Otpor prema otpuštanju radnika i radnica u Srbiji
Poslednjih meseci u Srbiji je otpušteno na hiljade radnika i radnica. Slična sudbina mogla bi da zadesi još oko 100.000 zaposlenih, pre svega u privatizovanim firmama, koji bi u narednoj godini mogli da ostanu bez posla, pod izgovorom da je razlog za otpuštanje svetska finansijska kriza. Otpuštene nije mogao da zaštiti socijalni program, a ni kolektivni ugovori, budući da su kontrole postupaka poslodavaca od strane državnih institucija mahom formalnog karaktera.
Pada u oči podatak da je većina otkaza uručena u privatizovanim firmama, od kojih se veliki broj odnosi na fabrike koje je kupio Predrag Ranković Peconi (Vital i Sunce) iako je reč o fabrikama iz prehrambene industrije koja nije zahvaćena krizom. Zabrinjava i to što je isti poslodavac, zaposlenima u Rubinu, najavio da ih posle prinudnih odmora, na koje su upućeni po usmenom nalogu, očekuju otkazi. Radnici u toj kruševačkoj fabrici optužili su Peconija za zastrašivanje i vršenje pritiska na njih, jer ih je, tvrde, upućivao na rad u pogone i do 50 kilometara udaljene od mesta boravka i određivao dvokratno radno vreme, zbog čega su bili prinuđeni da na poslu provode i po 15 sati.
Povodom otpuštanja eradnika Informativna služba Agencije za privatizaciju, dala je i sledeću izjavu: „Nismo nadležni za slučajeve otpuštanja u Vitalu i Suncu, jer je reč o fabrikama do kojih je Ranković došao transakcijom na tržištu kapitala. Kad je reč o Rubinu, kontrola koju je Agencija obavila, nije potvrdila optužbe radnika. U toj firmi je sve čisto i nema kršenja kupoprodajnog ugovora“.
Treba pomenuti i borsku Fabriku opreme i delova, koju je iz restrukturiranja, u maju ove godine, kupio nesuđeni vlasnik Borskog basena, austrijski Atek, a već u novembru najavio je da će otpustiti oko 200 radnika. „Prema socijalnom programu, kupac bi mogao u prvoj godini, usled ekonomskih teškoća ili tehnoloških i organizacionih promena, da otpusti oko stotinak radnika, ili 15 odsto od ukupno 600 zaposlenih. Da li tu obavezu i poštuje, utvrdićemo u prvoj redovnoj kontroli koja je zakazana za decembar“, opet se čuje iz Agencije za privatizaciju.
Kompanija Zdravlje Aktavis, prema tvrdnjama iz Samostalnog sindikata u Leskovcu, nezakonito je donela odluku da 194 radnika proglasi tehnološkim viškom. Takođe je data informacija i da radnici Zdravlja nikada nisu potpisali kolektivni ugovor, već pravilnik o radu koji je formulisao direktor.
Tu leskovačku fabriku lekova kupila je pre pet godina za tri miliona evra islandska kompanija Farmako, koja je ubrzo promenila ime u Aktavis. U Zdravlju je tada radilo 2.200 radnika, a sada ih je 902. Još tada su radnici izjavljivali da je fabrika u trenutku privatizacije, u magacinu gotove robe, imalo lekove u vrednosti od devet miliona evra, a prodata je za tri puta manju sumu.
Da radništvo ne treba da ima iluzije povodom mogućnosti da od države očekuje zaštitu svojih prava, svedoči i primer niške konfekcije Niteks, gde novi vlasnik već sedam meseci nije isplatio zarade zaposlenima. Iako je ta firma privatizovana pre dve godine, što znači da je još u sistemu kontrole Agencije za privatizaciju, svih 700 radnika bilo je prinuđeno da početkom ovog meseca stupi u štrajk. Zbog pretnji otkazima, koje im poslodavac upućuje preko rukovodilaca pogona, radnice i radnici ove fabrike spremni su da fizički onemoguće vlasniku ulazak u fabriku.
Otpuštene radnice i radnici konfekcije KluzTisa iz Novog Bečeja okupili su se sredinom novembra ispred fabrike da bi protestovali zbog neisplaćenih zarada i otpuštanja. Oni su kazali da im je 17. oktobra rečeno da su dobili otkaze, da im od tada nije dozvoljen ulazak u fabriku i da u njoj više niko ne radi.Na protestu je iznesen zahtev da se poništi privatizacija, da se smeni direktor tog preduzeća i da se sprovede istraga o radu preduzeća.
Tih dana između 25 i 30 otkaza uručeno je radnicima Fabrike keksa Medela u Vrbasu, koja je u vlasništvu komapnije Invej iz Zemuna, ali poslovodstvo Medele odbilo je da da izjavu o tome. Dvadesetak zaposlenih u Trivit mlinu, u vlasništvu Inveja u Vrbasu, obavešteno je da treba da pređu na rad u Medelu. Ovi radnici su tada rekli novinarima da im je zaprećeno da će dobiti otkaze ukoliko ne potpišu rešenja o prelasku u Medelu.
