Author: admin

STAV PARTIJE RADA O PRIVATIZACIJI

Privatizacija je proces uspostavljanja novih klasvih odnosa uzdizanjem nove kapitalističe klase da likvidacijom ostataka socijalističkih odnosa. To je ujedno i izraz krize državnog kapitalizma i pokušaj razrešenja te krize centralizacijom kapitala u rukama uske vladajuće oligarhije, stapanjem državnog, privatnog i mafijaškog kapitala.

Na širem planu, privatizacija je nastojanje imperijalizma da tzv. zemlje u tranziciji potčini i da im status neokolonijalnih zemalja.

Dok je u bivšoj Jugoslaviji vladajuća političa birokratija morala voditi računa o zaštiti minimuma egzistencije i osnovnih prava najširih radnih masa, sadašnji režimi su nosioci najbrutalnijih oblika divljeg kapitalizma, s potpunim gubljenjem ljudskog dostojanstva i sa grčevitom borbom za opstanak ogromne većine naroda.

Ovakvi odnosi su uslov postojanja i opstanka režima na vlasti. Oni će zato činiti sve da slome poslednje ostatke ptpora i krvavo će braniti uspostavljene odnose od pokušaja preraspodele političe i ekonomske moći. Otuda i niz zakona u Srbiji i Crnoj Gori, poput Zakona o koncesijama, Zakona o preduzećima, Zakona o štrajku, Zakona o privatizaciji itd, ne treba posmatrati kao legalizovanje novih klasnih odnosa, već pre svega kao pravo da se oni silom nameću i silom brane (po potrebi i uz pomoć tzv medjunarodne zajednice). Time ovi režimi plaćaju ulaznicu za status marionetskih zemalja pod zaštitom imperijalizma.

Privatizacija je političko, a ne samo ekonomsko pitanje. Što se tiče privatizacije kao koncetracije kapitala u rukama pljačkaške vrhuške ona je već izvršena. Stalna “ubedjivanja” radništva i ostalih zaposlenih da treba “samo da se odluče” izmedju ostanka u fabrikama sa zastarelom tehnologijom, kojima odavno ne upravljaju, i u kojima ne dobijaju ni minimalnu zaradu, ili predaje fabrika u privatne ruke, s pravom da formalno dobiju deo kapitala i mogućnost za “ekonomski prosperitet i saradnjuu sa svetom” su prazne priče dokazanih narodnih “usrećivanja”.

Privatizacijom se pokušavaaju još više, nemilosrdno i do kraja uskratiti PRAVA radništva i ostalih eksploatisanih slojeva. Zato je pravo pitanje za ogromnu većinu stanovništva u vezi sa privatizacijom – da li se privatizacijom širi ili uskraćuju prava zaposlenih?

Radništvo je ovde i svuda po svetu odavno spoznalo da u srazmeri sa umanjenjem njihovih prava povećava se i obim njihovog siromaštva, beznadja i patnje. Medjutim, da bi radništvo i ostali osiromašeni slojevi mogli da krenu jednim ispravnim putem­putem istinske klasne borbe, moraju najpre da odbace duboko ukorenjenu nacionalističu ideologiju, koja ptupljuje njihov osećaj za sopstveni socijalni ppoložaj i pretvara ih u obično topovsko meso reakcionarnih režima.

I sve dok se ne krene putem stvarne klasne borbe, jugoslovenskim prostorom će moći da divljaju najpogubniji ekonomski i političi odnosi, da jačaju diktatorski režim, i da se vode stalni medjunacionalni sukobi. Odbacivanjem nacionalističke ideologije ubrzava se lanac socijalnih revolucija na Balkanu, koji će iz osnova promeniti odnos klasnih snaga u celom regionu i otvoriti perspektivu mira, ravnopravnosti i integracije medju njegovim narodima.

Taj put je odabrala i Partija rada.

Partija rada nastaje u trenucima izbijanja rata i raspada SFRJ. Partiju u Beogradu 28. marta 1992. godine osniva grupa radikalnih levičara okupljenih oko Vladimira Dapčevića (1917-­2001), istaknutog revolucionara koji je posle dugogodišnje robije nastavio politički rad.

