Svako učešće na predstojećim izborima u Srbiji je direktna podrška učvršćivanju diktature kapitala. Zapadni imperijalisti, koji trenutno imaju prevlast u odnosu na ruske imperijaliste, žele ovim izborima da učvrste svoje pozicije i ubrzaju uključenje Srbije u tzv. evroatlantske integracije.
Već sada se vidi da su mase nezainteresovane za sam ishod izbora u Srbiji, već se, pod uticajem događaja u Ukrajini, sve više polarizuju na proruske i prozapadne pristalice. Diferencijacija po tom pitanju može biti glavni pokretač svih političkih dešavanja u Srbiji i posle izbora. Predstavnici političkih partija su predstavnici diktature kapitala, i samo se razlikuju po tome ko im je gazda – Brisel, Vašington ili Moskva.
Obespravljenim masama je jasno da sve političke partije šire neverovatne laži o boljem životu i prosperitetu, ali su one dezorjentisane, jer ne postoji snaga koja je sposobna da se jače odupre postojećoj diktaturi i time ih pridobije za sebe.
Sam bojkot predstojećih izbora u Srbiji nije dovoljan, jer on neće promeniti odnos klasnih snaga. Neophodno je svojim aktiivzmom podsticati otpor nezadovoljnih masa. Primer Bosne je za to poučan. Treba u Srbiji činiti sve kako bi se Srbiji desila “Bosna”. Time bi se otpor masa na Balkanu podigao za jednu, vrlo značajnu, stepenicu više.
JAČATI OTPOR DIKTATURI KAPITALA! JAČATI SNAGU OBESPRAVLJENIH MASA!
Pripadnici i simpatizeri PR su se od prvog trenutka uključili u narodni bunt u BiH. Posebno su bili aktivni u Tuzli gde su se i odigrali ključni momenti koji su doprinjeli širenju protesta i na ostale gradove. Drugovi su pokazali veliku hrabrost u sukobima sa policijom. Drugovima iz BiH su se pridružili i pripadnici PR iz Srbije i učestvovali na protestu u Sarajevu. Klika na vlasti pokušava pobunu naroda kanalisati u građanske forme protesta kako bi izbjegli gnjev nezadovoljnih narodnih masa, dok druge političke snage pokušavaju na talasu narodnog nezadovoljstva ojačati svoj politički uticaj i pokrenuti ključna pitanja za daljnje ustrojstvo BiH, a to može ponovo postati regionalno i šire pitanje…
Bez obzira kako se bude dalje odvijala situacija u BiH, za pripadnike PR je ovo dragocjeno iskustvo jer su zajedno sa narodnim masama u njihovoj pobuni, a svojim neposrednim učešćem stiču iskustva koja će im biti korisna u daljnjem toku klasne borbe. PR smatra da je ovo tek početak akivnijeg klansog otpora narodnih masa, ne samo u BiH, nego i šire – na prostoru bivše Jugoslavije.
Nakon nekoliko decenija provedenih u bijedi, ratu i siromaštvu radne mase Bosne i Hercegovine konačno su ustale protiv ugnjetavanja i pridružile se milionima obespravljenih ljudi koji se širom svijeta bore za svoja prava. Poslije dugog perioda nekontrolisanog divljanja nacionalizma, koji su kapitalisti i ratni profiteri iskoristili za nesmetano pljačkanje nekada društvene imovine i lično bogaćenje, najšire mase su dovedene do siromaštva i bijede. Dok gomile nezaposlenih i mizerno plaćenih radnika skapavaju u bijedi, oni koji su se obogatili na opštoj nesreći brinu samo jednu brigu – kako uvecati svoj kapital.
Običan Bošnjak, Srbin ili Hrvat danas podjednako teško živi. Ko je za to kriv? Za to su krivi svi oni paraziti, političari, hodže, popovi, bankari i kapitalisti, koji su bili prvi kada je trebalo gurnuti narode u međusobna klanja i zločine.
