Stavovi

Eskalacija sukoba na Kosovu još jedna je potvrda da su nacionalizam i nacionalisti zlo koje nanosi patnju i stradanje ne samo tudeg naroda, vec su prepreka i za sopstveni narod da dode do svoje slobode i prosperiteta. Albanski narod na Kosovu je, posle stradanja koje ?? trpeo od režima u Beogradu, došao u priliku da se u potpunosti oslobodi od vlasti Beograda. Medutim, to oslobodenje ne može da se postigne kroz sukobe sa srpskim narodom koji živi na Kosovu, vec prvenstveno nastojanjem da se zajednicki sa srpskim narodom izgradi slobodno i prosperitetno Kosovo.

Politika Beograda, bez obzira ko se nalazio na vlasti, imala je i ima krajnje reakcionarni i kolonijalni odnos prema Kosovu, koje tretira kao svoju provinciju kojom se upravlja iz Beograda i gde se Albanci doživljavaju kao neprijateljski narod i narod drugog reda. I posle ulaska NATO snaga na Kosovo, režim u Beogradu je nastajao da pitanje nezavisnosti Kosova odlaže što duže i da koristi suprotnosti medu imperijalistima kako bi vremenom Kosovo povratio pod svoju upravu. Preko svojih emisara u kosovskom parlamentu, dejstvom tajne službe, sprecavanjem stvaranja jedinstvenog grada Kosovske Mitrovice, i zalaganjem za kantonizaciju Kosova, Beograd u stvari pokušava da spreci da Kosovo postane nezavisno.

Albanski pokret je, posle odricanja od ideološke osnove na kojoj je iznikao, i posle primoranosti da zatraži pomoc od NATO snaga, svoju “slobodu” skupo platio, zamenjujuci cizmu Beograda cizmom imperijalista. Albanski pokret se nalazi na prekretnici, na kojoj progresivne snage u njemu svoju borbu moraju podici na viši nivo, ili ce završiti kao i velikosrpski nacionalisti, odnosno kao šovinisti i sluge imperijalista.

Srpski narod na Kosovu doveden je u situaciju da je izložen neprijateljstvu albanskog naroda. Ovo nije samo naslede istorijske prošlosti, u kojoj je srpski narod na Kosovu bio u službi kolonijalne politike Beograda prema Kosovu, vec i posledica nepostojanja progresivnih snaga u srpskom narodu na Kosovu koje bi izgradile drugaciji odnos prema albanskom narodu i svojoj ulozi u stvaranju slobodnog i demokratskog Kosova. Srpski narod na Kosovu predvode reakcionarne snage sa pozicija velikosrpskog nacionalizma i u službi su vlasti iz Beograda. Pred srpskim narodom na Kosovu stoji istorijski zadatak da odbaci kolonijalnu politiku Srbije prema Kosovu i porazi one snage na Kosovu koje služe reakcionarnim režimima u Beogradu. Za ovu istorijsku ulogu srpkog naroda na Kosovu neophodna je puna pomoc progeresivnih snaga u albanskom pokretu.

U sadašnjem momentu režim u Beogradu dogadaje na Kosovu koristi da bi ucvrstio unitaristicki projekat, mobilisao narod na jedinstvenoj “patriotskoj” platformi i još više se dodvorio imperijalistima, potvrdujuci se kao njihov verni saveznik.

SAD nece dozvoliti da izgube vodecu ulogu u kreiranju politike na Balkanu, pa ce preko ukljucivanja Srbije i Crne Gore u službu NATO­a onemoguciti da Beograd izmakne kontroli ipadne pod uticaj Rusije, ili da Evropska Unija ugrozi uticaj SAD na Balkanu. Istovremeno ce SAD nastojati da i dalje kontrolišu albanski pokret radi ostvarivanja svojih širih ciljeva, i težice da u njemu potisnu svaku pojavu antiamerickog militantnog islamizma, ili revolucionarnog internacionalizma.

Trenutni sukobi na Kosovu su, pored štete koju su naneli borbi albanskog naroda, pokazali i da režim u Beogradu posle pretrpljenog poraza ponovo intenzivira svoje aspiracije u odnosu na Kosovo, da dolazi do podela u albanskom pokretu, i da sve više izbijaju suprotnosti izmedu albanskog pokreta i snaga imperijalista na Kosovu.

