Tekstovi

Šta je to „iracionalno“ među narodima Balkana što ih tjera na stalne sukobe, odnosno da budu „sredstvo za potkusurivanje“ velikih sila?

Većina analitičara će reći da je problem u „istorijskom kašnjenju“ balkanskih naroda, odnosno da oni nisu još ozbiljnije zakoračili u građansku epohu, tj. uz sve „užase” modernog kapitalizma. I za to će navesti desetine argumenata – od toga da su ta društva tek izašla iz plemenskog, feudalnog i patrijarhalnih odnosa, da nisu izgradili moderne oblike državnosti, do toga da su te podjele još duboke itd… I mogli bismo se čak donekle složiti sa tim mišljenjem da nije nečeg drugog – da nije tih nekih drugih činjenica koje neumoljivo i tvrdoglavo biju među oči.

Šta te činjenice nama govore?

Ono što je osnovna činjenica sa kojom ne želi niko da se ozbiljnije suoči na tzv. jugoslovenskim prostorima, da je Jugoslavija razbijena kroz bestijalni niz ratova nastalih prvenstveno iznutra, od strane sopstvenih vladajućih struktura, i njihove nemogućnosti da savladaju narasle protivrječnosti. I da su te strukture nastavile danas da pod nekim novim plaštom, i skoro na istim temeljima, djeluju u novim okolnostima, svaka na svom „feudu“.

Te sve strukture vlasti, bolje reći banditska ološ, još je tokom ratova paktila, dogovarala se i bogatila, dok je tekla potocima krv „njihovih junaka“ i „branitelja srpstva, hrvatstva… “. Te vladajuće stukture pokazuju potpunu odsutnost bilo kakve jasne ideološke svijesti. Njima ništa nije ni sveto, niti postoje principijelni opšti interesi. Postoje samo dvije stvari koje njih određuju – to je servilnost i sluganski odnos prema trenutno jačim centrima moći i spremnost da radi opstanka na vlasti, bolje reći zadržavanja psećeg statusa, ispunjavaju bilo koji nalog. I postoji taj najprizemniji materijalni interes da gomilaju konta na sopstvenom računu kada ne bude te vlasti, “da se krčka”, kao i mnoštvo poslušnih koji služe za neku najsitniju paru postojećem sitemu, do onog najprizemnijeg oblika punjena sopstvene guzice…

Činjenice govore i da nasuprot ovim banditskim strukturama, koje su stvorile sveto trojstvo: političar­mafijaš­kapitalista, živi i potlačeni narod. Živi i ropće poslušan. Poslušan, više zbog neznanja, zaluđenosti, sopstvenih sitnih interesa ali i nedostatka nekoga ko bi mu ponudio racionalan izlaz iz njegove pozicije. Narod zaluđen propagandom,nacionalizmom, vjerom i svim tim otrovima za koje se čini da nema lijeka ni odbrane.

Takođe, činjenice nam opet govore da su mogući novi sukobi među balkanskim narodima. Ne samo mogući, nego izvjesni i na pragu su.

Zašto?

Zato što imamo sile imperijalista koje se nadmeću u nekim svojim ratovima za svjetsku dominaciju, bolje reći pljačku. I Balkan im dođe tu kao naručen, kao kolateralna šteta. To im je moguće jer nasuprot sebe imaju samo marionetske režime koji su njihovi plaćenici i sluge i kojima podgrijavanje nacionalizma i mržnje među narodima dobro dođe kao sredstsvo za gušenje svih oblika klasnog otpora.

Činjenice nam na kraju govore i da ne postoji sila među balkanskim narodima koja bi se oduprela tim imperijalistima koji tjeraju ponovo balkanske narode na “iracionalizam”. Ne postoji sila koja bi umarširala u Beograd, Zagreb i ostale balkanske glavne gradove, i obračunala se sa marionetama, rušeći postojeću diktaturu kapitala.

Iskustvo revolucinonarne borbe po svijetu nam, takođe, neumitno govori: da bi ideja Balkanskog pokreta otpora zaživjela među masama, mora poći od jednostavne činjenice – da pokret mora biti duboko internacionalistički, sastavljen od svih obespravljenih balkanskih naroda. Od naoružanih predstavnika balkanskih naroda.

Mir među narodima – rat među klasama!
Balkanskim pokretom otpora!

RAT I TERORIZAM DRŽAVE NA TERITORIJI UKRAJINE KAO MANIFESTACIJA SUKOBA IMPERIJALISTIČKIH SILA, UGLAVNOM SAD­a i RUSIJE, ZA SFERE UTICAJA

Proletarskaya gazeta (Proleterske novine)

Imperijalizam je kapitalizam na onom stadijumu razvitka, kada je – izgrađena dominacija monopola i finansijskog kapitala, izvoz kapitala dobio istaknuti značaj, započela podela sveta između međunarodnih kompanija i završena podela cele zemaljske kugle među najkrupnijih kapitalističkih zemalja…“

“…kada je cela zemaljska kugla bila podeljena – neizbežno je nastupila era monopolističkog posedovanja kolonija, pa prema tome i posebno zaoštrene borbe za podelu i ponovnu podelu sveta…“

V.I. Lenjin, Imperijalizam kao najviši stadij kapitalizma

Posle poraza Sovjetskog socijal­imperijalizma, brojnih šokova i ozbiljnih izazova, ruski kapital uspeo je da uzdigne Rusiju na nivo klasične imperijalističke sile, zauzevši mesto kao jedna od vodećih svetskih sila, sa svim problemima i ambicijama tog statusa, uključujući i učešće u borbi za preraspodelu sveta.

Zaključak da je ovo era “zaoštrene borbe za podelu i ponovnu podelu sveta..”, što je Lenjin isticao u Imperijalizmu… još 1916­te potvrđeno u praksi kroz dva svetska rata, takođe je aktuelno i danas.

Imperijalizam u borbi za preraspodelu sveta ne može da opstane bez ratova, uključujući i stalnu opasnost od svetskog rata. Scene žestokih borbi između SAD imperijalizma i ruskog imperijalizma sada su jasno vidljive na teritoriji Ukrajine.

„…za imperijalizam je bitna utakmica nekoliko velikih sila u težnji za hegemonijom, tj. za osvajanjem zemalja ne samo direktno za sebe nego i zbog slabljenja protivnika i potkopavanja njegove hegemonije…“

V.I. Lenjin, Imperijalizam…

Ruski kapital igra veliku ulogu u ekonomiji Ukrajine; imao je i ima zajedničku industriju, trgovinu i druge veze, i zato je očekivano da zadrži i proširi svoj uticaj u cilju ostvarivanja svojih interesa u ekonomiji Ukrajine. Ruski kapital će upotrebiti sva raspoloživa sredstva da zaštiti svoje interese protiv konkurencije. U Ukrajini konkurencija ruskom kapitalu je kapital iz zemalja Evropske Unije, ali pre svega nosilac uloge jedine svetske supersile, SAD imperijalizam koji vidi ruski imperijalizam kao opasnost, konkurenciju i protivnika, i zato će tražiti svaki način da oslabi tu poziciju. Po navodima Ukrajinske fiskalne službe, od dve stotine najvećih kompanija u Ukrajini, svaka deseta je u vlasništvu ruskog kapitala. Navodimo da su neke od najvećih kompanija Prominvestbank, koja odlučuje o protoku novca nekih od najvećih preduzeća u Ukrajini, Ruski Sberbank, Rosatom, Gazprom, holding metalurgije u Donbasu, “Lukoil – Ukrajina” i drugi. Neki od velikih kapitalista, koji predstavljaju ruski kapital i njegovu sferu interesa u Ukrajini su: Vagit Alekperov, Viktor Vekselberg, Alexander Babakov i kompanija “Eurasia Group”.

Rafinerija u Odesi “Karpatneftekhim” su deo najveće ruske korporacije “Lukoil” u vlasništvu Vagita Alekperova. 2012­te postavili su se kao kandidati za razvoj brojnih nalazišta nafte i gasa na ukrajinksim obalama Crnog mora. U to vreme, Viktor Vekselberg imao je u vlasništvu pet regionalnih gasnih distributera u Ukrajini, ali ih je zatim prodao “Gazpromu”. Danas zajedno sa ruskim milionerom Olegom Deripaskim kontroliše fabriku aluminijuma u Zaporožju.

Prvobitna “specijalizacija” Aleksandera Babakova i Konstantina Grigorišina u Ukrajini bila je električna enegrija. Prema ukrajinskim ekspertima, kompanija “VS Energy International”, koju poseduje Babakov, poseduje akcije u “Kherson Regional Energy”, “Zhytomir Regional Energy”, “Kirovgard Regional Energy”, “Chernovtsy Regional Energy”, “Odessa Regional Energy, “Khmelnitsk Reginal Energy” i “Zakarpatie Reginal Energy”.

Kompanija crne metalurgije ISD posluje na teritoriji Donbasa. 49.9% akcija te kompanije poseduju ukrajinski biznismeni, ali većina akcija je u vlasništvu investitora iz Rusije, koju predstavlja korporacija “Evraz Group.”

Od 1. oktorba 2014., Rusija je na drugom mestu po direktnim investicijama u Ukrajini, posle zemalja Evropske Unije. Pored ekonomskih interesa, ruski imperijalizam ima svoje vojne i političke interese u Ukrajini. Ovi interesi se najbolje vide na primeru pripajanja Krima Rusiji. Iako je Krim postao deo Rusije na referendumu, posle proglasa nezavisnosti i kao što je izgledalo uz pravo na samoopredeljenje, zauzeli su svoje mesto pod zaštitom oružanih snaga Rusije bez pristanka Ukrajine. Položaj na Krimu ne samo da je znatno ojačao vojni položaj Rusije na Crnom moru, već je jednako i oslabio vojni i politički položaj SAD imperijalizma u regionu. Pored toga, u slučaju priznanja pobede pobunjenika, čak i sa vraćanjem Donbasa u sastav Ukrajine sa širokom autonomijom, mogu se stvoriti oblasti pro­ruskih enklava koje će slabiti uticaj konkurencije iz SAD­a i Zapadne Evrope u drugim delovima Ukrajine.