Partija rada smatra da je po idejama koje zastupa naslednica Komunističke partije Jugoslavije, koja je vodila borbu protiv fašizma i izvela socijalističku revoluciju. Istovremeno, Partija rada nastoji da kroz konkretnu delatnost i u konkretnim istorijskim uslovima nalazi odgovore na pitanja savremenog sveta. Okolnosti za delovanje Partije rada bile su izrazito nepovoljne zbog sveopšte propagande o propasti komunizma, zbog kompromitacije komunističke ideje u samoj Titovoj Jugoslaviji i zbog potpune dominacije i divljanja nacionalizma i fašizma na prostorima raspadnute Jugoslavije. U uslovima u kojima je nastala, Partija rada je za cilj postavila borbu za slamanje nacionalizma i uspostavljanje mira među jugoslovenskim narodima. Težište borbe bilo je usmereno protiv velikosrpskog nacionalizma, kao najagresivnijeg i najjačeg.

Kulminacija procesa restauracije kapitalizma u jugoslovenskim zemljama, kroz masovnu privatizaciju kao legalizovanu pljačku društvenog bogatstva, dovodi do povećanja nejednakosti i do sve goreg socijalnog statusa narodnih masa, a radničke klase pogotovo. Pored toga, režimi na ovim prostorima postali su, kroz različite aranžmane s NATO, deo poslušničkog aparata imperijalista koji su pokretanjem tzv. globalnog rata protiv terorizma ušli u Treći svetski rat protiv naroda čitavog sveta. U ovim okolnostima, Partija rada nastoji da delovanjem među radništvom i omladinom razvije svest o potrebi organizovane borbe za očuvanje ostataka socijalnih tekovina kao i stvaranja osnove za revolucionarnu promenu uspostavljenih društvenih odnosa, za šta je preduslov rad na jačanju fronta otpora imperijalizmu.

Partija rada na ostvarivanju ovih ciljeva sarađuje sa progresivnim snagama u zemlji i regionu, pružajući istovremeno podršku pravednoj borbi naroda širom sveta. Partija rada je članica Balkanske konferencije komunističkih i radničkih partija i organizacije i Internacionalne konferencije marksističko­lenjinističkih partija i organizacija.

Vršeći analizu svog razvoja, Partija rada je ocenila da je njen uticaj na mase i politička zbivanja još uvek nedovoljan. Ali temelji koji su postavljeni stvaraju mogućnost za razvoj jedne snažne partije koja će se boriti za interese eksploatisanih i obespravljenih, i koja će, zajedno sa ostalim revolucionarnim snagama na Balkanu, dati svoj doprinos suprotstavljanju globalnom sistemu imperijalizma.

STAV PARTIJE RADA POVODOM POLITIČKE SITUACIJE U SRBIJI

Partija rada smatra da u Srbiji izmedju vlasti i sadašnje opozicije nije mogrć temeljni politički sukob koji bi označio radikalni zaokret ka razrešenju sveopšte krize društva. Ovo iz razloga što izmedju sadašnje opozidije i vlasti u Sribiji , bez obzira koliku mržnju ispoljavali jedni prema drugima, u istorijskom smislu ne postoji suštinska razlika.

Utemeljeni na militantnom nacionalizmu, vlast i opozicija su se zalagali za vodjenje krajnje reakcionarnog rata, i samo je vojni poraz velikosrpske politike u Hrvatskoj i BiH učinio da se medju njima ispolje deklarativne razlike po ovom prtanju. Isto tako, po pitanju Kosova, Vojvodine, Sandžaka, Crne Gore,i položaj drugih naroda u Srbiji, vlast je samo na rečima za njihovu ravnopravnost, dok u praksi sprovode politiku terora, pljače, tutorstva i asimilacije. Opozicija po ovom pitanju izbegava da zauzme jasan stav, ili se ne razlikuje od stava vlasti.

