja ne može se tražiti od parlamentarnih političkih partija, budući da ga one stvaraju i reprodukuju, već ga je moguće videti jedino u organizacionom jačanju snaga revolucionarnog pokreta.

Brisel­Beograd­Priština je osovina koju žele da uspostave i ojačaju imperijalisti, a sve radi ostvarenje svojih regionalnih ciljeva. Zaposednuta teritorija Kosova i Srbije omogućava: jeftinu radnu snagu, priliku za pustošenje prirodnih resursa, nove kontigente toposvkog mesa za rat imeprijalista protiv naroda sveta, veće mogućnosti za suzbijanje narodnog otpora i branu pred izbijanjem klasnog rata na balkanskom području. Zato nikakav stvarni sukob i nije više moguć između režima u Beogradu i Prištini. Kolaboracionistički režimi su na zajedničkom zadatku služenja interesima imperijalista u pljački svoga naroda i u zajedničkom gušenju svakog otpora njihovoj profašističkoj politici. Otpor koji se javlja prema imperijalistima i kolaboracionistima na Kosovu je putokaz ostalim balkanskim narodima da ojačaju svoj otpor svetskom imerijalizmu.

Najnoviji podaci o visokim stopama siromaštva u Hrvatskoj, Srbiji, Kosovu i Bosni i Hercegovini prezentuju se samo kao statistički podaci bez ikakve naznake o uzrocima tog siromaštva i bede, ili se kao uzrok siromaštva označava nekakvo “prethodno stanje”, a ide se čak dotle da se direktno optužuju siromašni za svoje siromaštvo. Svetski kapitalistički lideri licemerno proklamuju da im je jedan od ciljeva da iskorene siromaštvo u svetu. Radnicima, koji su brojčano najraspostranjeniji u ovoj populaciji siromašnih, brzo su se raspršili snovi o mogućnostima tzv. malog deoničarstva, odnosno narodnog kapitalizma. Sada se suočavjusa bedom, bez zaštite, bez posla ili sa jednom nogom izvan fabričkih kapija. Društvena struktura u kojoj se zaoštrava podela na biznismene, kriminalce i militarističke branitelje poretka s jedne strane i sirotinju (radnike, nezaposlene, seljake) s druge, surova je realnost nametnutih kapitalističkih odnosa. Sadašnji izlivi stihijnog nezadovoljstva koji se javljaju uporedo s dubokom rezignacijom, obeležavaju trenutnu situaciju današnjih gubitnika, koja će vrlo brzo prerasti u novi kvalitet iz koga će stasavati istinski borci za mnogo ozbiljnije oblike otpora.

Pokušaji objedinjavanja tzv. levice u Hrvatskoj pred buduće parlamentarne izbore, odnosno pokušaji osvajanja praznog protora na levici u Srbiji od strane raznih minornih grupa i partija imaju tragikomične efekte. Ove snage, opterećene idejama koje su mešavina nostalgičnosti i najbljutavijeg revizionizma i reformizma (kao što je to slučaj u Hrvatskoj) ili istim takvim idejama pomešanim s nacionalizmom i konzervativizmom (u slučaju Srbije) samo su smetnja potlačenima da lakše prepoznaju stvarne neprijatelje i svoje mogućnosti za oslobođenje. Ovi tzv. komunisti, socijalisti ili kako se sve zovu, ne samo da su običan dekor već su i oruđe za zaštitu režima, jer služe kao efikasno propagandno sredstvo u odvraćanja od stvarne klasne borbe. Takva anemična i konzervativna levica jedan je od razloga što nosioci savremene fašističke idologije nalaze pogodno tle za delovanje u omladini.

Hapšenja pripadnika Crvenih brigada i naznake novog talasa revolucionarne borbe u Italiji, poruka su masama gde leži osnova stvarne borbe za njihove interese, tako da sve više jača svest da ne postoje suštinske razlike između Berluskonijeve i Prodijeve Italije. Istovremeno,imperijalisti nastavljaju sa progonom i hapšenjima kurdskih i turskih revolucionara po mnogim gradovima Evrope. Ove sinhronizovane akcije imperijalista po Evropi, u kombinaciji sa akcijama koje se sprovode u Turskoj pod nadzorom i instrukcijama SAD, iziskuju odgvor u jačanju jedinstvenog fronta solidarnosti, internacionalizma i koordinirane borbe protiv imperijalista.