Jasno je da ruski imperijalizam nije trenutno zainteresovan da održi vojni sukob na teritoriji Ukrajine i bio bi spreman da prihvati privremeno zaustavljanje sukoba na teritoriji Donbasa. Ovaj zaključak izvlačimo iz procenta učešća ruskog kapitala u kompanijama tamo. Zbog ovih klasnih interesa ruska buržoazija drži mirovnu retoriku prema Ukrajini generalno i dobročiniteljski atributi prema potlačenim masama u Donbasu moraju se razumeti: slanje humanitarnih konvoja, dobrodošlica za izbeglice na teriroriji Rusije, pružanje besplatne medicinske pomoći povređenoj deci, itd. Međutim, sudbina potlačenih masa u Donbasu nije briga ruskih vlasti – zato što do sada ruska buržoazija nije zvanično priznala postojanje Donjecke Republike i Luganske NarodneRepublike; u vreme serija uspešnih vojnih borbi, one su zaustavljene pod pritiskom vlasti u Rusiji. Tada su se oružane snage potlačenih masa Donbasa bojale ne samo ukrajinske buržoazije, već i čitave imperijalističke reakcije na sukobe, uključujući i ruski imperijalizam. Ruska buržoazija nije značajnije uticala u pomoći iz svog finansijskog sistema za nezavisnost Donjecke Republike; nije pomogla u obnovama fabrika, rudnika i nacionalnog ekonomskog sistema uopšte.

Od 1. oktobra 2014. direktne investicije vodećih zemalja Evropske Unije zauzele su prvo mesto velikom razlikom na listi investitora u Ukrajini, izuzimajući ofšhor regione, Rusija je na drugom mestu a SAD na trećem (direktne investicije iz SAD­a su direktno proporcionalne sa investicijama u Poljskoj). Ovim možemo zaključiti da je kapital zemalja Evropske Unije zainteresovan za očuvanje i stabilnost svoje pozicije u Ukrajini i ojačanje političkog uticaja. Zato ni EU nije zainteresovana za postojanje širokog vojnog konflikta na teritoriji Ukrajine.

SAD imperijalizam u ovom trenutku je zainteresovan za maksimalno oslabljenje konkurencije, na prvom mestu Rusije, ne samo u Ukrajini već i širom Evrope. Zato SAD želi da oslabi odnose između EU i Rusije i nagovori ih da se bore međusobno, posebno u Ukrajini i na graničnim područjima. Zato se fabrikuje ratna histerija u Ukrajini i obnavljaju vojni sukobi u Donbasu.

Ukrajinski Majdan, pod parolom borbe protiv oliarhije je zasnovan na narodnom nezadovoljstvu tadašnjim režimom, zbacivši pro­ruski režim Janukoviča. Za vreme državnog udara u Ukrajini u februaru 2014., članice EU i njihovi izaslanici bili su posebno aktivni u davanju podrške. To je bilo u interesu EU kapitala koji je težio da uspostavi pro­evropski režim u Ukrajini i znatno ojača svoju političku poziciju. Za vreme državnog udara, SAD imperijalizam je imao i svoju ulogu, ali manje od svojih EU saveznika, uvek pokušavajući da raspali vatru borbe. Cilj je bio naneti što veću štetu Rusiji, prevazilazeći ili potiskujući je sa trenutnih položaja sa najvećim mogućim gubicima, i kao drugo, da zauzme tržište Ukrajine sa najvećim pogodnostima, čak i po cenu da se potisnu EU saveznici.

Međutim, ruski imperijalizam je uzvratio udarac brzom aneksijom Krima i otvoreno podržao anti­majdanske proteste u Ukrajini. Aneksija Krima bila je snažan udarac za planove i interese SAD imperijalizma u borbi protiv ruskog rivala što je dalje zaoštrilo njihove odnose.

Kijevski Majdan je proglasio svoju lojalnost političkim principima EU buržoaske demokratije i zapadnim liberalno­buržoaskim vrednostima. Ovi slogani su bili dobro prihvaćeni sa željama i težnjama sintoburžoaskih slojeva u Ukrajini, posebno buržoaske inteligencije. Zato su sitnoburžoaski slojevi dobrovoljno formirali osnovu za Kijevski Majdan.

“Sitna buržoazija je “vođena pomamom” užasima kapitalizma je asocijalni fenomen koji je, poput anarhizma, karakterističan u svim kapitalističkim zemljama”

Lenjin

Međutim, samo jezgro Majdana su bili militanti koji su bili dobro obučeni, plaćeni i unapred naoružani. Ko je obučavao tu vojsku i u kom cilju? Oni su bili obučavani od strane Zapadnih organizatora Majdana na teritoriji zemalja centralne EU, posebno na teritorijama baltičkih zemalja i Poljske. Potreba za takvim pripremama došla je uglavnom iz straha da bi ukrajinske specijalne snage bile u mogućnosti da spreče državni udar.

Ovi militanti nisu bili ideološki opredeljeni. Među njima isticale su se pro­fašističke grupe koje su istrajno nametale masama fanatičku ideologiju ukrajinskog nacionalizma. Zašto su buržoaski organizatori ukrajinskog Majdana izabrali ideologiju podivljalog nacionalizma? U Ukrajini vodila seoštra borba između dva imperijalistička predatora, Rusije i SAD­a, koji su bili podržani od strane jedne ili druge ukrajinske grupe krupne buržoazije. Ukrajinski nacionalizam je omogućio političkim krugovima SAD­a, EU i Ukrajine da stvore propagandu u glavama ukrajinske javnosti o Rusiji kao prirodnom neprijatelju ukrajinskog naroda. Međutim, inicijatori i promoteri fašističke ideologije nisu uzeli u obzir posledice ove propagande na samu Ukrajinu, stvarajući antifašistički pokret i stvarni otpor u praksi pod internacionalnim sloganom “Fašizam neće proći!”. Zašto je značajan deo ukrajinske sitne buržoazije brzo usvojio tu pro­fašističku ideologiju, uključujući uzdizanje krvavih fašističkih dželata Bandere, Šuheviča i drugih na nivo nacionalnih heroja Ukrajine?

Nacionalistička ideologija je sitno buržoaskim masama Ukrajine bila privlačna zato što im je navodno dozvoljavala da podignu svoj materijalni status i ispune svoje uskoumne ambicije, ne samo od svog rada i svog društvenog značaja, već i na račun ugnjetenih drugih nacionalnosti. Nacionalni zanos ne dozvoljava ukrajinskoj javnosti da primeti da značajan deo populacije Donbasa i drugih oblasti čine građani Ukrajine, najviše ruske nacionalnosti i da će taj put nacionalnog prosperiteta neizbežno biti poliven krvlju i prekriven leševima sledbenika Bandere i Šuheviča.

Svejedno, opasnost od fašističkog puča u Ukrajini ne može bezuslovno odbačen. Na teriroriji Donbasa, oružje je bilo u rukama ugnjetenih masa koje uspešno odolevaju agresiji i od militantnih grupa nacionalista i od regularne ukrajinske vojske. Oružani otpor ovih masa i njihovi uspesi u borbi protiv ukrajinske armije uliva strah ne samo ukrajinskoj buržoaziji, već i buržoazije Rusije, Zapadne Evrope i SAD­a. Zato u slučaju pretnje da se borba za nacionalno oslobođenje pretvori u klasnu borbu, buržoazija može da iskoristi uspostavljanje fašističke diktature u Ukrajini, zasnovanoj na militantnim nacionalistima, jer je za buržoaziju klasni neprijatelj u obliku naoružanih obespravljenih masa daleko gori i opasniji od buržoaskih takmaca ili sukoba i problema među samom buržoazijom. Ne bi trebalo da zaboravimo iskustvo uspostavljanja fašističke diktature u Čileu.

Masovna uništenja spomenika Lenjina u Ukrajini nisu odražavala mržnju prema Rusima ili Rusiji. Devedesetih godina, ruska buržoazija je takođe skrnavila spomenike Lenjinu, Dzeržinskom i drugim legendarnim herojima proleteske revolucije 1917. Ovaj klasni vandalizam objašnjava se divljom mržnjom vladajuće buržoaske klase prema proleteskoj revoluciji i strahom od neizbežne diktature proletarijata – i u Ukrajini i u Rusiji. Tokom Drugog svetskog rata i ukrajinski i ruski narod branili su dostignuća proleteske revolucije i socijalističku otadžbinu od napada najreakcionarnijih snaga krupnog kapitala – fašističkih osvajača. Skrnavljenje slavne istorije Drugog sv. rata i spomenika herojima je posledica jasne divlje mržnje ukrajinske buržoazije i razjarene sitne buržoazije prema proleteskoj revoluciji.

Danas je antifašistički pokret u Ukrajini realnost, koji je nastao u Donbasu, Odesi i Krakovu, i širi se čitavom zemljom, mada sporo. Na taj način obespravljene mase se suprotstavljaju širenju fašizma. U prvim danima Majdana militantni nacionalisti sa svojom odlučnošću, organizacijom i istrajnošću, podstakli su stanovnike Ukrajine na uverenost u brzu pobedu. Sada pobeda Majdana deluje ispunjena i postaje stvarnost, ali se ispostavilo da su ideje i očekivanja bile samo laž – umesto uspona i napretka došao je kolaps ukrajinke valute, nagli porast troškova života, širenje razbojništa i bezakonje. U vladinim telima počinje jačanje stranog uticaja, koji je u suprotnosti sanacionalnim idejama; sva ukrajinska “oligarhija” je živa, zdrava, uspešna i “vlada” za sopstvene interese… Kao što je praksa pokazala, oružje koje je u rukama potlačenih masa Donbasa za sada nije pretnja buržoaziji Ukrajine, Rusij, SAD­a i drugih zemalja. Zašto je to tako? Do danas ruska buržoazija je vešto i uspešno poništavala svaku klasnu inicijativu od strane naoružanih radnika na području Donbasa. Ruska propaganda, kojoj su obespravljene mase Donbasa najpre verovale, preusmerava pažnju populacije na potrebu pregovora sa kijevskim buržoaskim agresorima, navodno kao jedini način da se spasi čitav narod Donbasa u trenutnoj situaciji, postavljajući se kao mirotvorac, skrećući pažnju obespravljenih masa od klasnih pitanja.

Naoružani militantni ukrajinski nacionalisti, koji se smatraju herojima i nadama Majdana, do sada su sebe u potpunosti omalovažili; pali su na nivo bandi plaćenih ubica, silovatelja, pljačkaša i dželata, ponavljajući sudbinu Bandere tokom Drugog sv. rata. Koji su drugi razlozi naterali ukrajinsku buržoaziju da tolerišu nacionalističke paravojne snage i da koriste njihove usluge? Prvo, težnje ruskog imperijalizma čiji je cilj da ponište svaku inicijativu radničke klase Donbasa mogu biti nepouzdane i kratkotrajne, dok će nasilni mir, nametnut uz učešće Rusije, ubrzati razvoj kasne svesti obespravljenih masa. U tom slučaju naoružane i sa borbenim iskustvom, obespravljene mase će predstavljati opasnost po buržoaziju. Da bi ih neutralizovali jedan mora da odugovlači sa primenom mirovnog sporazuma, a što paravojne nacionalističke snage mogu upotrebiti koje navodno nisu pod kontrolom vlasti u Kijevu. Drugo, pogoršanje socijalnoekonomske situacije u zemlji može ponovo izazvati novi masovni Majdan. U tom slučaju nacionalističke snage bi ponovo vodile proteste i skrenule nezadovoljstvo obespravljenih masa sa socijalne i kasne borbe ka borbi za interese buržoazije u sledećoj preraspodeli uticajnih sfera.

