Pred nama su još jedni izbori u Srbiji. Oni su raspisani samo iz jednog razloga – da postojeća vlast dobije manevarski prostor da što pre Srbiju stavi pod kontrolu EU i NATO, jer se zapadnim imperijalistima panično žuri.
Partija rada kao marksističkolenjinistička partija i deo opšteg međunarodnog revolucionarnog pokreta u borbi protiv imperijalizma, poziva sve radnike Srbije, sve nezaposlene, sve one koji rade za neku crkavicu i sve one koji su nezadovoljni sistemom da ne učestvuju na izborima. Samo učestvovanje na izborima je saglasnost sa diktaturom kapitala i sistemom koji je nametnut obespravljenima.
Partija rada zastupa stav da ne treba samo bojkotovati izbore nego se i aktivno suprotstaviti sistemu na razne načine, da bi se pokazalo da u narodu živi otpor koji se danas na sve načine pokušava sakriti.
Aktivan otpor predstojećim izborima je samo uvod u borbu protiv diktature kapitala i sastavni deo borbe balkanskih naroda u otporu imperijalizmu.
Aktivisti PR će sa velikim žarom nastaviti po svim mestima Srbije da unuštavaju propagandni materijal i simbole klasnog neprijatelja, koji ovim izborima samo želi da učvrsti podaničku i pljačkašku vlast u Srbiji. I taj aktivizam će se nastaviti i posle ove maskarade od izražavanja “narodne volje”, sve do trenutka dok narod Srbije, zajedno sa ostalim narodima Balkana, ne bude spreman za dostojan i istorijski odgovor novim domaćim i stranim okupatorima.
Malobrojnost antifašista ispred Višeg suda u Beogradu povodom rehabilitacije Nedića, i njihovo prateće farsično natpevavnje sa fašističkom ološi, pokazuje svu snagu, odnosno nemoć, malobrojnih levičarskih grupa u Srbiji.
Bez odlučne klasne borbe protiv diktature kapitala i potpune kolonizacije Srbije od strane imperijalista, a ne samo protiv rehabilitacije fašista iz Drugog svetskog rata kao i zločinaca i politike iz devedesetih godina prošlog veka, ne može se očekivati ni jačanje antifašističkog pokreta. Upravo je sam sistem restauriranog kapitalizma i repatrijarhalizacije, uz zdušno prihvatanje marionetske vlasti da služi imperijalistima, stvorio pogodan okvir za jačanje fašizma u Srbiji.
Antifašizam je u svojoj biti internacionalni, a pre svega klasni pokret svih obespravljenih.
Svaka dilema oko izlaska na izbore u uslovima diktature kapitala je lažna. Lažna, jer to nisu izbori u interesu širih masa, niti se njima menja suština samog sistema. To su izbori koji služe da bi se učvrstila ta ista diktautra. I zato je duboko istinit slogan: Tvoj glas pomaže diktaturi kapitala!
Učešće na izborima u uslovima diktatute kapitala nije samo političko pitanje i pitanje tzv. građanskih prava, već i etičko pitanje. Izlazak na izbore u tim uslovima i glasanje je izraz ne samo neznanja nego i dubokog nepoštovanja samog sebe i svoje ljudskosti.
Zagovor nekih da treba učestvovati na izborima kao jednog od sredstava političke borbe i korišćenje tih sredstava da se ne bi prepustila politička arena klasnom neprijatelju je najčešće izraz političkog licemerja i pravdanja kapitulacije pred tim neprijateljem.
Pozivanje na bojkot izbora ne rešava suštinski ništa ako taj poziv nije ujedno i poziv na opstrukciju, odnosno suprotstavljanje izborima i na aktivniju borbu za rušenje sistema diktature kapitala.
Za sve one kojima je cilj rušenje samog sistema i promena ovih neljudskih i ponižavajućih uslova življenja izbori mogu biti samo prilika za aktivniji nastup protiv samog sistema. Uništenje simbola klasnog neprijatelja, njegovog propagandnog materijala, povećanje broja štrajkova, protesta, blokada i izlazaka na ulice za vreme izbora način je da se obesmišljavaju ti lažni oblici političkog angažovanja i navodnih prava, ali i da se potkopava sam sistem.