Partija rada se zalaže da Kosovo pripada onim narodima koji na njemu žive. Partija rada se zalaže da ti narodi dodu do svoje slobode. A slobode ne može biti tamo gde je radnicka klasa obespravljena i gde nacionalizam služi kao orude za suzbijanje borbe za osnovna socijalna prava. Borba albanskog naroda protiv politike Beograda mora prerasti u borbu protiv prisustva imperijalista na Balkanu i protiv samih kosovskih kapitalista. Za taj istorijski zadatak je potrebno da progresivni deo albanskog pokreta gradi spone sa progresivnim delom srpskog naroda na Kosovu. I ne samo na Kosovu, vec sa narodima celog Balkana.

Za poraz nacionalizma u Srbiji i na Kosovu!
Za slobodu naroda Kosova!
Za zajednicku borbu protiv imperijalista i i njihovih sluga na Balkanu!

U Srbiji se 28. decembra 2003. održavaju parlamentarni izbori. Ta činjenica, međutim, ima relativno mali politički značaj. Preraspodela skupštinskih mandata posle izbora neće dovesti do otvaranja suštinski nove perspektive kakva je zemlji danas potrebna. Političke opcije zastupljene na ovim izborima narodnim masama, a radničkoj klasi pogotovo, ne nude nikakav izbor.

Po svom odnosu prema pljačkaškoj realnosti privatizacije i mafijaškom cementiranju kapitalističkog poretka, stranke i koalicije koje će biti zastupljene na izborima gotovo se uopšte ne razlikuju. Šareno društvo opozicionih i kvazi­opozicionih snaga suprotstavlja se »reformskom kursu« režimske klike demagoškim zalaganjem za reviziju najsumnjivijih ugovora o prodaji preduzeća i insistiranjem na »poštenoj privatizaciji«. Smešna obećanja učesnika izborne trke o otvaranju stotina hiljada novih radnih mesta krajnje su uvredljiva za radništvo dovedeno do očajanja padom proizvodnje i masovnim otpuštanjima s posla. Pričanje bajki o nekakvom povratku selu takođe ukazuje na potpuno odsustvo ideje o izlasku iz bede i nepostojanje vizije privrednog razvoja kod snaga na srpskoj političkoj sceni.

Osokoljene brojem glasova koji je na neuspelim predsedničkim izborima dobio kandidat Tomislav Nikolić, kao i skorašnjim izbornim uspehom HDZ u Hrvatskoj, snage velikosrpskog nacionalizma pokušavaju da nametnu dominantni ton tekućoj predizbornoj kampanji. U tom smislu je razumljivo igranje na kartu simpatije prema ratnim zločincima (kod SRS, kod SPS i kod Liberala Srbije), kao i povampirenje četničko­monarhističkog folklora (SPO i NS, DHSS). Ovakav politički nastup prepoznatljiv je kao ključni element strategije mafijaške buržoazije u blokiranju moguće artikulacije interesa obespravljenog i bez perspektive ostavljenog radništva.

Posle izbora je realno očekivati formiranje koalicione vlade koja će, u glavnim crtama, nastaviti da vodi politiku rasprodaje društvenog bogatstva i liberalizacije tržišta, dirigovanu od strane imperijalističkih nalogodavaca. U svakom slučaju, nastaviće se i ulazak u različite aranžmane s NATO paktom. S druge strane, radiće se na podsticanju nacionalističkih zahteva i osnaživanju nacionalne netrpeljivosti prema narodima na prostoru bivše Jugoslavije.