Događaji u Tuzli, i u drugim djelovima BIH, pokazuju nam da je prošlo vrijeme kada su moćnici, zarad ispunjavanja svojih interesa i uz pomoć nacionalističke retorike, mogli da manipulišu ugnjetenim masama. Mase se dižu protiv sistema koji oni silom pokušavaju spasiti. Brutalnost koju je policija sprovela nad učesnicima protesta samo je dokaz koliko se vlast plaši gnijeva obespravljenih narodnih masa. Dosta je bilo njihovog nacionalističkog, fašističkog i pljačkaškog orgijanja! Konačno se u ljudima počela buditi klasna svijest, svijest o tome da je od podjele na nacije, mnogo važnija podjela na ugnjetače i ugnjetene, na kapitaliste i proletere.
Stihijnost, neorganizovanost i naivnost masa u prvim danima bunta ne znači da nezadovoljne mase neće brzo savladati sve taktike klasne borbe. Problem nije u masama, jer one prednjače u klasnom otporu. Problem je u nedostatku revolucionarnog subjekta koji bi predvodio mase ka njihovom cilju. Taj nedostatak svakako mogu iskoristiti one snage koje bi pokušale da izvrše ponovnu manipulaciju nad narodnim masama, lažnim obećanjima i prikrivenim ciljevima. Ovi događaji predstavljaju veliku priliku za radnički i revolucionarni pokret da ojača svoje redove i da se približi masama. Svoju revolucionarnost, oni kojima su usta puna “revolucije”, moraju da pokažu na barikadama i u prvim redovima.
Jedini put za uspješnu borbu i bolji život je put revolucije! Srušimo diktaturu kapitala! Naprijed u prve redove!
PR smatra da je poslije višedecenijskog rastakanja i dezorjentacije radničke klase i dominacije nacionalističke svijesti, započeo proces ponovnog jačanja klasne svijesti u masama na prostoru bivše Jugoslavije. Tome je svakako doprineo poraz koji su nacionalisti doživjeli na ovim prostorima i njihova nesposobnost da ostvare svoje reakcionarne ciljeve. Mase su shvatile da im nacionalizam nije donio ništa dobro. To je otvorilo prostor za postepeno jačanje klasne svijesti, i spremnost da se odlucnije brane interesi same klase.
Potiskivanje nacionalizma je i posledica interesa samog multinacionalnog kapitala, jačanje klasne borbe u okruženju, a prvenstveno sve težeg položaja masa izloženih sve žešćoj diktaturi kapitala. Sa zaoštravanjem klasnih tenzija raste zainteresovanost za političke ideje i organizacije koje zastupaju interese radničke klase i obespravljenih slojeva. Sa porastom grupa, oživljavaju se i stare ideje i podjele na revolucionarnoj ljevici, a što može dovesti i do nove konfuzije i lutanja u borbi protiv diktature kapitala. Ta konfuzija i neposobnost izgradnje širokog antkapitalističkog i antiimperijlsiatičkog fronta, samo bi pogodovala nadirućem fašizmu da ovlada masama.
PR svoj odnos, prema zastupnicima odredenih političkih ideja, gradi prevenstveno sagledavanjem njihove prakse, odnosno koliko su te ideje u skladu sa interesima radničke klase, i koliko su zastupnici tih ideja spremni da ih brane i potvrdjuju u samoj praksi. Stoga će PR u narednom periodu nastaviti da ukazuje na štetnost i boriti se protiv svih onih shvatanja koja pokušavaju udaljiti mase od revolucionarne borbe, odnosno da ih ometu na njihovom istorijskom zadatku podizanja nivoa klasne borbe s ciljem vođenja pobjedonosnog klasnog rata. Borba protiv malograđanskog anarhizma, dogmatske statičnosti i sektaštva, a posebno protiv kapitulantskog reformizma na revolucionarnoj ljevici je naš zadatak.
PR je solidarna sa borbom narodnih masa protiv profašističkog režima u Turskoj.