Treće, rastući antifašistički pokret koji se stvara od nižih slojeva može prerasti u klasnu borbu, baš zato što je fašizam proizvod i sluga krupnog kapitala. Zato će buržoazija tražiti način da zavede i neutralizuje takav pokret, kanališući ga protiv nacionalističkih partija i njihovih militantnih grupa, ali ne i protiv klasnih gospodara tih grupa. Četvrto, pogoršanje socijalnoekonomske situacije u zemlji i rastuća stopa nezaposlenosti samo će povećati obim borbe radnika za njihova osnovna prava. Za takvo brutalno suzbijanje radničkog pokreta potrebne su dobro obučene militantne grupe koje navodno nemaju povezanost sa postojećom buržoazijom, i koje navodno izvršavaju volju i brane interese samo oređenih kapitalista. Za takvu ulogu najpogodnije su nacionalističke militantne i ubilačke grupe poput “Ajdar”, “Dnepr” i “Istok” ukrajinskih “oligarha”. Itd.

“Drugovi, fašizam na vlasti je… otvorena teroristička diktatura najreakcionarnijih, najšovinističkijih, najimperijalističkijih elemenata finansijskog kapitala. Fašizam nije oblik vlasti vladajuće klase, niti vlast sitne buržoazije niti lumpen­proletarijata nad krupnim kapitalom. Fašizam je vlast samog krupnog kapitala. To je organizacija terorističkih osvetnika protiv radničke klase, revolucionarnih elemenata seljaka i poštene inteligencije. U spoljnoj politici fašizam je šovinizam u najgrubljem obliku, izazivajući zverku mržnju prema drugim narodima…”

“Razvitak fašizma i samo fašističke diktature, zauzima različite oblike u različitim zemljama, prema istorijskim, socijalno­ekonomskim uslovima, nacionalnim pitanjima i internacionalnoj poziciji u određenoj zemlji. U nekim zemljama, naročito tamo gde se fašizam nije proširio u masama i gde još uvek postoje unutrašnji sukobi među fašističkom buržoazijom, fašizam ne kreće u direktnu borbu za preuzimanje vlasti, već dozvoljava i drugim buržoaskim partijama, pačak i socijal­demokratama, da održe oređeni nivo legalnosti… Pre uspostavljanja fašističke diktature, buržoaska vlast uglavnom prolazi kroz brojne faze i usvaja mnoge reakcionarne mere koje direktno olakšavaju dolazak fašista na vlast. Svako ko se ne bori protiv reakcionarnih mera buržoazije i rastućeg fašizma u ovim početnim fazama nije u poziciji da spreči pobedu fašizma, već sasvim suprotno, olakšava tu pobedu”

Georgi Dimitrov, VII. kongres Kominterne, 1935

Posle puča u Ukrajini 2014. zemlju formalno održava buržoaski parlament. Međutim, Komunističkoj partiji Ukrajine (KPU) nije dozvoljeno da učestvuje u radu parlamenta, a kasnije je i stavljena pod zabranu organizovanja. Koji je glavni razlog za zabranu KPU? U svojoj osnovi KPU je revizionistička partija i nema mnogo zajedničkog sa komunizmom osim imena, što nije ništa posebno bitno. Poput Komunističke partije Ruske Federacije (KPRF), koja odražava interese buržoazije i zauzima njihove pozicije. Za razliku od KPRF­a sada, KPU se našla između sukoba dve grupe krupnog kapitala i bila je suvišna za obe strane. U takvoj situaciji, bila je beskorisna čak i kao bezuba opozicija buržoazije. To je bio glavni razlog za zabranu.

Posle puča u Ukrajini 2014. zemlju formalno održava buržoaski parlament. Međutim, Komunističkoj partiji Ukrajine (KPU) nije dozvoljeno da učestvuje u radu parlamenta, a kasnije je i stavljena pod zabranu organizovanja. Koji je glavni razlog za zabranu KPU? U svojoj osnovi KPU je revizionistička partija i nema mnogo zajedničkog sa komunizmom osim imena, što nije ništa posebno bitno. Poput Komunističke partije Ruske Federacije (KPRF), koja odražava interese buržoazije i zauzima njihove pozicije. Za razliku od KPRF­a sada, KPU se našla između sukoba dve grupe krupnog kapitala i bila je suvišna za obe strane. U takvoj situaciji, bila je beskorisna čak i kao bezuba opozicija buržoazije. To je bio glavni razlog za zabranu.

Zato moramo govoriti o mogućoj podršci Donbasu od strane internacionalnih progresivnih snaga. Ovo pre svega podrazumeva humanitarnu, finansijsku, diplomatsku i pomoć u informacijama, zbrinjavanje izbeglica, pomoć ranjenima i bolesnima, obnova fabrika, rudnika, javnih ustanova, stambenog prostora itd. Može se opravdati i slanje dobrovoljaca u Donbas, ali ne i zahtev da Rusija pošalje svoje trupe, kao što mnogi neodgovorni provokatori na to pozivaju. U ovom trenutku ulazak bilo koje regularne vojske neke od stranih sila na teritoriju Ukrajine i Donbasa može biti ozbiljna provokacija – takav potez bi možda pokrenuo i svetski rat. Zato vlasti u Kijevu u cilju stabilizacije političkog stanja na teritoriji Donbasa koriste svoju regularnu vojsku sa mnogim vrstama naoružanja, uključujući i vojne avione, moderno teško naoružanje (koje se ne koristi u ostalim oblastima zemlje) i grupe nacionalističkih bandi. Kijevska regularna armija i nacionalističke bande usmeravaju svoje napade na domove i javne ustanove, na fabrička postrojenja, uskraćujući radnicima mogućnost za miran rad i njhovim porodicama mogućnost bezbednog života. Žrtve njihove agresije su hiljade civila, uključujući i decu. Na okupiranim teritorijama kijevski agresori čine pljačku, nasilje nad civilima, ubistva, mučenja i drugo. Prema tome, otpor u Donbasu je direktno povezan sa kijevskom agresijom kao oružani odgovor u željida se odbrane njihove porodice, njihovi domovi i njihovo postojanje uopšte. Oni nisu niti imaju dugog načina.

Koji oblik društvenog uređenja je najpovoljniji za Donjecku Narodnu Republiku (DNR) i Lugansku Narodnu Republiku (LNR) – kao deo Ukrajine, kao deo Rusije ili nezavisne države?

Odgovor na to pitanje definitivno ne sme biti prepušten Rusiji, Zadadnoj Evropi, SAD­u ili Ukrajini. Stanovnici DNR i LNR su ostvarili svoju nezavisnost velikim žrtvama i sa oružjem u rukama. Zato o njihovoj daljoj sudbini samo oni imaju pravo da odlučuju. Ipak, pokušaćemo da procenimo ove tri opcije budućeg društvenog uređenja – u ovom trenutku nema drugih opcija u ovakvoj situaciji. U strukturi Ukrajine. DNR i LNR mogu se priključiti samo sa svojim posebnim statusom – federacija ili konfederacija. Međutim, sadašnji predsednik Ukrajine je zvanično izjavio kako vlasti neće dozvoliti federaciju na svojoj teritoriji. Prema tome ova opcija je jasno odbačena od strane Ukrajine. Ulazak DNR i LNR u structure Ukrajine pod drugim uslovima ne pruža garancije da državni teror, uključujući ubistva, pritvaranja ili deportaciju, neće biti prekinut i usmeren protiv stanovništva ovih republika pod optužbama za separatizam. Posebno naglašavamo velike količine prirodnog gasa koje se nalaze u ovim republikama. Tehnologija koja se danas koristi za vađenje gasa je opasna za prirodnu sredinu. Zato ne bi trebalo da bude ljudi na tim teritorijama. Prava na eksploataciju gasa u tom području otkupila je SAD zajedno sa svojim buržoaskim krugovima Ukrajine.

U trenutnoj situaciji DNR i LNR neće moći da postanu deo Rusije pod pod bilo kojim uslovima iz jednog razloga – Rusija se nije složila niti će se složiti da uključi ove teritorije u svoju državnu strukturu. Ona neće dalje narušavati svoje odnose sa SAD imperijalistima samo zbog nekog regionalnog konflikta. Zato ove države nemaju šansu da se oslone na model Krima.

DNR i LNR su ustvari već pobedile i proglasile svoju nezavisnost. Zato možemo govoriti samo o zvaničnom priznavanju nezavisnosti (poput Južne Osetije i Abhazije) ove dve države ili njihove federacije. U tom slučaju ove države će moći da dalje same odlučuju o svojoj sudbini. Ova opcija je jedina prihvatljiva za narod i već je izabrana i dobila legitimitet na referendum.

Da li je dogovor u Minsku februara 2015. izdaja Rusije i njenih odnosa prema DNR i LNR i diplomatski poraz u borbi protiv SAD imperijalizma na teritoriji Donbasa?

Braneći svoje interese na teritoriji Donbasa od pritisaka njihovih Zapadnih konkurenata, ruski imperijalisti su aktivno podržavali nezadovoljstvo naroda Donbasa sa rezultatima puča u Kijevu i odobrili formiranje narodne vojske u odbrani od nacionalističkih bandi. Kao i odgovor na upotrebu regularne vojske od strane vlasti u Kijevu protiv naroda Donbasa, sa podrškom iz vazduha i artiljerije na naselja i javne institucije. Tako su i otpočele velike vojne operacije na teritoriji Donbasa. Uspostavljajući liniju otpora prema agresorima, na teritoriji Donbasa održan je referendum na kome je željom većine stanovništva proglašena DNR i LNR, kao i organi vlasti. Inspirisani uspehom i nadom za pomoć od Rusije, narodna vojska je odbacila napade ukrajinske vojske i konačno prešla u kontranapad. Postojala je stalna pretnja od ponune u drugim delovima Ukrajine. Naravno, to je uzbunilo Zapadne i SAD imperijaliste i oni su pokrenuli progon ruskih imperijalista na međunarodnom nivou.