Od učestalosti napada na sistem u raznim oblicima tokom osptrukcije izbora, mase i pojedinci jačaju svoju klasnu svest kako bi znali da vode i mnogo ozbiljnije klasne sukobe.
Tek sa rušenjem sistema diktature kapitala stvaraju se novi uslovi gde će se čuti glas najširih narodnih masa, da oblici direktne demokratije progovore svom silinom. Da se ne čuje samo glas naroda, nego da se i ne može odlučivati izvan tog obavezujućeg glasa.
PR će pojačati svoje aktivnosti na opstrukciji svih izbora u uslovima diktature kapitala.
“Demokratska republika je najbolja moguća politička ljuštura kapitalizma, i zato kapital, zavladavši tom najboljom ljušturom, zasniva svoju vlast tako solidno, tako sigurno, da nikakva smena ličnosti, ni ustanova, ni partija buržoaskodemokratske republike ne potresa tu vlast.”
Pomoći ljudima u nevolji su osjećaj i potreba koji su itekako prisutni kod ljudi na Balkanu, zajedno sa stalno podsticanom mržnjom da se naudi i nanese zlo prvom susjedu samo ako je različite vjere, nacije, opredeljenja… pa i zbog samog njegovog izgleda. I ta borba dobra i zla, progresa i zaostalosti, pravednosti i sveopšte nepravde je nešto od čega se ne možemo lako osloboditi, čak ni onda kada nam se čini da materijalno situirani možemo pobjeći u osamu svoje sebičnosti i neosetljivosti za ljudsku patnju.
Tako i sada preko problema izbjeglih sa područja ratova se polarizuju društva država Balkana i Evrope. Dijele se na one koje rješenje za izbjeglice vide u „konačnom rješenju“, kao nekada nacisti, ma kako to vješto prikrivali. I taj scenario je dobrim dijelom u praksi na samom terenu. Drugi bi da pomognu, umirujući savjest, ali da ne ugroze svoje „ostrvo slobode“ – pomoći, ali nek idu što dalje od kuće, grada, Srbije, Makedonije, Grčke… Neki viču – nek idu kod onih koji su uzročnik njihove patnje, a istovremeno žarko priželjkuju da oni ili njihova djeca nekako dobiju vizu ili posao kod tih uzročnika patnje.
Rješenje je prosto kao što je uvijek i bilo sa svim izbjeglicama – ponuditi im svoj dom i nek ostane koliko oće, dok se ne snađu, ma koliko ih bilo. A “konačno rješenje” je mnogo dublje i pravednije – tjerajmo uzročnike patnje i sa ovih prostora Balkana. Tjerajamo NATO, ostale imperijaliste i njihove revnosne sluge. Ako ih ne budemo tjerali, onda smo već ovjerili kartu za neke druge kolone, srušene domove, siromaštvo i beznađe. Nije kasno, niti su oni tako moćni sa svojim slugama u diktaturi kapitala.
Balkan bez NATO pakta, ostalih imperijalista i njihovih slugu!
PR je potresena tragičnom pogibijom drugova i drugarica koji su se spremali da pokažu internacionalističku solidarnost i pruže pomoć u obnovi Kobanea kao ruku spasa narodu koji je izložen velikoj patnji.
Današnji masakr u gradu Suruçu izvršen je od strane najreakcionarnijih snaga kojima se mora stati na put. Borba protiv tih snaga i njihovog zla podrazumeva i borbu protiv svih onih koji ih podupiru ili im odgovara njihovo postojanje.
Sve progresivne snage moraju još odlučnije da stanu iza pravedne borbe kurdskog i drugih naroda u Rojavi.
Internacionalistička solidarnost koju su ovi drugovi i drugarice želeli pokazati u samoj praksi obaveza je za sve nas koji se borimo za pravedniji svet da nastavimo njihovim putem.
Upućeno oficirima JNA sa područja Srbije i Crne Gore – slavljenicima 40godišnjice od završetka Vojne akademije.
