Tekstovi

Pitanje položaja Kosova je postalo pitanje odmeravanja snaga među imperijalističkim silama. O tom pitanju odavno ne mogu da odlučuju marionetske vlasti u Beogradu i Prištini, već se samo podanički nadaju da će iz ovoga sukoba imperijalista profitirati i onda sebe proglasiti najboljim zaštitnikom nacionalnih interesa. Položaj masa u Srbiji i na Kosovu je takav da samo njihov otpor ovim marionetama i zajednička borba protiv imperijalista predstavlja put njihovog oslobođenja.

Živela slobodna i nezavisna Srbija!
Živelo slobodno i nezavisno Kosovo!
Živeo antiimperijalistički pokret otpora na Balkanu!

U Srbiji je narod sa velikom dozom ravnodušnosti dočekao formiranje nove vlade. Jedan od razloga što narodne mase ne reaguju na ova dešavanja je i taj što kod njih izaziva gađenje pojava bilo kojih političara u javnosti, bilo da oni dolaze iz tzv. patriotskog ili tzv. reformskog bloka. Osionost kojom ovi kleptomani i razbojnici nastupaju govori da, u ovom trenutku, kod njih ne postoji strah od pobune narodnih masa. I pored toga, oni ubrzano jačaju moć policije i ostalog državnog aparata kako bi osigurali nesmetanu pljačku prirodnih i industrijskih resursa, kao i obespravljenih radnika Srbije. Zato parola Jedino revolucijom! – iako trenutno ne odgovara odnosu klasnih snaga, podstiče mase ka jedinom i istorijski neminovnom razrešenju situacije – u pravcu rušenja uspostavljenog kapitalističkog poretka.

Klerikalizacija društva u Srbiji dostigla je takav nivo kada nije dovoljna samo verbalna osuda ovog procesa, već se treba aktivnije suprotstaviti religioznim institucijama i primitivizmu koji one raspiruju. Religiozne institucije jesu političke institucije i zato ih treba tretirati kao i svakog drugog klasnog protivnika, tj. kao i svaku drugu rekcionarnu ideologiju, a isto tako treba se odnositi i prema njihovim predstavnicima. Talas novog konezervativizma koji je eskalirao u Rimokatoličkoj crkvi i koji nailazi na otpor kod samih katoličkih vernika, kao i sve otvoreniji sukobi dve struje u okviru Srpske pravoslavne crkve, a pogotovo fizički obračuni u Islamskoj verskoj zajednici, ohrabrujući su znakovi da će se bar jedan deo masa osloboditi opijuma ovih prijatelja tame.

Održavanje sastanka G­8 odigrava se po ustaljenoj proceduri. Prvo se naprave bunkeri okruženi kilometrima metalnih i žičanih ograda pod električnim naponom i video nadzorom, sa desetinama hiljada policajaca u okruženju. Onda se pojave na desetine hiljada demonstranata koji se sukobljavaju s policijom. Na kraju u bunkere dolaze vanzemaljci koji međusobno trguju moćima. Ovi skupovi najbolje oslikavaju današnji svet i odnose koji u njemu vladaju, i šta najšire mase misle o ovim svetskim diktatorima. Tendencija koja ima za cilj da se demonstracijama protiv G­8 nametne jedan ustaljeni scenario, kao i karnevalski oblik protesta s druge strane, samo ide na ruku imperijalističkim moćnicima i globalističkim uništiteljima.

Posle udara turskog režima na revolucionarnu MLKP, kada je pohapšeno preko sto njenih pripadnika i medijskog hvalospeva da je MLKP uništena, ova partija je nastavila sa još organizovanijom borbom. To sve pokazuje da je MLKP uhvatila duboke korene u turskim masama. Jača i ostali revolucionarni pokret pokret u Tuskoj. Najnovije akcije gerilskih boraca TIKKO (Turska radničkoseljačka oslobodilačka armija), kao i solidarnost koju su pokazale druge revolucionarne partije prilikom herojske pogibije nekoliko boraca ovog pokreta, govori o postepenom objedinjavanju revolucionarnih snaga. Istovremeno je turska armija pokrenula ratne operacije na jugo­istoku zemlje s namerom da prodre i na teritoriju Iraka, kako bi suzbila sve jači kurdski gerilski pokret. Iako na teritoriji Kurdistana u Iraku može doći do sukoba američkih i turskih interese, armija Turske je dobila prećutnu saglasnost od SAD i NATO za planiranu akciju.

Imperijalističke igre oko Kosova se nastavlju. Nadmetanje SAD i Rusije, uz sekundiranje EU po ovom pitanju ima širi značaj od rešavanja problema između Srbije i Kosova i stabilnosti balkanskog regiona. Vrhuške u Srbiji i na Kosovu, trude se, kao i sve druge marionete, da što više udovolje zahtevima imperijalista, pretvarajući time Kosovo i Srbiju u obične “monete za potkusurivanje”. Nepostojanje jačih snaga u Srbiji koje bi podržale nezavisnost Kosova i slabost albanskih progresivnih snaga da u ovom trenutku povedu borbu protiv kosovske vrhuške i imperijalističkih okupatora, činiće pitanje Kosova i dalje otvorenim i gorućim. Problem Kosova i položaja albanskih masa na Balkanu sastavni je deo antiimperijalističke borbe svih naroda Balkana i samo zajednička borbe tih naroda dovodi do konačnog cilja – da balkanski narodi sami određuju način svog organizovanja i puteve svog razvoja.

Sloboda balkanskim narodima!
Za slobodno i nezavisno Kosovo!
Za balkanski pokret otpora!
Smrt NATO okupatoru!

Posle potpunog poraza koji je radnička klasa u Srbiji doživela, pojava štrajkova glađu je potez očajnika, ali sve ćešći oblici ovog protesta i pokušaji radnika da na ovaj način ostvare svoja elementarna prava, kao i pojava da se na radničkim štrajkovima počinju okupljati i radnici drugih fabrika i iz drugih gradova Srbije, najava je odlučnijeg otpora neoliberalnom teroru i sve moćnijim tajkunima kao novim vlasnicima Srbije. Ovi štrajkovi glađu sve se češće završavaju i smrću radnika, što obavezuje radikalnu levicu Srbije da nikada ne zaboravi vapaje svojih klasnih drugova. A onima koji predenduju da budu neograničeni vlasnici Srbije – njene zemlje, prirodnog bogatstva, fabrika, njene sve brojnije sirotinje, informacija, prava i sloboda, treba poručiti: Radikalna levica Srbije nikada neće dozvoliti da kapitalisti umiru od gladi ispred fabrika koje su nekada bile proglašene njihovim vlasništvom.

