Tekstovi

Pitanje koje je mučilo intelektualce poslije Drugog svjetskog rata, i o tome su napisane tone knjiga, je – zašto je njemački narod tako lako prihvatio fašizam i Hitlera? Nalazili su se razni odgovori, koje bi mogili sažeti u sljedećem – fašizam je prihvaćen kao posljedica velike ekonomske krize kapitalizma uz svesrdnu podršku krupnog kapitala; kao posljedica podrške srednjih malograđanskih slojeva koji su u tom haosu željeli „neku sigurnost“ za svoje „male živote“; kao reakcija na poniženje njemačke države od strane pobjedničkih sila; kao strah krupnog kapitala od revolucije i dalje boljševizacije Evrope… I čine nam se da su svi ti odgovori tačni i da je sve rečeno. No, ono što je izvjesna manjkavost svih tih analiza je što su se nekako sklanjali od odgovora na pitanje o mogućnosti pojave novog fašizma. Niko nije želio da se bavi ozbiljnije tom temom ili je to bilo skoro zanemarljivo. A fašizam je došao i odjednom smo se ponovo našli u njemu. Mi smo ga nazvali modernim fašizmom iz jednostavnog razloga zbog vremenske distance, a ne zato što ima neke suštinske razlike u odnosu na „stari fašizam“, kao što se ni sam imperijalizam nije suštinski nimalo promijenio. Može se govoriti samo da moderni fašizam ima izvjesne prednosti u odnosu na stari. Prije svega se to odnosi na usavršavanju metoda u nastupu. I kao posljedica nastupanja tog modernog fašizma će biti i ta što će nam se Hitler činiti sve više malim šegrtom ili „pionirom“ na svjetskoj sceni. I da je izvjesno da njegov ogrničavajući poduhvat u novim istorijskim okolnostima dobija novu šansu za tu potrebnu koncentraciju sveopšteg zla.

Najpreciznija definicja fašizma je vjerovatno: „To je najviša i otvorena teroristička diktatura najreakcionarnijih, najšovinističkijih i najimperijalističkijih elemeanta finansijskog kapitala“.

Prije nekoliko godina smo pokušali dati definiciju modernog fašizma: „To je izraz težnji najreakcionarnijih slojeva krupnog finansijskog kapitala da sačuva same osnove kapitalizma“.

Bez obzira na valjanost ovih definicija, pokušajmo odrediti bar neke paralele i šta je to zajedničko i različito starom i modernom fašizmu.

Suštinsko je da su i stari i moderni fašizam u osnovi bili potreba najreakcionarnijih slojeva tog vodećeg svjetskog kapitala. Znači, onih njuški koje hoće ne samo da kroje trenutnu svjetsku politiku, nego i da pokušaju da upravljaju istorijskim procesima. S tim da je stari fašizam u početnim oblicima zajahao tim nacional­socijalizmom, odnosno nacionalnoj i socijalnoj ugroženosti najširih slojeva pojedinih država. Moderni fašizam je takođe diktiran od najrekcionanrijih krugova krupnog kapitala, koji se još više centralizovao i koji samo koristi to“nacionalno“ kao sporedno i pomoćno sredstvo u njegovom uzdizanju, dok to „socijalno“ poptuno zanemaruje. Izgubio je čak i privid te potrebe pravdanja pred „svojim masama“. Njemu ne treba više te etikete – njemački, itlijanski, japanski ili bilo koji drugi. On je nadnacionalan, i njemu se prilagođavaju svi ti mali fašizmi pojedinih država. I tako je i ovdje na Balkanu gdje se to sluganstvo modernom fašizmu pokušava nevješto zamaskirati nekim „benignim nacionalizmom“ odnosno „patriotizmom”.

Moderni fašizam nastupa kao „formalna i protivrečna opštost“ u pogledu ekonomije, prava, kulture i politike u smislu – mi smo svi jedan svijet i treba ukinuti sve što ga ograničava u razvoju i ekspanziji kapitala, ali istovremeno i kao odbrana države, porodice, nacije i religije pred svjetskim haosom i duhovnoj pustoši koje proizvodi savremeni oblik života. I većini to u ovom trenutku djeluje prihvatljivo, što iz svoje klasne pozicije ili što se osjeća baš ugroženom u toj klasnoj poziciji. Posebno kada se agresivnom propagandom svakodnevno predočava da se svijet brani od raznih totalitarnih rušitelja koji žele uzeti to „preostalo“ od njihovih života.

Što je takav fašizam danas prihvtljiv za mase Balkana?

Balkanske mase su još duboko zaražene nacionalizmom i šovinizmom i što je to pogodno tlo za bujanje fašizma. Tu je naravno i prodor religioznih shvatanja, i ostatak patrijarhalne svijesti, kulturnog pritmitivizma, a dobrim dijelom što fašizam obitava i u dijelu inteligencije, neoliberalnim slojevima i samim polugama sistema vlasti.

Treba uzeti u obzir i činjenicu da balkanske mase neće nove ratove zbog iskustva iz proteklih prljavih ratova, posebno ti malograđanski srednji slojevi koji bi da, u opštem siromašenju, nekakao sačuvaju svoju poziciju „između“ i ne budu primorani na svrstavanje u klasnom ratu. Zato im fašizam u tom opštem haosu služi i kao privremena „sigurnost“.

Ono što je presudno u spremnosti prihvatnja tog fašizma od strane masa su neorganizovane proleterske mase i nedostatak revolucionarnog subjekta koji bi poveo odlučniju klasnu borbu protiv diktature kapitala, sve do klasnog rata. No ova trenutna slabost poleterskih masa na Balkanu, može biti samo trenutna u istorijskom smislu, jer je Balkan ponovo po svim pokazatiljima jedno od čvorišta sučeljavanja sukoba imperijalista. I to je taj ponovo istorijski trenutak gdje balkanske mase mogu pokazati kako se „pravi istorija“.

No, ima jedna „sitna“ protivrječnost i u nastupu i ideologiji modrenog fašizma, uostalom kao i u starom fašizmu. Što u svim njegovim nastojanjima uspostavljanja nekog novog svjetskog poretka nema čovjeka, slobodnog čovjeka – što je taj fašizam samo još jedan pokušaj odbrane klasnog poretka i što svakog čovjeka posmatra iz ugla svrhe i podređenosti tom najkrupnijem kapitalu. Čovjek je tu da služi toj „piramidi moći“, odnosno „piramidi zla“, u kojoj je postojanje jedne jedinke, stotine hiljada i mnogo više, potpuno nebitno. I za razliku od starog fašizma, ovaj moderni je mnogo sveoubuhvatniji i spremniji na mnogo veće zločine nad čovječanstvom, a i tehnološke mogućnosti mu to dozvoljavaju.

No, ta osnovna protivrječnost fašizma – što nema slobodnog čovjeka, kada se stavi konkretnije u kontekstu realnih istorijskih okolnosti i položaju najširih ekploatisanih klasa, dobija se sila koja mu se nužno supotstavlja i ruši mu cijelu piramidu, ma koliko će to značiti tone i tone bombi,biliona i bilona novih novčanica, kredita i kamata, novih bušotina, kontole puteva, komunikacija i svega, novih logora za izbjeglice i nepoćudne, i novih radnih obaveza za sve zaposlene…

Svjedoci smo da taj nastupajući fašizam sve organizovanije ruše i rušiće ga nomadi afričkih pustinja, indiosi i sirotinja latinoamričkih predgrađa, mase indijskog seljaštva, kineskog i ruskog proletarijata, američkih crnaca i latinoamerikanaca, milioni imigranata za koricom hljeba i nešto evra u džepovima i bez krova nad glavom, mase tehničke inteligencije kojima je tijesno u zadatim okvirima postojećih ropskih sistema, mase svih onih radnika koji su proglašeni suvišnom i nepotrebnom robom, i posebno žena koje tjeraju da ne budu slobodna ljudska bića.

Stari antifašisti bi nam iz nekih davnih bitaka protiv fašizma vjerovatno poručili:

• Ja sam antifašista jer konkretno djelujem protiv fašizma i diktature kapitala.
• Ja sam antifašista jer aktivno radim na objedinjavanju obespravljenih masa u jednu silu.
• Ja sam antifašista jer sam spreman da se pridružim pokretu koji će povesti odlučnu borbu protiv fašizma i diktature kapitala.

Za mir – protiv svjetskog rata!
Smrt fašizmu – sloboda narodima!
Balkanskim pokretom otpora!

Jedan od osnovnih problema savremenog čovečanstva je svakako verski fundamentalizam, odnosno nastojanje verskih institucija da se ponovo na istorijskoj ravni pojave kao neko ko odlučuje o kretanju tog čovečanstva. Neko će možda reći da te institucije nikada i nisu gubile svoju moć u kreiranju društvene svesti, nacionalnih i državnih politika i za to će ponuditi mnogo argumenata. Tome u prilog ide i to što se u opštoj krizi jednog odlazećeg sveta ponovo pojavljuju upravo i ta nastojanja da se vrati sjaj i moć svim tim crkvama i džamijama, u njihovim pokušajima da se oživi feudalna i ko zna još kakve epohe. Zato ih valjda toliko i zidaju na svakom koraku, jer izgleda kao da ovaj svet ne moze više napred, a religiozne institucije mu tu dođu kao sveži vazduh umirućem. I sasvim je realno da religozne institucije jačaju u svetu koji je postao potpuni gubitak ljudskosti – pa se u „duhovnoj pustoši“, kao uvek, ljudi vraćaju prošlom i besciljno tumaraju bez ikakve želje da osmisle i izbore se za buduće.