Najnoviji dogadjaji su potvrda da se narodnim masama može vladati, ali se ne može zauvijek vladati. Brutalnost koju decenijama spovodi turski režim u gušenju nacionalnih, gradanskih i socijalnih prava morao je dovesti do ove situacije, kada se u borbu protiv režima stvaraju zaceci širokog narodnog fronta. Ovoj pobuni je svakako doprinela i politika aktivnog ukljucivanja turskog režima na strani zapadnih imperijalista u njihovom ratu protiv naroda sveta. Bez obzira na trenutni ishod ovog otpora narodnih masa sigurno je da Turska više u politickom smislu ne može biti ista kao pre i da će sve protivrečnosti turskog društva u narednom peridu dobijati sve zaoštreniju formu…
Ovo je i velika prilika i za turski revolucionarni pokret da iz strateške defanzive prede u takticku ofanzivu, kako bi pripremio mase za odlucnu borbu za rušenje profašističkog režima, samog kapitalizma i izbacivanja Turske iz lanca imperijalističkih saveznika. Ne treba posebno isticati da je ova borba narodnih masa u Turskoj direktni podsticaj masama na Balkanu i ojačaće njihov otpor kapitalizmu i imperijalističkoj zavisnosti…
PR pozdravlja početke protesta i izlaske nezadovoljnih gradjana na ulice u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH, Srbiji…., kao što pozdravlja i proteste grčkih masa, i uči iz iskustva revolucionarne borbe kurdskih i turskih organizacija.
PR će učestvovati u svim protestima koja imaju za cilj jačanje klasne svijesti obespravljenih masa i poraz nacionalističke, klerofašističke i neoliberalne svijesti na ovim prostorima, bez obzira na idejnu šarolikost, pa i konfuziju kojom obiluju sami protesti.
Istovremeno će PR zastupati onu liniju u pokretu koja će doprinositi da pokretom ne prevladaju ona shvatanja koje zastupaju reformističke struje i čija se „revolucionarnost“ zaustavlja i povlači pred „svetosti privatne svojine“, moci imperijalističke vojne internacionale i „nedodirljivosti osnova kapitalističkog sistema“.
PR neci ići ni putem onih snaga koje borbu protiv kapitalističkog sistema vidi u stihijskim akcijama koje namaju suštinski cilj da se organizovanom borbom dodje do rušenja kapitalističkog sistema, već su izraz individualnog protesta, bunta, „načina življenja“, a u pojedinim slučajevima i izraz manipulacije nezadovoljstvom masa.
Jačanjem klasne svijesti obesprvaljenih masa stvaraju se uslovi da se te iste mase pripreme za više oblike klasne borbe s ciljem rušenja kapitalističkog sistema. Dužnost PR i svih revolucionarnih grupa je da svojim primjerom, odnosno konkretnom borbom u neposrednoj praksi, a ne samo na riječima, doprinose jačanju klasne svijesti obepravljenih masa.
Imperijalistički pljačkaši i zlikovci ponovo intenziviraju svoja prepucavanja na Balkanu preko ledja malih naroda. Sada je to u pitanju budući položaj Srbije i njen odnos sa Kosovom. Posle kratkotrajnog perioda primirja imperijalisti su prešli na tzv. nivo niskog sukobljavanja preko svojih plaćenickih bandi oličenim u političkim partijama, verskim institucijama, medijima i drugim psećim organizacijama.
Srbiji preti politički rascep na dva pola, što će destabilizovati situaciju u samoj zemlji. Zaoštravanje političke situacije u Srbiji je rezultat, ne samo ove aktivnosti imperijalista, već i celokupne situacije u svetu, regionu, kao i same ekonomske situacija u susednim zemljama. Tome pogoduje i opšte stanje potpunog pesimizma u kojem se nalazi narod u Srbiji usled ekonomske paralize privrede zemlje.