Po ključnom, ekonomskom pitanju, vlast i opozicija su na potpuno istim pozicijama, zalažući se produbljivanje kapitalistićkih odnosa, ubrzano sprovodjenje tzv. privatizacije, i sve veću ekonomsku zavisnost od imperijalizma. Pri ćemu i jedni i drugi oćekuju da im pomoć spolja i slobodna ekonomska nuznost razreši krizu društva, i da će se samim tim resiti i problemi masovne nezaposlenosti, nezbrinutosti stotine hiljada izbeglica, sveopšteg kriminala i korupcije, duhovnog i zdravstvenog propadanja naroda, funkcionisanja institucija društva i demokratizacije odnosa.

Stalni sukobi koji se javljaju izmedju vlasti i opozicije, proizvod su borbe za monopol nad pljaćkom društva u Srbiji, zahteva Zapada da što pre uspostavi potpunu kontrolu nad celim regionom, i haotićnog stanja koje vlada u društvu.

Iako sadašnja opozicija ne predstavlja istorijsku alternativu vlasti u Srbiji, Partija rada podržava sve snage i procese koje slabe akutnu vlast, jer je ona najveći protivnik Partije rada, i njenim padom bi se stvorili uslovi za nastup snaga progresivne gradjanske i levičarske orijentacije.

Poslednji sukobi u Srbiji ojaćali su demokratsku svest i osnažili otpor naroda postojećem režimu. Sa njima je legalizovan i zahtev nove kapitalistićke klase i osiromašenih srednkih slojeva za podelom političke i ekonomske vlasti, koja je sada skoncentrisana u rukama uske vladajuće klike.

Rezultat sadašnjih sukoba biće privremeni kompromis režima i opozicije u podeli vlasti. Ne zato šti režim želi da deli vlast, već zato sto je nateran kako protiscima spolja , tako nezadovoljstvom narodnuh masa koje prete da vlast i samu opoziciju oduvaju sa istorijske scene, i time učine da ceo region počne da izmiče kontroli Zapada, a što on sebi nikako ne sme dozvoliti.

Partija rada smatra da u Srbiji nije moguće gradjansko društvo i država kako to projektuje opozicija, imperijalističa propaganda i sama vlast.

Nesposobnost režima, bilo opozicije da reše sveopštu krizu u Srbiji, razbiće sve iluzije o mmogućnosti pokretanja velikih ekonomskih i gradjanskih reformi u pravcu izgradnje bogatog društva. Istovremena nesposobnost imperijalizma da globalno reši krizu u Južnoj Evropi, ceo region će pretvoriti u vrtlog stalne političe nestabilnosti. To će vodeti lancu nepreglednih kriza, uz izbijanje oružanih sukoba i uz sve veće vojno prisustvo imperijalizma.

Taj krug siromaštva, patnje i besmisla, istorija razrešava socijalnom revolucijom.

STAV PARTIJE RADA POVODOM DEMONSTRACIJA U SRBIJI

Demonstracije u Srbiji su jedan od pokazatelja kraha politike koje je u proteklih nekoliko godina divljala jugoslovenskim prostorima.

­ Poraz koji je doživeo agresivni velikosrpski nacionalizam morao je voditi sve većoj diferencijaciji u nekad jedinstvenom političkom biću velikosrpskih nacionalista. To je vodilo kristalizaciji političkih snaga u Srbiji u nekoliko pravaca. Jedne snage su se okupile oko vladajuće partije, koja je, iako izazivač rata i najveći krivac za ratne strahote, primorana na mirovnu politiku i sve veće ustupke. Druge snage su ostale na profašističkim pozicijama, čekajući ponovo povoljnu priliku za nastavak svoje zločinačke politike. Treće snage čine mešavinu nacionalizma i liberalizma. Oslanjajući se u potpunosti na Zapad, ove snage pokušavaju da na vlast dođu na talasu antikomunizma.

U Srbiji deluju i progresivne – građanske i levičarske snage, koje su se od početka rata zalagale za mir i vodile borbu protiv nacionalizma. Ali ove snage nisu mogle, niti danas mogu, da bitnije utiču na politička kretanja. Međutim, započeti proces diferencijacije u političkom biću srpskog naroda samo će jačati ove snage, i one će u perspektivi pobediti.

