Saopštenje

Saopštenje Partije rada povodom Međunarodnog praznika rada, 1. maja 2005. godine

Oni koji rade, koji svojim radom stvaraju društveni proizvod i koji žive isključivo od svog rada, danas su potpuno obespravljeni. Nesigurnost zaposlenja postala je najjače oružje terora koji vladajuća klika profitera sprovodi nad narodom.

Narodu je sve teže da se bori protiv nasilnih mera koje ugrožavaju njegovu egzistenciju: protiv pljačkaške privatizacije, protiv masovne nezaposlenosti, protiv bednih plata i loših uslova rada. Režim koji vlada u interesu profiterske klase, poslušno sledeći diktat imperijalističkih sila, nastoji da potpuno likvidira radničku klasu koristeći se perfidnom nacionalističkom ideologijom i crkvenjačkim zaglupljivanjem, korumpiranim rukovodstvom sindikata, a po potrebi i ogoljenim žandarskim nasiljem.

Narod zna da neće kapitalizam, jer vidi da mu takav društveni poredak donosi samo eksploataciju i obespravljenost, ali zbog dugogodišnje tranzicione propagande ne postoji mogućnost da se njegovi staovi jasno izraze.

Partija rada poziva sve progresivne društvene snage da se priključe borbi koju tzv. gubitnici tranzicije vode protiv sistema ugnjetavanja, kako bi ta borba postala organizovanija i uspešnija.

PRIKLJUČITE SE BORBI PROTIV TERORA VLADAJUĆE KLIKE PROFITERA

Posle decenijske diktature Miloševićevog režima, na delu je nova, manje brutalna, ali podjednako opasna diktatura. To je diktatura kapitala u kojoj su interesi običnog naroda i radnika oštro suprodstavljeni interesima šaćice novopečenih bogataša i njihovih stranih mentora. O tome svedoči milionska armija nezaposlenih, stotine hiljada besperspektivnih mladih ljudi i stotine hiljada otpuštenih. Skoro nikada do sada 1. maj nije obeležavan u situaciji veće obespravljenosti radnika.

Iluzije o isceliteljskoj čovekoljubivoj moći stranog kapitala razbijaju se kao mehur od sapunice. Jedini način za odbranu interesa najširih slojeva stanovništva je stvaranje prave revolucionarne i radničke organizacije. Na današnji dan, Praznik rada, mi sa ponosom ponovo podižemo crvenu zastavu slobode, ravnopravnosti i bratstva, znajući da će uskoro ponovo ovo znamenje stajati na čelu kolona organizovanih radnika u borbi za svoja prava.

Partija rada poziva sve građane Srbije da na predstojećim republičkim izborima (zakazanim za 23.12.2000.godine) podrže započete demokratske procese. Smatramo da je neophodno konačno razračunavanje sa ličnostima koje simbolizuju prošla vremena, nacionalizam, rat i haos. Bez pozivanja na odgovornost svakoga ko je učestvovao u nacionalističkoj diktaturi i etničkim čišćenjima, bilo kao organizator ili učesnik, nema napretka u procesima koji su u Srbiji tek počeli.

Međutim, treba reći i da unutar snaga koje se javljaju kao nosioci promena postoje mnoge konzervativne i retrogradne snage protiv kojih treba voditi istu borbu kao i protiv odlazećeg režima jer oni predstavljaju nastavak iste politike.

Ruke režima su još krvave od izvršenih zločina, a ponovo se sprema da gurne narod u novo krvoproliće.

Pod zastavom lažnog patriotizma vlastodršca i mafija oko njega vode zemlju ka potpunoj propasti.

Samo saučesnici u zločinu mogu pristajati na mrak koji vlada Srbijom.

Mi ne pristajemo:

• ­ na rat protiv albanskog naroda;
• na nove sankcije i potpuni propast zemlje;
• na njihov referendum i pozivanje na “volju naroda”;
• na nacionalističku diktaturu i pljačku.

Dole lažni patrioti!
Živela slobodna Srbija!

U teškim i velikim trenucima za albanski narod na Kosovu, Partija rada je na strani pravedne borbe albanskog naroda za nacionalno oslobođenje i njegova prava na samoopredeljenje.