Iskorak u organizovanijem suprotstavljanju samovolji kapitalista pokazali su radnici vrbaške uljare Vital. Posle privatizacije ove fabrike, čiji je vlasnik postao, kako je već pomenuto, jedan od poznatijih kapitalista i mafijaša u Srbiji, Predrag Ranković Peconi, usledila su stalna zastrašivanja i šikaniranja radnika. Broj radnika se stalno smanjivao, da bi pre mesec dana usledilo otkaz za 250 radnika. Radnici su, posle početnih protesta iz sredine novembra, odgovrili na ove atake jednim masovnijim i snažnijim protestom, održanom 25. novembra. Oni su svoj protest protiv otkaza i izbacivanja na ulicu usmerili u pravcu povezivanja svih radnika u Vrbasu. Na protestu koji je održan u centru grada okupilo se nekoliko stotina radnika, i to, ne samo onih radnika koji su su direktno pogođeni banditskim potezima države i kapitalista, već i onih koji su trenutno zaposleni ali su spremni da pokažu radničku solidarnost, svesni da je i njihov položaj sve gori i neizvesniji. Posle ovog protesta vlasnik fabrike je napravio korak unazad i pristao da ispuni pojedine zahteve radnika, pristajući da im isplati odmah pripadajuće naknade zbog otkaza, a koje je namervao da isplaćuje u više rata.
Partija rada je dala podršku radnicima na ovom protestu, pozivajući ih da svoje proteste ne vode u okviru jedne fabrike i povodom jednog slučaja, već da se organizuju, i solidarno pružaju otpor naletima kapitalista i državne mafije kojih će biti sve više.
Svetska ekonomska kriza i perspektiva kraja kapitalizma
Kriza koja dramatično potresa svetsko finansijsko tržište, i koja nastavlja da se produbljuje prenoseći se na realni sektor, donosi uslove za jačanje i razvoj klasne borbe.
Po svom obimu, ova kriza podseća na one koje su izbile 1929. i 1974. godine. Za razliku od finansijskih potresa koji su se dešavali na vrhuncu dominacije neoliberalizma tokom devedesetih i tada pogađali samo zemlje kapitalističke periferije, današnji krah je započeo u samom centru kapitalističkog sistema, odakle se proširio do globalnih razmera. Aktuelna kriza, koja je posledica rasula koje je godinu dana ranije zavladalo američkim tržištem hipotekartnih kredita, izazvala je toliku paniku, da i ozloglašeni desničarski lideri, poput francuskog predsednika Nikole Sarkozija, pozivaju na preispitivanje neoliberalne politike poverenja u moć tržišta da samo sebe reguliše. Na zaokret u globalnoj ekonomskoj politici još više ukazuju mere državne intervencije bez presedana, poput nacionalizacije velikih banaka i osiguravajućih kuća, koja se u Sjedinjenim Američkim Državama sprovodi u cilju spasavanja finansijskog sektora.
Već prvi refleks panike naveo je buržoaske novinare i političare da se naglo sete analiza protivrečnosti kapitalizma, koje je u Kapitalu razvio Karl Marks. Naravno, najveći broj njih se, poput nemačkog ministra finansija, zadržao samo na tome da dâ uzgredan komentar o destruktivnosti ljudske pohlepe i pomene kako „neki delovi Marksove teorije i nisu tako pogrešni“. Nasuprot takvom površnom pristupu, stvarni cilj kritike koju je Marks formulisao još pre uspona imperijalističke faze kapitalizma u poslednjim decenijama XIX veka, bio je da se ukaže na dugoročnu neodrživost načina proizvodnje koji je usmeren isključivo na stvaranje viška vrednosti.
„Periodično obezvređivanje postojećeg kapitala, koje je imanentno sredstvo kapitalističkog načina proizvodnje za zadržavanje pada profitne stope i za ubrzavanje akumulacije kapitalvrednosti stvaranjem novog kapitala, narušava date odnose u kojima se zbiva prometni i reprodukcioni proces kapitala, i zato je praćeno iznenadnim zastojima i krizama procesa proizvodnje“, piše u trećem tomu Marksovog Kapitala. Ali se Marks ne zadržava samo na takvom konstatovanju ekonomske zakonitosti kapitalizma, već razmatranje pojave krize smešta u širu perspektivu istorijskih ograničenja tog sistema: „Prava granica kapitalističke proizvodnje jeste sâm kapital, jeste to što se kapital i samooplođavanje njegove vrednosti ispoljava kao polazna i završna tačka, kao pobuda i svrha proizvodnje; što je proizvodnja samo proizvodnja za kapital, a ne obrnuto, da su sredstva za proizvodnju prosto sredstva za sve šire razvijanje životnog procesa za društvo proizvođača. Zbog toga granice u kojima se jedino može kretati održanje i oplođavanje kapitalvrednosti, koje počiva na eksproprijaciji i osiromašivanju velike mase proizvođača, te granice stalno dolaze u protivrečje s metodima proizvodnje koje kapital mora da upotrebi u svoju svrhu, i koji guraju na neograničeno uvećanje proizvodnje, na proizvodnju kao samocilj, na bezuslovni razvitak društvenih proizvodnih snaga rada. Sredstvo – bezuslovni razvitak društvenih proizvodnih snaga – dolazi u neprekidni sukob sa ograničenom svrhom, oplođavanjem vrednosti postojećeg kapitala“.