A upravo je taj buržoaski svet koji je iživeo svoju epohu bio nosilac tog istorijskog obračuna sa tim prošlim, koje su religiozne institucije nosile sa sobom. Moderni buržoaski svet je sa svojim revolucijama u praksi revnosno krenuo da poruši sve te verske simbole sa svojih trgova, proterujući crkve iz škola i terajući ih što dalje od dece da ih ne zaraze svojim otrovima. Time su te revolucije u svom obračunu sa feudalizmom i podsticanju jednog novog i naučnog pogleda na svet imale i taj pedagoški značaj u vaspitnju novih generacija dece.

I ma kako se današnje religiozne institucije pokušavale prilagoditi, osavremeniti i držati korak sa vremenom, čim se malo začeprka po njihovim „istinama“ vidimo da tu nema nikakvog pomaka. Ostali su samo tragovi od tih velikih društvenih misli i pokreta u istoriji čovečanstva, koje su davno izgubile svoju progresivnu ulogu, upravo kanonizaranjem tih mišljenja i izdizanjem verskih institucija i njihovih staleža koji su se pokazali najboljim zaštitnicima klasnih poredaka. I danas su te institucije samo odrazi tog raspadajućeg kapitalističkog sveta – moćne pljačkaške i banditske organizacije, koje ne samo da pokušavaju da povrate svoj uticaj na mase, nego, kao najgore i najreakcionarnije političke organizacije, direktno se uključuju u pokušajima ustrojstva totalitarnog sveta.

Da se ovde ne vraćamo na poznatu i zločinačku ulogu ovih institucija tokom ratova na jugoslovenskom prostoru onih 40­-tih i 90-­tih.

Kako terati ovu „gubu iz torina“ i ko to može?

Sigurno da radikalni zahtevi ka ograničavanju, a da ne govorimo o zabrani ili uništenju ovih institucija nailaziće na užasavanje i veliki otpor verujućih ljudi, jer su upravo ove institucije kaosine quan non svog opstanka davno postavile određene imperativne zaheve pred svojim vernicima. One su uvek od vernika, da bi ih uopšte primili pod svoje krovove, zahevali da pokorno prihvate da je institucija neodvojiva od vere i čak iznad vere. Time je zaštićena klasna struktura religiozne institucije i njena vladajuća klika.

No, do tog velikog i neizbežnog obračuna revolucionarnih masa sa ovim institucijama, a toga je već bilo u „sretnim vremenima“, s poukama da ovim silnim zdanjima treba dati neku funkcionalnu ulogu za dobrobit celog naroda, moraju se danas biti i te male bitke protiv tih isturenih ešalona klasnog protivnika. A tu nam neprijatelj daje mogućnosti, jer njegova želja za „ljudskim dušama“ je na istom fonu kao i želja kapitala za profitom. I tu nikakve razlike nema.

Pravljenje ustupaka tzv. sekularne države i vladajuće klase religioznim institucijama je dobra prilika da se biju te male bitke, jer su one i klasne i civilizaicjske.

Arlaukati, da se ne pristaje da sekularna država ima zvanične religiozne simbole, religiozne državne praznike i svoju religioznu himnu; da se ne pristaje da veronauka može biti predmet u školama; što se vrši agresivna religiozna indoktrinacija po školama; što nazovi sekularna država svojim propisima i kršenjem njenih sopstvenih zakona stvara prostor ovim institucijam za još veću pljačku; što je religiozni stalež zaštićen i privilegovan u odnosu na ostale građane države; što država podstiče da se religiozni rituali predstavljaju kao običajni i kulturni obrasci jednog naroda… I arlaukati do neba što se religozne dogme masovno pokušavaju nametnuti kao obrasci po kojima se moraju vladati i ponašati ljudi koji žele biti oslobođeni svakog ropstva pa i tih religioznih lanaca…

No, ne treba imati iluziju da se tim malim bitkama i zahevima, upućenim sve manje tim sekularnim državama, jer su one danas manje ili više deo „neprirodne koalicije“ i deo udruženih zločinačkih poduhvata kapitalističke klase, mafije i religioznih kasti u raznim odorama.

Znači, trebalo bi se vratiti na početak stupanja na pozornicu ovog modernog buržoaskog sveta. Vratiti se na njegov početni revolucionarni zanos i porušiti sve te simbole duhovnog, i ne smo duhovnog ropstva. Nisu kasnije ni komunisti raznih zemalja zaostajali za revolucionarnom buržoazijom.

No, za taj nužni istorijski čin je potrebno da naraste i spoznanje, ali najviše i klasna mržnja među onima koji će krenuti da uništavju ne samo klasni buržoaski sistem, nego i one koji će ga braniti sa svojih porti, zvonika i minareta. Bilo zapomažući ili sa proturenim dugim cevima.

Do tog trenutka ponovnih lučonoša i mile nam svetlosti, nek traje „božje carstvo na zemlji“, i nek se ropće, kleči i klanja u svim tim lepim i zločinačkim zdanjima na njoj. A što se tiče ratova, stotine hiljada poginulih, neprestalnih kolona izbeglih, sveopšte bede, nepravde i očaja, nek neko o tome drugi brine. Naše je vaskoliko carstvo nebesko, a ako zafali i ovozemaljsko…

Poraz koji je doživjeo početni oblik socijalizma i prvobitne revolucije nad kolosalnim razvojem proizvodnih snaga i mogućnostima kapitalizma da svoje krize pretvore u nove regenerativne forme za još veću oplodnju kapitala, je proces koji je obelježio završetak dvadesetog vijeka. Znači, nisu se ostvarile prognoze prvobitnih revolucionara o svjetskoj revoluciji i o skoroj propasti kapitalizma. Ali su se zato potvrdile sve analize klasika marksizma o kapitalizmu i tu više nema šta da se doda – kapitalizam je dokazao da je u svojoj osnovi potpuni gubitak ljudskosti. No, istovremeno se desio još jedan zanimljiv proces koji su indukovale socijalističke revolucije sa svojim idejama o prevazilaženju kapitalizma. Taj proces bi mogli sažeti u jednom – kapitalizam, a misli se na epohu finansijskog špekulativnog i virtuelnog kapitala, više ne može da postoji, ne samo u nizu cikličnih kriza, već i bez permanentne krize. Kapitalizam više ne može da živi, a da ne proizvodi i svoju krajnje totalitarnu, reakcionarnu suštinu, a istovremeno i svoju suprotnost – socijalizam, odnosno zahtjev za dokidanjem dehumanizovanog svijeta. I savremene generacije, a to se misli na ljudsku civlizaciju u poslednja dva vijeka, žive upravo taj prelom civilizacije koja je traje hiljadama godina, i danas se manifestuje kao globalno bolno i globalno tragično.

Neka pitanja u vezi revolucionarnog ljevičarskog pokreta su pitanja na koji on mora iznova i iznova nalaziti odgovor u novim istorijskim situacijama.

Jedno od pitanja je kako se konačno osloboditi konzervativnih tendencija u pokretu, a koji sputavaju proboj u odgovoru na pitanja savremene prakse?

Revolucionarni ljevičarski pokret je na početku morao voditi borbu protiv svih onih struja koje su pokušavale ili da kapitalizam „poprave“ a to su bili razni reformisti, kao i oni koji su mislili da se kapitalizam može preko noći „ukinuti“, a to su bile razne anarhističke tendencije. I one su se u istorijskom smislu održale u pojavnom obliku do današnjih dana. Revolucionarni pokret je odnio pobjedu nad tim strujama, ali su one ostale do danas saputnici pokreta u zavisnosti od njegovih uspona i osjeka.

Drugo pitanje koje je revolucionarni pokret morao savladati je da li revolucija mora pobijediti jedino u visoko razvijenim kapitalističkim zemljama. I revolucionari u Rusiji, Kini i u drugim zemljama su pokazli da to nije tačno i da se mora napustita ta dogma.

Onda se postavilo pitanje svjetske revolucije ili revolucije u jednoj zemlji. Praksa je pokazala da je moguć socijalizam u jednoj zemlji u datim istorijskim okolnostima. I praksa je porazila svezagovornike „permanentnih“ revolucija, koji su bili spoj idealističkih koncepcija i dogmatske isključivosti.

Onda se pojavilo pitanje ograničenja mogućnosti tzv. realnog socijalizma, odnosno tendencija koje ga sputavaju. Revolucionarni pokret se suočio sa problemom revizionizma tj. pokušaja da se opravdana kritika tzv. realnog soijalizma i njegove istorijske ograničenosti pretvori u sveopštu kritiku socijalizma uopšte. Taj revizionizam je zajahao na talasu neizbježnih istorijskih pocesa, bio u službi imperijalizma i prvobitno je pobijedio. Realni socijalizam je usled tog revizionizma u socijalističkim zemljama pokazao sva svoja ograničenja i degenerativne oblike. Pobjedio ga je globalni finansijski kapitalizam sa svojom naraslom suprotnošću u sebi – globalnim socijalizmom.

I danas niče niz novih pitanja na koje revolucionarni pokret mora dati odgovor.

