Ekonomska kriza, kao izraz permanentne krize kapitalizma, čini obespravljene i nezadovoljne mase Evrope sastavnim delom pobunjenih masa sveta, koje vode decenijsku borbu za svoje nacionalno i socijalno oslobođenje.
Vekovni položaj država Evrope kao kolonizatora, pljačkaša,ratnog huškača i imperijalnog zavojevača je doveden u pitanje. Evropa pod naletom temeljne krize kapitalizma ne može više da sačuva taj svoj privilegovan položaj, samim tim ni lagodni položaj vladajuće klase i srednjih slojeva koji su ravnodušno prelazili preko patnje stotinama miliona i milijardama ljudi koji nisu mogli da se izbave od sistema ekonomskog i političkog porobljavanja i bede.
Nemajući rešenje za izlazak iz krize, imperijalizmu ne ostaje ništa drugo nego da tvrdoglavo brane pozicije jednog prevaziđenog sveta. Zato pokušava ojačati NATO, represivni aparat i ubrzati fašizaciju država. No otpor masa u svetu je već toliko narastao, da je imperijalizam trenutno u defanzivnoj poziciji i u ovoj fazi pokušava da spreči da ne dođe do urušavanja celog sistema. Da li će globalni imperijalizam uspeti da Evropu pretvori u tvrđavu savremenog fašizma i tako bar za izvesno vreme speče kolaps, ili će se slamati pred naletom krize ii pobunjenih masa, zavisi u mnogome od toga kakav će odnos zauzeti i ostale imperijalne sile u nameri da pokušaju da stabilizuju Evropu, odnosno je učine zavisnom.
No iskustva Grčke, Irske, Portugala, Islanda, Španije, Francuske i ostalih evropskih zemalja pokazuju da se klasne bitke mogu donekle odlagati, ali se ne može izbeći klasni rat. Centralizacija kapitala u vodećim državama Evrope, poput Nemačke, neminovno vodi daljem siromašenju manjih zemalja Evrope, ali je to i jasni znak da se periferija kapitalizma proširila iz Azije i Afrike na rubne delove Evrope. Narastanje fašizma u Evropi je samo pokušaj krupnog kapitala da se spreči rušenje kapitalizma, ali je to i uvod u dugotrajni klasni rat za koji su ubrzano stvaraju svi neophodni uslovi.
Prostor bivše Jugoslavije i Balkana, posle dugogodišnjih ratova i divljanja nacionalističkih snaga, ostaje specifičan po svojim poblemima u odnosu na ostale delove Evrope. Nerešenonacionalno pitanja u pojedinim delovima Balkana samo dodatno usložnjava celokupnu situaciju. Narodi ovih zemlje su izloženi bezočnoj pljačci međunarodnih lihvara i domaćih marionetskih elita, odnosno, ove zemlje su u položaju totalne zavisnosti i faktički žive od socijalne pomoći koji im imperijlizam u globalnoj raspodeli kapitala dodeljuje. Iako imperijalisti guraju ove zemlje ka zbližavanju i integracijama, realna situacija, kao i trajanje krize globalnog kapitalizma, čini ovo područje i dalje eksplozivnim sa ozbiljnijim posledicama za celi region.
Dugotrajnost krize ubrzano stvara uslove za jačanje organizovanih snaga socijalnog nezadovoljstva, koje više nemaju šta da izgube u svojoj klasnoj borbi. Zato i za imperijaliste i za vladajuće marionetske klike više nije najbitnije koju političku garnituru dovesti ili držati na vlasti u Hrvatskoj, BiH, Srbiji, Kosovu…. Bugarskoj i Grčkoj…, već kako držati naraslo nezadovoljstvo masa pod kontrolom.
Sedamdeset je godina od kada su najbolji predstavnici jugoslovenskih naroda u porobljenoj Evropi rekli NE fašizmu, dižući oružane ustanke u Srbiji, Crnoj Gori, Sloveniji, Hrvatskoj, BIH i Makedoniji. Tada je rečeno NE „Novoj Evropi“ koja je u namjeri uspostavljanja hiljadugodišnjeg poretka na kraju završila na smetlištu istorije kao najveći zločinački projekat do tada.