Studentski protesti ne jenjavaju. U Beograda je posle zahteva: Dole školarine! iznesen i stav: Znanje nije roba! Ovaj duboko socijalni poklič bio je nezamisliv pre samo par godina. Poraz nacionalističkog i konzervativnog mišljenja na univerzetima i prodor kritičke svesti iz sadašnje društvene učmalosti, predstavlja klicu jedne moderne levice koja neće robovati doktrinarnimshvatanjima prošlosti i koja će svoje delovanje temeljiti na radikalnom preispitivanju konkretne starnosti – u ovom slučaju su to bile školarine i primena Bolonjske deklaracije. Nesposobnost režima da stavi bunt studenata pod svoju kontrolu samo je dokaz ozbiljnosti i zrelosti svesti učesnika protesta. Međutim, ovom poletu studenstkog bunta preti opasnost od nedovoljne radikalizacije, stihijnosti i rasipanja energije bez ostvarenja konkretnih ciljeva. I pored toga, već sada ovi protesti predstavljaju nagoveštaj istorijskog preloma ka jednom drugačijem poimanju stvarnosti.

Podsticana klerikalizacija društva u Srbiji od strane vlasti u poslednjih dvadeset godina je dostigla takav stepen da SPC danas ima ogromni uticaj u svim sferama društvenog života. No, zločinački poduhvat ove institucije nije se zvršio širenjem međunacionalne mržnje, amnestiranjem ovozemaljskih zločina njene pastve, dobijanjem niza privilegija koja je stavlja u povlašćen položaj u odnosu na druge građane, niti sticanjem pozamašnog bogatstva. Ovi mračnjaci su ispostavili i “zahtev” režimskoj vrhuški da budu više “pitani” prilikom kreiranju državne politike. Nastavak otvorene i ogoljene politizacije SPC, Rimokatoličke crkve i Islamske verske zajednice, kao i sklop opštih društvenih okolnosti, nužno vodi i do podela i legalizacije sukoba u njima samima. To će samo pojačati agresivniji nastup ovih institucija u zatupljivanju svesti narodnih masa.

Religioznom mraku suprotstaviti i zrnce prosvećenosti akt je oslobođenja i uzdizanja ljudskosti.

Pokušaji profašističkog režima u Turskoj da suzbije revolucionarni pokret u toj zemlji, uz pomoć vojnih instruktora SAD i policije EU, nije uspeo. I pored masovnih hapšenja i ubistava, revolucionarni pokret pokazuje znake jačanja. Ovome pogodije produbljivanje protivrečnosti turskog društva, a koje se manifestuju: u sve izraženijoj potrebi rešavanja kurdskog pitanja, sve većem uticaju procesa iz Iraka i regiona na dešavanja u zemlji, jačanju podela između sekularnog i islamiziranog dela društva, i sve žešćim klasnim sukobima. Revolucionarni pokret, koji je u prošlosti trpeo zbog sektaštva njegovih partija, polako se objedinjuje u jednistveni pokret, a što se vidi kroz sve češći i zajednički nastup najsnažnijih revolucionarnih partija . MLKP, DHKP­C, MKP i druge partije, oslonjene na bazu raznih frontovskih i sindikalnih organizacija, već sada predstavljaju snagu koja je sposobna ispisati novo poglavlje istorije, ne samo Turske, već i celog regiona.

Situacija u Srbiji posle januarskih parlamentarnih izbora ukazuje na to da će i sledeća vlada, bez obzira kakvim stranačkim kombinacijama bude sastavljena, slediti politiku služenja interesima krupnog kapitala i imperijalista. Korišćenje pregovora o statusu Kosova za produžetak kolonizatorskih aspiracija Beograda ukazuje na težnju da se koriste suprotnosti između imperijalističkih sila u cilju osnaživanja pozicija srpskog režima. Dok vladajući političari uspevaju da koriste ostatke plitke nacionalističke demagogije, nesmetano će se nastaviti pljačka narodnog bogatstva. Najkrupniji domaći kapitalisti, čija je kriminalno stečena imovina legalizovana, koriste sve pogodnosti saradnje sa političkim krugovima, i ostvaruju čitave regionalne poslovne imperije. Svedočanstva o obimu korupcije i delovanju organizovanog kriminala izlaze na videlo skoro svakodnevno, ali bez značajnijih posledica.

Izlazak iz ovakvog stanja ne može se tražiti od parlamentarnih političkih partija, budući da ga one stvaraju i reprodukuju, već ga je moguće videti jedino u organizacionom jačanju snaga revolucionarnog pokreta.

Brisel­Beograd­Priština je osovina koju žele da uspostave i ojačaju imperijalisti, a sve radi ostvarenje svojih regionalnih ciljeva. Zaposednuta teritorija Kosova i Srbije omogućava: jeftinu radnu snagu, priliku za pustošenje prirodnih resursa, nove kontigente toposvkog mesa za rat imeprijalista protiv naroda sveta, veće mogućnosti za suzbijanje narodnog otpora i branu pred izbijanjem klasnog rata na balkanskom području. Zato nikakav stvarni sukob i nije više moguć između režima u Beogradu i Prištini. Kolaboracionistički režimi su na zajedničkom zadatku služenja interesima imperijalista u pljački svoga naroda i u zajedničkom gušenju svakog otpora njihovoj profašističkoj politici. Otpor koji se javlja prema imperijalistima i kolaboracionistima na Kosovu je putokaz ostalim balkanskim narodima da ojačaju svoj otpor svetskom imerijalizmu.