Partija rada smatra da radnička klasa na ovom izborima nema koga da podrži. Zato je potrebno da radnici sami preuzmu svoju sudbinu u svoje ruke, da formiraju organizacije koje će se boriti za očuvanje ostataka socijalnih tekovina, i koje će udariti temelje za organizovanje vlasti radničke klase. Nijedna od partija koje izlaze na izbore im to ne nudi, jer se sve zalažu za privatizaciju i komercijalizaciju svega, računajuci i školstvo i zdravstvo, uz polukolonijalni odnos prema svetskim silama. Narodne mase u Srbiji ne mogu da očekuju nikakvu zaštitu od parlamentarnih zastupnika i drugih državnih organa, što znači da je sazrelo vreme za odbacivanje zamki parlamentarizma. Da bi zaštitile svoja osnovna prava – na rad, na školovanje, na život uopšte, narodne mase moraće da razviju radikalne oblike vanparlamentarne političke borbe. Partija rada smatra da takva borba radničke klase nema alternativu.

U Srbiji počinje primena novog Zakona o radu. Dogadjaji koji su pratili njegovo donošenje pokazali su da u Srbiji ne postoji pravi radnički i borbeni sindikat.

Ove koji danas postoje opterećuje kompromitujuća prošlost i zavisnost od državnog sistema, kao i pogrešna, antiklasna orjentacija. Od održavanja sistema, kao u prošlosti, tako i danas, uz zamenu jednog sindikata drugim, do zalaganja za poštenu privatizaciju i negiranje klasne borbe i klasa uopšte, objavljujući postojanje nekakvog sveta rada.

Nemoć i kapitulacija sindikata se najbolje primećuju sada – masovna otpuštanja počinju, radnici su isterani na ulice i gurnuti u još veću bedu, a štrajkova i istinske borbe sindikata za radnike nema. Posle ratova i pljačke bivšeg režima, dolazi nova vladajuća elita koja nemilosrdno uništava osnovna radnička prava, ostavljajući radnicima samo jalovu nadu da će jednom živeti bolje.

Sindikati su sada deo tog sistema. Oni svojim delovanjem samo utiru put svim akcijama režima za uspostavljanje novih klasnih odnosa, podržavajući iluziju o neophodnosti privatizacije.

Partija rada poziva radnike da biraju najborbenije iz svojih redova za svoje predstavnike u sindikatima – one koji će znati kakva teba da bude prava uloga sindikata i da tako preuzimaju vodjstvo od sadašnjih korumpriranih i kapitulanstkih vrhova sindikata.

ZA KLASNU BORBU!

Talas protesta u Srbiji povodom usvajanja zakonu o radu pokazali su svu nemoć radništva da se ozbiljnije suprotstave daljem uskraćivanju radničkih prava.

Ako se uzme u obzir da su u bivšoj Jugoslaviji radnici samo formalno imali vlast nad sredstvima za proizvodnju, i da je radništvo tokom protekle decenije, dodatno gubeći klasni osećaj, bilo pod velikim uticajem nacionalizma, onda je jasno zašto je njihova organizovanost i borbenost na tako niskom nivou. Tome još više ide u prilog i činjenica da su sadašnji sindikati, ne samo spremni na kompromise sa vlastima, nego su i instruirani od pojedinih političkih struktura i kao pioni se koriste u međusobnoj borbi za vlast u Srbiji. Da je to tako potvrđuje i njihova “revolucionarnost” u pojedinim trenucima, dok bi u drugim ispoljili potpunu nezainteresovanost i pomirljiv stav kao što je to u slučaju privatizacije, denacionalizacije, neokolonijalnih integracija i uvođenju nizu novih zakona koji su direktno suprotstavljeni interesima radnika. Nedostatak jake partije koja će se odlučno boriti za interese radništva, još više upotpunjuje tu sliku. Jednostavno, mafijaški kapital u Srbiji trenutno nema ozbiljnijeg otpora za uspostavljanje odnosa po njihovoj meri, odnosno po diktatu multinacionalnog kapitala. Problem je jedino u tome koje će političke snage u Srbiji dobiti naklonost tog kapitala – Đinđić, Koštunica ili neko treći.

