Author: admin

I

Izjave najviših predstavnika vlasti Srbije i Crne Gore povodom napada SAD na Irak odražavaju svu zavisnost i nemoć ovih malih činovnika svetskog kapitala.

Proglašavanje nekompetetnosati, po onoj »mi smo mali«, upućivanja pisma razumevanja američkom predsedniku, pravdanje američkog ratnog pohoda »psihološkim razlozima zbog 11. septembra«, i proterivanje iračkih diplomata, jasno pokazuju koga podržavaju sadašnje vlasti u Beogradu i Podgorici. I dok cela demokratska i miroljubiva javnost širom sveta iznalazi raznovrsne obilike protesta protiv novog hitlerizma, dotle ovi »legalisti« podupiru rušenje međunarodnog pravnog poretka od strane SAD.

Bez ikakvog dostojanstva i državničke mudrosti ovi pioni više ne kriju svoje vazalstvo i spremnost da slede trenutno najmoćnijeg. Ta kratkovida politika će doživeti poraz. Globalni točak društvenih promena se ubrzao i on neće ostaviti po strani ove saputnike istorijskih previranja.

II

Namera pristupanje Srbije i Crne Gore u Partnerstvu za mir, rekonstrukcija vojske i sve veća zavisnost zemlje od vojno­industrijskog kompleksa imperijalizma, otkrivaju namere imperijalista da Beograd pretvore u sedište NATO­a na Balkanu.

Partija rada je jasno istakla u svom Programu da je budućnost balkanskih naroda u njihovom povezivanju i stvaranju pokreta otpora protiv prisustva NATO­a i institucija imperijalizma u njihovim zemljama.

III

Uvođenje vanrednog stanja posle ubistva premijera Đinđića i kampanja »obračuna sa organizovanim kriminalom« je iznudica proistekla iz stanja »ko će koga«. Obračun sa zločincima (do juče »herojima«) ima pozitivni poltički značaj, jer je to ujedno prilika da se još više razotkrije suština Miloševićeve politike čiji je duh još u dobroj meri prisutan u Srbiji. Ovom kampanjom se, međutim, ne može prikriti niti izmeniti kriminalna suština sadašnjeg režima. Nisu samo ostaci starog režima kriminalni, već je to i sadašnji režim. On je kriminalan, jer neprekidno proizvodi bedu, jer vrši dodatnu pljačku već opljačkanog naroda, jer stvara novu kapitalističku klasu i legalizuje njen lopovluk, jer je korumpriran od vrha do dna…. i što iznova reprodukuje kriminal koji je jednima uslov opstanka, a drugima uslov očuvanja privilegija, vlasti i bogatstva.

Kampanja borbe protiv organizovanog kriminala samo najavljuje da »evropeizacija« Srbije zahteva i »evropeizaciju« kriminala.

IV

Vanredno stanje u Srbiji je dobrodošlo režimu da uguši započete procese radničkog samorganizovanja (zabranjeni su štrajkovi i demonstracije) i da režimski sindikati imaju alibi za odlaganje njihovog »radikalnog obračuna s vladom«. Partija rada će još upornije nastaviti da podstiče radnike i nezaposlene na samorganizovanje, štrajkove i demonstracije, u cilju odbrane njihovih prava, bolje reći golog života. Samo jačanje klasne svesti, klasne borbe i klasne revolucionarne organizacije može izbaviti radništvo i nezaposlene u Srbiji iz stanja u kojem su se našli.

I

Partija rada je održala 29.juna 2002.g. svoj Drugi kongres. Na kongresu je donesen Program i Statut i izabrano je novo rukovodstvo Partije.

II

Vladajuće elite u Srbiji, Crnoj Gori i Hrvatskoj nisu u stanju da same izađu na kraj sa političkom nestabilnošću koja se ogleda prvenstveno u neprestanim zahtevima za novim izborima. Sve buržoaske političke snage na Balkanu učestvuju u goloj borbi za vlast u kojoj se može videti zavisnost političkih elita od multinacionalnog kapitala. Na čitavom Balkanu, buržoaska politika sve svoje probleme pokušava da reši uz pomoć imperijalista. Ovu nestabilnost koriste SAD, koje su stavile region pod vojnu kontrolu, za dodatne ucene kako vladajućih grupa u balkanskim zemljama, tako i zemalja EU.