Nepostojanje treće strane u Srbiji koja bi ojačala nezadovoljstvo u narodu, i imala snage da se obračuna sa zapadnim i ruskim kolaboracionistima, samo pogoduje da ove marionete dobijaju na značaju. Time se njima otvara i mogućnost da apatični narod teraju u nove sukobe, protiv njegove volje i stvarnih interesa.
PR ističe da je u interesu naroda Srbije da prizna Kosovo kao samostalnu državu i pruži ruku albanskom narodu na Kosovu.
PR ističe da je u interesu naroda Kosova da pomognu Srbiji i srpskom narodu , pogotovu na Kosovu, da se oslobodi pogubne politike iz prošlosti i okrene se zajedničkoj budućnosti dva naroda. A budućnost naroda Srbije i Kosova je u zajedničkoj borbi protiv imperijalističke pljačke i protiv njihovih slugu u Beogradu i Prištini. Ujedno ta borba može biti uspešna samo kao deo zajedničke borbe svih balkanskih naroda.
Dok se zemlja nalazi na ivici bankrota, vlastodršci u Srbiji, misleći da je došao pravi trenutak, pokreću pitanje autonomije Vojvodine. Ponovno otvaranje pitanja autonomije Vojvodine je samo nastavak velikosrpske politike iz devedesetih godina prošlog veka u drugim okolnostima. Potpirivanjem nacionalističkih strasti u “praznoj kući” želi se samo skrenuti pažnja sa sloma koju je doživela zvanicna politika po pitanju Kosova i tzv. evropskih integracija. Time se žele i preduprediti, odnosno prolongirati, masovniji izlivi socijalnog nezadovoljstva po gradovima Srbije.
PR od raspada Jugoslavije ima jasan stav po pitanju autonomije Vojvodine. PR smatra da je borba za očuvanje autonomije Vojvodine ujedno borba protiv dalje fašizacije društva i u interesu je klasne borbe u samoj Srbiji i šire.
Svi fašistički nasrtaji da se ukine autonomija Vojvodine , kao posledice obračuna kleptomanjinskih bandi u Beogradu i Novom Sadu, mogu dovesti do nestabilnosti u Vojvodini i samoj Srbiji.
PR smatra da borba za očuvanja autonomiju Vojvodine ne mogu voditi snage koje su se svojom pljačkaškom politikom potpuno kompromitovale u narodu. Odbrana Vojvodine, odbrana Srbije i Balkana pripada samo onim snagama koje će poraziti nacionalističke i fašističke horde zla i njihove nalogodavce ma sa koje strane oni dolazili.
PR ponavlja svoje stavove date još 1999. godine u vreme napada NATOpakta na Srbiju i Crnu Goru. U tim stavovima stoji da su tim napadom okončani ratovi na prostoru bivše Jugoslavije započeti devedesetih godina XX veka, slomljena agresivna moć velikosrpskog nacionalizma i omogućeno albanskom narodu na Kosovu da se oslobodi dominacije režima u Beogradu. Istovremeno je ovom intervencijom NATO došao na korak od zaokruživanja svog prisustva na Balkanu. Napad NATO alijanse je bio u tom istorijskom trenutku u interesu naroda bivše Jugoslavije, jer nije bilo sile stvorene od njenih naroda koja bi zaustavila desetogodišnja razaranja, zločine, stradanja, egzoduse naroda i divljanja vojnih i paravojnih bandi nacionalističkih režima.
PR ističe da je dolazak NATOa na Balkan u službi zaštite marionetskih režima od pobune narodnih masa i omogućava neokolonijalnu poziciju zapadnom imperijalizmu.
PR ističe da je dolazak NATOa na Balkan u službi zaštite marionetskih režima od pobune narodnih masa i omogućava neokolonijalnu poziciju zapadnom imperijalizmu.
Narodni heroji Boro Vukmirović i Ramiz Sadiku ubijeni su tokom Drugog svetskog rata od strane Italijanskih fašista na Kosovu. Kada su hteli da ih streljaju odvojeno, oni su zahtevali da budu streljani zajedno. Streljani su zagrljeni.