Izbori u Srbiji samo su potvrdili zavisnost Srbije od imperijalizma i učvršćenje kapitalističkog poretka. Narodnim masama je propagandom nametnuta vizija mogućnosti da svoj socijalni položaj rešavaju kroz tzv. evropske integracije. Političke borbe oko sastavljanja nove vlada su samo redovna pojava svakog parlamentarizma, a one zamagljuju suštinu klasnih sukoba i udaljavaju narodne mase od borbe za ostvarenje svojih stvarnih interesa. Partija rada i ostale grupe koje su se svojim akcijama protivile izborima jasno su izrazile svoj cilj – rušenje kapitalističkog sistema.

Izgradnja nove vojne baze u Italiji, gradnja odbrambenog štita u Češkoj, dodatno slanje trupa iz SAD i marionetskih zemalja u Irak i Avganistan, najbolje govori o tome da vojna mašinerija globalnog fašizma uveliko i sistematski spovodi pripreme za proširenje Trećeg svetskog rata protiv naroda sveta, s namerom da upotrebi i nuklerano oružje u strahu od narastajućeg otpora naroda sveta. Nepružanje opora ovom nametnutom ratu je izdaja revolucionarne borbe i pretvaranje u objektivnog savaznika globalnog fašizma.

Rešavanje tzv. statusa Kosova je prilika imperijalistima da se još više učvrste na Balkanu, stavljajući i Beograd i Prištinu pod svoju kontrolu. Na putu svog nacionalnog i socijalnog oslobođenja albanske mase na Kosovu su počele prepoznavati svoje nove neprijatelje, pružajući im sve aktivniji otpor. Sve masovnije demonstracije i žešći sukobi sa okupatorskim trupama i marionetskom vladom će ujedno voditi i podizanju nivoa antiimperijalističkog otpora na Balkanu. Time će front revolucionarnme borbe u Turskoj dobiti novog savaznika, a nivo otpora u Grčkoj preći u novu fazu. Istovremeno je to i prilika da revolucionarne grupe u Bugarskoj i Srbiji počnu da vode aktivniju antiimperijalističku borbu.

Sa potpunim porazom i razbijanjem radničke klase u Srbiji, prestala je i potreba za postojanjem sindikata, a koji su sve vreme bili u službi režima i buržoaskih partija. Ma kako se nazivali – Samostalni, Nezavisnost i slično, ovi sindikati nikad se nisu usudili da pređu kapije privatnih fabrika i uglavnom su formalno egzistirali u preostalim društvenim preduzećima kao “zaštitnici poštene privatizacije“ i u državnim institucijama. Njihova uloga utupljenju klasne oštrice i atomiziranju radničkih zahteva nema više nikakav značaj za režim, pa više nema interesa ni za njihovim postojanjem. Nikakve sindikalne borbe oni u proteklom periodu nisu organizovali, a danas se izgubio i poslednji privid sindikalnog organizovanja. Stvaranje novih formi organizovanja, poput začetog Socijalnog fronta, a koji iz svog osnovnog cilja – potpunog oslobođenja eksploatisanih – izvodi sve svoje pojedinačne zahteve i prilagođava svoje akcije, jesu klice novih oblika borbe kojima treba da teže radnici, nezaposleni i svi drugi ugnjeteni slojevi.

Dosledna borba organizacija žena u Srbiji protiv rata, nacionalizma, fašizma, patrijarhalnih odnosa i polnog ugnjetavanja odigrala je krupnu ulogu u širenju demokratske svesti kod narodnih masa. Međutim, ciljevi borbe polnog oslobođenja iziskuju i postavljanje većih zahteva i u pogledu klasnog oslobođenja. U suprotnom ove organizacije rizikuju da postanu dekor uspostavljenog kapitalističkog poretka.