Kako preuzeti sredstva za proizvodnju iz ruku globalnih predatora od strane onih koji učestvuju u procesu proizvodnje? Kako organizovati plansku svjetsku ekonomiju bez robne proizvodnje zasnovane na privatnoj svojini? Kako iskoristiti sve te pogodnosti i snagu koju pruža moderna tehnologija za jedan humani svijet? Znači, sve ono što je na određeni način mučilo i revolucionare nakon socijalističkih revolucija u jednoj zemlji, ali na mnogo višem i složenijem stupnju.

Pomoć u odgovoru na ova pitanja, sigurno daju i sledeće činjenice: nacionalne države i njihove ekonomije su izgubile nekadašnji značaj; imperijalisti između sebe ratuju ali su i prinuđeni na parolu – „imperijalisti svih zemlja, ujedinite se“, jer im „turbo imperijalizam“ namjenjuje ulogu nekad nacionalnih država, i sada oni moraju i ratovati i udruživati se i kooperirati da bi njihove imperije opstale; pokušaj robno­novčanog svijeta da opstane nakon hiljada godina vodi nizu svjetskih i permanentnih ratova koji rezultiraju sve većem uništenju čovječanstva, ali i ubraznom stvaranju potencija sa nesagledivim mogućnostima čovječanstva. I sve to zajedno i još niz složenih pitanja, na koje pokrenute i borbene mase u svjetskim okvirima već nastoje da daju odgovore.

No, to su neke velike teme, vratimo se na ove „naše“ prostore.

Zašto uopšte ideja o Balkanskom pokretu otpora?

Balkanski pokret otpora je prije svega potreban ovim narodima da bi kroz tu jednu sintezu koja nadilazi njihove nacionalne podjele i isključivosti, otvorio jednu višu formu slobode i života. Znači, Balkanski pokret otpora sadrži u sebi sve ono što je suprotno svim ovim zločnima, ratovima, stalnim nacionalnim mržnjama kao nametnutim modelim življenja i sveg ostalog jada iz tih mržnji i zaostalosti.

Dalje, Balkanski pokret otpora, da bi uopšte zaživio i opstao, mora u sebe da okupi sve one koji su pod udarom diktature kapitala „domaće“ ili „svjetske“ svejedno. A te sirotinje i potlačenih je sve više. Bilo da su to radnici u tvornicma multinacionalnog kapitala, bilo da su prekaristi koji rade na „parče“ od danas do sjutra, plaćeni ili neplaćeni, bilo da se radi o nezaposlenim do kojih će većina vjerovatno ostati to cio život, bilo da se radi o kolonama onih koji su krenuli jer ne mogu više tu da budu (ne može se više), iako ne znaju ni gdje, ni kako će im bii tamo negdje.

I dalje, Balkanski pokret otpora mora biti krajnje radikalan. Radikalan prema svim onima koji nas eksploatišu, pljačkaju i porobljavaju. Krajnje radikalan u svojim zahtjevima. I on mora ponuditi svim tim masama novi život – da se prije svega osjećaju ljudima.

Zadatak Balkanskog pokreta otpora je da hiljadama formi borbe, a prije svega oružanom borbom, ostvari ta potrebna ostrva slobode.

I to je osnovno pitanje koje treba da muči sve ove balkanske grupe i organizacije koje pretenduju da budu revolucionarne – kako stvoriti Balkanski pokret otpora i pridružiti ga drugim revolucionarnim pokretima? To nije koncept u koji se gura stvarnost, već spoznata nužnost odnosa klasnih snaga i budućnosti klasne borbe na ovim prostorima.

Zagovarati nešto drugo je sa suprotnih barikada revolucionarne klasne borbe.

Da, mi smo i radikalni i isključivi sa svojim idejama, jer oni koji nas porobljavaju i uništavaju radi gomilanja kapitala nemaju tu mnogo dilema.

Balkanskim pokretom otpora!

Šta je to „iracionalno“ među narodima Balkana što ih tjera na stalne sukobe, odnosno da budu „sredstvo za potkusurivanje“ velikih sila?

Većina analitičara će reći da je problem u „istorijskom kašnjenju“ balkanskih naroda, odnosno da oni nisu još ozbiljnije zakoračili u građansku epohu, tj. uz sve „užase” modernog kapitalizma. I za to će navesti desetine argumenata – od toga da su ta društva tek izašla iz plemenskog, feudalnog i patrijarhalnih odnosa, da nisu izgradili moderne oblike državnosti, do toga da su te podjele još duboke itd… I mogli bismo se čak donekle složiti sa tim mišljenjem da nije nečeg drugog – da nije tih nekih drugih činjenica koje neumoljivo i tvrdoglavo biju među oči.

Šta te činjenice nama govore?

Ono što je osnovna činjenica sa kojom ne želi niko da se ozbiljnije suoči na tzv. jugoslovenskim prostorima, da je Jugoslavija razbijena kroz bestijalni niz ratova nastalih prvenstveno iznutra, od strane sopstvenih vladajućih struktura, i njihove nemogućnosti da savladaju narasle protivrječnosti. I da su te strukture nastavile danas da pod nekim novim plaštom, i skoro na istim temeljima, djeluju u novim okolnostima, svaka na svom „feudu“.

Te sve strukture vlasti, bolje reći banditska ološ, još je tokom ratova paktila, dogovarala se i bogatila, dok je tekla potocima krv „njihovih junaka“ i „branitelja srpstva, hrvatstva… “. Te vladajuće stukture pokazuju potpunu odsutnost bilo kakve jasne ideološke svijesti. Njima ništa nije ni sveto, niti postoje principijelni opšti interesi. Postoje samo dvije stvari koje njih određuju – to je servilnost i sluganski odnos prema trenutno jačim centrima moći i spremnost da radi opstanka na vlasti, bolje reći zadržavanja psećeg statusa, ispunjavaju bilo koji nalog. I postoji taj najprizemniji materijalni interes da gomilaju konta na sopstvenom računu kada ne bude te vlasti, “da se krčka”, kao i mnoštvo poslušnih koji služe za neku najsitniju paru postojećem sitemu, do onog najprizemnijeg oblika punjena sopstvene guzice…

Činjenice govore i da nasuprot ovim banditskim strukturama, koje su stvorile sveto trojstvo: političar­mafijaš­kapitalista, živi i potlačeni narod. Živi i ropće poslušan. Poslušan, više zbog neznanja, zaluđenosti, sopstvenih sitnih interesa ali i nedostatka nekoga ko bi mu ponudio racionalan izlaz iz njegove pozicije. Narod zaluđen propagandom,nacionalizmom, vjerom i svim tim otrovima za koje se čini da nema lijeka ni odbrane.

Takođe, činjenice nam opet govore da su mogući novi sukobi među balkanskim narodima. Ne samo mogući, nego izvjesni i na pragu su.

Zašto?

Zato što imamo sile imperijalista koje se nadmeću u nekim svojim ratovima za svjetsku dominaciju, bolje reći pljačku. I Balkan im dođe tu kao naručen, kao kolateralna šteta. To im je moguće jer nasuprot sebe imaju samo marionetske režime koji su njihovi plaćenici i sluge i kojima podgrijavanje nacionalizma i mržnje među narodima dobro dođe kao sredstsvo za gušenje svih oblika klasnog otpora.

Činjenice nam na kraju govore i da ne postoji sila među balkanskim narodima koja bi se oduprela tim imperijalistima koji tjeraju ponovo balkanske narode na “iracionalizam”. Ne postoji sila koja bi umarširala u Beograd, Zagreb i ostale balkanske glavne gradove, i obračunala se sa marionetama, rušeći postojeću diktaturu kapitala.

Iskustvo revolucinonarne borbe po svijetu nam, takođe, neumitno govori: da bi ideja Balkanskog pokreta otpora zaživjela među masama, mora poći od jednostavne činjenice – da pokret mora biti duboko internacionalistički, sastavljen od svih obespravljenih balkanskih naroda. Od naoružanih predstavnika balkanskih naroda.

Mir među narodima – rat među klasama!
Balkanskim pokretom otpora!

RAT I TERORIZAM DRŽAVE NA TERITORIJI UKRAJINE KAO MANIFESTACIJA SUKOBA IMPERIJALISTIČKIH SILA, UGLAVNOM SAD­a i RUSIJE, ZA SFERE UTICAJA

Proletarskaya gazeta (Proleterske novine)

Imperijalizam je kapitalizam na onom stadijumu razvitka, kada je – izgrađena dominacija monopola i finansijskog kapitala, izvoz kapitala dobio istaknuti značaj, započela podela sveta između međunarodnih kompanija i završena podela cele zemaljske kugle među najkrupnijih kapitalističkih zemalja…“

“…kada je cela zemaljska kugla bila podeljena – neizbežno je nastupila era monopolističkog posedovanja kolonija, pa prema tome i posebno zaoštrene borbe za podelu i ponovnu podelu sveta…“

V.I. Lenjin, Imperijalizam kao najviši stadij kapitalizma

Posle poraza Sovjetskog socijal­imperijalizma, brojnih šokova i ozbiljnih izazova, ruski kapital uspeo je da uzdigne Rusiju na nivo klasične imperijalističke sile, zauzevši mesto kao jedna od vodećih svetskih sila, sa svim problemima i ambicijama tog statusa, uključujući i učešće u borbi za preraspodelu sveta.