Međutim, posebna zabrinutost je strah svih ovih imperijalista, uključujući i Rusiju, da je značajan broj oružja sada bio u rukama radnika Donbasa i njihova uspešna borba protiv regularne vojske Ukrajine. To je nateralo imperijaliste ovih zemalja i buržoaziju Ukrajine da zajednički potraže rešenje na ovu klasnu pretnju. Ruski imperijalisti kojima se najviše verovalo od strane stanovništva Donbasa, preuzeli su inicijativu. Rusija je predložila nacrt dokumenta o rešenju, ustvari pri tome ometajući inicijativu narodnog pokreta i samih republika. Takozvani Dogovor u Minsku koji je odobren od strane lidera Rusije, Nemačke, Francuske i Ukrajine. Rukovodstvo DNR I LNR učestvovalo je samo kao deo radne grupe, navodno zbog njihovog nepriznavanja na međunarodnom nivou.

Da bi smo odgovorili na ova pitanja, moramo uzeti u obzir brojne bitne tačke Sporazuma iz Minska iz februara 2015.

Sporazum in Misnka ne dovodi u pitanje položaj Donbasa u strukturama Ukrajine, ne spominje se ni federalna struktura Ukrajine. Ovo odobrava nepriznavanje i eliminaciju DNR i LNR (pogledati tačke 1, 2, 4, 5, 9, 11, 12). U ovom dokumentu nema posebnog stava Rusije na pitanje sudbine republika, tačnije Rusija je bezuslovno podržala ovu odluku. Šta više, zvaničnici Rusije odbili su zahtev lidera DNR u proleće 2014. za pripajanje DNR i LNR u strukturu Ruske Federacije. Kao što se navodi u tački 11, reforma ustava mora se sprovoditi pod inicijativom vlasti u Kijevu i samo pod njihovom kontrolom. Učešće predstavnika Donbasa u takvoj reformi svedeno je na nivo savetnika. U tački 10, razoružanje svih ilegalnih grupa se odnosi u praksi samo na snage u Donbasu, pošto su naoružane grupe nacionalista već zvanično priznate i prema tome neće biti razoružane. Tačka 5 o pomilovanju i amnestiji pobunjenica i svih civila u Donbasu, koje vlasti u Kijevu nazivaju separatistima, navodi da autori Sporazuma, uključujući i Rusiju, smatraju borbe i civile Donbasa za kriminalce, iako su branili svoje domove od kijevskih agresora i nacionalističkih bandi po cenu svog života i moguće deportacije.

Nema sumnje da rat u Donbasu nisu rezultat revolucionarne situacije u regionu i da narodna vojska nije uzela oružje da se bori protiv klasnog neprijatelja. Rat u Donbasu je rezultat borbe različitih grupa krupnog kapitala za preraspodelu uticajnih sfera, kao i borba za odbranu od agresora kijevske buržoazije oružanim putem. Pod bilo kojom opcijom administrativnog uređenja DNR i LNR, ugnjetene mase Donbasa bi sigurno bile pod jakim uticajem neke od buržoazija, uključujući i svoju. Njihova borba sa klasnim neprijateljima je neizbežna u bliskoj budućnosti, kao i u bilo kom klasnom društvu, i zato radnici Donbasa moraju sačuvati oružje koje danas imaju u svojim rukama.

Tačke Sporazuma iz Minska dokazuju da ruska buržoazija ne samo da nije prihvatila ove republike u strukturu Ruske Federacije, već nije ni priznala njihovo postojanje. Ovim Sporazumom bezuslovno su predali herojski narod Donbasa nasilju kijevskih agresora i njihovih nacionalističkih bandi.

On pokazuje da ruski imperijalisti gube borbu za Donbas od SAD imperijalizma. Sa tavkim sporazumom i njihovim interesima u Donbasu, ruski kapital će morati da stvara nove sporazume sa vlastima u Kijevu, koji su opet više orijentisani prema Zapadu i naročito prema interesima SAD­a.

Mi ne savetujemo naivno poverenje u lepe reči ili tvrda obećanja bilo koje buržoazije ili njihovih slugu.

Mi ne savetujemo naivno poverenje u lepe reči ili tvrda obećanja bilo koje buržoazije ili njihovih slugu.Borba SAD imperijalista i ruskih imperijalista na teritoriji Ukrajine za preraspodelu uticajnih sfera, kao i drugih značajnih interesa, oslabio je obe suprotstavljene strane i potvrdio je pravilo o propadanju kapitalizma. A sve ovo u suštini upućuje na činjenicu da svet ulazi u eru ratova za nacionalno oslobođenje i proleterske revolucije. Proleteri bilo koje zemlje ne mogu stajati zajedno sa bilo kojim agresorom. Zato proleteri ne smeju podržati ni Rusiju ni SAD imperijalizam u konfliktu. Slabljenje sveta kapitala objektivno pomaže revolucionarni proletarijat. Zato u svakom događaju proleteri moraju proceniti situaciju sa trenutnih odnosa prema revolucionarnim ciljevima njihove borbe.

Jedna od velikih prednosti kijevskog Majdana je masovno učešće urbane sitne buržoazije u masama. Mnogi od njih su bili politički organizovani od strane njihovih partija koje su videle priliku za uspostavljanje buržoaske demokratije a protiv diktature buržoaske “oligarhije”. Međutim, radnici nisu učestvovali u Majdanu i nisu ga podržali. Zašto je tako bilo? Ukrajinski radnici nisu imali svoju klasnu političku avangardu, a njihovi sindikati su fokusirani na unutrašnje borbe. Pored svega zahtevi Majdana nisu imali ispunjenje klasnih interesa radnika, kod kojih se socijalni interesi radnika uglavnom rešavaju na nivou preduzeća ili profesije. Pa ipak, mi pozivamo na upotrebu bilo kog budućeg Majdana za revolucionarnu agitaciju ali bez podrške bilo koje od buržoaskih grupa.

Još jedna karakteristika kijevskog Majdana je da je samo jezgro bilo sačinjeno od dobro obučenih buržoaskih militanata. Velika većina ovih militanata promovisala je ideologiju Bandere, a to je fašizam. Takav nastup dao je kao rezultat pojavu antifašističkih pokreta na celoj teritoriji Ukrajine pod sloganom “Fašizam neće proći!”. Organizovani radnici Ukrajine učestvovali su u antifašističkim porketima i nisu prihvatili da borba sindikata ostane usko vezana samo na rezolucijama o njihovim lokalnim unutrašnjim problemima, iako još nisu imali svoju politički avangardu. Mi pozdravljamo ukrajinske antifašiste i slogan “Fašizam neće proći!”, međutim skrećemo pažnju na učešće buržoazije u pokretu i njihovog pokušaja da antifašističku borbu okrene u smeru borbe protiv nacionalističkih partija i njihovim militanata, a ne protiv klasnog neprijatelja i gospodara tih nacionalista – finansijske “oligarhije”. Taj pravac borbe je slepa ulica. Pozivamo sa pažnjom na ove činjenice i da se njihova borba fokusira na klasna pitanja, uključujući i antifašističku agitaciju, posebno u preduzećima, ojačavajući svoje položaje i izlažući demagogiju i trikove buržoazije.

Rat u Donbasu je jasno rezultat borbe imperijalista Rusije i SAD­a za preraspodelu sfera uticaja kao i interese svojih klasa. Međutim, u ovom sukobu sa jedne strane je većina stanovništva Donbasa, a sa druge regularna vojska Ukrajine i nacionalističke snage. Stanovništvo Donbasa je nevoljno zaštićeno interesima ruskog imperijalizma i povezanih krugova buržoazije u Ukrajini. Regularna vojska i grupe nacionalista vode otvorenu borbu za interese USA i zapadnog imperijalizma i povezanih krugova buržoazije u Ukrajini. Stanovništvo Donbasa nije homogeno u svojim socijalnim i klasnim podelama. Krugovi buržoazije DNR i LNR se međusobno bore za svoje sebične interese kao i za interese ruskog imperijalizma, i narodna vojska je bila primorana da se naoruža u cilju svoje zaštite, njihovih porodica, kuća i radnih mesta od kijevskih agresora. Zato je borba pobunjenica odbrambena i opravdana. Ali ovi borci ne smeju zaboraviti da je svaka buržoazija korumpirana i sposobna da izneveri.

Pozivamo sve progresivne snage i organizacije radnika sveta za punu podršku oružanoj borbi stanovnika DNR i LNR protiv kijevskih agresora i pro­fašističkih bandi nacionalista.

Pozivamo sve progresivne snage i proletere sveta da razoktriju izdajničku suštinu takozvanig Sporazuma iz Minska februara 2015. prema interesima obespravljenih masa DNR i LNR i označe ruski imperijalizam kao sramni za izdaju obespravljenih masa imperijalistima SAD­a, Nemačke, Francuske i reakcionarnim buržoaskim vlastima Ukrajine za nastavak njihove agresije na Donbas, za masovno ubijanje civila, razaranje gradova i kuća, za mučenje i zlostavljanje zatvorenia i civila, itd.

U ovom tekstu postavili smo zadatak da fundamentalno procenimo trenutnu političku situaciju u Ukrajini i da prikažemo klasnu poziciju na neka od specifičnih pitanja, uključujući i aneksiju Krima od strane Rusije i agresiju vlasti u Kijevu protiv Donbasa. Nismo detaljno analizirali radnički pokret u Ukrajini, ali je važno napomenuti da radnička klasa Ukrajine još uvek nema svoju političku avangadu i da je nivo organizacije još uvek na radničkim sindikatima koji deluju unutar buržoaskih zakona i nisu u mogućnosti da se izbore za socijalna pitanja bez prelaska u revolucionarnu klasnu borbu. Radnički pokret u Rusiji danas nema puno razlika u klasnom smislu od radničkog pokreta u Ukrajini. Zato radnička klasa Rusije nije bila u mogućnosti da ispuni svoju internacionalnu dužnost i stane u odbranu obespravljenih masa Ukrajine.

http://red­kommuna.narod.ru/pgazeta/en/about.htm

proletarskaya.gazeta.leningrad@gmail.com

Ako je išta pogubno za pojedinca, grupu, narod, to je zabijanje glave u pijesak i ne suočavanje sa onim što mu se tako jasno predstavlja pred očima. Već je otrcana ona anegdota o njemačkom malograđaninu, socijaldemokrati koga nije interesovalo što su fašisti protiv Jevreja jer je on bio protiv njih, pa komunista i ostalih, dok nisu došli po njega. Tako smo i danas svjedoci zabijanja glave u pijesak pred prostom činjenicom da svijet ide u susret toj novoj katastrofi.

