Tekstovi

Ekonomska kriza, kao izraz permanentne krize kapitalizma, čini obespravljene i nezadovoljne mase Evrope sastavnim delom pobunjenih masa sveta, koje vode decenijsku borbu za svoje nacionalno i socijalno oslobođenje.

Vekovni položaj država Evrope kao kolonizatora, pljačkaša,ratnog huškača i imperijalnog zavojevača je doveden u pitanje. Evropa pod naletom temeljne krize kapitalizma ne može više da sačuva taj svoj privilegovan položaj, samim tim ni lagodni položaj vladajuće klase i srednjih slojeva koji su ravnodušno prelazili preko patnje stotinama miliona i milijardama ljudi koji nisu mogli da se izbave od sistema ekonomskog i političkog porobljavanja i bede.

Nemajući rešenje za izlazak iz krize, imperijalizmu ne ostaje ništa drugo nego da tvrdoglavo brane pozicije jednog prevaziđenog sveta. Zato pokušava ojačati NATO, represivni aparat i ubrzati fašizaciju država. No otpor masa u svetu je već toliko narastao, da je imperijalizam trenutno u defanzivnoj poziciji i u ovoj fazi pokušava da spreči da ne dođe do urušavanja celog sistema. Da li će globalni imperijalizam uspeti da Evropu pretvori u tvrđavu savremenog fašizma i tako bar za izvesno vreme speče kolaps, ili će se slamati pred naletom krize ii pobunjenih masa, zavisi u mnogome od toga kakav će odnos zauzeti i ostale imperijalne sile u nameri da pokušaju da stabilizuju Evropu, odnosno je učine zavisnom.

No iskustva Grčke, Irske, Portugala, Islanda, Španije, Francuske i ostalih evropskih zemalja pokazuju da se klasne bitke mogu donekle odlagati, ali se ne može izbeći klasni rat. Centralizacija kapitala u vodećim državama Evrope, poput Nemačke, neminovno vodi daljem siromašenju manjih zemalja Evrope, ali je to i jasni znak da se periferija kapitalizma proširila iz Azije i Afrike na rubne delove Evrope. Narastanje fašizma u Evropi je samo pokušaj krupnog kapitala da se spreči rušenje kapitalizma, ali je to i uvod u dugotrajni klasni rat za koji su ubrzano stvaraju svi neophodni uslovi.

Prostor bivše Jugoslavije i Balkana, posle dugogodišnjih ratova i divljanja nacionalističkih snaga, ostaje specifičan po svojim poblemima u odnosu na ostale delove Evrope. Nerešenonacionalno pitanja u pojedinim delovima Balkana samo dodatno usložnjava celokupnu situaciju. Narodi ovih zemlje su izloženi bezočnoj pljačci međunarodnih lihvara i domaćih marionetskih elita, odnosno, ove zemlje su u položaju totalne zavisnosti i faktički žive od socijalne pomoći koji im imperijlizam u globalnoj raspodeli kapitala dodeljuje. Iako imperijalisti guraju ove zemlje ka zbližavanju i integracijama, realna situacija, kao i trajanje krize globalnog kapitalizma, čini ovo područje i dalje eksplozivnim sa ozbiljnijim posledicama za celi region.

Dugotrajnost krize ubrzano stvara uslove za jačanje organizovanih snaga socijalnog nezadovoljstva, koje više nemaju šta da izgube u svojoj klasnoj borbi. Zato i za imperijaliste i za vladajuće marionetske klike više nije najbitnije koju političku garnituru dovesti ili držati na vlasti u Hrvatskoj, BiH, Srbiji, Kosovu…. Bugarskoj i Grčkoj…, već kako držati naraslo nezadovoljstvo masa pod kontrolom.

Sedamdeset je godina od kada su najbolji predstavnici jugoslovenskih naroda u porobljenoj Evropi rekli NE fašizmu, dižući oružane ustanke u Srbiji, Crnoj Gori, Sloveniji, Hrvatskoj, BIH i Makedoniji. Tada je rečeno NE „Novoj Evropi“ koja je u namjeri uspostavljanja hiljadugodišnjeg poretka na kraju završila na smetlištu istorije kao najveći zločinački projekat do tada.

Zbog sveopšte krize kapitalizma i pokušaja odbrane njegovih pozicija, danas su u Evropi ponovo oživljene i ojačane ideje fašizma u starim, a i novim formama. I to novo nadiranje fašizma traži i istorijski odgovor, jer će u suprotnom biti zaboravljene posljedice njegove prvobitne pojave na istorijskoj sceni.