Aktuelna kriza zaoštrava i čini vidljivijim postojeće sukobe između onih koji žive od svog rada i kapitalista koji ih eksploatišu. Vladajuće klase ne kriju nameru da teret krize prebace na radništvo i široke slojeve neprivilegovanih. Talasi otpuštanja, rast troškova života, zamrzavanje plata i „stezanje kaiša“, pokazuju kakva je defanzivna taktika kapitala. S druge strane, ugroženi radnici i radnice imaju prilike da se organizuju u otporu prema otpuštanju, prema smanjivanjuplata i poskupljenjima, i da razviju mehanizme borbene klasne solidarnosti koji bi mogli da predstavljaju ozbiljan izazov vladajućem poretku.
Dugotrajna strukturalna kriza, poput one iz tridesetih godina XX veka, suočava kapitalistički sistem s razvojem antiimperijalističke borbe, koja dobija opšti karakter, a otpor s periferije sistema povećava i mogućnosti jačanja međuimperijalističkih sukoba. Takođe postoji i opasnost od jačanja fašizma tamo gde se kapitalisti osećaju nesposobni da organizovano radničko nezadovoljstvo suzbijaju drugim sredstvima, poput kontrolisanja putem korumpiranih sindikata i uvlačenja u „socijalni pakt“.
Krize u kapitalizmu, u principu, obezbeđuju perspektivu nove ekspanzije, jer čine pretpostavku dalje akumulacije kapitala. Međutim, to je samo jedna dimenzija ovog problema političke ekonomije. Marksova teorija predviđa da kapitalizam mora propasti zbog svojih protivrečnosti. Ali, pošto – po Marksovim rečima – ljudi sami stvaraju svoju istoriju, tako se ni do sloma kapitalizma ne dolazi automatizmom ekonomske nužnosti proširene negativne reprodukcije i dovođenja do nemogućnosti akumulacije, već putem proleterske revolucije, koja predstavlja pravu istorijsku granicu kapitalističkog načina proizvodnje.
S takvim saznanjem, kao imperativ se nameće rad na jačanju organizovanih revolucionarnih snaga i sistematsko razvijanje masovnog pokreta koji bi kao cilj imao uspostavljanje vlasti najširih slojeva nad sredstvima za proizvodnju. Potrebno je osposobiti revolucionarni pokret za delovanje u pravom momentu, jer u razvijenom kapitalizmu svaka velika kriza može da izraste u krajnju krizu, da dovede do sloma kapitalizma i ostvarivanja humanijeg, komunističkog društva.
Solidarnost s pobunjenim narodnim masama u Grčkoj
Još jednom je buržoaska demokratija pokazala svoje pravo lice u Grčkoj. Šestog decembra policija je ubila šesnaestogodišnjeg Aleksandrosa Andreasa Grioropulosa u Atini. Taj čin ubistva ukazao je da buržoazija ne samo da atakuje na demokratska prava i slobode, nego ne preza ni od toga da na ulicama otvoreno ubija sinove i kćeri naroda.
Zajedno s produbljivanjem ekonomske krize, nastaviće da raste i represija svake vrste usmerena protiv radništva. Ipak, hrabri narod Grčke nije ćutke pristao na policijsko ubistvo, a grčki levičarski pokret je hitro i borbeno odgovorio na policijski teror, zahtevajući ostavku vlade. Protestne akcije su organizovane širom zemlje, te i dalje uzimaju maha. Radničke mase i mladi antifašisti hrabro su izašli na ulice, vladine zgrade i policijske stanice su napadnute, a univerziteti i škole su zauzeti.
Ovi događaji koji u Grčkoj traju već danima, ne mogu se smatrati pukim neredima koji su izraz reakcije na ubistvo koje je počinila policija. Oni imaju karakter širokog narodnog revolta protiv brojnih zločina buržoaske države.
Osuđujemo represiju krvavog ražima i izražavamo solidarnost s pobunjenim narodnim masama u Grčkoj.