Najnoviji podaci o visokim stopama siromaštva u Hrvatskoj, Srbiji, Kosovu i Bosni i Hercegovini prezentuju se samo kao statistički podaci bez ikakve naznake o uzrocima tog siromaštva i bede, ili se kao uzrok siromaštva označava nekakvo “prethodno stanje”, a ide se čak dotle da se direktno optužuju siromašni za svoje siromaštvo. Svetski kapitalistički lideri licemerno proklamuju da im je jedan od ciljeva da iskorene siromaštvo u svetu. Radnicima, koji su brojčano najraspostranjeniji u ovoj populaciji siromašnih, brzo su se raspršili snovi o mogućnostima tzv. malog deoničarstva, odnosno narodnog kapitalizma. Sada se suočavjusa bedom, bez zaštite, bez posla ili sa jednom nogom izvan fabričkih kapija. Društvena struktura u kojoj se zaoštrava podela na biznismene, kriminalce i militarističke branitelje poretka s jedne strane i sirotinju (radnike, nezaposlene, seljake) s druge, surova je realnost nametnutih kapitalističkih odnosa. Sadašnji izlivi stihijnog nezadovoljstva koji se javljaju uporedo s dubokom rezignacijom, obeležavaju trenutnu situaciju današnjih gubitnika, koja će vrlo brzo prerasti u novi kvalitet iz koga će stasavati istinski borci za mnogo ozbiljnije oblike otpora.

Pokušaji objedinjavanja tzv. levice u Hrvatskoj pred buduće parlamentarne izbore, odnosno pokušaji osvajanja praznog protora na levici u Srbiji od strane raznih minornih grupa i partija imaju tragikomične efekte. Ove snage, opterećene idejama koje su mešavina nostalgičnosti i najbljutavijeg revizionizma i reformizma (kao što je to slučaj u Hrvatskoj) ili istim takvim idejama pomešanim s nacionalizmom i konzervativizmom (u slučaju Srbije) samo su smetnja potlačenima da lakše prepoznaju stvarne neprijatelje i svoje mogućnosti za oslobođenje. Ovi tzv. komunisti, socijalisti ili kako se sve zovu, ne samo da su običan dekor već su i oruđe za zaštitu režima, jer služe kao efikasno propagandno sredstvo u odvraćanja od stvarne klasne borbe. Takva anemična i konzervativna levica jedan je od razloga što nosioci savremene fašističke idologije nalaze pogodno tle za delovanje u omladini.

Hapšenja pripadnika Crvenih brigada i naznake novog talasa revolucionarne borbe u Italiji, poruka su masama gde leži osnova stvarne borbe za njihove interese, tako da sve više jača svest da ne postoje suštinske razlike između Berluskonijeve i Prodijeve Italije. Istovremeno,imperijalisti nastavljaju sa progonom i hapšenjima kurdskih i turskih revolucionara po mnogim gradovima Evrope. Ove sinhronizovane akcije imperijalista po Evropi, u kombinaciji sa akcijama koje se sprovode u Turskoj pod nadzorom i instrukcijama SAD, iziskuju odgvor u jačanju jedinstvenog fronta solidarnosti, internacionalizma i koordinirane borbe protiv imperijalista.

Izbori u Srbiji samo su potvrdili zavisnost Srbije od imperijalizma i učvršćenje kapitalističkog poretka. Narodnim masama je propagandom nametnuta vizija mogućnosti da svoj socijalni položaj rešavaju kroz tzv. evropske integracije. Političke borbe oko sastavljanja nove vlada su samo redovna pojava svakog parlamentarizma, a one zamagljuju suštinu klasnih sukoba i udaljavaju narodne mase od borbe za ostvarenje svojih stvarnih interesa. Partija rada i ostale grupe koje su se svojim akcijama protivile izborima jasno su izrazile svoj cilj – rušenje kapitalističkog sistema.

Izgradnja nove vojne baze u Italiji, gradnja odbrambenog štita u Češkoj, dodatno slanje trupa iz SAD i marionetskih zemalja u Irak i Avganistan, najbolje govori o tome da vojna mašinerija globalnog fašizma uveliko i sistematski spovodi pripreme za proširenje Trećeg svetskog rata protiv naroda sveta, s namerom da upotrebi i nuklerano oružje u strahu od narastajućeg otpora naroda sveta. Nepružanje opora ovom nametnutom ratu je izdaja revolucionarne borbe i pretvaranje u objektivnog savaznika globalnog fašizma.

Rešavanje tzv. statusa Kosova je prilika imperijalistima da se još više učvrste na Balkanu, stavljajući i Beograd i Prištinu pod svoju kontrolu. Na putu svog nacionalnog i socijalnog oslobođenja albanske mase na Kosovu su počele prepoznavati svoje nove neprijatelje, pružajući im sve aktivniji otpor. Sve masovnije demonstracije i žešći sukobi sa okupatorskim trupama i marionetskom vladom će ujedno voditi i podizanju nivoa antiimperijalističkog otpora na Balkanu. Time će front revolucionarnme borbe u Turskoj dobiti novog savaznika, a nivo otpora u Grčkoj preći u novu fazu. Istovremeno je to i prilika da revolucionarne grupe u Bugarskoj i Srbiji počnu da vode aktivniju antiimperijalističku borbu.

Sa potpunim porazom i razbijanjem radničke klase u Srbiji, prestala je i potreba za postojanjem sindikata, a koji su sve vreme bili u službi režima i buržoaskih partija. Ma kako se nazivali – Samostalni, Nezavisnost i slično, ovi sindikati nikad se nisu usudili da pređu kapije privatnih fabrika i uglavnom su formalno egzistirali u preostalim društvenim preduzećima kao “zaštitnici poštene privatizacije“ i u državnim institucijama. Njihova uloga utupljenju klasne oštrice i atomiziranju radničkih zahteva nema više nikakav značaj za režim, pa više nema interesa ni za njihovim postojanjem. Nikakve sindikalne borbe oni u proteklom periodu nisu organizovali, a danas se izgubio i poslednji privid sindikalnog organizovanja. Stvaranje novih formi organizovanja, poput začetog Socijalnog fronta, a koji iz svog osnovnog cilja – potpunog oslobođenja eksploatisanih – izvodi sve svoje pojedinačne zahteve i prilagođava svoje akcije, jesu klice novih oblika borbe kojima treba da teže radnici, nezaposleni i svi drugi ugnjeteni slojevi.

Dosledna borba organizacija žena u Srbiji protiv rata, nacionalizma, fašizma, patrijarhalnih odnosa i polnog ugnjetavanja odigrala je krupnu ulogu u širenju demokratske svesti kod narodnih masa. Međutim, ciljevi borbe polnog oslobođenja iziskuju i postavljanje većih zahteva i u pogledu klasnog oslobođenja. U suprotnom ove organizacije rizikuju da postanu dekor uspostavljenog kapitalističkog poretka.

