Tekstovi

Konfuzija u određenju levice kulminirala je devedesetih godina prošlog veka u Jugoslaviji usled raspada Savez Komunista Jugoslavije kao krajnje revizionističke i nacionalističke partije. Tada je u Srbiji bilo opšteprihavćeno mišljenje da su formalni naslednici Saveza Komunista Jugoslavije – MiIoševićev SPS, odnosno JUL, ko njegov surogat, levičarske partije. Praksa je pokazala da se radilo o nacionalistima i šovinistima, a u slučaju JUL­a i običnoj interesnoj grupi koja se želela samo napljačkati. Posebno je JUL svojim stavovima jos više unosio konfuziju u dezorijentisane mase u Srbiji. I danas u Srbiji postoje partije koje pod formom levičarskog parolašenja i sa pozicija nacionalsocijalizma propagiraju interese ruskih imperijalista.

Posle rušenja Miloševićevog režima, i prodora i dominacije neoliberalne ideologije sa Zapada, u Srbiji se u poslednje vreme pojavljuju razne antifa­ anarho­ komuno­ antiautoritarne grupe koje nastoje zastupati interese najširih slojeva. Ova pojava bi bila poželjna (bolje i to nego nacionalisti i fašisti), da se iza aktivnosti ovih grupa često ne krije toliko sumnjiva idejna pozicija koja ove grupe posredno svrstava u saradnike neoliberalnog režima. Istovremeno i sam režim, pred rastućim nezadovoljstvom masa, pokušava na sve načine održati kontrolu nad rastućim otporombilo potkupljivanjem vrhova sindikata ili stvarenjem novih partija koje će navodno zastupati interese radnika i obespravljenih, bilo da se i same vladajuće partije po potrebi proglašavaju antifašističkim i sa levičarskom orijentacijom.

Opšte i zajedničko mesto idejne pozicije koje se želi nametnuti tek začetim revolucionarnim stremljenjima je pokušaj negiranja klasnog pristupa u poimanje same stvarnosti, odnosno do kraja parcelisanje i minimiziranje ciljeva borbe protiv kapitalističkog poretka. Zbog toga ova shvatanja počinju nailaziti i na određenu podršku u samom sistemu.

Iako je istorija klasnih borbi već dala svoj sud o svim reformisanim strujama u radničkom pokretu, gde su one završile kao «psi na lancu imperijalizma», i koje objektivno učvrsčuju sam kapitalistički poredak, neophodno je ponovo pojačati borbu protiv postojeće idejne zbrke radi jasnog razgraničenja – pojmovnog, idejnog i delatnog. Ponovna afirmacija naučne definicije fašizma, kao i određenje modernog fašizma je početni korak u razgraničenju levice od lažne levice. Zato sadašniji antifašisti u Srbiji moraju da se, pored borbe protiv nacionalizma, šovinizma i klerofašizma, odlučno obračunavaju i sa nadirućim reformističkim i oportunističkim shvatanjima, koja su sve ozbiljnija prepreka za razvoj revolucionarne misli koja je tek u svom povoju…

«Ko se ne bori protiv kapitalizma nek ćuti o fašizmu» – parola koju je istakla revolucionarna levica pre tri godine u sukobu sa nadirućim formama fašizma. To je parola koja otkriva pravu suštinu stanja na tzv. levici i koju revolucionarna levica mora visoko poneti. Time se, iako za sada stidljivo, i u Srbiji najavio proboj opredeljenje narodnih masa širom sveta koje su shvatile da se kapitalizam ne može reformisati. One svojom borbom jasno poručuju da je kapitalizam istorijski prevazidjeni sistem i da mora biti srušen.

Današnja Srbija je pod potpunom kontrolom imperijalističkih i domaćih pljačkaša i svako prećutkivanje te činjenice i ne napadanje osnova kapitalističkog sistema je kapitulacija pred klasnim protivnikom. Ko to ne čini nalazi se sa druge strane barikade – na pozicijama globalne imperijalističke diktature, odnosno poziciji modernih fašista, sa onima koji su već odavno i višestruko zaslužili da budu izvedeni pred pravedni sud pobunjenih naroda sveta.

Fašizam 1933. – Oblik vladavine najreakcionarnijih krugova imperijalističke buržoazije zasnovan na otvorenoj diktaturi i agresiji.

Fašizam 2001. – Oblik ispoljavanja globalnog imperijalizma upotrebom svih sredstva prinude i agresije s ciljem očuvanja osnova kapitalističkog društva.

Pojave i procesi koji se odvijaju na prostoru bivše Jugoslavije pokazuju:

• zavisnost postojećih režima od multinacionalnog kapitala i njihovo stavljanje u dužničko ropstvo, uz prisustvo klasičnih elemenata protektorata;
• sve izraženije uključivanje režima u imperijalističku politiku «rata protiv terorizma», odnosno rata protiv pobunjenih masa i naroda sveta, uz nastojanje sve većeg angažovanja u okviru NATOa, čija je uloga na prostoru bivše Jugoslavije da obezbedi učvršćenje restauriranog kapitalističkog poretka;
• zatiranje svih tekovina nekadašnje socijalističke revolucije, uz permanentno gaženje i uskraćivanje osnovnih socijalnih prava najširih slojeva društva;
• pothranjivanje nacionalizma od strane vladajućih klika, kao i korišćenje nacionalizma za odvraćanje potlačenih masa od klasne borbe;
• jačanje diktatature i sve organizovaniji nastup fašizma, kao izraza globalne krize imperijalizma i nesposobnosti vladajuće klase da rešava osnovne probleme društva;
• bankrot parlamentarizma i tzv. parlamentarne demokratije kao oblika vladavina nad potlačenim masama;
• nepostojanje snažnijih revolucionarnih snaga koje bi bile u stanju da artikulišu rastuće nazadovoljstvo obespravljenih masa i povedu ozbiljniju klasnu borbu.

U borbi za dalju centralizaciju kapitala u rukama domaćih kapitalista i globalnih zelenaša, pojačava se stepen eksploatacije, kao i pustošenje prirodnih resursa i društvenog bogatstva. Nove domaće krvopije i svetski kolonizatori ne biraju sredstva za ostvarenje profita i postizanje svojih ciljeva. Paralelno sa jačanjem stepena eksploatacije, raste i sila za osiguranje tog nametnutog poretka narodnim masama. Marionetski režimi, svakodnevno regrutuju nove vojnike za odbranupostojećeg poretka – bilo da je reč o policajcima, profesionalnim vojnicima, bankarskim i državnim činovnicima, ili plaćenicima lihvarske internacionale raznih profila.

Narodne mase širom sveta odbacuju kapitalizam kao istorijski prevaziđeni sistem i sistem suprotan njihovim interesima. Odbacivanje kapitalizma je i istorijski zadatak pred ugnjetenim narodima bivše Jugoslavije, koji taj cilj mogu ostvariti zajedno sa ostalim narodima Balkana.