Zbog sveopšte krize kapitalizma i pokušaja odbrane njegovih pozicija, danas su u Evropi ponovo oživljene i ojačane ideje fašizma u starim, a i novim formama. I to novo nadiranje fašizma traži i istorijski odgovor, jer će u suprotnom biti zaboravljene posljedice njegove prvobitne pojave na istorijskoj sceni.
Posle razbijanja Jugoslavije, u prvom redu od od strane bivših „komunista“ koji su preuzeli nacionalističku i fašističku ideologiju, i desetogodišnjeg klanja, razaranja, progona i stradanja jugoslovenskih naroda, marionetski režimi, pod diktatom svjetskog kapitala, ponovo oživljavaju ideje zajedništva. No sada su te ideje zajedništva naroda tzv. Zapadnog Balkana pod okriljem „Nove Evrope“ i u novom poretku. Za razliku od Hitlerove Evrope, sadašnja Evropa nije još Evropa koncentracionih logora, deportacija i smrti, ali ubrzano preuzima neke forme tog vremene, pokušavajući da im da „humanistički karakter ”, kao što su prisilne deportacije, zabrane kretanja i stvaranja geta za pojedine etničke skupine, napadi na strane radnike, Rome, azilante, sužavanje građanskih i socijalnih prava, jačanje uloge države i njenog represivnog aparata, sveopšti kontrola i nadzor stanovništva, potpirivanje rasne mržnje… I može se samo pretpostaviti u kom pravcu sve to može završiti ukoliko kriza potraja, odnosno ukoliko sve veći otpor pobunjenih masa dođe do tačke da se otpor prevaljivanju krize na pleća radničke klase i osiromašenih slojeva pretoči u zahtjev za promenom osnova kapitalizma, odnosno rušenje tog sistema.
Ponovne integracije među narodima bivše Jugoslavije su pozitivan proces. Time se dodatno slabe forme domaćeg fašizma i koji više nema snagu da samostalno izazove veće sukobe i vode ratove, jer je pod direktnom kontrolom i u zavisnosti od sistema globalnog terorizma. Ali ta integracija neće oslabiti već ojačati prisutnost modernog fašizma uopšte. Fašizam nije jedna istorijska epizoda, već imanentno stanje kapitalizma koji poseže za njegovim najagresivnijim formama prilikom svake veće krize, a svjetska krizi kapitalizma još traje i svakodnevno se produbljava.
Posle 70 godina od ustanka naroda Jugoslavije imamo u svim novonastalim državama prisutnost fašističkih organizacija i respektivno prisustvo te ideologije. Posebno je zabrinjavajuće da ova ideologija nalazi sve više uporište među mlađom populacijom. Zato je neophodno uporno voditi borbu da mase ne zahvati ponovo fašističko ludilo, jer bi posljedice bile strahovite za sve narode. No glavni istorijski obračun obespravljenih masa sledi sa globalnim fašizmom, kao što je i glavni obračun antifašističkog pokreta bio protiv Hitlerovog fašizma kao najjače njegove snage. To znači da se i buduća borba mora voditi protiv agresivnog imperijalizma u krizi, odnosno globalnog fašizma danas oličenog u tzv. evroatlanskoj internacionali (multinacionalni kapital sa NATO kao vojnom silom za odbranu njegovih strateških interesa). Marionetski režimi u Srbiji, Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori, Makedoniji, Kosovu i Sloveniji, kao sluge ove internacionale, samo će jačati sadašnje forme fašističkih organizacija koje drže u rezervi za odbranu poretka, odnosno i zbog nemogućnosti da NATO interveniše svuda po svijetu protiv otpora pobunjenih naroda.
Jačanje antifašističkog i antiimperijalističkog pokreta u novim uslovima na prostoru bivše Jugoslavije je istorijski imperativ. Ne da bi se očuvala uspomena na partizanski pokreta kao najsvjetlije stranice u našoj istoriji, već da bi se vodila borba protiv fašizma u novim istorijskim okolnostima.
Na prostoru bivše Jugoslavije, zbog rata i divljanja nacionalizma, u proteklih deset godina se sporije odvijao razvoj levicarskih ideja i revolucionarnih organizacija. To režimi obilato koriste i, u nedostatku jačeg revolucionarnog otpora, demagoškim parolalama i organizacijama koje samo fingiraju klasnu borbu, jos više unose konfuziju u osiromašene mase. Medjutim , sve veće nezadovoljstvo masa i sve češće njihovo smoorganizovanje gura levičarske grupe ka radikalnijim oblicima borbe i pilagodjavanju svojih organizacionih formi zahtevima masa.