Da bi mogli donijeti trezvene odluke ne možemo se služiti emocijama, našim željama, šta nam mediji serviraju, već na osnovu činjenica, golih činjenica i racionalne analize društvenih procesa.

Ajmo redom da pokušamo jednu analizu, ako je valjana.

Da li je kapitalizam u stalnoj krizi već deceniju, po priznanju svih predstavnika tog svijeta? Odgovor od njih samih je – da.

Da li se toj krizi ne nazire kraj i da li se ona produbljuje? Odgovor od tih predstavnika kapitalističkog svijeta je – da.

Da li je to uzrokovano stalnim potresima na finansijskim berzama, ubrzanoj trci u naoružavanju, pravljenju stalnih i privremenih saveza među imperijalističkim zemljama sa stalnim i naglim obrtima? Odgovor je – da.

Da li imamo sve veći pokret masa koji bježi iz svojih zemalja, kao posledice ratnih sukoba i potrebe da se preživi? Odgovor je – da.

Da li imamo naglu ubrzanu militarizaciju u svim državama i jačanje fašizma? Odgovor je naravno – da.

Da li se stalno uskraćuju radnička prava, jača ekspolatacija i opšta diktatura kapitala? Odgovor je – da!!!

Na osnovu gore izrečenog i svih ovih “da”, zaključujemo da su u svijetu narasle sve protivrječnosti i tog svijeta i da on ulazi u fazu podizanja sukoba ili uvod u jedan opšti sukob.

Da li uopšte ima neke šanse protiv svih ovih “da”. Odgovor je takođe – da, kako u svjetskim okvirima tako i ovdje na Balkanu.

Mase u svjetskim okvirima ne stoje toliko loše kako ih predstavlja ovaj svijet diktature kapitala, niti su imperijalisti globalni predatori, koji pokušavaju stvoriti novi svijet po svojim koncepcijama, toliko moćni. Upravo na toj predstavi o njihovoj neograničenoj moći oni uspjevaju da ostvaruju svoje trenutne ciljeve.

Balkanske mase su već uvučene u imperijalna nadmetanja i mogu biti inicijalna kapisla za sukobe većih imeprijalnih sila. Da li je opšte moguće pokvariti računicu imperijalnim silama?

Odgovor je – da, moguće je!

Moraju se konačno izvući te mase ispod tog nacionalnoga šinjela, i nastojati da im se predoči daće biti gubitnici ma na čijoj strani se priklonili. Mora se ponuditi i alternativa, a ona je jedina, ma kako bježali od nje – Balkanski pokret otpora. Pokret, koji će znati da svojom silom, mobilizacijom masa ne dozvoli jednom odlazećem svijetu da ih uvuče u globalni sukob, gde bi stradala skoro cjelokupna populacija.

Naš cilj je da se odupremo uvlačenju balkanskih masa u novu klanicu, odnosno da pomognemo novom svijetu da odnese prevagu nad prošlošću, i da spriječimo da budućnost bude pravljena po zamisli globalnih predatora.

Svijet je vrlo blizu lancu velikih socijalnih revolucija ili opštem svjetskom ratu. Svako treba da uzme svoju pušku i svrsta se u svoju vojsku.

Naš cilj je Balkanski pokret otpora, internacionalan, sastavljen od svih predstavnika balkanskih naroda i nadasve okrenut ka rušenju diktature kapitala, u savezništvu sa revolucionarima i potlačenim narodima svijeta.

Mir među narodima – rat među klasama!
Balkanskim pokretom otpora!

Zakon centralizacije i koncentracije kapitala u što manjem broju ruku se ispoljava u zastrašujućoj formi. Kapital se koncentrisao da li u 350 najmoćnijih pоrodica ili 170 najmoćnijih multinacionalnih kompanija, manje ili više, svejedno je. Postavlja se samo jedno pitanje – šta ti subjekti koji posjeduju i upravljaju tim kapitalom žele postići – koji su njihovi ciljevi? Dosadašnje istorijsko iskustvo nam govori da je taj njihоv projekаt zastrašujući. Osjećamo to „konačno rješenje“, i plašimo ga se. No, isto tako znamo da pоstoje i istorijski procesi koji su se uvijek smijali u lice svim tim „moćnicima“ i činili ih tragikomičnim baš u toj konačnosti.

Znamo i to, istorija nas ponovo uču, da na njihovu sveopštu bezosjećajnost treba odgovoriti bezosjećajnosti te većine prema toj šačici otuđenih i bezobzirnih egocentričnih gadova. I to je jedino rješenje i izlaz. Savremeni globalni predataori su se potpuno odvojili od ovog svijeta. I to nije čak glavni problem, problem je nastao što oni misle da mogu sa te distance upravljati tim svijetom i to je ujedno i opasnost za opstanak čovječanstva, jer posjeduju nevjerovatnu moć – moć kao niko do sada u istoriji.

Globalni predatori su uspjeli da potčine u suštini sve manje nacionalne države. I bit savremenog svjetskog problema je i ta suprotnost između zamišljenih ciljeva globalnih predatora i interesa imperijalnih sila poput Rusije, Kine, SAD, EU, kao i regionalnih sila poput Irana, Indije, Japana, Turske, koje u sebi sadrže još to nacionalno, državotvorno, teritorijalno… Njihov cilj je jasan – uništiti ili učiniti potpuno zavisnim sve te imperijalne države kao što su učinili zavisnim sve te male države putem dužničkog ropstva. Njima treba svijet bez svih tih država. Njima trebaju samo oni i samo njihov poredak.

No, šta je to što se „smije u lice“ tim svjetskim moćnicima, a koji u svojoj osionosti nikako ne poimanju. To je njihovo „istorijsko prokletstvo“ kao i svih prethodnih otuđenih elita. Ne mogu da prihvate da nadolazeće nije samo po njihovoj zamisli, već da sadrži i suprotnosti – nosi sa sobom svijet bez njihovog profita, kamata, njihovih banaka, oružja, sile poretka, privatne svojina, vertikale, nadasve njihove vertikale…

Ne treba imati iluzije, obračun pobunjenih masa i otuđenih moćnika će biti sve oštriji i krvaviji. Ne radi se tu o uništenju par hiljada – „šačice“ štetočina, već se radi o tektonskim društvenim promjenama i uništenju temelja na kojima je postojala civilizacija nekoliko hiljada godina. Strahovito ubrzanje razvoja nauke i tehnike čini nam tu uslugu da završetak tog civilizacijskog preloma nam ubrzano juri u susret.

Koja je uloga Balkana i Balkanskog pokreta otpora u tom nadolazećem prelomu?

Balkan za te globalne predatore je jedna od mnogih zanemarljivih tačka, ali koja može imati značaj zbog suprotnosti između samih globalnih preodatora ali i samih najmoćnijih imperijalista koji se sučeljavaju u toj tački. Svjedoci smo da za Balkan traje nadmetanje zapadnog imperijalizima i ruskog imperijalizma, turskog lokalimperijlaizma, kao i odlučno nastojane kineskog imperijalizma da se ukloni između tih suprotnosti i tu pokaze svoju nadmoć.

U balkanskim državama su formalno na vlasti poslušnici spram transmisja svjetskih predatora, poput Svjetske banke, MMF­a, koji ih drže u potpunoj u zavisnosti i dužničkom ropstvu. Političari balkanskih država su u stvari sitni činovnici i sluge tih moćnika, sitan potrčko, koje treba staviti tamo gdje im je i mjesto, bez ikakvog sentimenta i po zasluzi.

No, na Balkanu već u svijesti masa postoji taj Balkanski pokret otpora, i on se počinje polako pokazivati i u praksi u stotinama tih još nepoveznih „pobuna“. Pokret se stvara na suprotnosti međunacionalne mržnje i ratova koje su balkanske mase osjetile na svojoj koži. On se stvara i na suprotnosti permanentnog siromašenja i ekplotaciji tih masa i sve bezobzirnijeg nastupanja nove kapitalističke klase.

Znači, balkanske mase žele zajednišvo koje je sama suština tog pokreta, ali su mase i usplašene tim sve većim regionalnim i opštim sukobima, tim nadolazećim zlom, pa spas još vide i u grupisanju ispod šinjela svog naciona. No, to zajedništvo žele i globalni predatori pod čizmom njihovih izvršitelja na terenu. I oni žele „zajedništvo“ u vidu pokornog, bezličnog stada balkanskih masa. I upravo je tu problem i ta dijalektička suprotnost, što Balkanski pokret otpora sa svojim idejama nadilazi i suprotstavlja se ne samo toj nametnutoj diktaturi kapitala, imperijalističkom ropstvu, nego i konceptu svijeta tih predatora. Nadilazi se to „zajedništvo“, taj novi fašizam balkanskih naroda pod čizmom NATO okupatora i svih tih banaka. Time će Balkanski pokret otpora već sada kupiti ulaznicu za buduće etiketiranje kao novog terorističkog pokreta.

Da, mi želimo biti teroristi za te marionete globalnog kapitala i globalnih predaora. Da, mi želimo se stopiti i sa tim obespravljenim balkanskim masama. Da mi želimo da u svojim redovima budu svi ti nezadovoljni koji su protiv diktrure kapitala i koji osjećaju tu diktaturu na svojoj koži. Da, mi želimo da budemo dio narastajućeg revolucionarnog pokreta koji vodi borbu za uništenje svijeta diktature kapitala i njegovih novih formi fašizma.

Smrt globalnim predatorima i njihovim slugama!
Balkanskim pokretom otpora!

Jedan “običan” čovjek je napisao – pišite razumljivo i kratko da vas obični ljudi razumiju. Ovaj kratki tekst je posvećen tim običnim ljudima. Ko su oni? Kako da ih definišemo i klasifikujemo u sadašnjem vremenu na ovim prostorima?

Ti obični ljudi su tu oko nas, ali ih od sopstvene muke i svakodnevne nametnute trke sa vremenom ne primjećujemo. Veze solidarnosti je neka viša sila okrutno pokidala i natejrala nas u konc­logor diktature trenutka. Diktature kada ti je samo jedna misao na umu – kako preživjeti, kako platiti sve te račune koji se tako nepogrešivo ispostavljaju; kako negdje doći do koje pare i da na trenutak osjetiš to “zadovoljstvo”, da si dio tog svijeta, jer to je ulaznica i mjerilo svih vrijednosti, da nisi potpuno niko i ništa.