PR je odredila svoje osnovne ciljeve: rušenje kompradorskog kapitalističkog sistema u Srbiji i učešće u otporu naroda Balkana protiv imperijalističkog porobljavanja.

Smrt kapitalističkoj diktaturi!

Živeo antiimperijalistički otpor naroda Balkana!

Trupe Crvene armije i partizanskih jedinica oslobodile su 20. oktobra 1944. godine Beograd. U neposrednim borbama za oslobođenje Beograda u jedinicama Crvene armije poginuo je 961 borac, a 1.100 ranjeno, dok je u jedinicama Narodnooslobodilačke vojske poginulo 2.994 boraca, a 3.379 ranjeno.

Oslobođenjem Beograda ubrzao se proces oslobođenja cele Jugoslavije, a time su stvorene i pretpostavke da Beograd po prvi put bude glavni grad svih naroda Jugoslavije, a ne prestonica velikosrpske imperijalne politike. Pet decenija nakon oslobođenja Beograda desio se raspad Jugoslavije i Beogradom je ponovo zavladao duh velikosrpske politike i on je postao utočište onih snaga i ideja koje su poražene u antifašističkoj borbi tokom Drugog svetskog rata.

Oslobođenje Beograda, kao veliki istorijski datum, danas se u Srbiji koristi za promociju ruskih imperijalnih ambicija na Balkanu, dok politička elita u Srbiji to koristi u dnevnopollitičke svrhe. Ove sitne marionete, kao eksponenti domaćeg monopolističkog kapitala, gojeni da se dodvoravaju svim imperijalističkim metropolama, u sadašnjem trenutku se svesrdno trude da kolaboriraju sa imperijalističkom klikom u Moskvi.

Paralelno sa vladom i najreakcionarnije snage u Srbiji, od tzv. demokratske desnice, do ultranacionalista i fašista, pokušavaju postati peta kolona ruskim imperijalistima kako bi ojačali svoje oslabljene pozicije.

Stavljanje u službu, ili posredno pomaganje imperijalistima da ostvare svoje imperijalne ciljeve, u direktnoj je suprotnosti sa osnovnim interesima naroda Srbije, i otvoreni čin kolaboracije sa savremenim kolonizatorima, bilo da oni dolaze sa Istoka ili Zapada.

Prema priznanju predstavnika samog režima, stepen siromaštva u Srbiji je u 2009. godini zabeležio porast i sada je 9,2 odsto ljudi siromašno. Kao najugroženije grupe su definisani deca do 14 godina, stariji od 65 godina, nezaposleni, romska populacija i žene. Zato krajnje licemerno deluju akcije, poput Štrajkom glađu protiv gladi, inicirane od samog režima – od onih koji su izraz odnosa koje proizvode samu glad. Jasna je namera da se ovakvim i sličnim akcijama postigne zamagljivanje pravih izvora bede i smiri naezadovoljstvo siromašnih i obespravljenih slojeva. Raznim akcijama “solidarnosti”. uz svakodnevno jačanje represije, režim pretećiporučuje gladnima: Idite na kazane a ne na ulice, dok još ima kazana!

Režim u Srbiji ulaže napor da preko plaćeničkih vrhova žutih sindikata (Nezavisnost i Savez samostalnih sindikata Srbije) amortizuje udare pobunjenih delova radničke klase. Po svaku cenu se želi sprečiti dalje širenje štrajkova i, posebno, da se ne dozvoli objedinjavanje radničke borbe. Međutim, radničko nezadovoljstvo je dostiglo takav stepen da kupljena vođstva sindikata nemaju veliki uticaj na svoje članstvo. Gnev radničkog nezadovoljstva stvorio je u bazi sindikata uslove za afirmisanje radničkih vođa koji će biti spremni da se istinski bore za radnička prava radikalnijim metodama borbe, ne prihvatajući više podaničku ulogu, i ne plašeći se represije režima.

Nizom restriktivnih zakona i pretnjama režim pokušava smiriti rastuće nezadovoljstvo u društvu, dok su se njegovi gaulajteri rastrčali po Srbiji, svakodnevno plašeći narod dodatnom represijom. Jedna od mera u cilju jačanja diktature je i hapšenje anarhosindikalista zbog napada molotovljevim koktelima na grčku ambsadu u Beogradu i podvođenje tog čina pod međunarodni terorizam. Režim pokušava da iskoristi ovaj slučaj kao presedan za dalje obračune sa svim oblicima otpora koji budu dolazili od grupa radikalne levice.

Namera režima da pod geslom izjednačavanja levog i desnog ekstremizma uguši svaki vid otpora neće uspeti. Iskazana solidarnost sa zatvorenim anarhosindikalistima je dokaz da puzeća diktatura koja se uspostavlja u Srbiji već nailazi na početne oblike otpora u raznim slojevima društva.

Hvalospevi vojnog ministra Srbije o prodaji oružja marionetskom režimu u Iraku i ubrzavanje saradnje srbijanske i američke vojske, kao i veće angažovanje hrvatskih vojnika u Avganistanu, vojne vežbe NATO­a u BIH i dodatno jačanje njegovih vojnih potencijala u Makedoniji, Kosovu, Bugarskoj i Albaniji, govori da se zaokružuje strategija zapadnog imperijalizma o pretvaranju Balkana u ogromni vojni poligon za dalji nastavak rata. Sve ove aktivnosti okupatora Balkana iziskuju brže povezivanje snaga na antiimperijalističkoj i antišovinističkoj osnovi, s ciljem daljeg jačanja pokreta otpora koji se bori protiv pretvaranja Balkana u rezervu imperijalista iz koje se regrutuje ljudska sila za rat protiv pobunjenih naroda sveta.

Talas radničkog nezadovoljstva naterao je režim u Srbiji da se koncentriše na gašenje ovih požara , ne dozvoli da situacija izmakne kontroli i pretvori se u ozbiljnu političku krizu. Iako je skoro svakodnevno 40 štrajkova u Srbiji sa preko 33.000 strajkača, režim, za sada, uspeva da amortizuje ove udare, u prvom redu što su radnički protesti stihijski, nepovezani i sa parcijalnim interesima. Radnici uglavnom traže isplate zaostalih zarada (neki radnici nisu dobili platu po nekoliko godina), isplate otpremnina, povezivanje,radnog staža, uplate zdravstvenog osiguranja i poništenje ugovora o privatizaciji. Da bi ublažio ove socijalne udare režim se služi obećanjima, ili ispuni samo najminimalniji deo zahteva. Očito je da se bez objedinjavanja radničkih zahteva i njihovog dizanja na viši nivo ne mogu očekivati ozbiljniji uspesi u borbi protiv režima.