Apstinencija kod narodnih masa, kao i nesposobnost buržoaskih partija da ih zainteresuju za predstojeće parlamentarne izbore u Srbiji ujedno je i potvrda šta narodne mase misle o tim partijama i njihove neverice da im predstojeći izbori mogu doneti neko dobro. Za ove izbore su zainteresovane samo najuže partijske strukture, tajkuni, plaćenička i konzervativna inteligencija, nešto estrade i određeni broj mladih koji kroz podršku buržoaskim partijama misle da lakše obezbede sebi posao i karijeru. I dok je radništvo, potpuno razbijeno, dezorijentisano i neorganizovano, u proteklim godinama uglavnom glasalo za nacionalističke i profašističke partije, tj. za tzv. patriotski blok, sada je i kod njih u porastu uverenje da ih više nijedna partija ne može zaštititi od posledica surovog kapitalizma. Ovo stanje svakako će iskoristiti partije sadašnjeg režima i partije koje se zalažu za još snažniju neoliberalnu orijentaciju Srbije, kako bi učvrstile svoju vlast.

PR je zauzela stav da nije dovoljan samo bojkot predstojećih izbora, već treba buditi kod narodnih masa svest da je nužno suprotstavljati se svim buržoaskim partijama, pa i izborima koji su samo nagoveštaj većeg tlačenja, siromaštva i neslobode.

Sve države nastale raspadom bivše Jugoslavije su stavljene pod NATO kontrolu i novonastali režimi se prosto utrkuju koji će vernije služiti interesima imperijalista. Aktuelno primanje Srbije, BiH i Crne Gore u tzv. Partnerstvo za mir samo ubrzava procez okupacije celog Balkana. Obuka vojnika iz Srbije za odlazak u Avganistan, gde već vojnici iz Hrvatske sramotno sprovode globalni terorizam nad avganistanskim narodom, ubrzano se privodi kraju. Svi ovi vojnici su ne samo logistička podrška, već i strateška rezerva udarnim ešalonima masovnih ubica u Trećem svetskom ratu protiv naroda sveta. Tokom janura će kroz Srbiju proći prvi konvoj okupatorske NATO vojske. U ovom trenutku na prostoru bivše Jugoslavije i Balkana ne postoji sila koja bi se mogla suprotstaviti ovim okupatorima, ali potreba da se ojača svest o protivljenju njihovom prisustvu, kao i slanju vojnika u službi globalnog fašizma, osnovni je zadatak svih revolucionarnih partija na Balkanu, sve dok u narodnim masama ne naraste potreba za stvaranjem snažnijeg aniimperijalističkog pokreta.

Demonstracije kojе je krajem novembra u Prištini izveo pokret Samoopredeljenje predvođen Albinom Kurtijem pokazuje da је ovaj pokret na putu da postane istinski predstavnik narodnih masa Kosova. Nekoliko hiljada pristalica pokreta, na protestu ispred vlade i sedišta UMNIK­a, izražavalo je jasno protivljenje stanju na Kosovu, napadajući sadašnju vladu, trežeći proglašenjenazavisnosti Kosova i odlazak trupa KFOR­a. Kamenovano je i crvenom farbom gađano sedište kosovske vlade i KFOR­a. Policija je uz upotrebu suzavca razbila ovaj skup. Posle toga su usledila hapšenja organizatora i učesnika demonstracija.

U Turskoj se nastavlja fašistički policijski teror protiv revolucionara, formalno pokriven pozivanjem na novousvojeni Zakon protiv terorizma.

Nekoliko hiljada policajaca je 7. decembra u Istambulu ušla u radnička predgrađa i provalilo u središte lista “Marš”. Oni su kundacima razbili vrata redakcije lista, zaplenili opremu i pohapsili mnoge aktiviste. Revolucionari iz radničkih četvrti su odgovorili barikadama i sukobom sa policijom. Kamenjem i molotovljevim koktelima su uspeli da odbiju nekoliko napada policije koja je koristila suzavac i dimne bombe. Podršku ovim sukobima dali su i aktivisti MLKP, Partizana, Fronta za prava i slobodu, Socijalističke platforme ugnjetenih i drugih revolucionarnih orgnanizacija. Revolucionari su sa barikada poručili:

“Da živi revolucionarna solidarnost!” i “Okmejdani će biti grobnica fašizma!”. U Okmejdaniju, nepokorenom radničkom predgrađu, dogodio se 2000. godine do sada najveći sukob policije i revolucionara, kada je preko 8.000 policajaca napalo radničke barikade, pri čemu je ubijeno 28 revolucionara.

Posle nametanja novog ustava režim u Srbiji je raspisao parlamentarne izbore. Iako je narodnim masama jasna ova farsa od parlamentarizma, one ne vide alternativu koje bi im pomogla da izaću iz stanja u kome se nalaze. Kombinacijom širenja straha od destabilizacije regiona posle proglašenja nezavisnosti Kosova, i nuđenjem «blagostanja» putem tzv. evropske perspektive, sve političke stranke su u suštini već stavljenje u službu očuvanja uspostavljenog kapitalističkog poretka i služenju interesima svetskog kapitala.

Učvršenje državnog aparata i snaga koje mu služe – policije, vojske, državnih činovnika, religioznih institucija, profašističke inteligencije, kontrolisanih medija, finansijskih, obaveštajnih i poluvojnih institucija imperijalizma, dovoljni su da se ovim izborimaobezbedi nastavak novouspostavljenog oblika tlačenja naroda Srbiji. Na drugoj strani je i sve veća masa sirotinje i nazodovoljnih. To su uglavnom radnici i nezaposleni, koji nisu organizovani, i koji mogu na izborima samo dati glas očajnika nekom iz široke lepeze ovih narodnih neprijatelja, ili apstinirati od izbora.

U takvoj situaciji PR i ostale levičarske grupe će, bojkotujući izbore, pozivati narod Srbije da ne da glas ovim banditskim družinama ma kako se oni nazivali – SRS, SPS, DSS, DS…. Istovremeno će se nizom akcija kod narodnih masa razvijati svest o mogućnosti alternative, odnosno da je nužno rušiti kapitalistički poredak koji im je doneo i novi oblik tlačenja i da je moguće uspešno se suprotstavljati sistemu globalnog fašizma, što pokazuju narodi i revolucinarni pokret širom svijeta.