Dragi drugovi, pardon “gospodo”, puno je dugogodišnje gorčine koja me muči kao zakletog oficira JNA, a koju ste mi vi pozivom na ovaj jubilej još više pojačali. Ovaj skup je trebalo da bude skup oficira MAJKE SFRJ, kojoj ste se svi vi i ja do kraja života zakleli…
Da progovorimo o oficirskoj i po komunističkoj časti: osećate li se vi izdajnicima? Ako ste okrivili Tusa kao izdajnika, po čemu to nisu Perišić i Pavković pod čijom ste komandom bili. Mi smo, “gospodo” u Akademiji većina imali odlične ocene i nismo zaboravili da su nas dobri profesori učili onoj poznatoj pedagoškoandragoškoj trijadi jedinstva: znanje, uverenje i vladanje. Ovom ste “proslavom” pokazali da ste samo imali prvo. Ovim proslavljanjem u državi gde sigurno samo 1% stanovništva zna njeno ime, a drugi to ne želi ni naučiti, vi joj i na ovaj način pravite legitimitet i odom i paradom proslave.
Ja vas pitam koju ste od tekovina Revolucije sačuvali?
Koji ste od ustavnih zadataka oružanih snaga (sloboda, nezavisnot, suverenitet, teritorijalni integritet i samoupravni socijalistički poredak) izvršili ? – NIJEDAN…
Po napuštanju JNA predavao sam ONO I DSZ SFRJ na Tehničkom fakultetu, sve dok diktator nije ukinuo predmet… Napadao sam vlast što je, nepitajući narod, skinula slavnu zvezdu sa naše zastave; što su mom univerzitetu oduzeli ime Svetozar Marković; što su sa naših prostora uvukli narod u prljavi bratoubilački rat, što su razorili radničku klasu strgavši joj klasnu odoru i zamenili je nacionalističkomšovinističkomfašisoidnom; i što su oduzeli mom voljenom Čačku imena ulica naših narodnih heroja…
Gospodo, ja nisam mogao kao vi da zamenim slavnu zvezdu orlovima (poštujući i taj simbol sa aspekta njegovih nekadašnjih vrednosti). Nisam prihvatio čin majora Vojske Jugoslavije, jer to nije moja vojska. Ostao sam veran delima vojne misli klasika marksizma i slavnih dela naše Revolucije 19411945. Stao sam pre deset godina pod zastavu marksističkolenjinističke partije – Parije rada, koju je do svoje smrti vodio naš najveći posleratni komunista Vlado Dapčević. Za raspad SFRJ (a mi zajedno da nema kapitulacije SFRJ), okrivili smo srpskohrvatsku oligarhiju, a za ovu prvu vi ste neustavno i nemoralno izvršavali zadatke.
Partija rada poziva na aktivniji otpor diktaturi kapitala i daljem porobljavanju balkanskih naroda od strane velikih sila i krupnog finansijskog kapitala.
Partija rada poziva na aktivniji otpor diktaturi kapitala i daljem porobljavanju balkanskih naroda od strane velikih sila i krupnog finansijskog kapitala.
Jačanje otpora podrazumijeva svakodnevne aktivnosti u raznim oblicima i na raznim mjestima. Time jača svijest u samim masama da se mora pružiti aktivni otpor diktaturi kapitala, te protivnik time gubi sposobnost da gasi hiljade malih požara.
Odbranimo 1. maj od ponovnih pokušaja oduzimanja njegove klasne suštine, kao borbenog radničkog praznika i praznika svih obespravljenih i nezadovoljnih.
Pokažimo 1. maja da postoji otpor u masama. Time branimo svoje ljudsko dostojanstvo i time povećavamo mogućnost da srušimo diktaturu kapitala.
Naše zastave nisu nacionalne, niti vjerske, već klasne. To su zastave svih obespravljenih. To su zastave internacionalizma, jer mi smo – mi smo proleteri!
Delegati sedam partija i organizacija iz Bugarske, bivše Jugoslavije, Turske – Kurdistana i iz Rumunije su učestvovali na Prvoj Balkanskoj konferenciji ICOR Evrope. U solidarnoj diskusiji, učesnici su obavjestili o situaciji u različitim zemljama Balkana i o politici ugnjetavanja, eksploatacije i pljačke koju vode imperijalisti. Želja svih je jača saradnja revolucionarnih snaga uz posebnu povezanost u kritici revizionizma i izdaje socijalizma. Isto tako je izražena potreba izboriti se sa dubokim uticajem revizionizma u radničkom pokretu.