Lokalni izbori u Srbiji jasno su pokazali da sadašnja vlast sve više gubi poverenje naroda. Tačna je tvrdnja, da narod nije glasao toliko za opoziciju, koliko je glasao protiv vlasti.

Osioni režim se prevario u proceni, računajući na potpunu izbornu pobedu. To ga je nagnalo da, u skladu sa svojom diktatorskom prirodom, posegne za manipulacijama i prekrajanjem volje naroda.

Demonstracije su, pored zahteva za priznavanjem rezultata izbora, pokrenule proces demokratizacije političkog života u Srbiji, ojačale građansku svest, i još više ogolile suštinu sadašnjeg režima u Srbiji.

Pored ovog pozitivnog procesa kojeg izazivaju, demonstracije su i osveta nacionalističke Srbije zbog pretrpljenih poraza, i svaljivanje sve krivice na ”komunističkog diktatora” Slobodana Miloševića. I to, ne zato što je bio izvršilac velikosrpske politike, već zato što je bio njen loš izvršilac. Istovremeno, demonstracije treba da ubrzaju proces stavljanja Srbije pod kišobran Zapada, daljim obaranjem njene cene na svetskoj političkoj pijaci.

Partija rada podržava zahteve demonstranata za priznavanjem izborne volje naroda, kao i sve procese dalje demokratizacije u Srbiji.

Partija rada neće učestvovati u direktnoj borbi za vlast između opozicije i vladajuće partije, jer smatra da po suštinskim pitanjima između njih ne postoji bitna razlika.

Partija rada smatra da će u narednom periodu Srbiju karakterisati sve veća politička nestabilnost.

Partija rada će nastaviti svoju borbu za potpuni poraz velikosrpskog nacionalizma, za rušenje sadašnjeg režima, i za promenu odnosa klasnih snaga u Srbiji jačanjem saveza radništva, progresivne omladine i ostalih osiromašenih delova društva.

Albansko pitanje, odnosno pitanje nacionalnih prava albanskog naroda na prostoru bivše Jugoslavije, a posebno na Kosovu, ponovo je u centru političkih zbivanja. Ovo pitanje ne može se izolovano posmatrati, niti rešavati, izvan celokupnih odnosa na jugoslovenskom prostoru, i ne može se svesti na samo trenutni odnos političkih snaga, ili ga pokušati tretirati kao ustavno pitanje. To pitanje se mora posmatrati kao proces istorijskog sazrevanja jedne nacije.

Istorijski osvrt – Položaj Albanaca na Balkanu je samo deo tzv. ”balkanskog pitanja” koje je tokom prošlog veka izbilo u prvi plan u političkim odnosima u Evropi, jer je počelo permanentno slabljenje turske imperije. Velike evropske sile su pokušavale da kroz przmu sopstvenih interesa reše položaj naroda na Balkanu koji su počeli doživljavati svoje nacionalno buđenje i preporod. Formiranjem državnih granica na Balkanu i stvaranjem albanske države veliki deo albanskog naroda ostao je izvan novoformirane države. Za vreme Prve Jugoslavije albanski narod nije bio priznat kao nacija i nije imao nikakva nacionalna prava. Po svom socijalnom položaju to je bio ubedljivo najsiromašniji deo stanovništva u Jugoslaviji.

Tokom i posle Drugog svetskog rata uspostavljanjem socijalističke Jugoslavije i socijalističke Albanije počelo se sa rešavanjem pitanja Albanaca. Međutim, započeti proces stvaranja federativnih odnosa između Jugoslavije i Albanije prekinut je 1948. g, kada su se zbog rezolucije Informbiroa, Jugoslavija i Albanija našle na suprotnim stranama, što je za duži period iskomplikovalo i odložilo rešavanje ovog pitanja.