Opšta kriza kapitalizma primorava snage imperijalista da svoju rezervu potraže u novim formama fašizma. U većini evropskih zemalja fašističke grupe koje svoju ideologiju baziraju na uzorima iz razdoblja uoči Drugog svetskog rata danas otvoreno marširaju. Bez obzira na to što je među njima prisutno i deklarativno protivljenje globalizmu, savremeni procesi globalne fašizacije uspevaju da ih integrišu u redove svetskih saveznika imperijalizma. Imperijalistički “rat protiv terorizma” i težnja “tvrđave Evrope” da kontroliše doseljavanje u metropolu iz bivših kolonija podstiču antimuslimansku propagandu i rasizam koji karakteriše različite fašističke organizacije. U Srbiji se tek nazire takva simbioza između snaga organizovanog fašizma, koje se temelje u ratnoj politici iz 90­ih godina, i vladajućih grupa koje kapitalistički sistem učvršćuju orijentišući se na tzv. evro­atlantske strukture. Buržoazija se u Srbiji oprezno odnosi prema akcijama u kojima se ispoljava otvoreni fašizam, zauzimajući stav na ivici blagonaklonosti u odnosu na rasističke manifestacije po sportskim stadionima ili prema osuđenim neonacistima iz Nacionalnog stroja. Takav odnos nije teško objasniti kada se ima u viduopravdavanje zločina iz ratova od 1991, kao i zvanična rehabilitacija kvislinga i fašističkih kolaboracionista iz Drugog svetskog rata.

Partija rada je još od početka devedesetih godina opredeljena za otvorenu borbu protiv različitih ispoljavanja fašizma, budući da nastavlja antifašističke tradicije jugoslovenskog revolucionarnog pokreta. Takvo opredeljenje dodatno je motivisano otporom NATO okupaciji. Potrebno je svakodnevno jačati antifašistički front kao zalogu osnaživanja internacionalnog fronta otpora imperijalizmu.

Posle dugog perioda prevlasti reakcionarnih ideja, nacionalističke svesti i služenja interesima kompradorskih kapitalista na univerzitetima u Srbiji, među studentskom omladinom počinje da raste svest o potrebi pružanja otpora neoliberalnoj politici i stabilizaciji kapitalističkih odnosa u svim sferama društva. Studentski protesti, koji su započeti u Beogradu ove jeseni, prvi su koji, posle više decenija, ukazuju na opšte socijalne probleme u zemlji i zahtevaju poštovanje prava koja su izborena u socijalističkoj revoluciji. Tražeći da se školarine smanje i da se određivanje njihovog iznosa zasniva na kriterijumima koji uzimaju u obzir standard radničke klase i širokih slojeva naroda, kao i da prilikom usklađivanja stečenih akademskih zvanja sa zahtevima tzv. Bolonjskog procesa diplomci ne budu oštećeni na tržištu rada, studenti i studentkinje pokreću teme koje je sitnoburžoaska inteligencija u Srbiji sistematski zanemarivala. Borbenost iskazana na ovim protestima, otvorenim napadima na režimske političare i upadom na sastanke univerzitetskih vlasti, budi nadu da će studentski pokret početi da se razvija u pravcu ozbiljnije društvene kritike.

Zbog jačanja revolucionarnog pokreta i produbljivanja protivrečnosti u turskom društvu, turski represivni režim pojačava ofanzivu protiv progresivnih snaga. Sa jedne strane, vojnom ofanzivom u Kurdistanu pokušavaju suzbiti oružani pokret za samoopredeljenje, a sa druge policijskim i pravosudnim akcijama udaraju na one snage u turskom društvu koje, dosledno se drže principa proleterskog internacionalizma, podržavaju pravednu borbu kurdskog naroda i bore se za pravedniju socijalističku zajednicu naroda. Turske vlasti u ovim akcijama uživaju podršku drugih imperijalističkih sila, poput SAD koja naoružava tursku armiju i šalje svoje vojne instruktore i EU, koja aktivno učestvuje u progonu turskih revolucionara.

Sinhronizacija EU­ imperijalista i turskog režima u progonu turskih i kurdskih revolucionara najbolje se vidi u zajedničkoj akciji koja je potekla u Peruđi u Italiji 2004. godine. Rezultat te akcije bilo je hapšenje preko 120 revolucionara u Turskoj, Severnom Kurdistanu, Holandiji, Italiji, Nemačkoj i Belgiji. U Belgiji je ovih dana došlo do povećanja kazni zatočenim revolucionarima, i to baš u trenutku pojačane akcije turskog režima protiv progresivnih snaga u samoj Turskoj.

Predsednik SAD Džordž Buš je u obraćanju naciji izrekao veliku istinu: “Bezbednost SAD zavisi od ishoda borbi na ulicama Bagdada”. Ova misao u suštini otkriva sadašnju poziciju imperijalizma i SAD. Očito je da SAD više nisu u stanju da vode operacije na sve širem frontu otpora naroda sveta i da se u započetom Trećem svetskom ratu imperijalizma protiv naroda sveta pozicija SAD kao neprikosnovene sile sve više dovodi u pitanje. Zato ubrzano insistriranje na proširenje NATO ima višestruki značaj za učvršćenje pozicija imperijalizma. Pre svega, uvlačenje zemalja pod okrilje NATO je svojevrsni čin okupacije i vid neokolonijalizma. Zapadni imperijalisti time ostvaruju: zaposedanje teritorija bez borbe; nesmetanu eksploataciju prirodnih bogatstava; pokušaj ostvarivanja strateških prednosti u nadmetanju sa drugim imeprijalističkim zemljama, poput Rusije i Kine; dolazak do žive sile – topovskog mesa za vođenje permanentnog rata; lakše gušenje narodnog otpora i učvršenje marionetskih režima. No, pored ovih razloga, glavni razlog za vođenje ovakve imperijalističke strategije jesu ubrzani pokušaji učvršćivanja pozicija istorijski prevaziđenog društva, kojeg su mase odbacile u svetskim razmerama. Zato je suprotstavljanje uvlačenju zemalja pod okrilje NATO od suštinskog značaja za svaku revolucionarnu partiju i revolucionarni pokret. Odnos prema Trećem svetskom ratu jeste ona linija po kojoj se partije dele i svrstavaju, i određuju svoju budućnost. To je ona linija podele na kojoj su se našle i sve partije pred Drugi svetski rat, sa zahtevom izgradnje antifašističkog fronta pred naletom tadašnjeg fašizma u Evropi.