Zaključak da je ovo era “zaoštrene borbe za podelu i ponovnu podelu sveta..”, što je Lenjin isticao u Imperijalizmu… još 1916­te potvrđeno u praksi kroz dva svetska rata, takođe je aktuelno i danas.

Imperijalizam u borbi za preraspodelu sveta ne može da opstane bez ratova, uključujući i stalnu opasnost od svetskog rata. Scene žestokih borbi između SAD imperijalizma i ruskog imperijalizma sada su jasno vidljive na teritoriji Ukrajine.

„…za imperijalizam je bitna utakmica nekoliko velikih sila u težnji za hegemonijom, tj. za osvajanjem zemalja ne samo direktno za sebe nego i zbog slabljenja protivnika i potkopavanja njegove hegemonije…“

V.I. Lenjin, Imperijalizam…

Ruski kapital igra veliku ulogu u ekonomiji Ukrajine; imao je i ima zajedničku industriju, trgovinu i druge veze, i zato je očekivano da zadrži i proširi svoj uticaj u cilju ostvarivanja svojih interesa u ekonomiji Ukrajine. Ruski kapital će upotrebiti sva raspoloživa sredstva da zaštiti svoje interese protiv konkurencije. U Ukrajini konkurencija ruskom kapitalu je kapital iz zemalja Evropske Unije, ali pre svega nosilac uloge jedine svetske supersile, SAD imperijalizam koji vidi ruski imperijalizam kao opasnost, konkurenciju i protivnika, i zato će tražiti svaki način da oslabi tu poziciju. Po navodima Ukrajinske fiskalne službe, od dve stotine najvećih kompanija u Ukrajini, svaka deseta je u vlasništvu ruskog kapitala. Navodimo da su neke od najvećih kompanija Prominvestbank, koja odlučuje o protoku novca nekih od najvećih preduzeća u Ukrajini, Ruski Sberbank, Rosatom, Gazprom, holding metalurgije u Donbasu, “Lukoil – Ukrajina” i drugi. Neki od velikih kapitalista, koji predstavljaju ruski kapital i njegovu sferu interesa u Ukrajini su: Vagit Alekperov, Viktor Vekselberg, Alexander Babakov i kompanija “Eurasia Group”.

Rafinerija u Odesi “Karpatneftekhim” su deo najveće ruske korporacije “Lukoil” u vlasništvu Vagita Alekperova. 2012­te postavili su se kao kandidati za razvoj brojnih nalazišta nafte i gasa na ukrajinksim obalama Crnog mora. U to vreme, Viktor Vekselberg imao je u vlasništvu pet regionalnih gasnih distributera u Ukrajini, ali ih je zatim prodao “Gazpromu”. Danas zajedno sa ruskim milionerom Olegom Deripaskim kontroliše fabriku aluminijuma u Zaporožju.

Prvobitna “specijalizacija” Aleksandera Babakova i Konstantina Grigorišina u Ukrajini bila je električna enegrija. Prema ukrajinskim ekspertima, kompanija “VS Energy International”, koju poseduje Babakov, poseduje akcije u “Kherson Regional Energy”, “Zhytomir Regional Energy”, “Kirovgard Regional Energy”, “Chernovtsy Regional Energy”, “Odessa Regional Energy, “Khmelnitsk Reginal Energy” i “Zakarpatie Reginal Energy”.

Kompanija crne metalurgije ISD posluje na teritoriji Donbasa. 49.9% akcija te kompanije poseduju ukrajinski biznismeni, ali većina akcija je u vlasništvu investitora iz Rusije, koju predstavlja korporacija “Evraz Group.”

Od 1. oktorba 2014., Rusija je na drugom mestu po direktnim investicijama u Ukrajini, posle zemalja Evropske Unije. Pored ekonomskih interesa, ruski imperijalizam ima svoje vojne i političke interese u Ukrajini. Ovi interesi se najbolje vide na primeru pripajanja Krima Rusiji. Iako je Krim postao deo Rusije na referendumu, posle proglasa nezavisnosti i kao što je izgledalo uz pravo na samoopredeljenje, zauzeli su svoje mesto pod zaštitom oružanih snaga Rusije bez pristanka Ukrajine. Položaj na Krimu ne samo da je znatno ojačao vojni položaj Rusije na Crnom moru, već je jednako i oslabio vojni i politički položaj SAD imperijalizma u regionu. Pored toga, u slučaju priznanja pobede pobunjenika, čak i sa vraćanjem Donbasa u sastav Ukrajine sa širokom autonomijom, mogu se stvoriti oblasti pro­ruskih enklava koje će slabiti uticaj konkurencije iz SAD­a i Zapadne Evrope u drugim delovima Ukrajine.

Jasno je da ruski imperijalizam nije trenutno zainteresovan da održi vojni sukob na teritoriji Ukrajine i bio bi spreman da prihvati privremeno zaustavljanje sukoba na teritoriji Donbasa. Ovaj zaključak izvlačimo iz procenta učešća ruskog kapitala u kompanijama tamo. Zbog ovih klasnih interesa ruska buržoazija drži mirovnu retoriku prema Ukrajini generalno i dobročiniteljski atributi prema potlačenim masama u Donbasu moraju se razumeti: slanje humanitarnih konvoja, dobrodošlica za izbeglice na teriroriji Rusije, pružanje besplatne medicinske pomoći povređenoj deci, itd. Međutim, sudbina potlačenih masa u Donbasu nije briga ruskih vlasti – zato što do sada ruska buržoazija nije zvanično priznala postojanje Donjecke Republike i Luganske NarodneRepublike; u vreme serija uspešnih vojnih borbi, one su zaustavljene pod pritiskom vlasti u Rusiji. Tada su se oružane snage potlačenih masa Donbasa bojale ne samo ukrajinske buržoazije, već i čitave imperijalističke reakcije na sukobe, uključujući i ruski imperijalizam. Ruska buržoazija nije značajnije uticala u pomoći iz svog finansijskog sistema za nezavisnost Donjecke Republike; nije pomogla u obnovama fabrika, rudnika i nacionalnog ekonomskog sistema uopšte.

Od 1. oktobra 2014. direktne investicije vodećih zemalja Evropske Unije zauzele su prvo mesto velikom razlikom na listi investitora u Ukrajini, izuzimajući ofšhor regione, Rusija je na drugom mestu a SAD na trećem (direktne investicije iz SAD­a su direktno proporcionalne sa investicijama u Poljskoj). Ovim možemo zaključiti da je kapital zemalja Evropske Unije zainteresovan za očuvanje i stabilnost svoje pozicije u Ukrajini i ojačanje političkog uticaja. Zato ni EU nije zainteresovana za postojanje širokog vojnog konflikta na teritoriji Ukrajine.

SAD imperijalizam u ovom trenutku je zainteresovan za maksimalno oslabljenje konkurencije, na prvom mestu Rusije, ne samo u Ukrajini već i širom Evrope. Zato SAD želi da oslabi odnose između EU i Rusije i nagovori ih da se bore međusobno, posebno u Ukrajini i na graničnim područjima. Zato se fabrikuje ratna histerija u Ukrajini i obnavljaju vojni sukobi u Donbasu.

Ukrajinski Majdan, pod parolom borbe protiv oliarhije je zasnovan na narodnom nezadovoljstvu tadašnjim režimom, zbacivši pro­ruski režim Janukoviča. Za vreme državnog udara u Ukrajini u februaru 2014., članice EU i njihovi izaslanici bili su posebno aktivni u davanju podrške. To je bilo u interesu EU kapitala koji je težio da uspostavi pro­evropski režim u Ukrajini i znatno ojača svoju političku poziciju. Za vreme državnog udara, SAD imperijalizam je imao i svoju ulogu, ali manje od svojih EU saveznika, uvek pokušavajući da raspali vatru borbe. Cilj je bio naneti što veću štetu Rusiji, prevazilazeći ili potiskujući je sa trenutnih položaja sa najvećim mogućim gubicima, i kao drugo, da zauzme tržište Ukrajine sa najvećim pogodnostima, čak i po cenu da se potisnu EU saveznici.

Međutim, ruski imperijalizam je uzvratio udarac brzom aneksijom Krima i otvoreno podržao anti­majdanske proteste u Ukrajini. Aneksija Krima bila je snažan udarac za planove i interese SAD imperijalizma u borbi protiv ruskog rivala što je dalje zaoštrilo njihove odnose.

Kijevski Majdan je proglasio svoju lojalnost političkim principima EU buržoaske demokratije i zapadnim liberalno­buržoaskim vrednostima. Ovi slogani su bili dobro prihvaćeni sa željama i težnjama sintoburžoaskih slojeva u Ukrajini, posebno buržoaske inteligencije. Zato su sitnoburžoaski slojevi dobrovoljno formirali osnovu za Kijevski Majdan.

“Sitna buržoazija je “vođena pomamom” užasima kapitalizma je asocijalni fenomen koji je, poput anarhizma, karakterističan u svim kapitalističkim zemljama”

Lenjin

Međutim, samo jezgro Majdana su bili militanti koji su bili dobro obučeni, plaćeni i unapred naoružani. Ko je obučavao tu vojsku i u kom cilju? Oni su bili obučavani od strane Zapadnih organizatora Majdana na teritoriji zemalja centralne EU, posebno na teritorijama baltičkih zemalja i Poljske. Potreba za takvim pripremama došla je uglavnom iz straha da bi ukrajinske specijalne snage bile u mogućnosti da spreče državni udar.