Tako je Crvena akcija u Hrvatskoj obznanila da je prešla na ilegalni oblik rada: Ilegalnim radom organizacije mi nazivamo onaj rad koji ne priznaje legalne strukture sustava i koji štiti aktiviste od represivnih aparata države. Povijest, ali i primjeri drugih zemalja jasno nam pokazuju da svaki režim primjenjuje represiju kad se osjeća dovoljno ugroženim od antisistemskih pokreta. Mi želimo graditi upravo antisistemski pokret.
To znači da smatramo da se stvari ne mogu mijenjati promjenom pojedinih politika, nego potpunom promjenom sustava. Nedemokratski parlamentarizam, u kojem “birači” ne mogu utjecati na svakodnevne odluke “svojih” zastupnika, nije samo nedemokratski, nego je i smišljeno kreiran da odgovara interesima kapitala. Borba je protiv diktature kapitala i borba protiv nedemokratskog sustava, a borba protiv sustava je – ilegalna. Mi se samo ponašamo u skladu s tim činjenicama.
Partija rada je 2007. godine donela odluku o početku prelaska na ilegalne oblike rada: “Osnovni razlog prelaska partije na ilegalni rad proizilazi iz uslova u kojima ona deluje i postavljenih programskih ciljeva, a koji se ne mogu ostvariti bez postojanja ilegalne partije. Osnovni zadarak na putu pripreme jedne partije za revolucionarnu promenu društvenog uredjenja jeste da svojom strukturom ostane što više nedostupna za klasnog neprijatelja. Ostati na sadašnjem stupnju legalnosti, a istovremeno želeti da partija predje na viši stepen izgrađenosti je samo po sebi protivrečno.To je ujedno i političko pitanje, jer partija koja zagovara rušenje kapitalističkog poretka, a ne želi da predje na ilegalni rad, poptuno je kontaminirana najprizemnijim oportunizmom.
No prelazak na ilegalan rad mora osposobiti PR da razvija ostale specifične strukture organizovanja koje će se prilagodjavati kretanjima i potrebama masa. U masama niče hiljadu novih formi koje se razvijaju ili nestaju u kratkom roku. PR mora biti spremna da se prilagodjava i tim strukturama i učestvuje u njihovom radu. PR mora biti stopljena sa masama – « da se u masam oseća kao riba u vodi (Mao) ».
Sve političke podele širom sveta, tako i na prostoru Srbije, oslikavaju duboku klasnu podelu – na one koje su u globalnom sistemu i za sistem, odnosno one koji su izbačeni iz sistema, nemaju mesta u njemu i koji su protiv sistema. Prvi su: korumpirani političari, bankarski i militaristički krugovi, policajci, paramilitarne i fašističke snage, vrh crkvenog klera ,medijski magnati, deo kupljene inteligencije i veći deo državnog činovništva . Na drugoj strani su: nezaposleni, radnici, seljaci, sitni kapitalisti i sitni činovnici, studenti koji još nisu vrbovani od sistema, kao i dobar deo zatvorenika po sve punijim kazamatima.
Sa sveopštom krizom kapitalizma rastu u antagonizmi i klasna mržnja izmedju ovih polarizovanih grupacija. Zato i režim u Srbiji, poput ostalih režima Evrope, sve više otvara vrata za prodor novih oblika fašističke ideologije. Ispod svakodnevne, zaglušujuće propagande o borbi režima protiv organizovanog kriminala, ne krije sa samo namera političkih kriminalaca da brane svoje lične pozicije od drugih mafijaša, već i namera režima da iskoristi trenutnu situaciju i da nizom zakona i uredbi prilagodi Srbiju novim formama fašizma. Sledeći primer ostalih zemalja, Srbija ubrzano jača vojsku spremnu da učetvuje u globalnom terorizmu protiv naroda sveta, a novim zakonima se daju i sve veća ovlašćenja policiji i ostalim delovima represivnog državnog aparata. Time se jasno poručuje narodnim masama Srbije da je palica poditnuta i samo čeka priliku da udari po glavama pobunjenih.