Zbog nemogućnosti SAD i ostalih imperijalista da se suprotstave sve većem otporu masa u svetskim okvirima, i zbog sve veće njihove potrebe za novim vojnicima i za sigurnom rezervom, pitanje odnosa prema Trećem svetskom ratu za revolucionarni pokret će dobijati na značaju iz dana u dan. Zadatak revolucionarnih partija jeste da vojnike u službi imperijalizma na teritoriji svog delovanja tretiraju kao neprijateljske i tako se odnose prema njima, a da taktiku borbe prilagođavaju konkretnim okolnostima u kojima deluju. Partija rada je već iznela svoj stav da balkanski narodi treba da izgrade snažan antiimperijalistički pokret, a da borba za povlačenje NATO sa Balkana mora biti priroritet ciljeva tog pokreta. Svaku oružanu silu balkanskih zemalja na strani NATO u njegovom suzbijanju antiimperijalističkog pokreta na Balkanu, treba tretirati kao kolaboracionističku vojsku, to jest, kao legitimni cilj u borbi.

Druga linija fronta revolucionarne borbe koja se sve više otvara na prostoru Severnog Kurdistana i Turske od neprocenjivog je značaja za dalje jačanje revolucionarnog pokreta u celom svetu. Akcija koje turski fašistoidni režim preduzima protiv jačanja revolucionarnog pokreta u Turskoj potvrda je da dugogodišnja borba i žrtve koje su podneli turski i kurdski revolucionari, u povoljnim istorijskim okolnostima počinju da daju rezultate.

Rasplamsavanje oružanih akcija i narodnog otpora na teritoriji Turske će biti od velikog značaja za poraz imperijalizma, davaće podsticaj novom valu borbe naroda u celom svetu i uticaće na prilaženje masa revolucionarnim pokretima. Partija rada sa divljenjem gleda na razvoj revolucionarnog pokreta u Turskoj i ubeđena da će drugovi iz Marksističko­lenjinističke komunističke partije Turske/Severnog Kurdistana (MLKP), Partizana, Maoističke komunističke partije (MKP) i drugih partija znati da prilagode borbu trenutnim okolnostima i još više ojačaju svoje pozicija u turskom i kurdskom narodu.Partija rada se solidariše i pruža podršku drugovima i drugaricama iz MLKP da sitraju pred najnovijim naletom represije od strane turskog režima. Takođe, Partija rada je mišljenja da male partije i grupe u pozadini frontova, a to su one koje deluju i u balkanskim zemljama, treba da ubrzaju izgradnju jedinstvenog antiimperijalističkog pokreta Balkana. To bi značilo davanje podrške drugovima u Turskoj i Severnom Kurdistanu i, u perspektivi, vodilo postepenom podizanju nivoa borbe na teritoriji celog Balkana.Već stvorene organizacije u Grčkoj, Bugarskoj, Srbiji i Albaniji treba da prednjače u ostvarenju ovog zadatka i tome daju odlučni doprinos.

Pokret “Samoopredeljenje” (“Vetëvendosje!”) koji deluje među albanskim masama na Kosovu nalazi se na svojoj istorijskoj prekretnici. Dobro postavljeni ciljevi: borba za nezavisnost Kosova kako od srpske dominacije tako i od čizme novih imperijalističkih kolonizatora, kao i borba protiv onih “koji piju znoj narodu Kosova” treba da uhvate dublje korene u albanskim masama. Istorijske okolnosti idu na ruku ovom pokretu. To su, pre svega, spremnost na uspostavljanje formalne nezavisnosti Kosova pod protektoratom imeprijalista i sve veće raslojavanje i zaoštrenost socijalnih prilika u kosovskom društvu. Činjenice koje se tiču ovog poslednjeg, dovoljno jasno govore same za sebe. Prema podacima Kosovskog odbora za zaštitu ljudskih prava, više od 50% stanovnika Kosova je siromašno, a stopa krajnjeg siromaštva je sa 15% povećana na 18%. U porastu je i broj samoubistava, koja su bila relativno retka na Kosovu do 1999. godine. Preko 43.000 porodica dobija socijalnu pomoć u iznosima od 40 do 60 evra od Ministarstva za rad, a više od 50% radnog stanovništva je nazaposleno. Međutim, i pored ovakvih socijalnih preduslova za vođenje političke borbe, treba imati u vidu da će masovni pokret za dosledno samoopredeljenje imati snažne protivnike kako u marionetskom režimu na Kosovu i vojnom kontingentu imperijalističkih snaga, tako i u režimima u susedstvu koji će nastojati da pomažu gušenje ovog i sličnih pokreta. Stoga je pred “Samoopredeljenjem” dug put koji neće biti nimalo lak. Svaki izolacionizam, avanturizam i neizgrađena jasna internacionalistička pozicija prete ovom pokretu da doživi neuspeh u ostvarenju postavljenih ciljeva. Partija rada veruje da će “Samoopredeljenje” svoju borbu podići na viši nivo, i uz bolju organizaciju i saradnju sa ostalim grupama koji će u perpektivi jačati na Balkanu, povesti albanske mase na Kosovu ka ostvarenju svojih istorijskih ciljeva.

Akcije manjeg dometa, koje sprovode Partija rada i duge revolucionarne grupe, naznake su da se u situaciji učvršćivanja kapitalističkog poretka u Srbiji, sve većeg vojnog prisustva imperijalizma i multinacionalnog kapitala, te razbijenosti i dezorijentisanosti radničke klase, treba odlučnije suprotstavljati kako predstavnicima snaga organizovanog fašizma, tako ikapitalističkom režimu i svim vidovima prisustva imerijalističkog porobljavanja, pre svega onog koji sprovodi NATO. Iza nas faza otpora ratu i fašističkom divljanju na jugoslovenskom prostoru, a pre svega Miloševićevoj šovinističkoj politici. Razvile su se nove okolnosti koje zahtevaju nove odgovore od revolucionarnih partija i grupa. Malobrojnost i nedovoljna snaga ovih partija i grupa ne može biti opravdanje za nedovoljnu odlučanost u suprotstavljanju klasnom neprijatelju. Partija rada je uvek bila na pozicijama zalaganja za akciono jedinstvo svih grupa koje imaju jasnu klasnu poziciju, antiimperijalistički karakter i nedvosmisleno se suprotstavljaju nacionalizmu i fašizmu na prostoru bivše Jugoslavije. Sve veća beda, poniženje i nesloboda u kojim se nalaze potlačene mase iziskuju i adekvatan otpor. Potlačene mase će u onima koji se dokažu kao revolucionari prepoznati istinske borce za oslobođenje od sve veće dominacije imperijalista i domaćih krvopija, koji će se obračunati sa svim oblicima etničkog fašizma i povesti mase sa jugoslovenskih prostora da zajedno sa narodima Balkana izgrađuju novo društvo socijalne pravde, nacionalne ravnopravnosti i ljudske slobode.