Zaklinjanje tzv. reformista da će voditi računa o socijalnim pravima stanovništva i da će se u Srbiji uspostaviti socijalni dijalog su obične laži, kao što su to bili i razni Miloševićevi megalomanski projekti. Realnost je mnogo surovija nego što nam je predstavljaju ovi predstavnici virtualnog sveta. Oni, koji za godinu dana nisu uspeli da sruše strukture starog režima i napuste temeljne principe njegove politike, neće moći da Srbiju izbave iz sadašnjeg stanja. Ono za šta su sposobni ovi nezajažljivi utemeljivači novih klasnih odnosa i legalizatori mafijaša u biznis elitu je verna služba interesima multinacionalnog kapitala. I uskoro će oni biti spremni da gaze preko leševa, čekajući koske sa bogate trpeze svetskih razbojnika i pljačkaša. Oni su za to plaćeni, i oni su već danas etablirani u novu buržoasku klasu.

Sve priče o evropeizaciji Srbije i visokom standardu su nerealne. Ne samo zbog nesposobnosti tzv. reformista da društvo demokratizuju i omoguće ekonomski prosperitet, već prvenstveno zbog celokupnog sklopa političkih i ekonomskih odnosa na globalnom planu, a čija refleksija je odlučujuća za razvoj ne samo jedne zemlje, već i celog regiona. Najnoviji ratni pohod svetskog sistema imperijalizma je tek na svom početku. Velike su iluzije da će, nezavisno od ovog sukoba, Srbija i celi Balkan mirno se ekonomski razvijati. Protektorat, neokolonijalni status, uključivanje u vojni pohod imperijalista i permanentno siromašenje najširih masa, trenutna je sudbina balkanskih naroda.

Socijalni bunt, antiglobalizacijski protesti, antiratne demonstracije su sredstva koje treba koristiti da bi se stiglo na pravi put za izlaz iz zatvorenog kruga jednoumlja koji se pokušava silom nametnuti čovečanstvu.

Partija rada osudjuje stradanje nevinih žrtava u napadu na Svetski trgovinski centar i Pentagon. Medjutim, napadi na ove objekte u Nju Jorku i Vašingtonu jesu samo odgovor na državni i globalni terorizam SAD. Takodje osudjujemo licemerno moralisanje organizacija i pojedinaca koji do sada nisu podizali svoj glas protiv terorizma SAD, ali i likovanje nacionalista – šovinista zbog žrtava.

Napad na zgrade u Nju Jorku i Vašingtonu daju alibi ratnom lobiju u SAD da otpočnu definitivne pripreme za rat i premeštanje trupa u Aziju. Uvod u ekonomsku krizu, koji je bio očigledan, za vodeću imperijalističku silu, uvek predstavlja pripreme za novi rat, koji ovoga puta može poprimiti ogromne razmere. Osudjujemo zloupotrebu jedne tragedije za stvaranje novih ogromnih civilnih žrtava i otpočinjanje novog rata. Taj rat, izmedju ostalog treba Sjedinjenim američkim državama da donese nove strateške položaje i da njihovu armiju približi Kini i mekom trbuhu Rusije.

Partija rada se protivi otpočinjanju nove vojne intervencije koja, na duže staze, može biti povod za novi ratni sukob znatno većih razmera. Ipak ovakvo ponašanje najmoćnije zemlje i njenih satelita ukazuje na stupanj ugroženosti od nastupajuće krize. Sada se nalazimo na tački kada je imperijalizam najranjiviji i najagresivniji od trenutka kada je došlo do raspada SSSR­a.

Neotudjivo je pravo naroda arapskog i muslimanskog sveta da raspolažu svojim prirodnim bogatstvima i zato Partija rada podržava borbu ovih naroda da sruše svoje marionetske režime i da se jedinstveno odupru globalnom sistemu imperijallizma. Žrtve u ovom sukobu će, neminovno, biti velike, ali ujedinjeni narod niko ne može pobediti, čak i ukoliko se radi o najvećoj vojnoj sili u istoriji.

Najnovije nastojanje tzv. dempkratsle opozicije da sruši režim u Srbiji ponovo potvrdjuje da je ova “opozicija” za diktaturu bila i najbolji branilac od promena.

Počivajući, Kao i sam režim, na nacionalizmu, “opozicija” nikad nije stvarno želela da se obračuna sa nacionalizmom u sopstvenim redovima, a to je osnovni preduslov za uspošno iznodjenje demolratsle revp;icoke i Srbiji. U Srbiji niko nema pravo da sebe naziva opozicionarom ako nije ušao u odlučni obračun sa nacionalizmom.