Ovi militanti nisu bili ideološki opredeljeni. Među njima isticale su se pro­fašističke grupe koje su istrajno nametale masama fanatičku ideologiju ukrajinskog nacionalizma. Zašto su buržoaski organizatori ukrajinskog Majdana izabrali ideologiju podivljalog nacionalizma? U Ukrajini vodila seoštra borba između dva imperijalistička predatora, Rusije i SAD­a, koji su bili podržani od strane jedne ili druge ukrajinske grupe krupne buržoazije. Ukrajinski nacionalizam je omogućio političkim krugovima SAD­a, EU i Ukrajine da stvore propagandu u glavama ukrajinske javnosti o Rusiji kao prirodnom neprijatelju ukrajinskog naroda. Međutim, inicijatori i promoteri fašističke ideologije nisu uzeli u obzir posledice ove propagande na samu Ukrajinu, stvarajući antifašistički pokret i stvarni otpor u praksi pod internacionalnim sloganom “Fašizam neće proći!”. Zašto je značajan deo ukrajinske sitne buržoazije brzo usvojio tu pro­fašističku ideologiju, uključujući uzdizanje krvavih fašističkih dželata Bandere, Šuheviča i drugih na nivo nacionalnih heroja Ukrajine?

Nacionalistička ideologija je sitno buržoaskim masama Ukrajine bila privlačna zato što im je navodno dozvoljavala da podignu svoj materijalni status i ispune svoje uskoumne ambicije, ne samo od svog rada i svog društvenog značaja, već i na račun ugnjetenih drugih nacionalnosti. Nacionalni zanos ne dozvoljava ukrajinskoj javnosti da primeti da značajan deo populacije Donbasa i drugih oblasti čine građani Ukrajine, najviše ruske nacionalnosti i da će taj put nacionalnog prosperiteta neizbežno biti poliven krvlju i prekriven leševima sledbenika Bandere i Šuheviča.

Svejedno, opasnost od fašističkog puča u Ukrajini ne može bezuslovno odbačen. Na teriroriji Donbasa, oružje je bilo u rukama ugnjetenih masa koje uspešno odolevaju agresiji i od militantnih grupa nacionalista i od regularne ukrajinske vojske. Oružani otpor ovih masa i njihovi uspesi u borbi protiv ukrajinske armije uliva strah ne samo ukrajinskoj buržoaziji, već i buržoazije Rusije, Zapadne Evrope i SAD­a. Zato u slučaju pretnje da se borba za nacionalno oslobođenje pretvori u klasnu borbu, buržoazija može da iskoristi uspostavljanje fašističke diktature u Ukrajini, zasnovanoj na militantnim nacionalistima, jer je za buržoaziju klasni neprijatelj u obliku naoružanih obespravljenih masa daleko gori i opasniji od buržoaskih takmaca ili sukoba i problema među samom buržoazijom. Ne bi trebalo da zaboravimo iskustvo uspostavljanja fašističke diktature u Čileu.

Masovna uništenja spomenika Lenjina u Ukrajini nisu odražavala mržnju prema Rusima ili Rusiji. Devedesetih godina, ruska buržoazija je takođe skrnavila spomenike Lenjinu, Dzeržinskom i drugim legendarnim herojima proleteske revolucije 1917. Ovaj klasni vandalizam objašnjava se divljom mržnjom vladajuće buržoaske klase prema proleteskoj revoluciji i strahom od neizbežne diktature proletarijata – i u Ukrajini i u Rusiji. Tokom Drugog svetskog rata i ukrajinski i ruski narod branili su dostignuća proleteske revolucije i socijalističku otadžbinu od napada najreakcionarnijih snaga krupnog kapitala – fašističkih osvajača. Skrnavljenje slavne istorije Drugog sv. rata i spomenika herojima je posledica jasne divlje mržnje ukrajinske buržoazije i razjarene sitne buržoazije prema proleteskoj revoluciji.

Danas je antifašistički pokret u Ukrajini realnost, koji je nastao u Donbasu, Odesi i Krakovu, i širi se čitavom zemljom, mada sporo. Na taj način obespravljene mase se suprotstavljaju širenju fašizma. U prvim danima Majdana militantni nacionalisti sa svojom odlučnošću, organizacijom i istrajnošću, podstakli su stanovnike Ukrajine na uverenost u brzu pobedu. Sada pobeda Majdana deluje ispunjena i postaje stvarnost, ali se ispostavilo da su ideje i očekivanja bile samo laž – umesto uspona i napretka došao je kolaps ukrajinke valute, nagli porast troškova života, širenje razbojništa i bezakonje. U vladinim telima počinje jačanje stranog uticaja, koji je u suprotnosti sanacionalnim idejama; sva ukrajinska “oligarhija” je živa, zdrava, uspešna i “vlada” za sopstvene interese… Kao što je praksa pokazala, oružje koje je u rukama potlačenih masa Donbasa za sada nije pretnja buržoaziji Ukrajine, Rusij, SAD­a i drugih zemalja. Zašto je to tako? Do danas ruska buržoazija je vešto i uspešno poništavala svaku klasnu inicijativu od strane naoružanih radnika na području Donbasa. Ruska propaganda, kojoj su obespravljene mase Donbasa najpre verovale, preusmerava pažnju populacije na potrebu pregovora sa kijevskim buržoaskim agresorima, navodno kao jedini način da se spasi čitav narod Donbasa u trenutnoj situaciji, postavljajući se kao mirotvorac, skrećući pažnju obespravljenih masa od klasnih pitanja.

Naoružani militantni ukrajinski nacionalisti, koji se smatraju herojima i nadama Majdana, do sada su sebe u potpunosti omalovažili; pali su na nivo bandi plaćenih ubica, silovatelja, pljačkaša i dželata, ponavljajući sudbinu Bandere tokom Drugog sv. rata. Koji su drugi razlozi naterali ukrajinsku buržoaziju da tolerišu nacionalističke paravojne snage i da koriste njihove usluge? Prvo, težnje ruskog imperijalizma čiji je cilj da ponište svaku inicijativu radničke klase Donbasa mogu biti nepouzdane i kratkotrajne, dok će nasilni mir, nametnut uz učešće Rusije, ubrzati razvoj kasne svesti obespravljenih masa. U tom slučaju naoružane i sa borbenim iskustvom, obespravljene mase će predstavljati opasnost po buržoaziju. Da bi ih neutralizovali jedan mora da odugovlači sa primenom mirovnog sporazuma, a što paravojne nacionalističke snage mogu upotrebiti koje navodno nisu pod kontrolom vlasti u Kijevu. Drugo, pogoršanje socijalnoekonomske situacije u zemlji može ponovo izazvati novi masovni Majdan. U tom slučaju nacionalističke snage bi ponovo vodile proteste i skrenule nezadovoljstvo obespravljenih masa sa socijalne i kasne borbe ka borbi za interese buržoazije u sledećoj preraspodeli uticajnih sfera.

Treće, rastući antifašistički pokret koji se stvara od nižih slojeva može prerasti u klasnu borbu, baš zato što je fašizam proizvod i sluga krupnog kapitala. Zato će buržoazija tražiti način da zavede i neutralizuje takav pokret, kanališući ga protiv nacionalističkih partija i njihovih militantnih grupa, ali ne i protiv klasnih gospodara tih grupa. Četvrto, pogoršanje socijalnoekonomske situacije u zemlji i rastuća stopa nezaposlenosti samo će povećati obim borbe radnika za njihova osnovna prava. Za takvo brutalno suzbijanje radničkog pokreta potrebne su dobro obučene militantne grupe koje navodno nemaju povezanost sa postojećom buržoazijom, i koje navodno izvršavaju volju i brane interese samo oređenih kapitalista. Za takvu ulogu najpogodnije su nacionalističke militantne i ubilačke grupe poput “Ajdar”, “Dnepr” i “Istok” ukrajinskih “oligarha”. Itd.