Trapavi pokušaj režima u Srbiji da za nezadovoljstvo radnika okrivi lošu privatizaciju, uz navođenje da ogromni broj ugovora o privatizaciji treba raskinuti, krajnje je licemeran, jer je taj isti režim inicirao i sprovodio tzv. proces privatizacije, odnosno razvlašćenje radnika od njihove formalne imovine.

Radnici su krenuli u blokade puteva kao novi i viši vid otpora. Režim je odgovorio zabranom blokada, i preti da će zabraniti demonstracije ispred zgrade vlade i drugih institucija vlasti. Istovremeno se pokušava preko potkupljenih lidera sindikata smiriti radničko nezadovoljstvo i otupiti oštrica radničkog nezadovoljstva. Međutim, pošto su sindikati bez velikog uticaja ova mera ne daje očekivani rezultat. Zato je režim posegnuo za sitnim potkupljivanjem radničkih štrajkača i davanjem jednokratne pomoći, svakodnevnom medijskom propagandom o nameri da se preduzmu krupni koraci za prevazilaženje krize, ili aktiviranjem priče o besplatnim akcijama i sl. .Jasna je namera režima da želi da kupi vreme i sa očekivanom pomoći spolja i dalje održi situaciju pod kontrolom.

Da se režimi u Srbiji, Hrvatskoj i drugim zemljama bivše Jugoslavije ubrzano pripremaju za socijalne nemire govori i primer hrvatske policije. Iako interventne jedinice već imaju znatne količine opreme i oružja za borbu protiv demonstranata, nabavljene su dodatne velike količine elektrošokera, suzavaca, pušaka za gumene metke, posebnih palica i vodenih topova. Osim nove opreme, snage reda pripremaju se i intenzivnim taktičkim vežbama, a pojačali su i obuku rukovodećih kadrova. Vladajuća klasa donela je i novi zakon uz saglasnost svih političkih stranaka. Tim zakonom predviđeno je znatno proširenje policijskih ovlašćenja uključujući oduzimanje predmeta koje proceni opasnima (u šta mogu spadati i transparenti i zastave), zatim rasturanje demonstranata na prostorima koje se nalaze u blizini “štićenih objekata” ili se pak”štićene osobe” nađu u blizini demonstracija, a pod policijska ovlašćenja od sada će spadati i davanje direktnih naredbi građanima radi uspostavljanja “javnog reda i mira”. To ukratko znači da će policiji biti potpuno odrešene ruke da se prema demonstrantima odnosi prema vlastitoj proceni bez opasnosti od zakonskih ograničenja.

Vlade u ovim zemljama dobro procenjuju situaciju, svesne da se bliži trenutak kada će početi i prvi sukobi između obespravljenih i tlačitelja, tj. između radnika koji protestuju i policije kao produžene ruke režima i potpore privatnih paramilitarnih obezbeđenja. Sigurno je da će prvi stvartni sukobi između policije i radnika ojačati klasnu svest i izvesti novi vid sučeljavanja na političkoj sceni u zemljama bivše Jugoslavije – dato budu sukobi koji imaju klasni, a ne nacionalni oblik. Treba videti da li će režimi podgrejavanjem novih nacionalinih tenzija uspeti da osujete ove procese, ili će se sa podubljivanjem krize otvoriti prostor fašizaciji zemalja.

Problem koji se javlja s klasnom borbom u svim zemljama bivše Jugoslavije je slabost revolucionarnog subjekta. Veliko je pitanje da li će postojeće malobrojne grupe uspeti da naprave iskorak u pravcu povezivanja sa radničkim masama i otresu se svoje začaurenosti, ispraznog intelektualizma i oportunizma. Svakako da će pravi test za ove grupe biti obezbeđivanje učešće radničke omladine ­srednjoškolaca i studenata, u budućim radničkim demonstracijama i klasnim sukobima. Kroz sudar narodnih masa sa klasnim neprijateljem se tek može očekivati stvaranje snaga koje će predstavljati istinskog reprezenta klasne borbe obespravljenih.

Multinacionalni kapital je u svom neoliberalnom pohodu porobljavanja nacionalnih država proklamovao svoje prioritete u zemljama bivše Jugoslavije: putevi, prirodni resursi, prenos energije, telerkomunikacije, mediji i turizam. Prethodnim preuzimanjem nacionalnih banaka, olakšano je ostvarenje proklamovanih ciljeva i oni će se braniti svim sredstvima marionetskih režima , a po potrebi i vojnom silom imperijalizma.

Sve dubelje dužničko ropstvo u koje se nalazi Srbija i zemlje bivše Jugoslavije je još jedan razlog da se napuste osnovni postulati neoliberalizma, koji je svojim katastrofalnim rezultatima poražen teorijski i praktično u svetu. Svakako da bi prvi akt na putu oslobođanja od ropstva u ovim zemljama bila nacionalizacija banaka. Karl Marksa iz 1867: “Vlasnici kapitala će kod radnika podsticati kupovinu skupe robe, stanova i tehnologije, obvezujući ih pritom na skupe kredite do nivoa neizdrživosti. Neplaćeni dugovi će izazvati bankrot banaka koje će se morati nacionalizovati, pa će država krenuti putem koji onda vodi u komunizam…” – s napomenom da nacionalizacija banaka , može izvrštii samo sila koja je suprotstavljena kako kapitalističkoj državi tako i multinacinalnom kapitalu, a čije su banke samo instrumenti porobljavanja nacionalnih država.

Dok bauk bankrota kruži Srbijom (procenjuje se da preko 60000 preduzeća ima blokiran račun), tzv. politička elita okupila se na tzv. Biznis forumu na Kopaoniku, uz učešće kapitalista i plaćeničke inteligencije, kao bi tragala za mogućnostima očuvanja postojećeg poretka. Panika koja je prisutna i njihovim redovima, tera ih na davanje izjava o odlučnoj borbi protiv kriminala i brizi o zaštiti naširih i najugroženijih slojeva društva, kako bi predupredili socijalne nemire širih remera.Ova panika se pojačava i sa činjenicom da se, zbog globalne ekonomske krize, sve teže može ostvariti potrebna finasijska potpora u Briselu, Moskvi i Vašingtonu. Zato ova situacija tera predstavnike vladajuće klase i njenog političkog režima da pokušaju da nastupaju jedinstveno. U tu svrhu se dodatno radi na učvršćenju stubova režima poput vojske i policije. Predstavnici policije izjavljuju da im nedostaje 14000 policajaca i da će policija u Srbiji biti “jak oslonac državi”. Vojska takođe radi na svom jačanju – faktički se ukida civilno služenje vojnog roka, traži se dodatnih 2000 vojnika, i najvaljuje veće učešče u tzv. mirovnim operacijam širom sveta, tj. u suzbijanju borbe oslobodilačkih pokreta protiv imperijalizma.