Drugovi su izvjestili o jačanju i o aktiviranju revolucionarne marksističkolenjinističke snage u borbi za oslobođenje čovječanstva od kapitalizma. Takođe velika interes i solidarnost sa kurdskom oslobodilačkom borbom je bio izraz za to. Poziv za formiranje međunarodnih brigada za Kobani / Rožava i pakt solidarnosti su najavljene.
Prva Balkanska Konferencija je pokazala da moramo naučiti kako da radimo zajedno u našoj zajedničkoj borbi za oslobođenje. Učesnici konferencije su ujedinjeni o organizovanju više sastanaka i konferencija koje će da se bave teorijskim i praktičnim zadacima.
Odluka vrhova „Saveza samostalnih sindikata Srbije“ i sindikata „Nezavisnost“ da povodom 1. maja u Beogradu organizuju nekakvu šetnju umesto protesta, nešto je najsramnije što su ikada sindikati učinili, ma koliko bili potkupljeni i ma koliko se trudili dodvoriti se vladajućoj kapitalističkoj klasi. Posebnu težinu ove odluke čini to što se ta šetnja ne odvija pored zgrade vlade. Poznato je da su se svi sindikalni protesti u Beogradu uvek u nekom obliku završavali ili se odvijali ispred zgrade vlade. Očito je u pitanju novi dogovor vrhova sindikata sa trenutnom režimskom elitom. I to nije ništa novo. Čine to stalno, od svog osnivanja. Međutim, ova odluka vrhova sindikata, u uslovima u kome se nalazi radništvo Srbije – sa takvom stopom nezaposlenosti, tolikom bedom i poniženjem, kada im spremaju novu omču oko vrata sa još ograničavajućim zakonima, s jedne strane je neviđeni cinizam ali i takav bezobrazluk što iziskuje da se vrhovi ovih sindikati tretiraju kao najgori klasni neprtijatelj. Oni imaju čak jednu osobinu goru od političkih bandita na vlasti. Ta osobina je nedopuštanje da se razvije borbena radnička svest u radničkoj klasi, odnosno nedopuštanje da se rasplamsa klasna borba – te će svaku pojavu socijalnog bunta kanalisati u neke mirnije vode. I ma kako im usta bila puna borbe za radničku klasu i njena prava, oni su faktički izdajnici njenih osnovnih interesa.
No, ne treba posebno izdvojiti vrhove imenovanih sindikata kao jedine krivce. I ostali nisu ništa bolji, poput sindikata „Sloga“ koji je otišao korak dalje, učestvujući na izborima sa strankama koje zastupaju interes krupnog kapitala.
Srbija je zemlja sa najvećim brojem sindikata u svetu. To je smišljeni i vrlo mudar potez režima u minimiziranju političke uloge radničke klase, odnosno time se ne dozvoljava formiranje jedinstvenog političkog subjekta radničke klase i svih obespravljenih. Paradoksalno je još za situaciju u Srbiji, to što je Srbija među vodećim zamljama po siromaštvu, nezaposlenosti, a sama klasna borba na početnom stepenu, i da istovremeno ima toliko sindikata koji su u stvari kamen oko vrata toj istoj radničkoj klasi.
Ovi sindikati će, ma koliko ih država štitila i oni štili klasni poredak, biti zbrisani pobunom masa. Bez obzira na sve specifičnosti Srbije po pitanju klasne borbe, tinjajuća klasna mržnja poniženih masa će u jednom trenutku morati eksplodirati i dati novi kvalitet u klasnoj borbi. Primer Bosne je poučan i za Srbiju. Nezadovoljne mase su u jednom trenutku ekplodirale i otvorile su prostor za nove političke bitke protiv diktature kapitala. Time su pokazali da ne može biti nikakvog dogovora između istorijski neprijateljskih klasa. Među njima može biti samo rata – klasnoga rata!
Srušiti sindikalne plaćenike i sluge kapitala ! Ne šetnja – Bosna, Bosna!