“Drugovi, fašizam na vlasti je… otvorena teroristička diktatura najreakcionarnijih, najšovinističkijih, najimperijalističkijih elemenata finansijskog kapitala. Fašizam nije oblik vlasti vladajuće klase, niti vlast sitne buržoazije niti lumpen­proletarijata nad krupnim kapitalom. Fašizam je vlast samog krupnog kapitala. To je organizacija terorističkih osvetnika protiv radničke klase, revolucionarnih elemenata seljaka i poštene inteligencije. U spoljnoj politici fašizam je šovinizam u najgrubljem obliku, izazivajući zverku mržnju prema drugim narodima…”

“Razvitak fašizma i samo fašističke diktature, zauzima različite oblike u različitim zemljama, prema istorijskim, socijalno­ekonomskim uslovima, nacionalnim pitanjima i internacionalnoj poziciji u određenoj zemlji. U nekim zemljama, naročito tamo gde se fašizam nije proširio u masama i gde još uvek postoje unutrašnji sukobi među fašističkom buržoazijom, fašizam ne kreće u direktnu borbu za preuzimanje vlasti, već dozvoljava i drugim buržoaskim partijama, pačak i socijal­demokratama, da održe oređeni nivo legalnosti… Pre uspostavljanja fašističke diktature, buržoaska vlast uglavnom prolazi kroz brojne faze i usvaja mnoge reakcionarne mere koje direktno olakšavaju dolazak fašista na vlast. Svako ko se ne bori protiv reakcionarnih mera buržoazije i rastućeg fašizma u ovim početnim fazama nije u poziciji da spreči pobedu fašizma, već sasvim suprotno, olakšava tu pobedu”

Georgi Dimitrov, VII. kongres Kominterne, 1935

Posle puča u Ukrajini 2014. zemlju formalno održava buržoaski parlament. Međutim, Komunističkoj partiji Ukrajine (KPU) nije dozvoljeno da učestvuje u radu parlamenta, a kasnije je i stavljena pod zabranu organizovanja. Koji je glavni razlog za zabranu KPU? U svojoj osnovi KPU je revizionistička partija i nema mnogo zajedničkog sa komunizmom osim imena, što nije ništa posebno bitno. Poput Komunističke partije Ruske Federacije (KPRF), koja odražava interese buržoazije i zauzima njihove pozicije. Za razliku od KPRF­a sada, KPU se našla između sukoba dve grupe krupnog kapitala i bila je suvišna za obe strane. U takvoj situaciji, bila je beskorisna čak i kao bezuba opozicija buržoazije. To je bio glavni razlog za zabranu.

Posle puča u Ukrajini 2014. zemlju formalno održava buržoaski parlament. Međutim, Komunističkoj partiji Ukrajine (KPU) nije dozvoljeno da učestvuje u radu parlamenta, a kasnije je i stavljena pod zabranu organizovanja. Koji je glavni razlog za zabranu KPU? U svojoj osnovi KPU je revizionistička partija i nema mnogo zajedničkog sa komunizmom osim imena, što nije ništa posebno bitno. Poput Komunističke partije Ruske Federacije (KPRF), koja odražava interese buržoazije i zauzima njihove pozicije. Za razliku od KPRF­a sada, KPU se našla između sukoba dve grupe krupnog kapitala i bila je suvišna za obe strane. U takvoj situaciji, bila je beskorisna čak i kao bezuba opozicija buržoazije. To je bio glavni razlog za zabranu.

Zato moramo govoriti o mogućoj podršci Donbasu od strane internacionalnih progresivnih snaga. Ovo pre svega podrazumeva humanitarnu, finansijsku, diplomatsku i pomoć u informacijama, zbrinjavanje izbeglica, pomoć ranjenima i bolesnima, obnova fabrika, rudnika, javnih ustanova, stambenog prostora itd. Može se opravdati i slanje dobrovoljaca u Donbas, ali ne i zahtev da Rusija pošalje svoje trupe, kao što mnogi neodgovorni provokatori na to pozivaju. U ovom trenutku ulazak bilo koje regularne vojske neke od stranih sila na teritoriju Ukrajine i Donbasa može biti ozbiljna provokacija – takav potez bi možda pokrenuo i svetski rat. Zato vlasti u Kijevu u cilju stabilizacije političkog stanja na teritoriji Donbasa koriste svoju regularnu vojsku sa mnogim vrstama naoružanja, uključujući i vojne avione, moderno teško naoružanje (koje se ne koristi u ostalim oblastima zemlje) i grupe nacionalističkih bandi. Kijevska regularna armija i nacionalističke bande usmeravaju svoje napade na domove i javne ustanove, na fabrička postrojenja, uskraćujući radnicima mogućnost za miran rad i njhovim porodicama mogućnost bezbednog života. Žrtve njihove agresije su hiljade civila, uključujući i decu. Na okupiranim teritorijama kijevski agresori čine pljačku, nasilje nad civilima, ubistva, mučenja i drugo. Prema tome, otpor u Donbasu je direktno povezan sa kijevskom agresijom kao oružani odgovor u željida se odbrane njihove porodice, njihovi domovi i njihovo postojanje uopšte. Oni nisu niti imaju dugog načina.

Koji oblik društvenog uređenja je najpovoljniji za Donjecku Narodnu Republiku (DNR) i Lugansku Narodnu Republiku (LNR) – kao deo Ukrajine, kao deo Rusije ili nezavisne države?

Odgovor na to pitanje definitivno ne sme biti prepušten Rusiji, Zadadnoj Evropi, SAD­u ili Ukrajini. Stanovnici DNR i LNR su ostvarili svoju nezavisnost velikim žrtvama i sa oružjem u rukama. Zato o njihovoj daljoj sudbini samo oni imaju pravo da odlučuju. Ipak, pokušaćemo da procenimo ove tri opcije budućeg društvenog uređenja – u ovom trenutku nema drugih opcija u ovakvoj situaciji. U strukturi Ukrajine. DNR i LNR mogu se priključiti samo sa svojim posebnim statusom – federacija ili konfederacija. Međutim, sadašnji predsednik Ukrajine je zvanično izjavio kako vlasti neće dozvoliti federaciju na svojoj teritoriji. Prema tome ova opcija je jasno odbačena od strane Ukrajine. Ulazak DNR i LNR u structure Ukrajine pod drugim uslovima ne pruža garancije da državni teror, uključujući ubistva, pritvaranja ili deportaciju, neće biti prekinut i usmeren protiv stanovništva ovih republika pod optužbama za separatizam. Posebno naglašavamo velike količine prirodnog gasa koje se nalaze u ovim republikama. Tehnologija koja se danas koristi za vađenje gasa je opasna za prirodnu sredinu. Zato ne bi trebalo da bude ljudi na tim teritorijama. Prava na eksploataciju gasa u tom području otkupila je SAD zajedno sa svojim buržoaskim krugovima Ukrajine.

U trenutnoj situaciji DNR i LNR neće moći da postanu deo Rusije pod pod bilo kojim uslovima iz jednog razloga – Rusija se nije složila niti će se složiti da uključi ove teritorije u svoju državnu strukturu. Ona neće dalje narušavati svoje odnose sa SAD imperijalistima samo zbog nekog regionalnog konflikta. Zato ove države nemaju šansu da se oslone na model Krima.

DNR i LNR su ustvari već pobedile i proglasile svoju nezavisnost. Zato možemo govoriti samo o zvaničnom priznavanju nezavisnosti (poput Južne Osetije i Abhazije) ove dve države ili njihove federacije. U tom slučaju ove države će moći da dalje same odlučuju o svojoj sudbini. Ova opcija je jedina prihvatljiva za narod i već je izabrana i dobila legitimitet na referendum.

Da li je dogovor u Minsku februara 2015. izdaja Rusije i njenih odnosa prema DNR i LNR i diplomatski poraz u borbi protiv SAD imperijalizma na teritoriji Donbasa?

Braneći svoje interese na teritoriji Donbasa od pritisaka njihovih Zapadnih konkurenata, ruski imperijalisti su aktivno podržavali nezadovoljstvo naroda Donbasa sa rezultatima puča u Kijevu i odobrili formiranje narodne vojske u odbrani od nacionalističkih bandi. Kao i odgovor na upotrebu regularne vojske od strane vlasti u Kijevu protiv naroda Donbasa, sa podrškom iz vazduha i artiljerije na naselja i javne institucije. Tako su i otpočele velike vojne operacije na teritoriji Donbasa. Uspostavljajući liniju otpora prema agresorima, na teritoriji Donbasa održan je referendum na kome je željom većine stanovništva proglašena DNR i LNR, kao i organi vlasti. Inspirisani uspehom i nadom za pomoć od Rusije, narodna vojska je odbacila napade ukrajinske vojske i konačno prešla u kontranapad. Postojala je stalna pretnja od ponune u drugim delovima Ukrajine. Naravno, to je uzbunilo Zapadne i SAD imperijaliste i oni su pokrenuli progon ruskih imperijalista na međunarodnom nivou.

Međutim, posebna zabrinutost je strah svih ovih imperijalista, uključujući i Rusiju, da je značajan broj oružja sada bio u rukama radnika Donbasa i njihova uspešna borba protiv regularne vojske Ukrajine. To je nateralo imperijaliste ovih zemalja i buržoaziju Ukrajine da zajednički potraže rešenje na ovu klasnu pretnju. Ruski imperijalisti kojima se najviše verovalo od strane stanovništva Donbasa, preuzeli su inicijativu. Rusija je predložila nacrt dokumenta o rešenju, ustvari pri tome ometajući inicijativu narodnog pokreta i samih republika. Takozvani Dogovor u Minsku koji je odobren od strane lidera Rusije, Nemačke, Francuske i Ukrajine. Rukovodstvo DNR I LNR učestvovalo je samo kao deo radne grupe, navodno zbog njihovog nepriznavanja na međunarodnom nivou.

Da bi smo odgovorili na ova pitanja, moramo uzeti u obzir brojne bitne tačke Sporazuma iz Minska iz februara 2015.