Da li je fašizam u Srbiji nova pojava, poput naraslog fašističkog pokreta u Evropi, ili taj fašizam ima i neke posebnosti karakteristične samom društvu u Srbiji, odnosno njenoj državi?

Ne treba posebno isticati doprinos Srbije tokom Drugog svetskog rata kako fašističkom evropskom poretku, tako i antifašističkom pokretu. Ovde se radi o novom talasu fašizma koji je zahvatio skoro celu Evropu, a koji u Srbiji ima neke svoje specifičnosti. Fašizam u Evropi ima u suštini prepoznatljive odrednice. U Srbiji je to nešto drugojačije. Fašizam u Srbiji se ne može u potpunosti i jasno definisati. To je konglomerat razih shvatanja, uticaja i ciljeva.

Kao prvo, fašizam u Srbiji nosi snažan pečat neuspelog velikosrpskog lokalimperijalističkog ratnog projekta da Srbija, bolje reći režim Beogradu, upravlja prostorom bivše Jugoslavije, ako već ne može celim Balkanom. Još se nisu ohladile usijane glave po Srbiji od bajatih pašićevskih ideja, i koji su devedesetih godina prošlog veka u prljavim ratovima doživele svoju kulminaciju, a po kojima Srbija treba da određuje i kroji sudbinu drugim narodima. Svest da je to nerealno u ovom trenutku ne umanjuje njihove želje da ništa manje ciljeve ostvare u drugim istorijskim okolnostima. I te snage i ideje su još vrlo jake.

Kao drugo, u Srbiji se, zbog sveopšte krize, neprestano izbacuju nove generacije nezadovoljnih mladih ljudi koji svoje utočiste i sigurnost nalaze u fašizmu. Zbog sopstvenih interesa režim u Beogradu ove mlade ljude drži pod kontrolom u okviru raznih „patriotskih“ grupa. To je dovelo da se i u Srbiji tokom protekle decenije formirao novi fašistički pokret sličan svim istoimenim pokretima u drugim evropskim državama, sa osnovnim ideološkim pokličem: Srbija Srbima! Ovaj pokret ima sve odlike trenutnog evropskog fašizma, odnosno da se kombinacijom tzv. uličnog nasilja i marša kroz institucije osvoji vlast. Taj pokret ima snažnu podršku crkvenih, nekih državnih krugova, kao i snaga ruskog imperijalizma.

Kao treće, u Srbiji je prisutan i tzv globalni, odnosno moderni fašizam oličen u snagama globalne neoliberalne diktature, koji se protive interesima ruskog imperijalizma, pokušavajući da Srbiju pretvoriti u bastion odbrane tzv. zapadnih vrednosti. Ovi moderni fašisti žele trenutni marionetski status Srbije još više učvrstiti pod dominacijom krupnog kapitala, pod izgovorom da Srbiju treba uvesti u civilizaciju, prethodno je očistiti od svega azijatskog.

I kao četvrto, jedan deo društva, koji smatra da zastupa levičarska opredeljenja, suprotstavljanje modernom fašizmu pokušava graditi na nacionalsocijalizmu.

Sama vlast u Srbiji nema jasnu ideološku orijentaciju i ona je pragmatično spremna na sve kompromise u zavisnosti od odnosa snaga, kako onih spolja tako i na unutrašnjoj političkoj sceni. Režim tako nije gadljiv na još veću fašizaciju društva, podstičući to i sam u određenim situacijama, odnosno spreman je da sarađuje i sa neinstitucionalnim snagama fašizma.

PR rada je već isticala da će se simbioza raznih fašističkih tendencija, kao i vlasti i fašista, neminovno desiti, bez obzira na njihove razlike i netrpeljivosti. Ujediniće se pred jednom prostim zadatkom – spasiti kapitalizam. Ta činjenica da može propasti osnov na kojima su oni iznikli i egzistiraju na političkoj sceni će ih naterati u zagrljaj. Uostalom, kao što su to već na ovim prostorima tokom Drugog svetskog rata radili četnici, ustaše i ostali fašisti pred naletom antifašističkog pokreta.

Svedoci smo da se ujedinjenje fašista, kao i njihov sinhronizovani nastup već svakodnevno odigrava u samoj praksi. I time se neće ništa radikalno promeniti, već će se samo dovršiti započeti proces – proces stapanja krupnog kapitala, državnih institucija i fašističkih grupa. Srednji slojevi društva možda neće ni mnogo gunđati (Bože, kako smo se lako privikli na fašiste…). I to će imati samo značaja za malobrojne antifašističke grupe da se još više ideološki profilišu i bolje organizuju.

No ono što je potpuno izvesno je da će Srbija i dalje biti jedno posrnulo, siromašno i razoreno društvo sa ogromnom stopom nezaposlenih i gladnih, sa daljim uskraćivanjem preostalih radničkih prava, u kome haraju banke, multinacionalni kapital, domaći oligarsi, razni mafijaše i razne obaveštajne službe, jednom reči – pop, žandar, žbir i lopov.

Partija rada zastupa stav da samo radikalni narodni pokret, koji će biti antiimperijalistički i antifašistički, i čije će jedinice umarširati u Beograd i druge glavne gradove bivše Jugoslavije, istorijsko je razrešenje svih nemogućih stanja u kojem se nalazi ogromna većina društva. Svi ostali stavovi koji ne idu na rušenje kapitalizma i u sferi su pregovaranja sa sistemom, traženje nekih pogodnosti od samog sistema, obično su politikanstvo i nemaju ništa zajedničko sa revolucionarnim pokretom naroda svijeta. U suštini takvi stavovi su proizvodi istog kapitalizma koji ovim surogat suprotnostima pokušava tupiti oštricu klasne borbe narodnih masa sveta.