PR je od svog osnivanja podržavala pravednu borbu albanskog naroda na Kosovu za svoje pravo na samoopredeljenje.
Posle intervencije NATO pakta došlo je do sloma militantnog velikosrpskog nacionalizma i stavljanje Srbije i Kosova pod dominaciju zapadnih imperijalista.
Političke elite u Beogradu i Prištini i dalje koriste tzv. albansko pitanja za ostvarenje svojih unutarpolitičkih ciljeva. Nepriznavanjem Kosova kao samostalne države režim u Beogradu koristi kao razlog da nezadovoljstvo masa u Srbiji stalno usmerava u drugom pravcu, povremeno raspirujući nacionalističku mržnju, kao i da na tom pitanju dobije što veće povlastice od zapadnih imperijalista. Krajnji cilj režima u Beogradu nije da povrati dominaciju nad Kosovom, jer zna da je to nemoguće, već da izgradi što povoljniju poziciju na Balkanu. Zamrzavanje postojećeg stanja u odnosima sa Kosovom i odugovlačenje u uspostavljanju potpunih odnosa između dve države je, po proceni režima u Beogradu, karta koja na duže staze može biti od koristi za njih.
Politička elita na Kosovu je svesna da je rešavanje odnosa sa Srbijom dug proces i da im takva situacija u suštini odgovara, jer albanske mase će teže krenuti u otvorenu pobuni protiv marionetske vlasti, i svojoj borbi dati klasni i antiimperijalistički karakter, dokle god postoji pretnja od Srbije. Međutim, teška ekonomska situacija na Kosovu, sve veće nezadovoljstvo u masama, kao i spoljni u unutrašnji pritisci određenih snaga, primoravaju vlasti u Prištinu da preduzme korake na uspostavljanju potpune kontrole nad celokupnom teritorijom Kosova i naprave iskorake iz statusa protektorata.
Marionetski vlasti u Beogradu i Prištini nemaju vojne snage za neke radikalnije poteze, pogotovo bez saglasnosti svojih mentora. Nikakvi veći sukobi i destabilizacija regiona nisu u ovom trenutku i interesu zapadnog imperijalizma, jer bi bilo kakva eskalacija nasilja vodila otvaranju mnogih pitanja na Balkanu, a što bi u krajnjem ishodu moglo voditi gubljenju pozicije zapadnog imperijalizma u ovom regionu.
Srpske i albanske mase, preokupirane svakodnevnim životnim problemima, nisu spremne ni na kakve sukobe i otvorene su za saradnju. Međutim, postojeće nezadovoljstvo masa u srpskom i albanskom narodu ne može iskoristiti revolucionarni subjekat koji je slab. Nacionalistička ineoliberalna svest u masama trenutno preovlađuju nad demokratskom proleterskom svesti. Svaka pojava i jačanje proleterske svesti, kroz otpor uspostavljenim klasnim odnosima, u startu se minimizira i razbija od strane struktura vlasti, vladajuće kapitalističke klase, potkupljenih sindikata i medija koji su u njihovim rukama. No kriza imperijalizma svakim danom dovodi do jačanja i fašizma i antifašizma na teritoriji cele Evrope. Od mogućnosti imperijalizma da zavede fašizam u Evropi, kao i snage ruskog imperijalizma da ojača svoje prisustvo u Srbiji, zavisi i priroda budućih odnosa između Srbije i Kosova, odnosno na području celokupnog Balkana.
PR smatra da se zajedništvo među albanskim i srpskim narodom ne može graditi u uslovima diktature krupnog finansijskog kapitala, odnosno ono se može graditi samo porazom imperijalizma na Balkanu.
PR je za mir i protiv sukoba između albanskog i srpskog naroda. Odlučno je protiv fašističkih hordi na Kosovu instruiranih od strane beogradskog režima, kao i onih snaga u albanskom narodu koji rešenje nacionalnog pitanja albanskog naroda vide kroz stvaranje etničke države na «albanskom etničkom prostoru».