Spremnost “opozicije” na kompromise i razne dogovore sa režimom, kao i očekovanje da ih drugi dovedu i ustoliče na vlasti, bio je i ostao krajnje domet njenog delovanja. I umesto da kod naroda razbiju strah od režima, ona je svojim kukavičlukom još više poječavaala taj sreah, a time apatiju i nevericu da se išta može promeniti.

Režim u Srbiji je u paničnom strahu, ne od ovakve “opozicije”, vec zbog jačine okruženja i stanja u kome se nalazi. Uostalom, zavodjenje još žešće diktature je i jedini preostali potez režimu. I što je kraj bliži, nastup režima je sve beskrupolulozniji, krug protivnika još širi, a samoveličanje karikaturalno i van svake realnosti.

Istovremeno, režimu je jasno da će sadašnje stanje vrlo brzo proizvesti mnogo radikalniju opoziciju, koja neće prihvatati nikakve komompromise i koja će mu predstavljati istinsku opasnost.

Ogromna većina nemačkog naroda klicala je Hitleru dok su njegove fašističke horde gazile ostale naroke po Evropi. Ogromna većina srpskog naroda klicala je Miloševiću dok je njegova soldateska vršila zločine nad ostalim narodima Jugoslavije. Nemci su posle Hitlera nazivali ludakom. Za Partiju rada nije bitno kako će narod Srbije posle nazivati Miloševića. Za nju je bitno da u Srbiji ojačaju snage koje če srušiti diktaturu i zaustaviti dalje propadanje naroda.

Partija rada poziva narod u Srbiji na stalni otpor diktatoru, nacionalistima i mafiji, radi sprečavanja još jednog krvavog pira, a koji bi ovaj put uništio Srbiju.

Partija rada poziva narod u Srbiji na stalni otpor diktatoru, nacionalistima i mafiji, radi sprečavanja još jednog krvavog pira, a koji bi ovaj put uništio Srbiju.

I pored niza poraza koje je politika diktatorskog režima u Beogradu daživela u zadnjih deset godina, kako na ostvarenju agresivnog nacionalističkog projekta, tako i na ekonomskom planu, režim se uspro održati na vlasti.

I pored niza poraza koje je politika diktatorskog režima u Beogradu daživela u zadnjih deset godina, kako na ostvarenju agresivnog nacionalističkog projekta, tako i na ekonomskom planu, režim se uspro održati na vlasti.

Opozicija je, id samog nastaanka, manje­više bila običan političi dekor i alibi za postojanje višestranačog života u Srbiji. Ta opozicija nije nikada ušla u stvarnu bitku za promenu stanja u Srbiji, niti je to mogla, jer je po svojoj prirodi bila idejno na iltim ili sličnim pozicijama kao vladajući rezim. Zato je ona sve vreme bila i najbolji branioc takvog režima i postojećih odnosa.

Zamena sadašnje, smušene, nesposobne i tragikomične opozicije istinskom opozicijom nije moguća salonskim sastančenjem, papirnim savezima i medijskom pompom nekih “novih”opozicionih lica. Istinsku, istorijsku opoziciju će tvoriti oni ljudi koji su prinudjeni da se svakodnevno bore za svoj opstanak i opstanak svoje porodice – oni ogorčeni mladi ljudi koje svom silom žele da tklone one koji im oduzimaju budućnost i pravo na dostojanstven život, gradjani Srbije kojima je dosta lažnog patriotizma i manipulacije nacionalnim osećanjima. Takvi ljudi jedino mogu stvarati opoziciju koja će znati da mudro vodi političku borbu, na silu da odgovori silom i zaustavi dalje nadiranje onih koji fašizam nazivaju patriotizmom, diktaturu – sveopštom podrškom naroda, mafiju – usrećiteljskim biznismenima, pljačku – uspešnim privrednim potezima, propadanje naroda – privrednim reformama, kriminal – zlom koje nas je zadesilo, nacionalističu mrznju – dostojanstvenim odgovorom naroda.