U vreme Druge Jugoslavije položaj albanskog naroda tekao je u pravcu davanja veće autonomije, ali je Kosovo i dalje bilo najnerazvijeniji deo države. Da bi se izbegli stalni socijalni i nacionalni sukobi na Kosovu, država je bila primorana da davanjem određene ekonomske pomoći smanjuje jaz između Kosova i svojih razvijenijih područja. Sve veća autonomija Albanaca bila je iznuđena odnosima Jugoslavije na spoljnopolitičkom planu, u prvom redu zbog ideoloških sukoba sa Albanijom, a sa druge strane zbog konfederalizacije same Jugoslavije.

Paralelno sa davanjem odredjenih autonomnih prava Albanacima režim Jugoslavije je vršio najbrutalniji progon boraca za prava albanskog naroda. Nijedni protivnici Titovog režima nisu tako kažnjavani kao što je to bio slučaj sa marksistima­lenjinistima sa Kosova. Ovi progoni kao i stvaranje i izdizanje albanske političke birokratije na Kosovu i njena spremnost da verno služi političkoj birokratiji režima u Beogradu, nisu mogli zaustaviti započeti proces kulturne, političke i nacionalne emancipacije albanskog naroda.

Usled globalnih političkih promena u Evropi, pada socijalizma i u samoj Albaniji, izbijanjem rata i raspadom Jugoslavije, albanski narod sa prostora bivše Jugoslavije, koji se u ovom istorijskom trenutku pod vodjstvom jedinstvenog političkog pokreta potpuno homogenizovao, odlučio je da se konačno izbori za ostvarenje svojih nacionalnih prava.

Sadašnje stanje i perspektiva – Režimu u Beogradu je potpuno jasno da SAD u sadašnjim uslovima ne mogu računati na rat na Balkanu, jer bi time doveli u pitanje svoje šire strateške interese. Naime, proširenje rata na Kosovo nužno bi dovelo do ulaska u rat Albanije, Makedonije, a zatim Grčke i Turske. Takav razvoj dogadjaja bi označio kraj SAD i NATO u Evropi, a u slučaju da se sukob proširi i na Bliski istok, SAD bi ušle u veliki rizik gubitka kontrole nad naftnim izvorima Bliskog istoka. Zbog toga će SAD ući u rat samo u krajnjoj nuždi jedino da spreče odvijanje situacije u gore navedenom pravcu. I zato SAD ubuduće neće ništa menjati u svojoj strategiji postepenog slamanja otpora svojim interesima i postepenog širenja na Istok. Stavljanjem Srbije van domena njihove zaštite ili zone političkog uticaja moglo bi da iskomplikuje situaciju po SAD. Stoga će se SAD angažovati da paralelno sa širenjem svog uticaja na Srbiju, i situaciju na Kosovu razreši mirnim putem. To podrazumeva insistiranje da ne može doći do promena državnih granica Srbije, a istovremeno i vršenje maksimalnog pritiska na režim u Beogradu da pruži što veću autonomiju Albancima.

Zbog ovakve situacije režim u Beogradu želi da što duže oteže sa rešavanjem položaja Kosova. To pitanje je od značaja i za stabilnost samog režima tako da svaki nagli pristup u rešavanju položaja Kosova može da destabilizuje situaciju u Srbiji. Kupovanje vremena u odnosu na Kosovo ima za cilj da se u uslovima trajnijeg mira agresivnom propagandnom politikom i sistemskim merama pokuša postepeno slamati jedinstvo albanskog pokreta i pitanje Kosova sve više svoditi na unutrašnju stvar Srbije.

Albanski pokret koji je odabrao gandijevski metod borbe, čekajući kraj rata i razrešenje situacije u ostalim delovima bivše Jugoslavije, suočen sa moćnom silom velikosrpskog režima i već iznesenim stavovima Zapada, sve više se suočava sa neizbežnim pitanjem o promeni metoda borbe. Sve više u okviru pokreta jača radikalna struja koja težište borbe želi da vrati na samo Kosovo. Otezanje režima u Beogradu da pregovara ide u prilog radikalizaciji radikalizaciji i izvodjenju oružanih akcija. Oružane akcije imaju za cilj da upozore režim u Beogradu da započne pregovore, da upozore onaj deo albanskog pokreta koji misli da se dosadašnjim načinom borbe i oslanjanjem isključivo na Zapad može doći do cilja, kao i da upozori Zapad da na Kosovu može doći do izbijanja rata. Baš ove akcije ubrzavaju rešavanje pitanja Kosova i navodi sve strane na traženje rešenja. Očito je da će albanski pokret sve žešćom borbom učiniti pitanje Kosova u narednom periodu jednim od najznačajnijih političkih pitanja u Evropi.