Pripadnici PR nastavljaju širenje propagande s ciljem jačanja klasne svesti među obespravljenim u Srbiji. Apatija koja trenutno vlada među najugroženijim slojevima društva poprima zastrašujuće razmere. Zato je cilj PR da se podstiče borbeni duh među obespravljenim kako bi se uticalo na zamenu buržoasko­nacionalističke svesti demokratskom, proleterskom svešću, a mase ohrabrile s ciljem njihovog pripremanja za obaranje kapitalističkog poretka. Zadatak propagande je da se obepravljeni podstiču da se pridruže radikalnijim grupama koje pokušavaju da stvore okosnicu revolucionarne borbe u Srbiji i daju doprinos opštoj antiimperijalističkoj borbi na Balkanu.

Bosnu i Hercegovinu sve češće potresaju protesti i nezadovoljstvo, prouzrokovano teškim položajem radnika i invalida. Upad invalida na sednicu Federalnog parlamenta upozorava da je BiH na ivici socijalnih nemira.

Nakon usvajanja zakona kojim se iz prava na naknadu briše oko 80 hiljada osoba s invaliditetom, oko stotinu invalida upalo je na sjednicu zastupničkog doma federalnog parlamenta. “70 posto sam invalid i troje djece školujem i moždani udar sam dobiozbog vaših nepravdi i odlučivanja”, kazao je član Saveza invalida FBiH. Gotovo svi ministri federalne vlade i znatan broj poslanika pobegli su iz skupštinske dvorane, što je među invalidima izazvalo još veće negodovanje. Istovremeno, ogorčeni radnici Tvornice obuće “Aida” iz Tuzle, koji su već tri meseca bez prihoda, postavili su šatore ispred zgrade Vlade Tuzlanskog kantona. Protestanti su pokušali da probiju zaštitnu ogradu i uđu u zgradu kantonalne vlade.

“Ovako se više ne može živjeti”, poručuje radnica “Aide” tvrdeći da ima dvoje dece i da “nemaju šta jesti kod kuće”. Posledice krize i nesposobnost vlasti da rešavaju probleme postaju sve očitiji, a radnici i invalidi sve nezadovoljniji. Zbog porasta nezaposlenosti usled ekonomske krize, očekuju se socijalni nemiri širih razmera. Da se situacija radikalizuje pokazuje i nedavno kamenovanje parlmenta Federacije BiH, koje je izvela grupa mladih iz antifašističke organizacije ANTIFAO.

U Zagrebu je već drugi put izvedena akcija protiv priključenju Hrvatske NATO­u. Akcije su izvedene protiv tramvaja koji reklamira ulazak Hrvatske u NATO. Građani su crvenom bojom, kao simbolom krvi, polili oznake NATO na tramvaju, usred dana, dok se on kretao Vukovarskom avenijom u Zagrebu.

Uprkos svakodnevnom medijskom zlostavljanju NATO propagandom i tome što vladajuće klase pokušavaju koristiti međunacionalne tenzije kako bi povećale potporu ulasku u taj pakt, ovaj primer pokazuje kako narod Hrvatske ne naseda na tu vrstu indoktrinacije i kako ima progresivnih pojedinaca koji su spremni na iskazivanje radikalnog otpora.

U jeku politički orkestriranih sudskih rehabilitacija kolaboracionista s fašističkim okupatorom iz perioda Drugog svetskog rata, u Beogradu je počela da jača skromna ali artikulisana antifašistička reakcija, o čemu svedoči sledeće saopštenje:

BEOGRADSKA ANTIFAŠISTIČKA INICIJATIVA POVODOM REKLAMIRANJA MOMČILA ĐUJIĆA

Pre nekoliko dana u Beogradu su se na bilbordima pojavile reklame za knjigu Miloslava Samardžića “Vojvoda Đujić i Dinarska četnička divizija” sa pretećim i izazivačkim likom Momčila Đujića.

Protiv takvih nemilih prizora izloženih u javnom prostoru, odgovorno su reagovali građani Beograda, koji su zlokobne reklame zasuli farbom.

Beogradska antifašistička inicijativa daje podršku takvom postupku, osuđujući izdavača knjige i firmu koja mu je iznajmila oglasni prostor zbog vređanja osećanja naših sugrađana takvim pokušajem veličanja Momčila Đujića. Đujić je bio ratni zločinac iz Drugog svetskog rata, poznat po kolaboraciji sa fašističkim vojnim formacijama i ulozi u raspirivanju rata u bivšoj Jugoslaviji od 1991. godine.

Neće proći!

Otpor prema otpuštanju radnika i radnica u Srbiji

Poslednjih meseci u Srbiji je otpušteno na hiljade radnika i radnica. Slična sudbina mogla bi da zadesi još oko 100.000 zaposlenih, pre svega u privatizovanim firmama, koji bi u narednoj godini mogli da ostanu bez posla, pod izgovorom da je razlog za otpuštanje svetska finansijska kriza. Otpuštene nije mogao da zaštiti socijalni program, a ni kolektivni ugovori, budući da su kontrole postupaka poslodavaca od strane državnih institucija mahom formalnog karaktera.

Pada u oči podatak da je većina otkaza uručena u privatizovanim firmama, od kojih se veliki broj odnosi na fabrike koje je kupio Predrag Ranković Peconi (Vital i Sunce) iako je reč o fabrikama iz prehrambene industrije koja nije zahvaćena krizom. Zabrinjava i to što je isti poslodavac, zaposlenima u Rubinu, najavio da ih posle prinudnih odmora, na koje su upućeni po usmenom nalogu, očekuju otkazi. Radnici u toj kruševačkoj fabrici optužili su Peconija za zastrašivanje i vršenje pritiska na njih, jer ih je, tvrde, upućivao na rad u pogone i do 50 kilometara udaljene od mesta boravka i određivao dvokratno radno vreme, zbog čega su bili prinuđeni da na poslu provode i po 15 sati.

Povodom otpuštanja eradnika Informativna služba Agencije za privatizaciju, dala je i sledeću izjavu: „Nismo nadležni za slučajeve otpuštanja u Vitalu i Suncu, jer je reč o fabrikama do kojih je Ranković došao transakcijom na tržištu kapitala. Kad je reč o Rubinu, kontrola koju je Agencija obavila, nije potvrdila optužbe radnika. U toj firmi je sve čisto i nema kršenja kupoprodajnog ugovora“.

Treba pomenuti i borsku Fabriku opreme i delova, koju je iz restrukturiranja, u maju ove godine, kupio nesuđeni vlasnik Borskog basena, austrijski A­tek, a već u novembru najavio je da će otpustiti oko 200 radnika. „Prema socijalnom programu, kupac bi mogao u prvoj godini, usled ekonomskih teškoća ili tehnoloških i organizacionih promena, da otpusti oko stotinak radnika, ili 15 odsto od ukupno 600 zaposlenih. Da li tu obavezu i poštuje, utvrdićemo u prvoj redovnoj kontroli koja je zakazana za decembar“, opet se čuje iz Agencije za privatizaciju.

