Imperijalističke igre oko Kosova se nastavlju. Nadmetanje SAD i Rusije, uz sekundiranje EU po ovom pitanju ima širi značaj od rešavanja problema između Srbije i Kosova i stabilnosti balkanskog regiona. Vrhuške u Srbiji i na Kosovu, trude se, kao i sve druge marionete, da što više udovolje zahtevima imperijalista, pretvarajući time Kosovo i Srbiju u obične “monete za potkusurivanje”. Nepostojanje jačih snaga u Srbiji koje bi podržale nezavisnost Kosova i slabost albanskih progresivnih snaga da u ovom trenutku povedu borbu protiv kosovske vrhuške i imperijalističkih okupatora, činiće pitanje Kosova i dalje otvorenim i gorućim. Problem Kosova i položaja albanskih masa na Balkanu sastavni je deo antiimperijalističke borbe svih naroda Balkana i samo zajednička borbe tih naroda dovodi do konačnog cilja – da balkanski narodi sami određuju način svog organizovanja i puteve svog razvoja.
Sloboda balkanskim narodima!
Za slobodno i nezavisno Kosovo!
Za balkanski pokret otpora!
Smrt NATO okupatoru!
Posle potpunog poraza koji je radnička klasa u Srbiji doživela, pojava štrajkova glađu je potez očajnika, ali sve ćešći oblici ovog protesta i pokušaji radnika da na ovaj način ostvare svoja elementarna prava, kao i pojava da se na radničkim štrajkovima počinju okupljati i radnici drugih fabrika i iz drugih gradova Srbije, najava je odlučnijeg otpora neoliberalnom teroru i sve moćnijim tajkunima kao novim vlasnicima Srbije. Ovi štrajkovi glađu sve se češće završavaju i smrću radnika, što obavezuje radikalnu levicu Srbije da nikada ne zaboravi vapaje svojih klasnih drugova. A onima koji predenduju da budu neograničeni vlasnici Srbije – njene zemlje, prirodnog bogatstva, fabrika, njene sve brojnije sirotinje, informacija, prava i sloboda, treba poručiti: Radikalna levica Srbije nikada neće dozvoliti da kapitalisti umiru od gladi ispred fabrika koje su nekada bile proglašene njihovim vlasništvom.
Studentski protesti ne jenjavaju. U Beograda je posle zahteva: Dole školarine! iznesen i stav: Znanje nije roba! Ovaj duboko socijalni poklič bio je nezamisliv pre samo par godina. Poraz nacionalističkog i konzervativnog mišljenja na univerzetima i prodor kritičke svesti iz sadašnje društvene učmalosti, predstavlja klicu jedne moderne levice koja neće robovati doktrinarnimshvatanjima prošlosti i koja će svoje delovanje temeljiti na radikalnom preispitivanju konkretne starnosti – u ovom slučaju su to bile školarine i primena Bolonjske deklaracije. Nesposobnost režima da stavi bunt studenata pod svoju kontrolu samo je dokaz ozbiljnosti i zrelosti svesti učesnika protesta. Međutim, ovom poletu studenstkog bunta preti opasnost od nedovoljne radikalizacije, stihijnosti i rasipanja energije bez ostvarenja konkretnih ciljeva. I pored toga, već sada ovi protesti predstavljaju nagoveštaj istorijskog preloma ka jednom drugačijem poimanju stvarnosti.
Podsticana klerikalizacija društva u Srbiji od strane vlasti u poslednjih dvadeset godina je dostigla takav stepen da SPC danas ima ogromni uticaj u svim sferama društvenog života. No, zločinački poduhvat ove institucije nije se zvršio širenjem međunacionalne mržnje, amnestiranjem ovozemaljskih zločina njene pastve, dobijanjem niza privilegija koja je stavlja u povlašćen položaj u odnosu na druge građane, niti sticanjem pozamašnog bogatstva. Ovi mračnjaci su ispostavili i “zahtev” režimskoj vrhuški da budu više “pitani” prilikom kreiranju državne politike. Nastavak otvorene i ogoljene politizacije SPC, Rimokatoličke crkve i Islamske verske zajednice, kao i sklop opštih društvenih okolnosti, nužno vodi i do podela i legalizacije sukoba u njima samima. To će samo pojačati agresivniji nastup ovih institucija u zatupljivanju svesti narodnih masa.
Religioznom mraku suprotstaviti i zrnce prosvećenosti akt je oslobođenja i uzdizanja ljudskosti.
Pokušaji profašističkog režima u Turskoj da suzbije revolucionarni pokret u toj zemlji, uz pomoć vojnih instruktora SAD i policije EU, nije uspeo. I pored masovnih hapšenja i ubistava, revolucionarni pokret pokazuje znake jačanja. Ovome pogodije produbljivanje protivrečnosti turskog društva, a koje se manifestuju: u sve izraženijoj potrebi rešavanja kurdskog pitanja, sve većem uticaju procesa iz Iraka i regiona na dešavanja u zemlji, jačanju podela između sekularnog i islamiziranog dela društva, i sve žešćim klasnim sukobima. Revolucionarni pokret, koji je u prošlosti trpeo zbog sektaštva njegovih partija, polako se objedinjuje u jednistveni pokret, a što se vidi kroz sve češći i zajednički nastup najsnažnijih revolucionarnih partija . MLKP, DHKPC, MKP i druge partije, oslonjene na bazu raznih frontovskih i sindikalnih organizacija, već sada predstavljaju snagu koja je sposobna ispisati novo poglavlje istorije, ne samo Turske, već i celog regiona.