Da, ovo je obraćanje običnim ljudima koji strepe da li će im biti isključena struja, odnosno kada će moći da se ponovo uključe, da zasvijetli! Obraćanje onima koji štede “na sebi” da bi platili kiriju. Obraćanje onima koji sa diplomama mr. i dr. se pitaju o smislu života, kojima nikako nije jasno da su uzalud proćerdali godine. Ovo je obraćanje onima koji redovno idu na biroe rada, jer ako izostanu dobiće neke tačkice i skinuti ih sa evidencije. Ovo je obraćanje onim koji svakodnevno čekaju da im policija zakuca na vrata, jer su nešto morali da otmu, ukradu. Ovo je obraćanje svim onim zaposlenim, poluzaposlenim koji moraju da ćute sa sve više rada, a manje para i pokorno savijaju kičmu, da laskaju i lažu da bi ostali u tom prividu posla i rada. Ovo je obraćanje svim samohranim majkama kojih je sve više i koje znaju šta je dvostruka nepravda i koje se samo svojstvenom ćutnjom iskazuju. Ovo je obraćanje i svima koji bi da pobjegnu i žive u nekim obećanim, a nepostojećim svjetovima, ne shvatajući da su uhvaćeni u mrežu iz koje nema izlaza, sve dok neka druga sila sve to ne pokida.

Upravo tim običnim ljudma poručujemo neprepotentno, nego onako ljudski, iz sopstvene muke. Nisu oni tako moćni kako nam se predstavljaju. Oni su sve moćniji i moćniju ukoliko smo mi sve slabiji i pokorniji. Nema snage u tim njihovim medijima, bankama, policiji… sili vlasti. Ako se to shvati, mi smo već na korak ispred njih. Ali prije svega treba da shvatimo da nismo samo obični ljudi, nepovezana masa, već klasa onih koji se eksploatišu i gaze na sve strane i na razne načine i gdje nema kraja. A ako smo klasa onda znači moramo biti povezani klasnom solidarnošću, kao što su oni solidarni da vode ratove i nemilosrdno pljačkaju svuda po svijetu. Kao što su oni solidarni da prigrabe fašizam kada sve ne ide kako su oni zamislili, i kad im se drmaju temelji njihovih imperija. Da budemo svjesni da imamo moć, i da imamao drugu, neprijateljsku klasu spram nas. I gdje nas istorija uči da treba da je mrzimo ako hoćemo da budemo slobodni ljudi.

Pokažimo malo više te klasne mržnje. Dajmo joj oduška. Nek kulja, jer oni pokazuju kosmičku neosjetljivost spram svih ljudskih patnji, prema svim tim svakodnevnim nepravdama.

Biti dio revolucionarnog pokreta koji želi uništiti taj svijet ropstva zasnovanog na privatnoj svojini, robnoj proizvodnji, diktaturi kapitala je izazov ali i zov za sve one koje mogu reći: “Da, jesam!”

Jedna od heroina savremenog klasnog otpora i samohrana majka izašla je jedne noći na terasu i cijelu noć pušila i razmišljala. Pred zoru je rekla: “Da, ja to mogu!”

Mi želimo da budemo dio svjetskog pokreta pobunjenih masa. Mi želimo da probudimo tu uspavanu klasnu mržnju u nama.
Mir medju narodima – rat među klasama!

Na razvalinama bivše Jugoslavije nastale su državice u kojima su uspostavljeni brutalni oblici kapitalizma. Intenzivno se prešlo na dokidanje preostalih elemenata socijalizma koji su jos postojali u bivšoj Jugoslaviji. Kroz tzv. proces privatizacije ukinuta je tzv. društvena svojina (koja je formalno bila društvena a u suštini u rukama vladajuće biroktratsko­partijske klike) i prešla u ruke nove kapitalističke klase i multinacionalnog kapitala. Ovaj proces je sproveden bez ozbiljnijeg klasnog otpora, uz vojno prisustvo imperijalista (NATO­a) i uz neviđenu propagandu vladajućih elita. Nametnut je neoliberalni mit o privatizaciji i potrebama tzv. tranzicije – evropskih i evroatlantskih integarcija koji nemaju alternative.

Ako se uzme, na primer, Srbija, rezultati ovog procesa su više nego poražavajući:

• sve šira socijalna diferencijacija i polarizacija, osiromašenje najvećeg broja socijalnih grupa, sporo smanjivanje siromaštva (objektivno je oko pola stanovništva na ivici siromaštva ili ispod te ivice), i nastupanje tzv. “socijalnog darvinizma”, sve praćeno cinizmom elita, odnosno neoliberalne kaste (“svaki prelaz u novi sistem neizbežno traži žrtve”, “nema besplatnog ručka” itd.).
• stopa nezaposlenosti ne pada ispod 25%, tako da je skoro 1 milion bez posla, uz manjak kvalifikovane radne snage.
• demografska recesija preti demografskom kolapsu (Srbija je među 10 zemalja u svetu sa najbržim starenjem stanovništva).
• katastrofalna de­industrijalizacija zemlje (najveća među svim bivšim zemljama tzv. realnog socijalizma). Industrija je skoro u potpunosti zamrla, infrastruktura je zastarela ili se sporo obnavlja, dok je multinacionalni kapital uglavnom zanteresovan za preuzimanje telekomunukacija, putne mreže, prenosa energije i energetskih potencijala zemlje i njihovo stavljanje pod svoju kontrolu (npr. Srbija, bolje reći vladajuća klika, je u tišini prodala izvorišta vode, svoj najbogatiji prirodni resurs bez javne rasprave, bez mišljenja javnosti i saglasnosti svojih građana.) Izvoz zemlje je u nesrazmeri sa porastom uvoza koji se pretežno odnosi na trgovinu, finansijsko­bankarstvo, osiguranje, transport, spediciju idr.

Niska produktivnost ne može da pokrije troskove parazitskog državnog aparata. Ogromna prezaduženost kod međunarodmnih lihvarskih institucaja, što je svrstava u red zemalja koje sami imperijalisti označavaju da se nalaze u zoni blizu dužničkog ropstva. Na kraju 2011. godine ukupan spoljni dug Srbije je iznosio 24 milijardi evra, opterećen prosečnom kamatom od pet odsto i da se iznos spoljnog duga neće menjati u narednih deset godina, samoza kamate treba obezbediti 12 milijardi eura, tako da je de fakto ukupan spoljni dug sada oko 36 milijardi eura ili oko 51 milijardu dolara, što znači da je svaki građanin Srbije dužan oko 5.000 eura, ili oko 7.000 dolara. Srbiji je neophodno godišnje izdvajati desetak milijardi evra radi servisiranja spoljnotrgovinskog deficita, pod uslovom da ostvaruje stopu privrednog rasta od 6­ 7% procenata, da nema svetske recesije i da uspe da prevazidje sadašnju negativnu stopu rasta u samoj zemlji.

No, ni u drugim državama nastalim raspadom bivše Jugoslavije situacija nije bolja.

Tako je svaki građanin Hrvatske dužan 11.000 eura, poređenja radi, 11 puta više nego što je bio zadužen svaki građanin nekadašnje SFRJ pre raspada te zemlje ili čak malo više.

Bivša Jugoslavija je bila dužna 20,5 milijardi US dolara 1988., a MMF i Svetska banka su to ocenili prezaduženošću i nisu više hteli odobriti kredite. Danas je ovih šest državica dužno zajedno 186 milijardi i MMF i Svetska banka uopšte na to ne reaguju, već im još oberučke odobravaju kredite.

U uslovima faktičkog dužničkog ropstva, kompradorski režimi su izložili narod i zemlju otvorenoj pljački od strane multinacionalnog finansijskog kapitala i novoformirane kapitalističke klase.

Radnik je u kapitalizmu prinuđen da prodaje radnu snagu da bi preživeo, ili seljak u feudalizmu kao kmet da radi na svojoj zemlji, okovani surovim lancima eksploatacije.

Danas na sceni je tipični princip savremenog neokolonijalizma, gde svetski finansijski kapital prvo uništava uređena država i na njenim ostacima stvara nesmetanu oplodnju kapitala u bilo kom obliku, prisvajajući i uništavajući poput skakavaca sve moguće resurse koji pripadaju nekom narodu.

Sve nacionalne države zajedno sa svojom radničkom klasom, srednjom klasom, pa čak domaćom mafijaškom bandom su podvrgnuti neumitnom diktatu globalnog svetskog kapitala.

Borba protiv dužničkog ropstva, i domaćih lešinara i krvopija naroda, mora uzeti u obzir tu osnovnu činjenicu da su ovi na vlasti samo minorne marionete u globalnim obrčunima tog svetskog kapitala. No, baš zato što su marionete i sluge savremenih kolonizatora, bes obespravljenih masa ne treba da ih ničim poštedi. Naprotiv! Oni treba da su prvi na udaru, ako ništa drugo, da se pokaže kako treba postupati sa svim slugama okupatora.

Dezintegracija jugoslovenskog društva i radničke klase nije ni slučajan niti kratkoročan proces. Ona je, pre svega, uslovljena karakterom društva (poseban tip tzv. real­socijalizma). Drugim rečima, dezintegracija radničke klase je posledica realizovanog koncepta razvoja nametnutog od strane vladajuće klase. Ona je, u isto vreme, i izraz dubokih strukturalnih promena u samom radništvu.

Sa oslobođenjem zemlje od fašizma i pobede socijalističke revolucije bili su stvoreni uslovi i da se kroz proces ubrzane industrijalizacije seljaštvo pretvori u industrijski proletarijat. Međutim, stvranje modernog industrijskog proletarijata nije nikad dovršeno. Jugoslovenski radnik nikada nije postao proleter u smislu shvatanja svog položaja kao « klase za sebe» koja treba da ostvari socijalističko društvo i dovede do ukidanja svih oblika klasnog ugnjetavanja. Formalno, radnička klasa je bila “vladajuća klasa” koja je donosila najvažnije odluke. A stvarno, ona uopšte nije bila u prilici da to postane. Umesto toga desio se proces konstituisanja jedne druge, vladajuće klase, koja je u njeno ime i kroz “radničku” partiju, sindikate i državu nametnula svoje interese. interesima radničke klase i drugih društvenih grupa.

Početkom 60­ih godina Jugoslavija je završila prvu, kvantitativnu, fazu “socijalističke modernizacije”. A glavni procesi su označeni kao deagrarizacija, ekstenzivna industrijalizacija i urbanizacija. Oni su značajno izmenili društvenu strukturu i samo radništvo (pretežno seljačko poreklo, pojava “seljaka­radnika”, tj. žive na selu, rade u gradovima).