Kompanija Zdravlje Aktavis, prema tvrdnjama iz Samostalnog sindikata u Leskovcu, nezakonito je donela odluku da 194 radnika proglasi tehnološkim viškom. Takođe je data informacija i da radnici Zdravlja nikada nisu potpisali kolektivni ugovor, već pravilnik o radu koji je formulisao direktor.

Tu leskovačku fabriku lekova kupila je pre pet godina za tri miliona evra islandska kompanija Farmako, koja je ubrzo promenila ime u Aktavis. U Zdravlju je tada radilo 2.200 radnika, a sada ih je 902. Još tada su radnici izjavljivali da je fabrika u trenutku privatizacije, u magacinu gotove robe, imalo lekove u vrednosti od devet miliona evra, a prodata je za tri puta manju sumu.

Da radništvo ne treba da ima iluzije povodom mogućnosti da od države očekuje zaštitu svojih prava, svedoči i primer niške konfekcije Niteks, gde novi vlasnik već sedam meseci nije isplatio zarade zaposlenima. Iako je ta firma privatizovana pre dve godine, što znači da je još u sistemu kontrole Agencije za privatizaciju, svih 700 radnika bilo je prinuđeno da početkom ovog meseca stupi u štrajk. Zbog pretnji otkazima, koje im poslodavac upućuje preko rukovodilaca pogona, radnice i radnici ove fabrike spremni su da fizički onemoguće vlasniku ulazak u fabriku.

Otpuštene radnice i radnici konfekcije Kluz­Tisa iz Novog Bečeja okupili su se sredinom novembra ispred fabrike da bi protestovali zbog neisplaćenih zarada i otpuštanja. Oni su kazali da im je 17. oktobra rečeno da su dobili otkaze, da im od tada nije dozvoljen ulazak u fabriku i da u njoj više niko ne radi.Na protestu je iznesen zahtev da se poništi privatizacija, da se smeni direktor tog preduzeća i da se sprovede istraga o radu preduzeća.

Tih dana između 25 i 30 otkaza uručeno je radnicima Fabrike keksa Medela u Vrbasu, koja je u vlasništvu komapnije Invej iz Zemuna, ali poslovodstvo Medele odbilo je da da izjavu o tome. Dvadesetak zaposlenih u Trivit mlinu, u vlasništvu Inveja u Vrbasu, obavešteno je da treba da pređu na rad u Medelu. Ovi radnici su tada rekli novinarima da im je zaprećeno da će dobiti otkaze ukoliko ne potpišu rešenja o prelasku u Medelu.

Iskorak u organizovanijem suprotstavljanju samovolji kapitalista pokazali su radnici vrbaške uljare Vital. Posle privatizacije ove fabrike, čiji je vlasnik postao, kako je već pomenuto, jedan od poznatijih kapitalista i mafijaša u Srbiji, Predrag Ranković Peconi, usledila su stalna zastrašivanja i šikaniranja radnika. Broj radnika se stalno smanjivao, da bi pre mesec dana usledilo otkaz za 250 radnika. Radnici su, posle početnih protesta iz sredine novembra, odgovrili na ove atake jednim masovnijim i snažnijim protestom, održanom 25. novembra. Oni su svoj protest protiv otkaza i izbacivanja na ulicu usmerili u pravcu povezivanja svih radnika u Vrbasu. Na protestu koji je održan u centru grada okupilo se nekoliko stotina radnika, i to, ne samo onih radnika koji su su direktno pogođeni banditskim potezima države i kapitalista, već i onih koji su trenutno zaposleni ali su spremni da pokažu radničku solidarnost, svesni da je i njihov položaj sve gori i neizvesniji. Posle ovog protesta vlasnik fabrike je napravio korak unazad i pristao da ispuni pojedine zahteve radnika, pristajući da im isplati odmah pripadajuće naknade zbog otkaza, a koje je namervao da isplaćuje u više rata.

Partija rada je dala podršku radnicima na ovom protestu, pozivajući ih da svoje proteste ne vode u okviru jedne fabrike i povodom jednog slučaja, već da se organizuju, i solidarno pružaju otpor naletima kapitalista i državne mafije kojih će biti sve više.

Svetska ekonomska kriza i perspektiva kraja kapitalizma

Kriza koja dramatično potresa svetsko finansijsko tržište, i koja nastavlja da se produbljuje prenoseći se na realni sektor, donosi uslove za jačanje i razvoj klasne borbe.

Po svom obimu, ova kriza podseća na one koje su izbile 1929. i 1974. godine. Za razliku od finansijskih potresa koji su se dešavali na vrhuncu dominacije neoliberalizma tokom devedesetih i tada pogađali samo zemlje kapitalističke periferije, današnji krah je započeo u samom centru kapitalističkog sistema, odakle se proširio do globalnih razmera. Aktuelna kriza, koja je posledica rasula koje je godinu dana ranije zavladalo američkim tržištem hipotekartnih kredita, izazvala je toliku paniku, da i ozloglašeni desničarski lideri, poput francuskog predsednika Nikole Sarkozija, pozivaju na preispitivanje neoliberalne politike poverenja u moć tržišta da samo sebe reguliše. Na zaokret u globalnoj ekonomskoj politici još više ukazuju mere državne intervencije bez presedana, poput nacionalizacije velikih banaka i osiguravajućih kuća, koja se u Sjedinjenim Američkim Državama sprovodi u cilju spasavanja finansijskog sektora.

Već prvi refleks panike naveo je buržoaske novinare i političare da se naglo sete analiza protivrečnosti kapitalizma, koje je u Kapitalu razvio Karl Marks. Naravno, najveći broj njih se, poput nemačkog ministra finansija, zadržao samo na tome da dâ uzgredan komentar o destruktivnosti ljudske pohlepe i pomene kako „neki delovi Marksove teorije i nisu tako pogrešni“. Nasuprot takvom površnom pristupu, stvarni cilj kritike koju je Marks formulisao još pre uspona imperijalističke faze kapitalizma u poslednjim decenijama XIX veka, bio je da se ukaže na dugoročnu neodrživost načina proizvodnje koji je usmeren isključivo na stvaranje viška vrednosti.