Na današnji dan, 28. marta 1992. godine, u Beogradu je osnovana Partija rada. Nastaje u trenutku raspada Jugoslavije i izbijanja rata na njenim prostorima. Osniva je grupa radikalnih levičara okupljena oko revolucionara Vladimira Dapčevića, koji posle dugogodišnje robije nastavlja političku borbu. Po idejama koje zastupa, smatra se da je Partija rada naslednica KPJ koja je vodila borbu protiv fašizma i izvela socijalističku revoluciju. Uslovi za nastanak jedne marksističkolenjinističke partije bili su višestruko nepovoljni. Pre svega, u tom periodu se dešava istorijski slom revizionizma, kada imperijalizam objavljuje svoju pobedu nad komunizmom i kada se činilo da je revolucionarni pokret doživeo svoj poraz.
Od svog osnivanja PR, kao središte svoje aktivnosti, postavlja borbu protiv nacionalizma i protiv rata među jugoslovenskim narodima. Posebno se napada velikosrpski nacionalizam kao najjači i najagresivniji, i osuđuju svi pokušaji podele BiH od strane velikosrpskih i velikohrvatskih nacionalista. U svojim brošurama PR takođe napada takozvanu Jugoslovensku levicu, označavajući je kao poslednju farsu lažnog komunizma na ovim prostorima. Zbog svojih stavova PR je osuđivana, marginalizovana, a njeni pripadniici su sve vreme žigosani kao izdajnici i neprijatelji režima. I pored principijelnih stavova, PR nije imala realnih izgleda da se za sve vreme rata i divljanja nacionalizma i fašizma, nametne kao realna politička snaga i da se poveže sa masama. Posebno je to bilo teško u uslovima podrške PR albanskom narodu na Kosovu u njegovoj borbi za samoopredeljenje.
Tokom ovog perioda u samoj PR se aktivno vodila idejna borba protiv prisustva nacionalizma u partiji. Idejni i principijelni stavovi PR su stvarali dobru idejnu osnovu za razvoj revolucionarne partije. Partija je održala dva svoja kongresa na kojima su usvojeni programski dokumenti koji odražavaju visok stepen ml misli. Međutim, PR je ostala jedna manja grupa ml koja nije uspela da se proširi i ojaca svoje članstvo.
PR svoj odnos, prema zastupnicima određenih političkih ideja, gradi prevenstveno sagledavanjem njihove prakse, odnosno koliko su te ideje u skladu sa interesima radničke klase, i koliko su zastupnici tih ideja spremni da ih brane i potvrđuju u samoj praksi. Stoga će PR unarednom periodu nastaviti da ukazuje na štetnost i boriti se protiv svih onih shvatanja koja pokušavaju udaljiti mase od revolucioarne borbe, odnosno da ih ometu na njihovom istorijskom zadatku podizanja nivoa klasne borbe, sa ciljem vođenja pobedonosnog klasnog rata. Borba protiv malograđanskog anarhizma, dogmatske statičnosti i sektaštva, a posebno protiv kapitulantskog reformizma na revolucionarnoj levici je glavni idejni zadatak.
PR, u sadašnjem trenutku, svoje osnovne aktivnosti usmerava na jačanju klasne svesti u obespravljenim masama, s ciljem njihove priprema za obaranje diktature kapitala. No, na tom putu se kao nova prepreka javlja i sve veća fašizacija masa u Evropi i mogućnost izbijanja ratnih sukoba.
Pred PR stoji istorijski zadatak – kako postojeću situaciju i nadolazeća dešavanja iskoristiti za stvaranje revolucionarne organizacije i time udariti temelj revolucionarnom pokretu. Partiji rada je potpuno jasno da se bez stvaranja revolucionarnog pokreta na Balkanu ne može govoriti o oslobođenju od diktature kapitala. U tom cilju PR će raditi na objedinjavanju svih antiimperijalističkih i antikapitalističkih snaga, radi izgradnje tog pokreta. Izgradnje revolucionarnog pokreta, a ne pokreta koji će mahati crvenim zastavama a faktički biti u službi jednih ili drugih imperijalista i prepreka masama da svoju sve žešću klasnu borbu podignu i na nivo klasnog rata.