Kako će se u bliskoj budućnosti režim u Beogradu, a posebno SAD i ostale imperijalističke zemlje postaviti u odnosu na zahtev Albanaca za Kosovo republikom u okviru federacije sa Srbijom i Crnom Gorom, ili za stvaranjem Kosova kao samostalne države zavisi u mnogome i od daljeg razvoja situacije u BiH jer tamo još nisu slomljeni pokušaji velikosrpske i velikohrvatske podele BiH, što može izazvati ponovno izbijanje rata. U svakom slučaju, vreme za konačno započinjanje rešavanja pitanja Kosova polako ističe.

Stav Partije rada – Još je Marks pisao da je budućnost naroda na Balkanu u stvaranju federalne zajednice država. Za ovu ideju su se tokom prošlog veka zalagali posebno bugarski i srpski socijalisti, a ovde treba ukazati na radove Svetozara Markovića, a posebno Dimitrija Tucovića, koji je prvi ukazao na put pravilnog rešavanja položaja albanskog naroda.

Ova ideja je samo kratko vreme posle Drugog svetskog rata bila aktuelna. Izbijanjem tzv. hladnog rata potpuno je potisnuta. Sukobi na prostoru bivše Jugoslavije i medjunacionalna trvenja u drugim balkanskim državama, ponovno oživljavaju ideju o zajedništvu balkanskih naroda. Medjutim, ova ideja je za sada samo perspektiva, jer ukupnost ekonomskih, političkih i medjunacionalnih odnosa vode pre sukobima nego integraciji. Moćna brana ovoj ideji su i nacionalistički režimi i isprepletanost interesa velikih sila na Balkanu. Sem toga, medju narodima na Balkanu za sada ne postoje snage koje bi mogle ovu ideju izneti iznad parcijalnih interesa pojedinih režima i ujedno je suprotstaviti interesima svetskog imperijalizma.

Partija rada kao marksističko­lenjinistička partija ima dosledni internacionalistički stav u vezi položaja albanskog naroda na Kosovu. Albanski narod ima pravo na samoopredeljenje do otcepljenja i stvaranja sopstvene države. S tim da albanski narod ostvarenjem ovog prava treba da podrži sve procese koji vode integraciji sa Srbijom, dok srpski narod treba da se zalaže da albanski narod dodje do ostvarenja svog prava.

Zato je Partija rada da što pre počnu pregovori izmedju režima u Beogradu i albanskog pokreta na Kosovu radi mirnog rešavanja postojećeg problema.

Bude li albanski narod na Kosovu uspeo da dodje do svog cilja i oslobodio se vlasti režima u Beogradu, suočiće se sa istim pitanjima sa kojima se suočava narod u Srbiji. Otkriće svu bedu i okrutnost sopstvenih kapitalista i sopstvene političke birokratije, koji će nastavljajući da mašu nacionalnim barjacima pokušavati da ovekoveče svoju vladavinu, i pri tome će nemilosrdno gaziti po albanskom proletarijatu. Tada se ti nacionalni barjaci neće razlikovati od mrskih nacionalističkih barjaka režima u Beogradu. I tada, albanskom proletarijatu, neće preostati ništa drugo nego da podigne pali crveni barjak i pruži ruku srpskom proletarijatu. Da zajednički brane Srbiju i Kosovo od najezde imperijalista i njihovih domaćih slugu. Da zajednički sa drugim narodima Balkana izvojuju pobedu da Balkan pripada proletarijatu balkanskih naroda.

Bilten br. 6 Beograd, 1996. str. 5 – 8