Uspon fašista u Evropi je normalna pojava usled dubine i dužine krize imperijalizma. Evropski fašizam , za sada, ide korak po korak, predstavljajući se kao nešto drugo u odnosu na fašizam tridesetih godina dvadesetog veka, što vladajuće klike u evropskim državama označavaju kao nešto prihvatljivo. No mase su se pokrenule u celom svetu spremne za bitku sa imperijalizmom, što će uskoro naterati i evropske fašiste da pokažu svoje brutalnije, pravo lice. Ono što je za evropski fašizam veliki problem je to što je Evropa preplavljena ekonomskim imigrantima koji su sa sobom doneli mnogo višu klasnu svest i veću odlučnost da se bore za svoja prava, i što je samo nagoveštaj većih klasnih sukoba.
Režimi na prostoru biše Jugoslavije, zbog sloma nacionalizma i neoliberalne idologije, pokušavaju da se održavaju na mešavini raznih ideja. Međutim, kriza je sve dublja, i pošto su ovi režimi u suštini protektorati i poluprotektorati, od kretanja na širem političkom planu zavisiće i oblik buržoaske ideologije koji će zastupati ove marionetske klike.
Uspon fašizma u Evropi, borba američkog, evropskog i ruskog imperijalizma na prostoru Balkana, kao i uticaj klerofašizma, postavljaju pred svim humanistima i levičarima, kao imperativni zahtev, da ojačaju anitfašistički pokret u novim uslovima.
Ne američkom, evropskom i ruskom imperijalizmu! Sloboda balkanskim narodima! Svi u Antifa! Neće proći!
Grčke mase su donele jasnu odluku. One ne prihvataju pomoć svetskih imperijalista, a sve češće i žešće ulaze u sukobe i sa represivnim aparatom države.
No imperijalisti takodje ne smeju dozvoliti da se Grčka kriza prelije na ostale zemlje regiona, a posebno Zapadne Evrope. Zato imperijalisti kupuju vreme za grčki režim, pokušavajuči parama da održe taj režim na vlasti. Ukoliko dodje do većih sukoba izmedju pobunjenih narodnih masa sa policijom, vojskom i fašističkim falangama, imperijalisti će pomoči i čizmom u zavodjenju vojnofašističke diktature.
Ono što se trenutno nameće kao pitanje je da li su grčke mase spremne da idu u produbljivanje klasnih borbi sa režimom i imperijalistima, odnosno, da li postoji politička snaga koja će poveti mase u stvarni klasni rat. No jedno je sigurno – da dužina krize i sve radikalnije ponašanje narodnih masa vodi i ka stasavanju jedna takve snage.
Izostanak radnika sa prvomajskih protesta pokazuje da oni ne veruju u sadašnja sindikalna vodjstva. Time je postojeći sindikalni pokret u Srbiji definitivno doživeo poraz. Sindikalni pokret se u buduće mora graditi na drugim idejnim i organizacionim osnovama, ili će od sindikalizma ostati samo kupljena šačica državnih poslušnika koji će fingirati nekakvu sindikalnu borbu.
Posle vernog služenja Miloševićevom režimu Savez samostalnih sindikata Srbije je kupljen i od strane Tadićevog režima. Sindikat Nezavisnost, koji je svih ovih godina otvoreno propagirao neoliberalnu diktaturu i time gubio uticaj među radništvom, doživeo je kolaps. Ostali manji sindikatii niti imaju članstvo za ozbiljniju sindikalnu borbu, niti zastupaju stavove koji bi mogli da pridobiju masovnije članstvo.
Režim je, zbog slabosti sindikata da kontroliše sve veće socijalno nezadovoljstvo, počeo formirati i partije, poput partije Rasima Ljajića, koje će svojim sitnim akcijama u stvari tupiti oštricu radničke borbe i radničkog samoorganizoavanja, a koji su tokom prošle godine u Srbiji dostigli zavidan nivo. No očito je, i pored medijske podrške, ovaj projekat režima doživljava poraz, jer je kriza suviše duboka da bi ovi pioni istorijskih procesa mogli da ozbiljnije utiču na kretanja nezadovoljnih masa.