Posle razbijanja Jugoslavije, u prvom redu od od strane bivših „komunista“ koji su preuzeli nacionalističku i fašističku ideologiju, i desetogodišnjeg klanja, razaranja, progona i stradanja jugoslovenskih naroda, marionetski režimi, pod diktatom svjetskog kapitala, ponovo oživljavaju ideje zajedništva. No sada su te ideje zajedništva naroda tzv. Zapadnog Balkana pod okriljem „Nove Evrope“ i u novom poretku. Za razliku od Hitlerove Evrope, sadašnja Evropa nije još Evropa koncentracionih logora, deportacija i smrti, ali ubrzano preuzima neke forme tog vremene, pokušavajući da im da „humanistički karakter ”, kao što su prisilne deportacije, zabrane kretanja i stvaranja geta za pojedine etničke skupine, napadi na strane radnike, Rome, azilante, sužavanje građanskih i socijalnih prava, jačanje uloge države i njenog represivnog aparata, sveopšti kontrola i nadzor stanovništva, potpirivanje rasne mržnje… I može se samo pretpostaviti u kom pravcu sve to može završiti ukoliko kriza potraja, odnosno ukoliko sve veći otpor pobunjenih masa dođe do tačke da se otpor prevaljivanju krize na pleća radničke klase i osiromašenih slojeva pretoči u zahtjev za promenom osnova kapitalizma, odnosno rušenje tog sistema.

Ponovne integracije među narodima bivše Jugoslavije su pozitivan proces. Time se dodatno slabe forme domaćeg fašizma i koji više nema snagu da samostalno izazove veće sukobe i vode ratove, jer je pod direktnom kontrolom i u zavisnosti od sistema globalnog terorizma. Ali ta integracija neće oslabiti već ojačati prisutnost modernog fašizma uopšte. Fašizam nije jedna istorijska epizoda, već imanentno stanje kapitalizma koji poseže za njegovim najagresivnijim formama prilikom svake veće krize, a svjetska krizi kapitalizma još traje i svakodnevno se produbljava.

Posle 70 godina od ustanka naroda Jugoslavije imamo u svim novonastalim državama prisutnost fašističkih organizacija i respektivno prisustvo te ideologije. Posebno je zabrinjavajuće da ova ideologija nalazi sve više uporište među mlađom populacijom. Zato je neophodno uporno voditi borbu da mase ne zahvati ponovo fašističko ludilo, jer bi posljedice bile strahovite za sve narode. No glavni istorijski obračun obespravljenih masa sledi sa globalnim fašizmom, kao što je i glavni obračun antifašističkog pokreta bio protiv Hitlerovog fašizma kao najjače njegove snage. To znači da se i buduća borba mora voditi protiv agresivnog imperijalizma u krizi, odnosno globalnog fašizma danas oličenog u tzv. evro­atlanskoj internacionali (multinacionalni kapital sa NATO kao vojnom silom za odbranu njegovih strateških interesa). Marionetski režimi u Srbiji, Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori, Makedoniji, Kosovu i Sloveniji, kao sluge ove internacionale, samo će jačati sadašnje forme fašističkih organizacija koje drže u rezervi za odbranu poretka, odnosno i zbog nemogućnosti da NATO interveniše svuda po svijetu protiv otpora pobunjenih naroda.

Jačanje antifašističkog i antiimperijalističkog pokreta u novim uslovima na prostoru bivše Jugoslavije je istorijski imperativ. Ne da bi se očuvala uspomena na partizanski pokreta kao najsvjetlije stranice u našoj istoriji, već da bi se vodila borba protiv fašizma u novim istorijskim okolnostima.

Smrt fašizmu – sloboda narodu!

Sve političke podele širom sveta, tako i na prostoru Srbije, oslikavaju duboku klasnu podelu – na one koje su u globalnom sistemu i za sistem, odnosno one koji su izbačeni iz sistema, nemaju mesta u njemu i koji su protiv sistema. Prvi su: korumpirani političari, bankarski i militaristički krugovi, policajci, paramilitarne i fašističke snage, vrh crkvenog klera ,medijski magnati, deo kupljene inteligencije i veći deo državnog činovništva . Na drugoj strani su: nezaposleni, radnici, seljaci, sitni kapitalisti i sitni činovnici, studenti koji još nisu vrbovani od sistema, kao i dobar deo zatvorenika po sve punijim kazamatima.