Krajnje reakcionarna politika beogradskog režima gura naše narode u novo krvoproliće. Zato je dužnost svih progresivnih snaga u Srbiji da dignu glas protesta i suprotstave se dosadašnjoj politici režima prema Kosovu. Ta politika nije u interesu prvenstveno srpskog naroda, i samo njen totalni poraz je put uzdizanja naroda Srbije i građenje miroljubive politike na Balkanu.

Još jedan dokaz da između tzv. demokratske opozicije i vlasti u Srbiji ne postoji suštinska razlika je sramno ponašanje te opozicije povodom najnovijih događanja na Kosovu.

SAOPŠTENJE ZA JAVNOST POVODOM DATE POLITIČKE SITUACIJE

Danas tzv. intelektualna i duhovna ”elita” srpskog naroda, s arakterističnom horskom uvježbanošću, traži da se iz političkog života Srbije makne režim S. Miloševića. Na takav se zahtjev predugo čekalo, jer, čini se, dugo je trebalo Srbiji da se ”dozove u pamet”, da se pokrene ono što je u njoj najvrednije za odlučnost odbijanja postojećeg stanja stvari.

Medjutim, valja se čuvati egzaltacija trenutkom, jer ona ponajčešće postoji na političkom ”kratkom pamćenju”, koje zamućuje smisao političkog govora.

Ko danas u Srbiji traži micanje Miloševićevog režima? Ako se izuzmu marginalni politički subjekti, tome se režimu ”izmiču” njegovi glavni ideološki, duhovni i politički ktitori i oci: militantno­nacionalističko jezgro Srpske akademije nauka, militantno­bigotsko jezgro Srpske
pravoslavne crkve i duhovno­spisateljski sterilno jezgro Udruženja književnika Srbije (koje se za ovu priliku prikrilo mimikrijom tzv. ”Deposa”). Miloševićevog režima odriču se oni koji su ga izmislili, koji su mu u ruke tutnuli svoje ”nebeske zamisli”, zapravo – profašističku ideologiju,
koji su sklepali i predali mu na izvršenje tzv. ”srpski nacionalni program”. Milošević je bio i još uvijek jeste poslušni izvršilac nebuloznih ideja tzv. duhovne ”elite” Srbije.

Danas oni traže, grudi nadutih od ”gradjanske hrabrosti” da se Milošević makne. Ne zato što je bio izvršilac, nego zato što je bio loš izvršilac njihove vlastite profašističke ideologije. Danas se oni njega odriču, ali ni jednom riječju ne odriču se te ideologije. Ne čujemo ni jednu riječ opravdanja, žaljenja, priznanja vlastitih političkih nebuloza, ni jedne riječi izvinjenja
jugoslovenskim narodima, koje su ovi veliki ”nacionalni bardovi”, Miloševićevom rukom, okupali u rijekama krvi i raselili na sve četiri strane svijeta.

Jesmo li tako brzo zaboravili da su ”časni” akademici izmislili memorandumskog Miloševića, da su ga ”časni” književnici i fariseji prikladnim mitologemima unaprijed oslobodili svake griže
savjesti za nastupajuće zločine (jer ”ostaci zaklanog naroda” treba u namirenju istorijske ”pravde” od drugih naroda, takodje, da načine ”ostatke”); ”časni” svještenici čuvali su ledja Miloševiću, kad god je to bilo potrebno (”Rekoh i spasih svoju dušu!”).

Smijemo li zaboraviti i one ”nekompromitovane”. ”Časni” Draškovićev četnički pokret nije okrvavio ruke onoliko koliko je to želio samo zato što su mu isprednjačili oni što bijahu žedniji krvi (zaboravismo li srž njegove ideologije – ”sječenja podignutih ruku”). ”Časni i demokratski”
Mićunovićev pokret nije se dao od samoga početka utjerati u krivicu da nije ”dovoljno srpski” i ”nacionalan”, da izbjegava sekundiranje u velikoj ”nacionalnoj stvari”.

Ove ”snage” neće i ne mogu otvoriti budućnost srpskom narodu, jer one su najveće istorijsko zlo koje mu se dogadja. S njima nema izlaska iz mraka. One same su mrak.

Samo ona politička snaga koja će moliti jugoslovenske narode za oproštaj može Srbiju izvesti iz ove duboke tame!