Režim u Srbiji najavio je “kraj procesa tranzicije”. Nadležni za probleme zapošljavanja u Ministarstvu ekonomije naveli su kako se do kraja godine očekuje preokret u trendu zapošljavanja, i to pre svega zahvaljujući tome što više neće biti velikih otpuštanja, jer je privatizacija gotovo potpuno okončana i nema više mnogo velikih preduzeća za prodaju. Takođe su trijumfalno najavili otvaranje 70.000 radnih mesta, dok su milionsku nezaposlenost prikrili “novom metodologijom” ankete o radnoj snazi, prema kojoj nema više od 585.000 nezaposlenih (stopa nezaposlenosti 18,8%). Bez obzira na taj optimizam, priznaje se da je struktura nezaposlenih nepovoljna, jer je sve više starijih koji ostaju bez posla. S druge strane, svaki optimizam splašnjava kada se uzme u obzir da je oko polovine mladih nezaposleno.
Ali ni perspektiva zaposlenih nije svetla u situaciji kada marionetski režim sistematski srozava radnička prava, produžava radni vek i onemogućava rast realnih nadnica, kako bi obezbedio što povoljnije “uslove investiranja” za strane kapitalističke korporacije i domaće tajkune. Atomiziranost i apatija koji vladaju kako masom nezaposlenih, tako i sve ugroženijim radništvom u Srbiji, mogu se prevladati jedino ukazivanjem na nove perspektive klasne solidarnosti. Varljive nade u pokretanje vlastitog biznisa u malim i srednjim preduzećima pomoću otpremnine ili zanošenje radničkim akcionarstvom, treba prevazići realnim sagledavanjem činjenice da se kapitalizam ne može pripitomiti – naročito ne danas, u doba divljanja imperijalizma i opšte dominacije neoliberalnog ekonomskog modela. Mase nezaposlenih i obespravljenog radništva mogu svom prosperitetu da doprinesu jedino kroz organizovanje na klasnim osnovama i kroz razvoj političke snage koja ima za cilj uspostavljanje socijalističkih odnosa u društvu.
Posle proglašenja nezavisnosti Kosova, režim u Srbiji nalazi se usred političke krize. Režimske stranke sve otvorenije iskazuju privrženost različitim imperijalističkim metropolama (EU i Rusiji), tako da se zaoštrava njihov međusobni sukob oko sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU. Bez obzira na dubinu krize unutar vladajuće koalicije, ona se trudi da obavlja svoj prioritetni zadatak, a to je proces privatizacije. Tako je na telefonskoj sednici Vlade Srbije doneta odluka o prodaju RTB Bor. Još se nije slegla prašina koju je srpska vlada podigla organizovanjem mitinga protiv nezavisnosti Kosova, 21. februara u Beogradu. Demoliranje nekoliko ambasada i drugih objekata koji su od strane nekih grupa fudbalskih navijača bili shvaćeni kao simbol zapadnih sila, dodatno je zaoštrilo konflikte unutar vladajuće koalicije i zakomplikovalo odnose srpske vlade s vladama pojedinih evropskih zemalja i SAD. Pokušaj proizvodnje atmosfere linča, odnosno proganjanja svih onih koji ne smatraju da je “Kosovo srce Srbije”, privremeno je osnažio pozicije postojećih fašističkih grupa. Samo proglašenje nezavisnosti Kosova 17. februara, režirano je na takav način, da je jasno kakovladajuća klika u Prištini nastoji da mase na Kosovu još snažnije potčini uticaju imperijalističkih okupatora. Nezavisnost nije ostvarena, jer je otpočela primena Ahtisarijevog plana koji predviđa dominaciju struktura EU i NATO nad Kosovom, čime nastavljaju da se ugrožavaju demokratska prava naroda Kosova. Istovremeno, zvanična Srbija nastoji da dodatno izmanipuliše srpsko stanovništvo na Kosovu, dozirajući nasilne ispade i aktivirajući planove faktičke podele Kosova. U samoj Srbiji podstiče se najprimitivniji šovinizam, poput organizovanog bojkota preostalih albanskih pekara u Somboru i drugim mestima. Trenutna situacija ne pruža neposrednu perspektivu onim snagama koje smatraju da je neophodno graditi prijateljstvo među srpskim i albanskim narodom, kako bi se ojačao balkanski front otpora imperijalizmu. Ali strpljiv rad na organizovanju takvih snaga ostaje jedini put ka izgradnji zajednice ravnopravnih i slobodnih naroda na Balkanu i jačanje zajedničke borbe za društvo bez eksploatacije i ugnjetavanja.
Imperijalizam pojačava svoju agresivnu politiku, ostvarujući je preko svojih najvernijih saveznika na različitim delovima sveta. Turska armija je krajem februara izvršila opsežnu ofanzivu na baze PKK u iračkom delu Kurdistana. Više hiljada vojnika bilo je angažovano u toj operaciji, a napadnuta teritorija bila je žestoko bombardovana. Uprkos tome, zvanična Turska je povukla svoje trupe, nezavisno od sugestija SAD, a portparol PKK je podneo izveštaj o pretrpljenim žrtvama i proglasio pobedu. Izraelske trupe izvršile su početkom marta težak napad na jedan izbeglički logor i druge ciljeve u pojasu Gaze. Tom prilikom je stradalo više od stotinu Palestinaca, uglavnom civila. Ta agresija pokrenula je talas masovnih protesta u Nablusu, Ramali i Vitlejemu. U Latinskoj Americi imperijalisti nastoje da posle dužeg vremena agresivnim putem preuzmu inicijativu. Snage kolumbijskog režima su početkom marta izvele akciju bombardovanja položaja Revolucionarnih oružanih snaga Kolumbije (FARC) na teritoriji Ekvadora. Tom prilikom je ubijen i Raul Rejes, jedan od komandanata FARCa. Kao odgovor na tu agresiju, Ekvador i Venecuela rasporedile su trupe duž granice s Kolumbijom. Jačanje revolucionarnog antiimperijalističkog pokreta širom sveta biće adekvatan odgovor i na ovu podlu ofanzivu SAD i njenih satelita.