Sa sveopštom krizom kapitalizma rastu u antagonizmi i klasna mržnja izmedju ovih polarizovanih grupacija. Zato i režim u Srbiji, poput ostalih režima Evrope, sve više otvara vrata za prodor novih oblika fašističke ideologije. Ispod svakodnevne, zaglušujuće propagande o borbi režima protiv organizovanog kriminala, ne krije sa samo namera političkih kriminalaca da brane svoje lične pozicije od drugih mafijaša, već i namera režima da iskoristi trenutnu situaciju i da nizom zakona i uredbi prilagodi Srbiju novim formama fašizma. Sledeći primer ostalih zemalja, Srbija ubrzano jača vojsku spremnu da učetvuje u globalnom terorizmu protiv naroda sveta, a novim zakonima se daju i sve veća ovlašćenja policiji i ostalim delovima represivnog državnog aparata. Time se jasno poručuje narodnim masama Srbije da je palica poditnuta i samo čeka priliku da udari po glavama pobunjenih.

Uspon fašista u Evropi je normalna pojava usled dubine i dužine krize imperijalizma. Evropski fašizam , za sada, ide korak po korak, predstavljajući se kao nešto drugo u odnosu na fašizam tridesetih godina dvadesetog veka, što vladajuće klike u evropskim državama označavaju kao nešto prihvatljivo. No mase su se pokrenule u celom svetu spremne za bitku sa imperijalizmom, što će uskoro naterati i evropske fašiste da pokažu svoje brutalnije, pravo lice. Ono što je za evropski fašizam veliki problem je to što je Evropa preplavljena ekonomskim imigrantima koji su sa sobom doneli mnogo višu klasnu svest i veću odlučnost da se bore za svoja prava, i što je samo nagoveštaj većih klasnih sukoba.

Režimi na prostoru biše Jugoslavije, zbog sloma nacionalizma i neoliberalne idologije, pokušavaju da se održavaju na mešavini raznih ideja. Međutim, kriza je sve dublja, i pošto su ovi režimi u suštini protektorati i poluprotektorati, od kretanja na širem političkom planu zavisiće i oblik buržoaske ideologije koji će zastupati ove marionetske klike.

Uspon fašizma u Evropi, borba američkog, evropskog i ruskog imperijalizma na prostoru Balkana, kao i uticaj klero­fašizma, postavljaju pred svim humanistima i levičarima, kao imperativni zahtev, da ojačaju anitfašistički pokret u novim uslovima.

Ne američkom, evropskom i ruskom imperijalizmu!
Sloboda balkanskim narodima!
Svi u Antifa!
Neće proći!

Izostanak radnika sa prvomajskih protesta pokazuje da oni ne veruju u sadašnja sindikalna vodjstva. Time je postojeći sindikalni pokret u Srbiji definitivno doživeo poraz. Sindikalni pokret se u buduće mora graditi na drugim idejnim i organizacionim osnovama, ili će od sindikalizma ostati samo kupljena šačica državnih poslušnika koji će fingirati nekakvu sindikalnu borbu.

Posle vernog služenja Miloševićevom režimu Savez samostalnih sindikata Srbije je kupljen i od strane Tadićevog režima. Sindikat Nezavisnost, koji je svih ovih godina otvoreno propagirao neoliberalnu diktaturu i time gubio uticaj među radništvom, doživeo je kolaps. Ostali manji sindikatii niti imaju članstvo za ozbiljniju sindikalnu borbu, niti zastupaju stavove koji bi mogli da pridobiju masovnije članstvo.

Režim je, zbog slabosti sindikata da kontroliše sve veće socijalno nezadovoljstvo, počeo formirati i partije, poput partije Rasima Ljajića, koje će svojim sitnim akcijama u stvari tupiti oštricu radničke borbe i radničkog samoorganizoavanja, a koji su tokom prošle godine u Srbiji dostigli zavidan nivo. No očito je, i pored medijske podrške, ovaj projekat režima doživljava poraz, jer je kriza suviše duboka da bi ovi pioni istorijskih procesa mogli da ozbiljnije utiču na kretanja nezadovoljnih masa.

U sadašnjim uslovima režimu uspeva izolovanjem radničkih protesta da otkloni mogućnosti okupljanja na desetine hiljada radnika i nezaposlenih na jednom mestu. To je režimu uspelo i tokom prvomajskih protesta.

No i radnici su s pravom ostali kućama. Oni od ovakvih sidnikata ne mogu očekivati ništa dobro. Radnici se trenutno više uzdaju u ostvarivanju svojih interesa pojedinačnim štrajkovima i blokadama puteva i fabrika, nego da veruju plaćenim i sterilnim sindikalnim liderima koji su spremni, bez ikakvog dostojanstva, kao psi, da se zadovolje mrvicama sa stola koje im dodeli sprega krupnih kapitalista i političara.

Režimi na prostoru bivše Jugoslavije su 1. maja ostvarili pirovu pobedu. No proces sve žešče klasne borbe je u toku, a vladajuče klike imaju sve manju podršku u masama.

Malobrojne grupe revolucionarne levice su svojim protestima ukazivale kako treba obeležavati 1. maj – borbeni praznik radničke klase.