PR podržava pravo naroda Kosova da se izjasne s kim i kako ce živeti, odnosno da li ce to biti u okviru samostalne države Kosovo, ujedinjenog sa Albanijom ili u zajednici balkanskih naroda. Ali PR je za ravnopravni status svih naroda na Kosovu. To se ne može ostvariti u uslovima sadašnje marionetske vlasti na Kosovu, mešanjem beogradskog režima u prilike na Kosovu i protektoratom imperijalista. To se može ostvariti samo radikalnom promenom društvenih odnosa u Srbiji i na Kosovu.
Parola – «svi Albanci u jednu državu» isto je tako fašistička i pogubna za albanske mase, kao što je to u praksi pokazao velikosrpski poklič – «svi Srbi u jednu državu».
Za ravnopravnost i bratstvo albanskog i srpskog naroda! Za zajednicu balkanskih naroda! Živeo antiimperijalistički pokret naroda Balkana!
Na prostoru bivše Jugoslavije, zbog rata i divljanja nacionalizma, u proteklih deset godina se sporije odvijao razvoj levicarskih ideja i revolucionarnih organizacija. To režimi obilato koriste i, u nedostatku jačeg revolucionarnog otpora, demagoškim parolalama i organizacijama koje samo fingiraju klasnu borbu, jos više unose konfuziju u osiromašene mase. Medjutim , sve veće nezadovoljstvo masa i sve češće njihovo smoorganizovanje gura levičarske grupe ka radikalnijim oblicima borbe i pilagodjavanju svojih organizacionih formi zahtevima masa.
Tako je Crvena akcija u Hrvatskoj obznanila da je prešla na ilegalni oblik rada: Ilegalnim radom organizacije mi nazivamo onaj rad koji ne priznaje legalne strukture sustava i koji štiti aktiviste od represivnih aparata države. Povijest, ali i primjeri drugih zemalja jasno nam pokazuju da svaki režim primjenjuje represiju kad se osjeća dovoljno ugroženim od antisistemskih pokreta. Mi želimo graditi upravo antisistemski pokret.
To znači da smatramo da se stvari ne mogu mijenjati promjenom pojedinih politika, nego potpunom promjenom sustava. Nedemokratski parlamentarizam, u kojem “birači” ne mogu utjecati na svakodnevne odluke “svojih” zastupnika, nije samo nedemokratski, nego je i smišljeno kreiran da odgovara interesima kapitala. Borba je protiv diktature kapitala i borba protiv nedemokratskog sustava, a borba protiv sustava je – ilegalna. Mi se samo ponašamo u skladu s tim činjenicama.
Partija rada je 2007. godine donela odluku o početku prelaska na ilegalne oblike rada: “Osnovni razlog prelaska partije na ilegalni rad proizilazi iz uslova u kojima ona deluje i postavljenih programskih ciljeva, a koji se ne mogu ostvariti bez postojanja ilegalne partije. Osnovni zadarak na putu pripreme jedne partije za revolucionarnu promenu društvenog uredjenja jeste da svojom strukturom ostane što više nedostupna za klasnog neprijatelja. Ostati na sadašnjem stupnju legalnosti, a istovremeno želeti da partija predje na viši stepen izgrađenosti je samo po sebi protivrečno.To je ujedno i političko pitanje, jer partija koja zagovara rušenje kapitalističkog poretka, a ne želi da predje na ilegalni rad, poptuno je kontaminirana najprizemnijim oportunizmom.
No prelazak na ilegalan rad mora osposobiti PR da razvija ostale specifične strukture organizovanja koje će se prilagodjavati kretanjima i potrebama masa. U masama niče hiljadu novih formi koje se razvijaju ili nestaju u kratkom roku. PR mora biti spremna da se prilagodjava i tim strukturama i učestvuje u njihovom radu. PR mora biti stopljena sa masama – « da se u masam oseća kao riba u vodi (Mao) ».