Glavni ciljevi tzv. reforme 70­tih. godine bili su dalji razvoj tržišne privrede putem podsticanja inicijative i preduzimljivosti preduzeća i sitnih privatnika, uključivanje u međunarodnu podelu rada, tehnološko osavremenjavanje privrede. Najvažniji “rezultati” tv. reforme su: pad industrijske proizvodnje i zaposlenosti, migracije radne snage van zemlje, seljenje kapitala u nove centre moći – banke, pad realnih ličnih dohodaka, porast inflacije i državnog “ad hoc” intervencionizma u privredu i društvo. Od tada teče intenzivan proces raslojavanja svih socioprofesionalnih grupa zaposlenih u granama koje izvoze, proizvode finalne proizvode, a nalaze se u razvijenijim regionima, i ostalih u granama koje stvaraju hranu, sirovine, ne izvoze a nalaze se u manje razvijenim krajevima zemlje. Time je zacrtana jedna od osnovnih linija sukobljavanja jugoslovenskog radništva. To je olakšalo vladajućoj klasi da se što duže zadrži na vlasti.

Jedan deo radništva otišao je van zemlje. Prema statističkim podacima, odlazilo je demografski i ekonomski vitalno sposobno stanovništvo. Više od polovine imalo je nepoljoprivredna zanimanja. Najviše ih je odlazilo iz razvijenih regiona. Kulminacija odlaska radnistva bila je krajemsedamdesetih godina kao posledica ekonomske krize i neuspeha tzv. privredne reforme, kao i tokom raspada Jugoslavije i ratova na njenoj teritoriji.

Najizrazitiji primer nejednakog tretmana grana privređivanje jeste razvoj poljoprivrede i industrije. Poljoprivredi je namenjena uloga snabdevača industrije sredstvima i radnom snagom. Onemogućen je pristup sredstvima finansiranja. Cene njenih proizvoda najčešće su zamrzavane na ekonomski neopravdano niskom nivou. I sve zato da se stanovništvu obezbedi jeftina hrana, a vladajućoj klasi produži trajanje socijalnog mira. Seljaštvu je ovo donosilo socijalnu nesigurnost, nizak životni standard i isključenost iz odlučivanja u društvu. Njihovi realni dohoci bili su dva do tri puta niži od klasičnih radničkih slojeva.

U zavisnosti u kojoj sredini je zaposlen, čak istog zanimanja, radnik je dobijao 1981. dohodak u rasponu 1: 25. Ovo je postalo povoljna socijalna osnova na kojoj su se širile regionalne nejednakosti.

Podaci o vrsti posla koji obavljaju zaposleni radnici pokazuju da je nerazvijena podela rada, kao i automatizacija proizvodnje. Tako je 1988. godine u privredi više od 40% zaposlenih obavljalo individualan ručni rad. Svaki peti je koristio i mašinu, a automatizovane poslove obavljalo je simbolično malo radnika.

Reforma je inicirana “odozgo” u vreme intenzivnih sukoba u vladajućoj klasi oko podele vlasti. Njena odluka o zaokretu ka “tržištnoj privredi” značila je podelu istog tipa vlasti sa federalnog na republičko­nacionalni nivo. Sama decentralizacija je poistovećena sa demokratizacijom društva, odnosno proglašena jednim od najvećih dostignuća. Radništvo i ostale društvene grupe samo su, gledano u celini, pasivni izvršioci mera koje je donela vladajuća klasa.

Podaci o štrajkovima pre raspada Jugoslavije nagoveštavaju da je radništvo razmrvljeno. Ono nije dostojan protivnik koji bi mogao da ugrozi političke elite. Iako su štrajkovi postali masovniji, bolje organizovani, sa većim brojem učesnika koji se obraćaju organima vlasti, njihovi stvarni efekti su slabiji nego na kraju ‘60­ih godina. Stvarne uzroke nezadovoljstva radnika nisu otklanjali ni jedni ni drugi, a većina radnika nastojala je da sačuva dalji pad realnih zarada i životnog standarda. Nacionalističke elite su u tako razmrvljenom radništvu pronašle saveznika. Ono im je bilo bitno za vođenje nacionalne politike i rata. Tako se raspadalo i radništvo i društvo koje je tek bilo na pragu, na samim počecima istinske modernizacije.

Proces dezintegracije jugoslovenskog radništva je okončan početkom devedesetih godina .Za svega nekoliko decenija jugoslovenska je vladajuća klasa, zbog tipa moći koju je posedovala, koristeći i oblikujući procese raslojavanja radništva, postala klasa “za sebe”. Kad nije uspela da realizuje minimum zajedničkih interesa, ona se i sama rasparčala. Cilj joj je bio – ostati na vlasti i u novim uslovima. Nasuprot nje nije postojao iole značajniji i ozbiljno organizovan protivnik. Radništvo je, na duže staze, bilo “umireno”, razmrvljeno i podeljeno po različitim osnovama (ekonomski, nacionalno, kulturno, verski, regionalno i dr.).

Početkom devete decenije to je bilo više radništvo 19. veka, nego grupa sposobna da postane savremena radnička klasa. Ovo je olakšalo podeljenoj vladajućoj klasi da nađe nove osnove legitimiteta svoga vladanja društvom. Našla ga je u nacionalnom faktoru kao osnovnom integratoru “nacionalnih” državica i “nacionalnih” radničkih klasa.

“Odlazili smo na političke mitinge kao radnici, a vraćali se kao nacionalisti.”

Druga Jugoslavija se raspala u procesu koji je trajao nekoliko decenija. Koreni tog procesa leže u napuštanju osnovnih principa socijalističke revolucije od strane monopola vlasti jedne partije (Savez Komunista Jugoslavije) i uvedenog aspolutizma J.B.Tita. Vlast koju je uspostavila Komunistčka Partija Jugoslavije nakon Drugog svetskog rata joj je dala mogućnost stvaranja temelja socijalističkog društva – nacionalizacija, određeni stepen kolektivizacije i industrijalizacija. Međutim ovaj proces je prekinut i započeo je obrnut proces – postepeni razvoj kapitalizma na stvorenim temeljima socijalističkog društva…

Titov režim je 1948. godine došao u sukob sa komunističkim partijama okupljenih u Internacionalni biro komunističkih partija (IB), tzv. sukob Tito­Staljin, što je prouzrokovalo da Komunistička Partija Jugoslavije krene putem revizionizma osnovnih postavki marksističkolenjinističke teorije. Taj revizionizam se može posmatrati na teorijskom, političkom i ekonomskom planu.

Posle obračuna Tita unutar same partije sa marksistima­lenjinistima (skoro 50% članova partije je iskljuceno iz partije, dok je nekoliko desetina hiljada članova partije proslo kroz zatvore i koncentracione logore), prešlo se na teorijsku reviziju osnovnih postavki marskističko­lenjinističke teorije, pod izgovorom da se želi razviti marksizam sa ljudskim likom. Prvi akt u tome je bio raspuštanje partije kao avangarde proletarijata i njeno pretvaranje u široki savez. Komunistička Partija Jugoslavije je od boljševičkog tipa partije pretvorena u široki savez, dok je u suštini vladala uska klika u okruženju J.B.Tita. Savez Komunista Jugoslavije je pred kraj Druge Jugoslavije narastao na 2,2 miliona članova (10% stanovništva). Partija je bila bez jasne idejne pozicije, sa potpunim teorijskim voluntarizmom, lutanjima i naglim zaokretima, a u osnovi na pozicijama sitnoburžoaskog nacionalizma i malograđanskog idealizma.

Ova organizacija se pretvarala u šaroliki sitem ispraznih floskula i prokalamcija u koje je malo ko verovao. U praksi je članstvo u partiji bilo samo sredstvo za dobijanje posla, odnosno za napredovanje na hijerahijskoj lestvici vlasti. Partija je sprovodila snažnu propagandu opštejugoslovenskog nacionalizma (jugoslovenstvo) kao zamena proleterskom internacionalizmu.

Takva partija je bila pogodno tlo da se u njoj počnu razvijati i ostali vidovi nacionalizama (po federalnim republikama) koji su imali tendenciju stalnog jačanja sa rastom opšte krize u društvu i sa jačanjem sukoba u samoj partiji. Na kraju su se tzv. komunisti pretvorili u obične nacionaliste, šoviniste, a neki su pali na pozicije otvorenog fašizma. Partija se uoči izbijanja sukoba ne teritoriji Jugoslavije raspala, i što je samo ubrzalo izbijanje rata na njenoj teritoriji.

Politički sukob Tito­Staljin je smestio Jugoslaviju izvan tabora ostalih socijalističkih zemalja, što je bila dobra prilika zapadnim imperijalistima da iskoriste ovo renegatstvo jugoslovenske partije u njihovim sukobom sa socijalističkim zemljama i SSSR­om.

Na političkom planu Jugoslavija je, privodno zauzimajući neutralnu poziiju, stala na stranu zapadnog imperijalizma. Ušla je čak tajno u južno krilo NATO­a (Jugoslavija, Grčka i Turska). Istovremeno je svojom ulogom u Pokretu nesvrstanih objektivno tupila oštricu borbe naroda sveta protiv imperijalizma.

Sukob Tito­-Staljin je obilato poslužio zapadnim imperijalistima pa su krenuli da pomažu Jugoslaviju u svakom pogledu: finansijski, vojno i politički. Po svaku cenu se od Jugoslavije želelo napraviti izlog prema ostalim socijalističkim zemljama i tako pokazati prednosti jugoslovenskog socijalizma. Pomoć od zapadnog imperijalizma je bila ogromna. Deo te pomoći vladajuća klika je iskoristila da održi razvoj zemlje i za podizanje standarda stanovništva snadbevajući ga robom široke potrošnje. To je učvršćivalo poziciju samog režima.

Na ekonosmkom planu Jugoslavija je postepeno prešla na tržišnu privredu i otvorila vrata kapitalizmu.

Uvođenjem radničkog samoupravljanja, želelo se napaviti paravan ka birokratizovanom socijalizmu u zemljama tzv. realnog socijalizma.

Ekonomski sistem, takozvano radničko samoupravljanje, uvedeno od strane Titove klike, je državni kapitalizam svoje vrste. To nije državni kapitalizam pod uslovima diktature proletarijata, nego državni kapitalizam pod uslovima diktature birokratsko­kompradorske buržoazije u koju se, kroz delovanje Titove klike, izrodila diktatura proletarijata. Sredstva za proizvodnju pod sistemom radničkog samoupravljanja ne pripadaju jednom ili većem broju kapitalista, nego su u stvarnosti vlasništvo jedne birokratsko­kompradorske buržoazije Jugoslavije novog tipa, koju čine visoki partijski funkcioneri i direktori.