U sadašnjim uslovima režimu uspeva izolovanjem radničkih protesta da otkloni mogućnosti okupljanja na desetine hiljada radnika i nezaposlenih na jednom mestu. To je režimu uspelo i tokom prvomajskih protesta.
No i radnici su s pravom ostali kućama. Oni od ovakvih sidnikata ne mogu očekivati ništa dobro. Radnici se trenutno više uzdaju u ostvarivanju svojih interesa pojedinačnim štrajkovima i blokadama puteva i fabrika, nego da veruju plaćenim i sterilnim sindikalnim liderima koji su spremni, bez ikakvog dostojanstva, kao psi, da se zadovolje mrvicama sa stola koje im dodeli sprega krupnih kapitalista i političara.
Režimi na prostoru bivše Jugoslavije su 1. maja ostvarili pirovu pobedu. No proces sve žešče klasne borbe je u toku, a vladajuče klike imaju sve manju podršku u masama.
Malobrojne grupe revolucionarne levice su svojim protestima ukazivale kako treba obeležavati 1. maj – borbeni praznik radničke klase.
Cela Evropa je zahvaćena talasom protesta. Grčka gori. Protestuje se u Španiji, Nemačkoj, Francuskoj, Italiji. Protestuju skoro svi: radnici, emigranti, nezaposleni studenti. Protestuje se zbog sve težeg života, rasizma, beznađa. I dok se narodne mase valjaju ulicama evropskih gradove, dotle imperijalistička banda pravi planove o novim vidovima pljačke širom sveta, sve više gubeći osećaj za realnost, računajući da imaju dovoljno rezervi za odbranu sistema koji je istorijski razvoj ljudskog društva već označio kao bivši.
Talas protesta obespravljenih u različitim formama skoro godinu dana potresa i dobija na intezitetu u Srbiji, Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori, Kosovu, Makedoniji…..Ti protesti jasno pokazuju da kod obespravljenih masa ponovo jača uverenje da ne može biti, niti ima mira među klasama. Istovremeno, protesti obespravljenih u ovim državama sve više iscrpljuju mogućnosti kompradorskih režima, tako da će oni uskoro biti prinudjeni da, usled nedostatka ljudskih resursa u sili represije, posegnu za konkretnijom pomoći od paramilitarnih organizacija, raznih huliganskih i fašističkih skupina, koje su već idejno pripremljene da guše svaki ozbiljniji klasni otpor.
Priprema režima u Beogradu da osujeti ovogodišnje demonstracije radnika povodom 1. maja su već započele. Režim uspeva da kontroliše svakodnevne proteste obespravljenih širom Srbije, koji okupljaju od nekoliko stotina do hiljadu demonstranata. Ono što režim ne sme dozvoliti je koncentracija više hiljada nezadovoljnih radnika na jednom mestu. Zato je vec počeo rad u plaćeničkim i izdajničkim rukovodstvima sindikata kako bi se našla formula za stišavanje radničkog nezadovoljstva, odnosno držanje tog bunta pod kontrolom. Otuda su i pseudoradničke partije, formirane od strane režima, dobile zadatak da raznim lažnim obećanjima stišavaju klasnu mržnju, dok državni ministri, posle raznih paketa ekonomskih mera, besplatnih akcija i drugih prevara, sada najavljuju odmrzavanje plata, kako bi režim sebi kupovao vreme.
Zadatak svih levičarskih grupa i nepotkupljenih sindikalaca je okupiti što više radnika i obespravljenih za 1. maj u Beogradu. Na beogradskim ulicama treba jasno pokazati razgraničenje izmedju dve Srbije. Srbije pljačkaša, domaćih i stranih, i njihovih pasa na lancu koji im verno služe za sitne pare, i Srbije radnika, nezaposlenih, gladnih, svih obespravljenih.
Ne dozvolimo onima koji nas pljačkaju da uspeju u svojim namerama i spreče nas da protestujemo.
Ne dozvolimo onima koji nas pljačkaju da uspeju u svojim namerama i spreče nas da protestujemo.