„Periodično obezvređivanje postojećeg kapitala, koje je imanentno sredstvo kapitalističkog načina proizvodnje za zadržavanje pada profitne stope i za ubrzavanje akumulacije kapitalvrednosti stvaranjem novog kapitala, narušava date odnose u kojima se zbiva prometni i reprodukcioni proces kapitala, i zato je praćeno iznenadnim zastojima i krizama procesa proizvodnje“, piše u trećem tomu Marksovog Kapitala. Ali se Marks ne zadržava samo na takvom konstatovanju ekonomske zakonitosti kapitalizma, već razmatranje pojave krize smešta u širu perspektivu istorijskih ograničenja tog sistema: „Prava granica kapitalističke proizvodnje jeste sâm kapital, jeste to što se kapital i samooplođavanje njegove vrednosti ispoljava kao polazna i završna tačka, kao pobuda i svrha proizvodnje; što je proizvodnja samo proizvodnja za kapital, a ne obrnuto, da su sredstva za proizvodnju prosto sredstva za sve šire razvijanje životnog procesa za društvo proizvođača. Zbog toga granice u kojima se jedino može kretati održanje i oplođavanje kapital­vrednosti, koje počiva na eksproprijaciji i osiromašivanju velike mase proizvođača, te granice stalno dolaze u protivrečje s metodima proizvodnje koje kapital mora da upotrebi u svoju svrhu, i koji guraju na neograničeno uvećanje proizvodnje, na proizvodnju kao samocilj, na bezuslovni razvitak društvenih proizvodnih snaga rada. Sredstvo – bezuslovni razvitak društvenih proizvodnih snaga – dolazi u neprekidni sukob sa ograničenom svrhom, oplođavanjem vrednosti postojećeg kapitala“.

Aktuelna kriza zaoštrava i čini vidljivijim postojeće sukobe između onih koji žive od svog rada i kapitalista koji ih eksploatišu. Vladajuće klase ne kriju nameru da teret krize prebace na radništvo i široke slojeve neprivilegovanih. Talasi otpuštanja, rast troškova života, zamrzavanje plata i „stezanje kaiša“, pokazuju kakva je defanzivna taktika kapitala. S druge strane, ugroženi radnici i radnice imaju prilike da se organizuju u otporu prema otpuštanju, prema smanjivanjuplata i poskupljenjima, i da razviju mehanizme borbene klasne solidarnosti koji bi mogli da predstavljaju ozbiljan izazov vladajućem poretku.

Dugotrajna strukturalna kriza, poput one iz tridesetih godina XX veka, suočava kapitalistički sistem s razvojem antiimperijalističke borbe, koja dobija opšti karakter, a otpor s periferije sistema povećava i mogućnosti jačanja međuimperijalističkih sukoba. Takođe postoji i opasnost od jačanja fašizma tamo gde se kapitalisti osećaju nesposobni da organizovano radničko nezadovoljstvo suzbijaju drugim sredstvima, poput kontrolisanja putem korumpiranih sindikata i uvlačenja u „socijalni pakt“.

Krize u kapitalizmu, u principu, obezbeđuju perspektivu nove ekspanzije, jer čine pretpostavku dalje akumulacije kapitala. Međutim, to je samo jedna dimenzija ovog problema političke ekonomije. Marksova teorija predviđa da kapitalizam mora propasti zbog svojih protivrečnosti. Ali, pošto – po Marksovim rečima – ljudi sami stvaraju svoju istoriju, tako se ni do sloma kapitalizma ne dolazi automatizmom ekonomske nužnosti proširene negativne reprodukcije i dovođenja do nemogućnosti akumulacije, već putem proleterske revolucije, koja predstavlja pravu istorijsku granicu kapitalističkog načina proizvodnje.

S takvim saznanjem, kao imperativ se nameće rad na jačanju organizovanih revolucionarnih snaga i sistematsko razvijanje masovnog pokreta koji bi kao cilj imao uspostavljanje vlasti najširih slojeva nad sredstvima za proizvodnju. Potrebno je osposobiti revolucionarni pokret za delovanje u pravom momentu, jer u razvijenom kapitalizmu svaka velika kriza može da izraste u krajnju krizu, da dovede do sloma kapitalizma i ostvarivanja humanijeg, komunističkog društva.

Solidarnost s pobunjenim narodnim masama u Grčkoj

Još jednom je buržoaska demokratija pokazala svoje pravo lice u Grčkoj. Šestog decembra policija je ubila šesnaestogodišnjeg Aleksandrosa Andreasa Grioropulosa u Atini. Taj čin ubistva ukazao je da buržoazija ne samo da atakuje na demokratska prava i slobode, nego ne preza ni od toga da na ulicama otvoreno ubija sinove i kćeri naroda.

Zajedno s produbljivanjem ekonomske krize, nastaviće da raste i represija svake vrste usmerena protiv radništva. Ipak, hrabri narod Grčke nije ćutke pristao na policijsko ubistvo, a grčki levičarski pokret je hitro i borbeno odgovorio na policijski teror, zahtevajući ostavku vlade. Protestne akcije su organizovane širom zemlje, te i dalje uzimaju maha. Radničke mase i mladi antifašisti hrabro su izašli na ulice, vladine zgrade i policijske stanice su napadnute, a univerziteti i škole su zauzeti.

Ovi događaji koji u Grčkoj traju već danima, ne mogu se smatrati pukim neredima koji su izraz reakcije na ubistvo koje je počinila policija. Oni imaju karakter širokog narodnog revolta protiv brojnih zločina buržoaske države.

Osuđujemo represiju krvavog ražima i izražavamo solidarnost s pobunjenim narodnim masama u Grčkoj.

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Srbije Evropskoj uniji ratifikovan je u Skupštini Srbije 9. septembra. Bez obzira na teškoće koje režim u Srbiji ima u odnosu s EU povodom ispunjavanja svojih obaveza prema Haškom tribunalu za ratne zločine, snage orijentisane prema evro­atlantskim integracijama potvrdile su da su ostvarile hegemoniju. Još od proglašenja kosovske nezavisnosti u februaru, nosioci agresivnog srpskog nacionalizma nalaze se u defanzivi, a njihova taktika se pokazuje neuspešnom na parlamentarnim izborima, u pregovorima oko formiranje republičke vlade i lokalne uprave u Beogradu, kao i u događajima povodom hapšenja i izručenja Radovana Karadžića. Režim koji sebe naziva “vladom levog centra” ili “proevropskom socijalno odgovornom vladom”, kojim dominira Demokratska stranka uz pomoć Socijalističke partije Srbije, sve više učvršćuje svoje pozicije osloncem na vojnu i političku moć američkih i evropskih imperijalista, uz izvesne ustupke ruskom imperijalizmu, poput onih vezanih za gasni aranžman i prodaju nacionalne naftne industrije.

Politička grupacija koja je glumila opoziciju bučnom proruskom retorikom i ostrašćenim pozivima na očuvanje Kosova u sastavu Srbije, sada se nalazi u potpunom rasulu. Do skora vladajuća, Demokratska stranka Srbije ozbiljno se osipa, a Srpska radikalna stranka, koja je predstavljala pojedinačno najveću parlamentarnu partiju, doživela je rascep u kojem je ostala bez dugogodišnjeg lidera, tako da je doveden u pitanje i njen politički opstanak. U situaciji u kojoj marionete zapadnog imperijalizma mogu neometano da forsiraju neoliberalne mere koje im diktira EU, a deo masa koji je bio zaveden nacionalizmom proživljava duboko razočaranje u politiku za koju su mislili da je alternativa tim procesima, jasno je da raste potreba za stvaranjem istinske opozicione političke snage.