U preduzećima pod tzv. radničkim samoupravljanjem odnos izmedju direktora i radnika je, u stvarnosti, odnos izmedju poslodavca i nameštenika, tj. izmedju eksploatatora i eksploatisanog.

Prema tome, kako stvari stoje, direktori imaju pravo da odrede plan proizvodnje i pravac razvoja preduzeća, da raspolažu sredstvima za proizvodnju, da odlučuju o raspodeli dobiti preduzeća, zapošljenju ili otpuštanju radnika i da preglasaju zaključke radničkih saveta.

Budući da direktori fabrika raspolažu sredstvima za proizvodnju i podelom prihoda preduzeća, njima je moguće, uz pomoć različitih povlastica, da za sebe otimaju plodove rada radnih ljudi. U nekim preduzećima udeo dobiti koji je podeljen na direktore i više službenike bio je četrdeset puta veći od dela koji je pripadao radnicima.

Direktorima preduzeća su date dodatne povlastice, koji im omogućavaju da dolaze do velikih primanja. Podmićivanja, pronevere i krađe su još veći izvor prihoda za direktore.

Sistem novog vida eksploatacije masa ima pre svega za cilj da se podmire ogromni troškovi klike na vlasti, za dodatno jačanje aparata za ugnjetavanje naroda i za plaćanje danka imperijalistima vraćanjem kredita i plaćanjem kamata.

Istovremeno tokom celog ovog perioda u Jugoslaviji dolazi do sve većeg raslojavanja stanovništva i razbijanja radništva kao jedinstvene društvene klase. Zatvaranjem preduzeća ostaju mnogi radnici bez posla, dok broj nezaposlenih ima tendenciju stalnog rasta i mnogi radnici su primorani da svake godine odlaze u inostranstvo u potrazi za poslom.

Sve ove činjenice pokazuju da se u jugoslovenskim preduzećima pod tzv. radničkim samoupravljanjem formirala nova manjinska društvena grupa, koja prisvaja plodove rada većine. Ta grupa je važan deo novoformirane birokratsko­kompradorske buržoazije Jugoslavije.

Treba istaći da proces stvaranja kompradorske buržoazije je postepen i da Titova klika u stvaranju novih klasnih odnosa morala i da sačuva neke osnove socijalističkog društva. Sredstva dobijena od zapadnih imperijalista nisu utrošena za potrebe samo ove klase već su data i za opšte potrebe – školstvo je formalno bilo besplatno kao i zdravstvo. To su tekovine koje, u odnosu na period posle raspada Jugoslavije i uslovima restauriranog divljeg kapitalizma, široke mase u zemljama bivše Jugoslavije i te kako priželjkuju.

Restauracija kapitalizma u Jugoslaviji je za revolucionarni pokret i u savremenim uslovima primer iz koga se može stalno učiti. Zato su neke postavke date od strane drugova iz Kine u brošuri “Da li je Jugoslavija socijalistička zemlja” objavljene 1963. godine u Pekingu i danas dragocene za revolucionarni pokret: „Kada radnička klasa preuzme vlast, tada klasna borba između buržoazije i proletarijata ide dalje, kao i borba za konačnu pobedu između socijalističkog i kapitalističkog puta, a opasnost restauracije kapitalizma je jednako prisutna. Jugoslavija je tipičan primer restauracije kapitalizma.”

• Partija radničke klase može da potpadne pod kontrolu radničke aristokratije, da se izrodi u građansku partiju i postane pomoćnik imperijalizma, ne samo pre preuzimanja vlasti; ona može, takođe, i nakon preuzimanja vlasti biti ovladana novim građanskim elementima, degenerirati ka građanskoj partiji i postati sluga imperijalizma. Savez komunista Jugoslavije je uzorak takvog izrođavanja.
• Restauracija kapitalizma u socijalističkoj državi neće biti uvek uvedena putem kontrarevolucionarnog državnog udara ili imperijalističkom invazijom, nego može biti takođe uvedena kroz izrođavanje rukovodstva te države. Tvrđavu je najlakše osvojiti iznutra. Jugoslavija nam za to pruža tipičan primer.
• Revizionizam je proizvod imperijalističke politike. Stari revizionizam je bio proizvod imperijalističke politike koja se sastojala u kupovini radničke aristokratije i njenom negovanju. Na isti način je nastao i moderni revizionizam. Imperijalizam je samo proširio okvir njegove delatnosti u tom smislu da ne odustaje ni od kakvih troškova, kupujući sebi rukovodeću grupu jedne socijalističke države, kako bi svoju željenu politiku tzv. ”mirne evolucije” sproveli u delo.

Potrebne su bile samo povoljne istorijske okolnosti da taj «jugoslovenski revizionizam» dođe u fazu kada više niko nije bio zainteresovan za održanje Jugoslavije, a što su nacionalisti u partijskim rukovodstvima koristili za izradu projekata u skladu sa svojim uskim interesima. Normalno, ni ulogu imperijalista u tome procesu ne treba zanemariti, mada njihova uloga nije bila odlučujuća u početnoj fazi raspada Jugoslavije. Analiza sadašnje uloge imperijalista ima većiznačaj za sagledavanje korena borbe balkanskih naroda za slobodu od savremenog imperijalističkog ropstva.

Polazeći od stava da fašizam nije samo jedan od oblika ispoljavanja kapitalizma, u vidu posledice njegove duboke krize, već da kapitalizam i ne može više da postoji, a da ne ispoljava svoje fašističko lice, zadat nam je imperativ da stavljamo znak jednakosti između borbe protiv diktature kapitala i onoga što se danas imenuje fašizmom.

Pokušaj da se otupi oštrica antifašizmu tako što bi se sveo na folklorno i deklarativno, ili čak krajnje kapitulantsko traženje samih antifašisita od režima da se obračunava sa fašizmom na ulicama, direktno je u službi diktature kapitala. Zato je zadatak antifašista danas ne samo da se organizovano suprotstavljaju toj diktaturi, već i svim njenim isturenim odredima u vidu fašističke ološi.

Svjedoci smo da uz asistenciju samih režima povampireno divlja ustaštvo po Hrvatskoj i dobija čak tu institucionalnu i zvaničnu formu, čime se primiče režimu Srbije čiji su moćnici ponikli iz četničkog šinjela, i gdje je izvršena potpuna rehabilitacija tog pokreta, a vrši se i ubrzana revizija istorije. Na red je došla i rehabilitacija otvorenih kvislinga, poput Nedića, dok je dozvoljen rad fašističkog ljotićevskog pokreta. U parlament su ušle klerofašističke stranke. Slična je situacija u tzv. Republici Srpskoj gdje se za vlast bore dvije struje četničkih pozicija. U Crnoj Gori je poznata sprega mafije i sada već svjetskog kapitala. U njoj je sve manje “crnogorskih” obeležja, ostali su još samo simboli i datumi u vidu tragova crnogorske nezavisnosti, istorije a i čuvene “etike čojstva”. Crna Gora ubrzano nestaje, gubeći svoj slobodarski identitet, pretvarajući se u malu oazicu za potrebe svjetskog kapitala. Na Kosovu je režim u službi podaništvu, dok su albanske mase razapete između želje da se oslobode svih tutora, korumparanog režima, ali i svijesti o svojoj nemoći da trenutno promijene odnose snaga. U Makedoniji su se mase pokrenule, kao nekada u BiH, ali je taj pokret iniciran i usmjeravan više spolja nego što ima stvarnu revolucionarnu klicu. Posle privremenog poraza, bošnjačke mase, bez jasne revolucionarne organizacije, idejno lutaju između imaginarnog sjećanja na nekadašnju Yu i BiH, bošnjačkog nacionalizma i pojava religioznog fundamentalizma. Grčke mase su pacifizirane izdajom sirizijštine, i treba vremena da njihova borba ponovno dobije potreban zamah. Bugarske mase su dobrim dijelom opijene nacionalizmom i uvučene u suprotstavljanje turskom imperijalizmu.

Šta činiti?

Stavljanje jednakosti između fašizma i diktature kapitala prvi je korak, a tome slede koraci koji izlaze izvan samog sistema diktature kapitala u suprotstavljanju svjetskim imperijalistima To jeona, sada tanka istorijska linija koja nas dijeli, a koja može postati suštinska.

Šta dalje činiti?

Voditi klasnu borbu. Pružiti masama alternativu u smislu da se jedino kroz klasnu borbu mogu osloboditi tih okova koji im se nameću. Ne samo sa stalnim povećanjem stepena eksploatacije, nego što se od njih traži da budu “Veliki” Srbi, Hrvati, Albanci, Bošnjaci, a ujedno i poslušnici domaćeg mafijaškog kapitala i tog kapitala čiji je NATO zaštitni znak.

Ko može voditi klasnu borbu?

Sigurno ne smušeni malograđanski intelektualci u iskrenoj namjeri da budu “humani “, ili da budu deo “progresa”. To mogu oni kojima je već isključena struja, koji imaju jedan obrok dnevno, koji su “višak sistema”, na “margini”. To mogu i oni primorani da svakodnevno rade sve više i više, da poslušno savijaju kičmu gubeći ostatke svog “ja”. To mogu mladi koji anticipaciju jednog drugog svijeta žele da žive bez prisilne nacionalne pripadnosti , religijskog opredeljenja, bez tutorstva nacionalne države, multinacionalnih kompanija i svjetskih finansijskih institucija, bez svih tih monopola i ropstva.

Kako se danas vodi klasna borba?

Potrebno je učiti i samo učiti od svih pokreta širom sveta koji su već davno prešli te početne korake i sada stopljeni sa masama, uveliko predstavljaju pretnju domaćim kapitalistima i samom svjetskom maštabu.

A da su se mase pokrenule u svjetskim okvirima, to je već evidentno, kao i da će te mase pobjediti bez obzira na desetine, stotine mrtvih koje više ne registruju mediji u službi imperija zla.

Imperijalisti pripremaju geta, tvrđave, logore za nepoćudne i izbjeglice, i to više čak i ne kriju niti će od toga odustati. Istovremeno, svjetske mase u svom nadiranju jačaju temelje jednog novog svijeta. I on je već tu! Samo treba uništiti, nemilosrdno uništiti okove sadašnjeg ropstva, kao što je to uvijek bivalo tokom istorije ljudskog roda. Inače neće biti ni samog svijeta, ma kako on lijepo izgledao uhvaćen sa kosmičkih daljina objektivima svjetskih medija u svom predivnom plavetnilu, koje od oka prekriva sav njegov jad i bijedu. Toj količini nepravde, postaje sve više tijesno u tom plavetnilu, te ona i sama poprima kosmičke razmjere.