Sporazum in Misnka ne dovodi u pitanje položaj Donbasa u strukturama Ukrajine, ne spominje se ni federalna struktura Ukrajine. Ovo odobrava nepriznavanje i eliminaciju DNR i LNR (pogledati tačke 1, 2, 4, 5, 9, 11, 12). U ovom dokumentu nema posebnog stava Rusije na pitanje sudbine republika, tačnije Rusija je bezuslovno podržala ovu odluku. Šta više, zvaničnici Rusije odbili su zahtev lidera DNR u proleće 2014. za pripajanje DNR i LNR u strukturu Ruske Federacije. Kao što se navodi u tački 11, reforma ustava mora se sprovoditi pod inicijativom vlasti u Kijevu i samo pod njihovom kontrolom. Učešće predstavnika Donbasa u takvoj reformi svedeno je na nivo savetnika. U tački 10, razoružanje svih ilegalnih grupa se odnosi u praksi samo na snage u Donbasu, pošto su naoružane grupe nacionalista već zvanično priznate i prema tome neće biti razoružane. Tačka 5 o pomilovanju i amnestiji pobunjenica i svih civila u Donbasu, koje vlasti u Kijevu nazivaju separatistima, navodi da autori Sporazuma, uključujući i Rusiju, smatraju borbe i civile Donbasa za kriminalce, iako su branili svoje domove od kijevskih agresora i nacionalističkih bandi po cenu svog života i moguće deportacije.

Nema sumnje da rat u Donbasu nisu rezultat revolucionarne situacije u regionu i da narodna vojska nije uzela oružje da se bori protiv klasnog neprijatelja. Rat u Donbasu je rezultat borbe različitih grupa krupnog kapitala za preraspodelu uticajnih sfera, kao i borba za odbranu od agresora kijevske buržoazije oružanim putem. Pod bilo kojom opcijom administrativnog uređenja DNR i LNR, ugnjetene mase Donbasa bi sigurno bile pod jakim uticajem neke od buržoazija, uključujući i svoju. Njihova borba sa klasnim neprijateljima je neizbežna u bliskoj budućnosti, kao i u bilo kom klasnom društvu, i zato radnici Donbasa moraju sačuvati oružje koje danas imaju u svojim rukama.

Tačke Sporazuma iz Minska dokazuju da ruska buržoazija ne samo da nije prihvatila ove republike u strukturu Ruske Federacije, već nije ni priznala njihovo postojanje. Ovim Sporazumom bezuslovno su predali herojski narod Donbasa nasilju kijevskih agresora i njihovih nacionalističkih bandi.

On pokazuje da ruski imperijalisti gube borbu za Donbas od SAD imperijalizma. Sa tavkim sporazumom i njihovim interesima u Donbasu, ruski kapital će morati da stvara nove sporazume sa vlastima u Kijevu, koji su opet više orijentisani prema Zapadu i naročito prema interesima SAD­a.

Mi ne savetujemo naivno poverenje u lepe reči ili tvrda obećanja bilo koje buržoazije ili njihovih slugu.

Mi ne savetujemo naivno poverenje u lepe reči ili tvrda obećanja bilo koje buržoazije ili njihovih slugu.Borba SAD imperijalista i ruskih imperijalista na teritoriji Ukrajine za preraspodelu uticajnih sfera, kao i drugih značajnih interesa, oslabio je obe suprotstavljene strane i potvrdio je pravilo o propadanju kapitalizma. A sve ovo u suštini upućuje na činjenicu da svet ulazi u eru ratova za nacionalno oslobođenje i proleterske revolucije. Proleteri bilo koje zemlje ne mogu stajati zajedno sa bilo kojim agresorom. Zato proleteri ne smeju podržati ni Rusiju ni SAD imperijalizam u konfliktu. Slabljenje sveta kapitala objektivno pomaže revolucionarni proletarijat. Zato u svakom događaju proleteri moraju proceniti situaciju sa trenutnih odnosa prema revolucionarnim ciljevima njihove borbe.

Jedna od velikih prednosti kijevskog Majdana je masovno učešće urbane sitne buržoazije u masama. Mnogi od njih su bili politički organizovani od strane njihovih partija koje su videle priliku za uspostavljanje buržoaske demokratije a protiv diktature buržoaske “oligarhije”. Međutim, radnici nisu učestvovali u Majdanu i nisu ga podržali. Zašto je tako bilo? Ukrajinski radnici nisu imali svoju klasnu političku avangardu, a njihovi sindikati su fokusirani na unutrašnje borbe. Pored svega zahtevi Majdana nisu imali ispunjenje klasnih interesa radnika, kod kojih se socijalni interesi radnika uglavnom rešavaju na nivou preduzeća ili profesije. Pa ipak, mi pozivamo na upotrebu bilo kog budućeg Majdana za revolucionarnu agitaciju ali bez podrške bilo koje od buržoaskih grupa.

Još jedna karakteristika kijevskog Majdana je da je samo jezgro bilo sačinjeno od dobro obučenih buržoaskih militanata. Velika većina ovih militanata promovisala je ideologiju Bandere, a to je fašizam. Takav nastup dao je kao rezultat pojavu antifašističkih pokreta na celoj teritoriji Ukrajine pod sloganom “Fašizam neće proći!”. Organizovani radnici Ukrajine učestvovali su u antifašističkim porketima i nisu prihvatili da borba sindikata ostane usko vezana samo na rezolucijama o njihovim lokalnim unutrašnjim problemima, iako još nisu imali svoju politički avangardu. Mi pozdravljamo ukrajinske antifašiste i slogan “Fašizam neće proći!”, međutim skrećemo pažnju na učešće buržoazije u pokretu i njihovog pokušaja da antifašističku borbu okrene u smeru borbe protiv nacionalističkih partija i njihovim militanata, a ne protiv klasnog neprijatelja i gospodara tih nacionalista – finansijske “oligarhije”. Taj pravac borbe je slepa ulica. Pozivamo sa pažnjom na ove činjenice i da se njihova borba fokusira na klasna pitanja, uključujući i antifašističku agitaciju, posebno u preduzećima, ojačavajući svoje položaje i izlažući demagogiju i trikove buržoazije.

Rat u Donbasu je jasno rezultat borbe imperijalista Rusije i SAD­a za preraspodelu sfera uticaja kao i interese svojih klasa. Međutim, u ovom sukobu sa jedne strane je većina stanovništva Donbasa, a sa druge regularna vojska Ukrajine i nacionalističke snage. Stanovništvo Donbasa je nevoljno zaštićeno interesima ruskog imperijalizma i povezanih krugova buržoazije u Ukrajini. Regularna vojska i grupe nacionalista vode otvorenu borbu za interese USA i zapadnog imperijalizma i povezanih krugova buržoazije u Ukrajini. Stanovništvo Donbasa nije homogeno u svojim socijalnim i klasnim podelama. Krugovi buržoazije DNR i LNR se međusobno bore za svoje sebične interese kao i za interese ruskog imperijalizma, i narodna vojska je bila primorana da se naoruža u cilju svoje zaštite, njihovih porodica, kuća i radnih mesta od kijevskih agresora. Zato je borba pobunjenica odbrambena i opravdana. Ali ovi borci ne smeju zaboraviti da je svaka buržoazija korumpirana i sposobna da izneveri.

Pozivamo sve progresivne snage i organizacije radnika sveta za punu podršku oružanoj borbi stanovnika DNR i LNR protiv kijevskih agresora i pro­fašističkih bandi nacionalista.

Pozivamo sve progresivne snage i proletere sveta da razoktriju izdajničku suštinu takozvanig Sporazuma iz Minska februara 2015. prema interesima obespravljenih masa DNR i LNR i označe ruski imperijalizam kao sramni za izdaju obespravljenih masa imperijalistima SAD­a, Nemačke, Francuske i reakcionarnim buržoaskim vlastima Ukrajine za nastavak njihove agresije na Donbas, za masovno ubijanje civila, razaranje gradova i kuća, za mučenje i zlostavljanje zatvorenia i civila, itd.

U ovom tekstu postavili smo zadatak da fundamentalno procenimo trenutnu političku situaciju u Ukrajini i da prikažemo klasnu poziciju na neka od specifičnih pitanja, uključujući i aneksiju Krima od strane Rusije i agresiju vlasti u Kijevu protiv Donbasa. Nismo detaljno analizirali radnički pokret u Ukrajini, ali je važno napomenuti da radnička klasa Ukrajine još uvek nema svoju političku avangadu i da je nivo organizacije još uvek na radničkim sindikatima koji deluju unutar buržoaskih zakona i nisu u mogućnosti da se izbore za socijalna pitanja bez prelaska u revolucionarnu klasnu borbu. Radnički pokret u Rusiji danas nema puno razlika u klasnom smislu od radničkog pokreta u Ukrajini. Zato radnička klasa Rusije nije bila u mogućnosti da ispuni svoju internacionalnu dužnost i stane u odbranu obespravljenih masa Ukrajine.

http://red­kommuna.narod.ru/pgazeta/en/about.htm

proletarskaya.gazeta.leningrad@gmail.com

Ako je išta pogubno za pojedinca, grupu, narod, to je zabijanje glave u pijesak i ne suočavanje sa onim što mu se tako jasno predstavlja pred očima. Već je otrcana ona anegdota o njemačkom malograđaninu, socijaldemokrati koga nije interesovalo što su fašisti protiv Jevreja jer je on bio protiv njih, pa komunista i ostalih, dok nisu došli po njega. Tako smo i danas svjedoci zabijanja glave u pijesak pred prostom činjenicom da svijet ide u susret toj novoj katastrofi.

Da bi mogli donijeti trezvene odluke ne možemo se služiti emocijama, našim željama, šta nam mediji serviraju, već na osnovu činjenica, golih činjenica i racionalne analize društvenih procesa.