Srbiji je potrebna politička opozicija koja će umeti da artikuliše otpor naroda vladavini tajkuna i tranzicionom kapitalističkom teroru. Preduslov za njeno izrastanje je jačanje političkih snaga koje se jasno zalažu za borbu protiv kapitalističkih društvenih odnosa i protiv imperijalističkog porobljavanja balkanskih i drugih naroda, a koje se snažno distanciraju od nacionalizma kao buržoaske ideologije kojom je pasivizirana radnička klasa. Partija rada će nastojati da da svoj doprinos takvom razvoju u ovom odlučujućem momentu.

Neoliberalna diktaura koja nastoji da se učvrsti u Srbiji, sprovodi bezgranično tlačenje narodnih masa radi ostvarenja interesa kapitalističke klase u zemlji i multinacionalnog kapitala. Danas u Srbiji radni dan retko traje osam sati, a češće je reč o deset, dvanaest, pa i šesnaest radnih sati. Borba za “tri osmice” koju je radnička klasa vodila od XIX veka, i koja je doprinela boljim uslovima života i rada tokom XX veka, ponovo je postala aktuelna. Masovni rad na crno, kao i sve bezočnija praksa prekevrmenog rada koji se ne plaća, predstavljaju sastavni deoekonomije zemalja u tzv. tranziciji. Kapitalistički odnosi su i na makroekonomskom i širedruštvenom planu doveli do pogoršanja. Primer za to je dužnička kriza se prolongira. Umesto 16 milijardi dolara, koliko je dugovala bivša Jugoslavija pred raspad, novonastale države duguju ukupno 94,8 milijardi evra (Hrvatska prednjači sa 35,3 milijarde evra, a sledi je Srbija sa dugom od 18, 6 milijardi evra).

Međutim, kriza sa kojom se suočava svetska kapitalistička privreda, i politička kriza Evropske unije čine da neoliberalna diktatura u Srbiji i drugim zemljam bivše Jugoslavije ne može da nameće narodnim masama svoja pravila onim tempom kojim bi marionete krupnog kapitala želele, što otvara mogućnost za jačanja klasnog otpora.

Afirmacija snaga koje će se suprotstaviti kapitalističkom divljanju, neophodna je radi budućnosti svih naroda bivše Jugoslavije i Balkana. Jačanje svesnog otpora kapitalizmu među masama, omogućiće razvoj onih snaga koje će stvoriti privredne, društvene i političke uslove za nezavisnost od imperijalista i ravnomeran regionalni razvoj.

Sukobi koji su se u avgustu odigrali u Gruziji pokazuju da svetske imperijalističke sile sve više pokazuju tendenciju otvorenog međusobnog sukobljavanja. Zapadni imeprijalisti, organizovani u okviru NATO, su zbog svoje potrebe za globalnom dominacijom posle kraja tzv. hladnog rata, stigli do samih granica Rusije i direktno zapretili njenim komadanjem, s ciljem da se domognu ogromnih prirodnih resursa. S druge strane, ruski imperijalizam se oporavio posle krize iz devedesetih, znatno je vojno i ekonomski ojačao, i nastoji da agresivno potvrdi svoj međunarodni prestiž. Borbu za prevlast na Kavkazu i za resurse oko Kaspijskog jezera više nije moguće voditi samo kapitalističkim ekonomskim merama, već je za to potrebna i upotreba vojne sile. Mali narodi poput Gruzina, Oseta, Abhaza, Jermena, Azera i ostalih u kavkaskom i crnomorskom regionu su, za sada, samo pioni u rukama imperijalista. U sukobljavanju imeprijalista u ovm delu sveta sve veći značaj imaju i regionalne sile poput Turske i Irana. Međutim, imperijalisti su suočeni sa ozbiljim problemima nedostatka ljudskih resursa za spovođenje svojih planova. Zato treba očekivati i njihova nastojanja da u narednom periodu mobilišu mase pomoću opsežne ratnohuškačke propagande. Otpor imperijalistima u njihovom pohodu protiv naroda sveta, bilo da se radi o SAD, EU, Rusiji ili onima koji nastoje da zaigraju ozbiljniju imperijalnu ulogu, poput Kine, Turske, Irana i Japana, jeste ona linija koja će jasno deliti istinske revolucionare od običnih brbljivaca i poslušnika koji se izjašnjavaju za podršku pojedinim imperijalistima. Partija rada čvrsto stoji na istim onim principima na kojima su pred Prvi svetski rat stajali boljševici predvođeni Lenjinom, kao i srpske socijaldemokrate, koji su se odlučno protivili ratnohuškačkoj politici u svojim zemljama.

Rat imperijalizma protiv naroda sveta se zaustavlja ratom naroda sveta za rušenje imeprijalizma.

Borbe u Turskoj i situacija sa klasnom borbom u Grčkoj su samo izraz dugogodišnjih kriza u kojima se ova društva nalaze. Drugarice i drugovi kurdskog gerilskog pokreta koji herojski pružaju otpor turskim vojnim akcijama su dokaz da se ne može pobediti narod koji se bori za svoju slobodu.

Isto tako, borba turskih partizana, i otpor koji se provodi po gradovima i zatvorima tog fašističkog režima, zaloga su da će njihovim primerom krenuti i ostale potlačene mase u Turskoj i da će se voditi aktivnija klasna borba i drugim balkanskim zemljama. Najnovije i sve masovnije i radikalnije demonstracije radnika i studenata u Grčkoj su samo potvrda gore iznesenih stavova.

Za anitimerijalistički pokret otpora na Balkanu!
Za socijalističku zajednicu balkanskih naroda!

Gladnih usta sve je više

Kretanja na tržištu ukazuju da će ovogodišnja stopa inflacije biti dvocifrena, a očekuju se i značajna poskupljenja proizvoda. To znači da narodne mase u Srbije treba da budu spremne na još jednu godinu kupovne nesigurnosti zbog rasta cena, pogotovo kad je reč prehrambenim proizvodima. U prvom kvartalu ove godine ta očekivanja su i potvrđena.

Poskupljenje hleba je ipak jedan od najvećih udara na porodične prihode, jer je za veknu polovinom prošle godine trebalo izdvojiti 18 dinara, zatim 30 dinara a sada vekna košta 38 dinara. Pritom je prosečni porodični prihod lane iznosio oko 39.000 dinara, od čega je više od 40 odsto trošeno na kupovinu prehrambenih proizvoda, koji beleže i najveća poskupljenja. Zaposleni s nižim mesečnim platama (a oko 60% radnika prima plate manje od republičkog proseka) teško mogu da zadovolje osnovne životne potrebe. Najsiromašniji slojevi stanovništva u Srbiji se suočavaju s problemom gladi.