Partija rada je odabrala put dugotrajne, uporne i beskompromisne borbe za promenu postojećeg stanja u Srbiji, zbog jednog drugog i boljeg života i ona je na to ponosna.

Režim koji se izdizao na zločinima nad drugim narodima i počiva na bedi sopstvenog narodamora biti srušen.

STAV PARTIJE RADA O PRIVATIZACIJI

Privatizacija je proces uspostavljanja novih klasvih odnosa uzdizanjem nove kapitalističe klase da likvidacijom ostataka socijalističkih odnosa. To je ujedno i izraz krize državnog kapitalizma i pokušaj razrešenja te krize centralizacijom kapitala u rukama uske vladajuće oligarhije, stapanjem državnog, privatnog i mafijaškog kapitala.

Na širem planu, privatizacija je nastojanje imperijalizma da tzv. zemlje u tranziciji potčini i da im status neokolonijalnih zemalja.

Dok je u bivšoj Jugoslaviji vladajuća političa birokratija morala voditi računa o zaštiti minimuma egzistencije i osnovnih prava najširih radnih masa, sadašnji režimi su nosioci najbrutalnijih oblika divljeg kapitalizma, s potpunim gubljenjem ljudskog dostojanstva i sa grčevitom borbom za opstanak ogromne većine naroda.

Ovakvi odnosi su uslov postojanja i opstanka režima na vlasti. Oni će zato činiti sve da slome poslednje ostatke ptpora i krvavo će braniti uspostavljene odnose od pokušaja preraspodele političe i ekonomske moći. Otuda i niz zakona u Srbiji i Crnoj Gori, poput Zakona o koncesijama, Zakona o preduzećima, Zakona o štrajku, Zakona o privatizaciji itd, ne treba posmatrati kao legalizovanje novih klasnih odnosa, već pre svega kao pravo da se oni silom nameću i silom brane (po potrebi i uz pomoć tzv medjunarodne zajednice). Time ovi režimi plaćaju ulaznicu za status marionetskih zemalja pod zaštitom imperijalizma.

Privatizacija je političko, a ne samo ekonomsko pitanje. Što se tiče privatizacije kao koncetracije kapitala u rukama pljačkaške vrhuške ona je već izvršena. Stalna “ubedjivanja” radništva i ostalih zaposlenih da treba “samo da se odluče” izmedju ostanka u fabrikama sa zastarelom tehnologijom, kojima odavno ne upravljaju, i u kojima ne dobijaju ni minimalnu zaradu, ili predaje fabrika u privatne ruke, s pravom da formalno dobiju deo kapitala i mogućnost za “ekonomski prosperitet i saradnjuu sa svetom” su prazne priče dokazanih narodnih “usrećivanja”.

Privatizacijom se pokušavaaju još više, nemilosrdno i do kraja uskratiti PRAVA radništva i ostalih eksploatisanih slojeva. Zato je pravo pitanje za ogromnu većinu stanovništva u vezi sa privatizacijom – da li se privatizacijom širi ili uskraćuju prava zaposlenih?

Radništvo je ovde i svuda po svetu odavno spoznalo da u srazmeri sa umanjenjem njihovih prava povećava se i obim njihovog siromaštva, beznadja i patnje. Medjutim, da bi radništvo i ostali osiromašeni slojevi mogli da krenu jednim ispravnim putem­putem istinske klasne borbe, moraju najpre da odbace duboko ukorenjenu nacionalističu ideologiju, koja ptupljuje njihov osećaj za sopstveni socijalni ppoložaj i pretvara ih u obično topovsko meso reakcionarnih režima.

I sve dok se ne krene putem stvarne klasne borbe, jugoslovenskim prostorom će moći da divljaju najpogubniji ekonomski i političi odnosi, da jačaju diktatorski režim, i da se vode stalni medjunacionalni sukobi. Odbacivanjem nacionalističke ideologije ubrzava se lanac socijalnih revolucija na Balkanu, koji će iz osnova promeniti odnos klasnih snaga u celom regionu i otvoriti perspektivu mira, ravnopravnosti i integracije medju njegovim narodima.

Taj put je odabrala i Partija rada.