Ajmo redom da pokušamo jednu analizu, ako je valjana.

Da li je kapitalizam u stalnoj krizi već deceniju, po priznanju svih predstavnika tog svijeta? Odgovor od njih samih je – da.

Da li se toj krizi ne nazire kraj i da li se ona produbljuje? Odgovor od tih predstavnika kapitalističkog svijeta je – da.

Da li je to uzrokovano stalnim potresima na finansijskim berzama, ubrzanoj trci u naoružavanju, pravljenju stalnih i privremenih saveza među imperijalističkim zemljama sa stalnim i naglim obrtima? Odgovor je – da.

Da li imamo sve veći pokret masa koji bježi iz svojih zemalja, kao posledice ratnih sukoba i potrebe da se preživi? Odgovor je – da.

Da li imamo naglu ubrzanu militarizaciju u svim državama i jačanje fašizma? Odgovor je naravno – da.

Da li se stalno uskraćuju radnička prava, jača ekspolatacija i opšta diktatura kapitala? Odgovor je – da!!!

Na osnovu gore izrečenog i svih ovih “da”, zaključujemo da su u svijetu narasle sve protivrječnosti i tog svijeta i da on ulazi u fazu podizanja sukoba ili uvod u jedan opšti sukob.

Da li uopšte ima neke šanse protiv svih ovih “da”. Odgovor je takođe – da, kako u svjetskim okvirima tako i ovdje na Balkanu.

Mase u svjetskim okvirima ne stoje toliko loše kako ih predstavlja ovaj svijet diktature kapitala, niti su imperijalisti globalni predatori, koji pokušavaju stvoriti novi svijet po svojim koncepcijama, toliko moćni. Upravo na toj predstavi o njihovoj neograničenoj moći oni uspjevaju da ostvaruju svoje trenutne ciljeve.

Balkanske mase su već uvučene u imperijalna nadmetanja i mogu biti inicijalna kapisla za sukobe većih imeprijalnih sila. Da li je opšte moguće pokvariti računicu imperijalnim silama?

Odgovor je – da, moguće je!

Moraju se konačno izvući te mase ispod tog nacionalnoga šinjela, i nastojati da im se predoči daće biti gubitnici ma na čijoj strani se priklonili. Mora se ponuditi i alternativa, a ona je jedina, ma kako bježali od nje – Balkanski pokret otpora. Pokret, koji će znati da svojom silom, mobilizacijom masa ne dozvoli jednom odlazećem svijetu da ih uvuče u globalni sukob, gde bi stradala skoro cjelokupna populacija.

Naš cilj je da se odupremo uvlačenju balkanskih masa u novu klanicu, odnosno da pomognemo novom svijetu da odnese prevagu nad prošlošću, i da spriječimo da budućnost bude pravljena po zamisli globalnih predatora.

Svijet je vrlo blizu lancu velikih socijalnih revolucija ili opštem svjetskom ratu. Svako treba da uzme svoju pušku i svrsta se u svoju vojsku.

Naš cilj je Balkanski pokret otpora, internacionalan, sastavljen od svih predstavnika balkanskih naroda i nadasve okrenut ka rušenju diktature kapitala, u savezništvu sa revolucionarima i potlačenim narodima svijeta.

Mir među narodima – rat među klasama!
Balkanskim pokretom otpora!

Zakon centralizacije i koncentracije kapitala u što manjem broju ruku se ispoljava u zastrašujućoj formi. Kapital se koncentrisao da li u 350 najmoćnijih pоrodica ili 170 najmoćnijih multinacionalnih kompanija, manje ili više, svejedno je. Postavlja se samo jedno pitanje – šta ti subjekti koji posjeduju i upravljaju tim kapitalom žele postići – koji su njihovi ciljevi? Dosadašnje istorijsko iskustvo nam govori da je taj njihоv projekаt zastrašujući. Osjećamo to „konačno rješenje“, i plašimo ga se. No, isto tako znamo da pоstoje i istorijski procesi koji su se uvijek smijali u lice svim tim „moćnicima“ i činili ih tragikomičnim baš u toj konačnosti.

Znamo i to, istorija nas ponovo uču, da na njihovu sveopštu bezosjećajnost treba odgovoriti bezosjećajnosti te većine prema toj šačici otuđenih i bezobzirnih egocentričnih gadova. I to je jedino rješenje i izlaz. Savremeni globalni predataori su se potpuno odvojili od ovog svijeta. I to nije čak glavni problem, problem je nastao što oni misle da mogu sa te distance upravljati tim svijetom i to je ujedno i opasnost za opstanak čovječanstva, jer posjeduju nevjerovatnu moć – moć kao niko do sada u istoriji.

Globalni predatori su uspjeli da potčine u suštini sve manje nacionalne države. I bit savremenog svjetskog problema je i ta suprotnost između zamišljenih ciljeva globalnih predatora i interesa imperijalnih sila poput Rusije, Kine, SAD, EU, kao i regionalnih sila poput Irana, Indije, Japana, Turske, koje u sebi sadrže još to nacionalno, državotvorno, teritorijalno… Njihov cilj je jasan – uništiti ili učiniti potpuno zavisnim sve te imperijalne države kao što su učinili zavisnim sve te male države putem dužničkog ropstva. Njima treba svijet bez svih tih država. Njima trebaju samo oni i samo njihov poredak.

No, šta je to što se „smije u lice“ tim svjetskim moćnicima, a koji u svojoj osionosti nikako ne poimanju. To je njihovo „istorijsko prokletstvo“ kao i svih prethodnih otuđenih elita. Ne mogu da prihvate da nadolazeće nije samo po njihovoj zamisli, već da sadrži i suprotnosti – nosi sa sobom svijet bez njihovog profita, kamata, njihovih banaka, oružja, sile poretka, privatne svojina, vertikale, nadasve njihove vertikale…

Ne treba imati iluzije, obračun pobunjenih masa i otuđenih moćnika će biti sve oštriji i krvaviji. Ne radi se tu o uništenju par hiljada – „šačice“ štetočina, već se radi o tektonskim društvenim promjenama i uništenju temelja na kojima je postojala civilizacija nekoliko hiljada godina. Strahovito ubrzanje razvoja nauke i tehnike čini nam tu uslugu da završetak tog civilizacijskog preloma nam ubrzano juri u susret.

Koja je uloga Balkana i Balkanskog pokreta otpora u tom nadolazećem prelomu?

Balkan za te globalne predatore je jedna od mnogih zanemarljivih tačka, ali koja može imati značaj zbog suprotnosti između samih globalnih preodatora ali i samih najmoćnijih imperijalista koji se sučeljavaju u toj tački. Svjedoci smo da za Balkan traje nadmetanje zapadnog imperijalizima i ruskog imperijalizma, turskog lokalimperijlaizma, kao i odlučno nastojane kineskog imperijalizma da se ukloni između tih suprotnosti i tu pokaze svoju nadmoć.

U balkanskim državama su formalno na vlasti poslušnici spram transmisja svjetskih predatora, poput Svjetske banke, MMF­a, koji ih drže u potpunoj u zavisnosti i dužničkom ropstvu. Političari balkanskih država su u stvari sitni činovnici i sluge tih moćnika, sitan potrčko, koje treba staviti tamo gdje im je i mjesto, bez ikakvog sentimenta i po zasluzi.

No, na Balkanu već u svijesti masa postoji taj Balkanski pokret otpora, i on se počinje polako pokazivati i u praksi u stotinama tih još nepoveznih „pobuna“. Pokret se stvara na suprotnosti međunacionalne mržnje i ratova koje su balkanske mase osjetile na svojoj koži. On se stvara i na suprotnosti permanentnog siromašenja i ekplotaciji tih masa i sve bezobzirnijeg nastupanja nove kapitalističke klase.

Znači, balkanske mase žele zajednišvo koje je sama suština tog pokreta, ali su mase i usplašene tim sve većim regionalnim i opštim sukobima, tim nadolazećim zlom, pa spas još vide i u grupisanju ispod šinjela svog naciona. No, to zajedništvo žele i globalni predatori pod čizmom njihovih izvršitelja na terenu. I oni žele „zajedništvo“ u vidu pokornog, bezličnog stada balkanskih masa. I upravo je tu problem i ta dijalektička suprotnost, što Balkanski pokret otpora sa svojim idejama nadilazi i suprotstavlja se ne samo toj nametnutoj diktaturi kapitala, imperijalističkom ropstvu, nego i konceptu svijeta tih predatora. Nadilazi se to „zajedništvo“, taj novi fašizam balkanskih naroda pod čizmom NATO okupatora i svih tih banaka. Time će Balkanski pokret otpora već sada kupiti ulaznicu za buduće etiketiranje kao novog terorističkog pokreta.

Da, mi želimo biti teroristi za te marionete globalnog kapitala i globalnih predaora. Da, mi želimo se stopiti i sa tim obespravljenim balkanskim masama. Da mi želimo da u svojim redovima budu svi ti nezadovoljni koji su protiv diktrure kapitala i koji osjećaju tu diktaturu na svojoj koži. Da, mi želimo da budemo dio narastajućeg revolucionarnog pokreta koji vodi borbu za uništenje svijeta diktature kapitala i njegovih novih formi fašizma.

Smrt globalnim predatorima i njihovim slugama!
Balkanskim pokretom otpora!