Afera za aferom, korupcija od vrha do dna, pljačka naroda bez predaha, ravnodušnost političara nad patnjom ogromne većine naroda, nameće samo jedan cilj pred revolucionarima Srbije – srušiti kapitalistički poredak u Srbiji i uspostaviti sistem socijalne pravde. Konkretni ciljevi se mogu definisati unapred, ali i tokom same borbe, no taj zadatak od hiljadu milja, mora početi prvim korakom, koje su obespravljene mase u Srbiji vec učinile svojim štrajkovima u fabrikama, štrajkovima gladju, blokadama fabričkih kapija i izbacivanjem direktora i novopečenih kapitalista na ulicu, blokadama puteva i sutra sukobima sa snagama represije po ulicama gradova.
Sve grupe revolucionarne levice na prostoru bivse Jugoslavije moraju dobro oslušnuti poruke koje im mase svakodnevno šalju i ozbiljno se prihvatiti zadataka koje pred njim istorijska situacija postavlja. Bavljenje parcijalnim zadacima sa oportunistickih pozicija nužno ih vodi situaciji kada će biti zbrisani s političke scene, žestinom klasnih borbi i budućeg klasnog rata koji će zahvatiti i prostor bivše Jugoslavije.
Nema rata među narodima! – Nema mira među klasama!
Blokada puteva se pokazuje kao ozbiljno sredstvo klasne borbe. Demagogija režima više ne pomaže i sada je primoran da otvoreno preti i da poseže za silom. Problem sa kojim se suočava režim u Srbiji je što upotrebom sile protiv radnika definitivno skida svoj “demokratski oreol” i pokazuje svoju pravu prirodu. Međutim, kolebanja i otpori primeni sile postoje na mnogim nivoima, čak i u samoj policiji. U slučaju daljeg rasta klasnog otpora i nastavka blokade puteva, režim priprema rezervnu varijantu proglašavajući to internacionalnim problemom, zbog značaja mađunarodnih puteva za celu Evropu. Time se otvara mogućnost za buduću direktnu pomoć od strane imperijalista u slamanju klasnog otpora. Blokada puteva koja je zahvatila i Grčku i opšta situacija u toj zemlji, samo ubrzava ozvaničenje namere imperijalista da združeno intervenišu u svim zemljama Evrope gde se pojavi ozbiljniji klasni otpor. Time neće biti izuzeta ni Srbija.
Zadivljuje upornost samoorganizovanih masa u Srbiji u borbi za svoja prava, koje su totalno potisnuli u drugi plan sve političke organizacije i probleme trulog parlamentarizma, i koje sve više osećaju da oni mogu i treba sami da odlučuju o svojoj sudbini. Podela koja je eskalirala ovih meseci na vladajuću i bogatu manjinu i potlačenu i osiromašenu ogromnu većinu je linija podele koja naznačava da se mase Srbije, posle dve decenije lutanja, pridružuju masama drugih zemalja koje biju ozbiljnije klasne bitke.
Živeo otpor radništva i obespravljenih Srbije!
Živeo antiimperijalistički otpora narodnih masa Balkana!
Svaki peti građanin u BiH gladuje
Oko 20 odsto stanovništva u BiH nije u mogućnosti da sebi svakodnevno obezbedi jedan obrok, potvrđuju istraživanja Razvojnog programa UNa. Istiniti podaci, bez ikakvog ‘friziranja’, glase da oko 48 odsto stanovništva u BiH živi u zoni siromaštva, dok je 18 odsto ispod linije koja označava kritično siromaštvo. Takve procene su dale sve institucije koje se bave statistikom. Postojeće socijalne kuhinje ne mogu da normalno funkcionišu, dok je mnogo opština koje nisu ni otvorile kuhinje. Mnogo je i onih kojima je potreban besplatan obrok, ali zbog ponosa, emocija istida, ne žele da traže milostinju. Nedovoljno novca za život, imaju i oni koji rade i primaju platu, a uz to rade u privredi, ali od plate koju dobiju ne mogu podmiriti troškove za prehrambene proizvode, što znači da nemaju dovoljno novca za život. Još je veći problem onih radnika koji, takođe, rade u privredi, a ne dobijaju redovno plate. Takvi radnici, kao ni njihove porodice, ne mogu preživeti od plate i nalaze se u “kategoriji ljudi koji se bore za tu koricu hleba na različite načine”. Postoji i treća grupa, radnici koji su najnesrećniji i u najnezavidnijem položaju, a to su radnici koji su ostali bez posla, našli se u Zavodu za zapošljavanje i dobijaju naknadu koja je minimalna određen broj meseci, najduže godinu dana, a nakon toga nemaju nikakva primanja.
