Različiti sektori političke vrhuške u Srbiji, kao zastupnici stranih imperijalnih interesa – od SAD i EU, do Rusije – poslušnički su uključeni u nadmetanje imperijalista na Balkanu, bilo da se radi o političkim, vojnim ili ekonomskim interesima tih tlačitelja naroda sveta. Tako je zvanična politika vlade Srbije s jedne strane za ulazak u EU i NATO, uz pripremanje Vojske Srbije da pomaže zločinačkom pohodu NATOa po svetu, a s druge strane se šalju signali spremnosti na zadovoljavanje ruskih imperijalnih apetita. Stoga “tvrdi” stav Beograda po pitanju Kosova i izjave čelnika vlade da se na Kosovu stvara NATO država, nisu samo eho kolonijalnih aspiracija Beograda prema Kosovu, već i nastojanje da se igra na kartu suprotnosti među imperijlistima na prostoru Balkana. To je ujedno i trapavi pokušaj oživljavanja Miloševićeve spoljne politike. Govori o protivljenju stvaranju NATO države na Kosovu, dok se aktivno radi i na stvaranju NATO države u Srbiji, predstavljaju izraz političkih sukoba u Srbiji , ali i licemerni politički manevar. Istovremeno je to i nastojanje proruskih snaga u Srbiji da još više ojačaju svoje pozicije i otežaju poziciju SAD na Balkanu. PR smatra da jedino odbacivanje kolonijalne politike Beograda prema Kosovu, za narod Srbije je prvi i istinski korak u oslobađanju od imperijalističke zavisnosti.
Za mir među balkanskim narodima!
Za slobodno i nazavisno Kosovo!
Za slobodnu i nezavisnu Srbiju!
Ne imperijalističkim interesima!
Za antiimperijalistički pokret otpora!
Za Balkan bez NATO okupatora!
Radnički protesti u Srbiji danas više liče na karavane očajnika koji prose milostinju ispred Vlade, nego na ozbiljnije proteste klasnog karaktera. To pokazuju i najnoviji protesti radnika iz Kragujevaca. Decenijsko tupljenje oštrice i dezorijentacija radničke klase, kao i njen trenutni poraz dolaze do punog izražaja. Sada malodušne radničke kolone predvode isluženi političari i korumpirani sindikalni lideri. Radnička klasa u Srbiji će biti na margini svih društvenih dešavanja ukoliko ne dođe do jasno postavljenog cilja, a to je: rušenje kapitalističkog društvenog poretka i uspostavljanje zajednice u kojoj će ekonomska ravnopravnost svih biti preduslov razvoja slobodnog društva. Najnovije poskupljenje hleba i ostalih životnih namirnica i sve veći nameti od strane države kao da nikoga ne dotiču. Nova kapitalistička klasa je skinula rukavice, postajući sve pohlepnija i bezočnija. Međutim i broj obespravljenih iz dana u dan raste. To će dovesti dameđu obespravljenim Srbije , i pored sadašnje apatije, stasavaju pravi borici koji će znati kako treba da se biju klasne bitke i ruši mrski poredak.
U Hrvatskoj se zahuktava predizborna kampanja. Sav talog iz života parlamentarnih političkih stranaka isplivava na površinu i njime se zasipa javnost. Odjednom se pokazuje koliko je Hrvatska stvarno prezadužena i korumpirana zemlja, a lažno nacionalno kočoperenje topi se pred golim i surovim činjenicama realnog života hrvatskih masa. Predstojeći izbori će pokazati da je nerealno očekivati da se na političkoj sceni pojave levičarske stranke koje će istinski zastupati interese hrvatskih masa. Zato je zadatak malobrojnih levičarskih grupa da pozivaju na bojkot izbora i aktivnom kampanjom ukazuju masama na svu besmisao buržoske parlamentarne demokratije. Time će one započeti stvaranje solidne okosnice za izgradnju revolucionarne partije.
Sve učestaliji napadi na Rome, homoseksualce, “sekte” itd. i ravnodušnost skoro celokupnog društva na ove pojave samo je još jedan dokaz da u Srbiji imamo pogodnu klimu za fašističke juriše na one koji ne pripadaju “beloj Srbiji”. Fašisti su uvek bili rezerva kapitalizma i služili su da se uništi sve što je demokratsko i salobodoumno u nekom društvu. Jačanje modernog fašizma u celom svetu je samo polsedica nesposbnosti imperijalizma da razreši nagomilane probleme savremenog sveta. No njihovo jačanje u Srbiji proizilazi iz činjenice da nije došlo do obračuna sa hordama fašista iz prethodnog perioda, već su one normalizovane u “demokratskom poretku”, i što sadašnji centri moći u Srbiji vide u fašističkom ološu rezervu za očuvanje svoje moći i učvršćenje državnog poretka. Tolerantan stav i “mudro” ćutanje predstavnika režima, SPC i nove kapitalističke klase o svim ovim pojavama samo ohrabruje razne fašističke grupe. Uostalom fašisti im obećavaju da će im čuvati njihovu moć, a komunisti da će ih lišiti njihove moći.
Proces objedinjavanja revolucionarnih snaga na internacionalnom nivou je sve izraženiji. Posle velikih poraza koji su u drugoj polovini XX veka naneseni revolucionarnom pokretu skoro u celom svetu, poslednjih godina se javljaju naznake novog uzleta pokreta. Trenutni nivo izgrađenosti revolucionarnog subjekta u svetu ne odgovara stepenu globalnog otpora koji mase pružaju imperijalistima. Međutim, taj otpor pospešuje delatnost i međusobnu koordinaciju revolucionarnih partija. Tako je u Južnoj i Jugoistočnoj Aziji, u Latinskoj Americi, a to se dešava i u Evropi, pa i na Balkanu. Većina marksističkolenjinističkih partija i organizacija uveliko napušta sektaški pristup iz perioda oseke revolucionarnog pokreta, tako da počinju da se daju teorijski i praktični odgovori na pitanja koja postavlja aktuelna kriza kapitalizma. Stvaraju se uslovi za novi revolucionarni talas. Istorijski zadaci nameću levici prevazilaženje prazne nostalgije, zastarelih shvatanja i nekonstruktivnih ideoloških podela. Vreme je da internacionalno objedinjavanje proletarijata donese novi revolucionarni kvalitet.