Rast cena hrane je u poslednjih godinu i po dana problem planetarnih razmera. Širom sveta oko 25 hiljada ljudi dnevno umire od gladi i drugih posledica siromaštva. Taj broj će se povećavati kako cene hrane budu rasle. Rast cena osnovnih namirnica na globalnom planu posledica je masovnog korišćenja useva za proizvodnju bio­goriva umesto za prehrambene svrhe, kao i nagomilavanjem zaliha u cilju kontrolisanja tržišta od strane najvećih svetskih agro­korporacija. Pitanje odgovornosti za pad životnog standarda većine stanovništva dobija značaj prvorazrednog političkog pitanja ne samo na nacionalnom, već i na svetskom nivou. Zato antikapitalistička borba postaje bazični preduslov opstanka, napretka i slobode za većinu čovečanstva.

Beda parlamentarizma

Tokom političkih igara oko formiranja vlade, nakon majskih parlamentarnih izbora, još jednom je obelodanjena sva beda političkih stranaka, njihovih lidera i uopšte parlamentarizma u Srbiji. Poniženja koja građani trpe od ovih secikesa i ništarija svakodnevno se uvećavaju. I pored toga, većina naroda još uvek ima neku vrstu poverenja u njihova obećanja i gaji nekavu nadu u bolji život. Stoga je na izborima relativna većina birača iskazala podršku onima koji zagovaraju ulazak u Evropsku uniju. Na neki način, to je pokazalo da su masama u Srbiji dosadile nacionalistička retorika i lažnipatritorizam. Ali treba upozoriti i na drugu dimenziju problema. U većini evropskih zemalja globalna recesija uveliko uzima danak, a rastući talas nezadovoljstva pokušava se sprečiti pomoću širenja reakcionarne ideologije (rasizam i fašizam) i korišćenjem različitih mera unutrašnje i spoljne represije (policijski nadzor, imigraciona politika, „rat protiv terorizma“). Zbog toga je perspektiva Srbije sa njenim polukolonijalnim statusom, u Evropskoj uniji moguća jedino kroz jačanje njene funkcije priveska terorističkog i pljačkaškog sistema imperijalizma u borbi protiv naroda sveta.

Partija rada je u vreme parlamentarnih izbora u Srbiji, kao i tokom prvomajskih radničkih demonstracija, istakla parolu Jedino revolucijom jer smatra da ta parola treba da dopre do masa i postane inspiracija u narednom periodu borbi za ostavrenje njihovih interesa. Te interese je moguće ostvariti jedino kroz solidarnost sa susednim narodima, kroz borbu za stvaranje socijalističke zajednice balkanskih i evropskih naroda. Jasno je da će na tom putu Partiji rada i svim drugim progresivim snagama prepreku predstavljati sve buržoaske političke partije, čiji interesi diktiraju služenje krupnom kapitalu i podsticanje međunacionalne mržnje u regionu, bez obzira da li se izjašnjavaju kao „nacionalističke“ ili kao „demokratske“, i bez obzira da li će delovati u okvirima „nacionalne vlade“ ili „socijalno odgovorne pro­evropske vlade“.

Crveni univerzitet „Karl Marks“

Univerzitet i studenti često su bili značajno uključeni u političke turbulencije tokom 1990­ih godina u Srbiji. Međutim, posle smene režima 2000. godine, vlast od njih očekuje da prihvate dvostruku ulogu u fazi ubrzane integracije zemlje u zapadnoevropske privredne i političke tokove. S jedne strane, akademskoj sredini dodeljena je autonomija bavljenja svojim partikularnim operativnim problemima, kao što su reforma univerziteta i dovijanje za preživljavanjem u tržišnim uslovima, čime je suštinski depolitizovana i lišena prerogativa jednog od nosilaca javne kritike društveno­političkog života, kojima se isticala u odlučnim momentima borbe s Miloševićevim režimom. Na drugoj strani, pak, stajala su očekivanja da, tako tretirani studenti i univerzitet, u skladu sa svojom intelektualnom strukturom treba da predstavljaju rezervoar vitalnih, kvalifikovanih i kompetitivnih slojeva koji će podržati projekat društvene transformacije, zasnovan na načelima političko­ekonomskog liberalizma. Pasiviziranost koja je karakterisala takvo stanje „kraja istorije“ na univerzitetima u Srbiji prvi put je ozbiljnije prekinuta studentskim protestima koji su u Beogradu izbili u jesen 2006. godine, a koji su imali eksplicitno socijalni karakter, i ostali upamćeni po parolama „Dole školarine!“ i „Znanje nije roba!“.

Budući da se već najavljuju nove studentske borbe protiv visokih školarina i socijalne marginalizovanosti, ima smisla podsetiti se na to da se ovih dana obeležava četrdeseta godišnjica od demonstracija 1968. godine. Juna 1968. godine, kada se studentska pobuna širila u svetskim razmerama, beogradski studenti i studentkinje, posle prvih sukoba s policijom kod Studentskog grada, zauzeli su Filozofski fakultet u Beogradu, praveći od njega epicentar kritike raslojavanja u jugoslovenskom društvu, reagujući na posledice tržišnih reformi 1965. godine. Taj protest, kojise ubrzo proširio i na ostale univerzitetske centre u Jugoslaviji, zasnivao se na kritici birokratske uzurpacije društvene moći i traženju istinski socijalističkih solucija, a posebno je ukazivao na zatvorenost univerziteta za decu radničkog i seljačkog porekla, kao i na siromašenje studenata i univerziteta usled prevage tržišno­ekonomske orijentacije u društvenim odnosima. Studentski zahtevi kretali su se tragom izrazito socijalističkog i revolucionarnog programa: svesno ovladavanje zakonom vrednosti nasuprot tržišnoj stihiji; javna demokratska kontrola organa na vlasti i sredstava masovnog komuniciranja nasuprot birokratsko­etatističkom voluntarizmu i manipulaciji; jednakost na temelju društvene svojine i raspodele prema radu nasuprot obnavljanju kapital­odnosa i bogaćenja mimo rada; uspostavljanje vlasti radničke klase na svim nivoima društva nasuprot sužavanju radničkog samoupravljanja na fabrički krug; radničko­klasno ustrojstvo obrazovnog sistema nasuprot njegovom građanskom karakteru. Na beogradskom Filozofskom fakultetu izvršeno je simboličko sažimanje studentskih zahteva kojima je univerzalna lozinka Francuske revolucije „sloboda, jednakost, bratstvo“ obojena crveno. Tako je na Filozofskom fakultetu 4. juna 1968. godine predloženo da se Beogradski univerzitet ubuduće zove – Crveni univerzitet „Karl Marks“.