Ovakva teška ekonomska situacija nalaže da se osiromašene mase u BiH trgnu iz postojeće apatije. To podrazumeva ubrzano osnivanje udruženja i organizacija na klasnoj a ne nacionalnoj i verskoj osnovi, s uverenjem obespravljenih da im niko neće pokloniti dostojan život ukoliko se sami za njega ne izbore.
Elita, pljačka i fašizam
Režim u Srbiji kao talac medjunarodnog finansijskog kapitala, kao i domaćih kapitalista, pokazuje sve veću neosetljivost prema problemima samog naroda. Udelom mizernih akcija, kao izraza milostinje, najbolje se pokazuje kako se režim odnosi prema narodu, cinično poručujući da narod treba da bude zahvalan na “novogodišnjem poklonu” koji iznosi 18 evra plus tri akcije.
Osnovni problem koji stvarno brine srbijansku političku elitu je kako prodati preostale resurse, balansirati izmedju sve većih imperijalističkih zahteva sa raznih strana, udovoljiti domaćim kapitalistima oko kursa dinara i olakšati im plaćanje kamata na inostrane kredita , kako usavršiti sistem dalje podele Srbije po partijskoj pripadnosti, i na kraju, kako očerupati nešto lično za sebe i svoju porodicu.
Ova od naroda sve omrženiji elita pokazuje znake nervoze, jer su kao sredstvo krupnog kapitala primorani da utiru put modernom fašizmu. U protivnom će oni biti uklonjeni sa vlasti od onih koji će čvršće, odlučnije i bezobzirnije braniti interese modernog fašizma, bilo da on nosi etiketu evropskog, ruskog ili vec poznatog made in USA fašizma. To je logičan završetak procesa koji se već nazire i u samoj Evropi.
Samoorganizovanje radnika i nazaposlenih
Radnici u Srbiji su u potpunosti okrenuli leđa sindikatima koji postoje samo na papiru i krenuli u samoorganizovanje u cilju ostvarenja svojih prava.
Posle konfuznih i nedovoljno radikalnih štrajkova, koji su imali više oblik zahteva za milostinjom od postoje vlasti, krenulo se i sa radikalnijim zahtevima, poput štrajkova glađu, a sada se većpraktikuju ozbiljniji pokušaji klasne borbe kao što su blokade puteve, pruga i pokušaji zauzimanje fabrika. Ovi štrajkovi počinju da daju prve male pobede koji predstavljaju putokaz ka ozbiljnijoj klasnoj borbe. No ne treba gajiti velike iluzije i režim počinje sve više da primenjuje silu u sprečavanju radikalnijih oblika borbe.
Klasna polarizacija – na kapitaliste, plaćenike režima, odnosno sve pristalice režima i radnike, nezaposlene i mlade bez perspektive je osnovna i stvarna podele društva u Srbiji. Ukoliko se ostvari da ova podela postane vidljivom i političkom to će biti krupni korak u klasnoj borbi obespravljenih u Srbiji. Time bi se stvorile pretpostavke da se potisnu sve lažne podele na patriotski i reformski blok, na proruske i prozapadne snage s ciljem da njihovi zastupnici budu zbrisani s političke scene.
Solidarnost sa političkim zatvorenicima
Levičarske grupe i pojedinaci nastavljaju akcije protesta u Srbiji protiv progona političkih neistomišljenika.; u konkretnom slučaju zahtevajući da se obustavi represija nad grupom zatvorenih anarhosindikalista .
Saopštenjima, peticijama, koncertima solidarnosti i protestima neće se nagnati režim da prizna svoju nedemokratsku prirodu, ali će se snažiti uverenje kod svih levičarskih grupa da samo organizovanom, permanentnom i udruženom borbom se mogu postići ciljevi klasne borbe. Istovremeno se ovim akcijama solidarnosti uče razni metodi i oblici borbe koji će biti sve potrebniji, zbog namere režima da slama svaki ozbiljniji klasni otpor i nosioce borbe proglašava teroristima, dok će se stvarni neprijatelji naroda – od ratnih zločinaca, do kriminalaca raznih profila slobodno šetati po parlamentu, sudovima, policiji, crkvi, upravnim odborima i ostalim javnim institucijama.