Partija rada upućuje poziv svim mladima radnicima, nezaposlenim i siromašnim da daju svoju doprinos u jačanju antifašističkog pokreta u Srbiji. Jačanjem antifašističkog pokreta se direktno ruši poslednja odstupnica kapitalističkog sistema. Ne treba posebno isticati da će fašisti, u ime svih kapitalista Evrope, uskori izbaciti staru parolu : Ko nije sa nama, taj je protiv nas. I tu će biti u pravu. Trećega neće biti.

Smrt fašizmu – sloboda narodu!

Vi, drugovi ne mozete vjerovati koliko sam radostan sto sam ponovo sa vama. Osamdeset mi je godina, i neko ce reci – sta taj starac jos hoce? No, ja smatram da mi je to kao revolucionarna duznost. Kako bi to rekao Fidel Kastro: ”Za revolucionare nema penzije. Oni se bore i rade do smrti”. I dok mi ne stane moje umorno srce, za mene nece biti predaha da svojim mogucnostima doprinesem najvecem i najljepsem idealu – ostvarenju ideja komunizma. Bijem se 64 godine kao revolucionar i uvijek sam bio ispunjen srecom u toj borbi. Bez obzira na okolnosti u kojima sam se nalazio, uvijek sam se trudio da svojim dijelom dam doprinos ideji komunizma.

Ovo govorim da shvate nasi mladji drugovi, da za ostvarenje najvecih ideala koje je istorija pred covjecanstvo postavila treba se boriti uporno, do kraja, bez obzira na okolnosti u kojima se nalaze. I ko nije za velika odricanja i samopregor spreman bolje da se toga posla ne prihvata, jer revolucionar moze biti samo onaj koji dodje do odredjenog idejno­politickog saznanja, i ne moze a da ne bude revolucionar.

Mi smo prije nekoliko godina poceli da stvaramo radnicku, proletersku marksisticko­lenjinisticku Partiju rada. Mi smo poceli da stvaramo nasu Partiju u najtezim mogucim okolnostima iz vise razloga:

Prvo. U Jugoslaviji su kompromitovali ideju socijalizma. I mnogi misle da je to sto je bilo socijalizam.

Drugo. Revizionisti koji su u Sovjetskom Savezu i Istocnoj Evropi izdali stvar socijalizma, pretvarajuci ga u diktaturu privilegovane partijske birokratije, omogucili su raspad Sovjetskog Saveza i tzv. realnog socijalizma, i mnogi su govorili: ”pa, zar ne vidite da je komunizam propao?”

Trece. Kao posledica politike revizionizma u svim jugoslovenskim republikama intenzivnom propagandom sirena je nacionalisticka ideologija. Narod je zahvatilo nacionalisticko ludilo, a to je bilo potrebno da bi ih kao topovsku hranu upotrebili za ostvarenje svojih nacionalistickih ciljeva, poput stvaranja Velike Srbije i Velike Hrvatske.

Cetvrto. Mi smo bili najsiromasnija partija i na opstu bijedu u drustvu i sa malim brojem clanova, nismo mogli da organizujemo veci propagandni rad.S obzirom na opste stanje duhova da je sve propalo, nacionalisticko ludilo i nedostatak sredstava za rad, stvaranje revolucionarne partije bilo je skoro nemoguce. I pored svih teskoca mi smo se odrzali i sacuvali partijsko jezgro, i sto ce biti nasa partijska perspektiva, uspjeli smo da se prosirimo sa poletnim mladim drugovima koji ce ubuduce nositi glavni teret nase Partije…

… Mi smo u zemlji imali rat i fasizam. Trajan mir jos nije uspostavljen. Nijedno pitanje jos nije rijeseno. I postoji mogucnost da rat izbije jos zesci i krvaviji.

Nas stav u vezi Bosne i Hercegovine je od pocetka jasan. Mi smo bili, jesmo, i bicemo za multietnicku i multireligioznu BiH u punom smislu tih rijeci. Za BiH zajednicu ravnopravnih naroda, ili ce se oni, u protivnom, medjusobno istrijebiti. Bosna je u svakom pogledu Jugoslavija u malom. I zato su na nju onako besomucno jurisali velikosrpski i velikohrvatski fasisti da je podijele, jer dok postoji BiH postoji i ideja jugoslovenstva kao ideja zajednistva. A posto smo mi za postojanje zajednice ravnopravnih naroda na jugoslovenskom prostoru, mi cemo se zalagati za ocuvanje jedinstvene BiH i boriti se protiv njene podjele.

Ali sada nije osnovni problem sukob Srbije i Hrvatske. Oni ce se tuci, pa ce se dogovoriti oko podjele BiH. Sve je pocelo na Kosovu i zavrsice se na Kosovu. Kod Albanaca sve vise preovladjuje ideja odlucne borbe za svoja prava i da dosadasnji metod borbe nije dao ocekivane rezultate. Mi smo isticali da je albanski narod anjobespravljeniji narod u Evropi. I nasa je duznost da budemo na strani albanskog naroda protiv velikosrpskih nacionalista. Na pitanju polozaja albanskog naroda poznaje se ko je stvarni revolucionar, a ko brbljivac. Jer, ako ne budemo na strani ugnjetenih mi bismo izdali nasu ideju. Kao sto je govorio Lenjin: ”Principima se ne trguje”.

Mi smo da sto prije zapocnu pregovori radi mirnog rjesavanja pitanja Kosova. I nadamo se da ce ovi iz Beograda to shvatiti i da ce zapoceti pregovore…

… Partija rada je osudjena da u sadasnjim okolnostima djeluje sama. Ukoliko se budu pojavljivale istinske revolucionarne, demokratske snage mi cemo biti sa njima u jedinstvenom frontu, pa i ujedinjavati se. Za sada ce Partija rada sa najvecom odlucnoscu voditi borbu protiv onih partija koje se pretstavljaju kao ljevica i unose zabunu kod naroda. Vodicemo odlucnu borbu protiv onih koji masuci toboznjom crvenom zastavom jurisaju na pravu crvenu zastavu, jer su to nasi najveci neprijatelji.

Na kraju, da rezimiram. Veliki je nered pod kapom nebeskom i cekaju nas krupni dogadjaji. Za to se treba stalno pripremati. I sto bi rekao Gete: ”Zivot i slobodu zasluzuje samo onaj koji se svaki dan za nju bori”.

BILTEN br.6 Beograd Avgust 1996. Str. 3­5