III

Ekonomska situacija u Srbiji je sve teža za najšire narodne slojeve. Vlast bezobzirno povećava osnovne troškove života, jer su izneverena očekivanja od inostrane pomoći. Vlada Srbije pokušava da proda sve što je preostalo od privrednih kapaciteta, a sindikati, čija su rukovodstva potpuno korumpirana i otuđena od radničkih masa, ne pružaju nikakav otpor tome. Radničkoj klasi treba osnovna zaštita koju sadašnji sindikati i političke snage nisu u stanju da joj pruže. Zato je potreba za autentičnom radničkom organizacijom sve veća.

IV

Položaj palestinskog naroda je veoma težak. Njihov pokret imperijalisti žele da pocepaju i potpuno stave pod svoju kontrolu. Ostaje nada da će se ugnjeteni narod Palestine odupreti ovim pokušajima koji imaju za cilj slabljenje borbe za nacionalno oslobođenje.

V

Pojačava se propagandni rat protiv Kube. Dužnost svih slobodoumnih ljudi je da demaskiraju laži i ucene kojima je izložena Kuba od strane SAD imperijalizma.

VI

Politički zatvorenici u Turskoj žrtvuju svoje živote da bi sprečili dalju torturu stvaranjem zatvora F­tipa. Iako žrtve te borbe izgledaju prevelike, ona može da bude i opravdana ukoliko mobiliše mase u Turskoj za solidarnost sa štrajkačima i zaoštravanje klasne borbe.

VII

Kriza imperijalizma se produbljuje i to je uočljivo u nesigurnosti predstavnika najmoćnijih kapitalističkih zemalja iz G­8. Moćnici iz najbogatijih zemalja se plaše susreta sa desetinama hiljada aktivista koji, iako slabo organizovani, predstavljaju pretnju samitima bogatih. To pokazuje u kojoj meri se imperijalisti plaše za svoju budućnost, uprkos opšteproklamovanoj pobedi protiv komunizma. Antiglobalistički pokret, koji se još uvek nalazi u početnim formama organizovanja i koji još uvek boluje od uticaja raznih malograđanskih teorija, može da postane značajan revolucionarni faktor ukoliko revolucionarne snage i grupe prošire svoj uticaj na omladinske mase u svetu.

I

Usvajanjem Zakona o saradnji sa haškim tribunalom i primoranost vladajuće političke elite da ubrza isporučivanje osumnjičenih za ratne zločine, otvara se prostor šire denacifikacije u Srbiji. Nacionalističkom bloku snaga u Srbiji i Crnoj Gori je zadat još jedan udarac koji će nužno proizvesti podele i cepanja u njihovom bloku. Jedan deo ovih snaga osuđen je da se batrga u prividu vlasti, dok će drugi deo svoj spas potražiti u radikalizaciji svojih stavova, u »patriotizmu«, bolje reći fašizmu.

II

Istovremeno je stvoren politički ambijent za proboj socijaldemokratskih snaga koji će, uz pomoć imperijalista i sprovodeći najradikalniji neoliberalizam, nastojati da preuzmu vođstvo na tzv. reformskom kursu zemlje.

III

Posle poraza nacionalističke ideologije, režim u Srbiji čini sve kako bi sprečio da se radništvo organizuje u borbu sa klasnih pozicija. Taktika režima je vrlo jasna: cepati radničku klasu kroz mnoštvo sindikata; upravljati vrhovima sindikata; nametnuti sindikatima da prihvate interese vladajuće klase kao interese radničke klase; slabiti otpor radnika i dobijati na vremenu nudeći tzv. socijalni dijalog i socijalne programe.

IV

I pored nedostatka jake radničke partije u Srbiji, taktika svih manjih partija i grupa koje se bore za interese radničke klaese u ovom trenutku isto tako mora biti jasna: unositi proletersku, umesto nacionalističke svesti u redove radničke klase; napadati kapitulantsku ulogu vrhova sindikata, preuzimati vrhove sindikata u baznim organizacijama, voditi borbu protiv ideologije o koegzistencije sveta rada i sveta kapitala, odnosno o mogućnošću socijalnog dijaloga između radnika i kapitalista.

V

Partija rada zajedno sa nekoliko drugih levičarskih grupa pokrenula je zajedničku kampanju protvi privatizacije pod naslovom »Čije su naše fabrike«. Cilj kampanje je da se razbija mit o privatizaciji koji režim u Srbiji svakodnevnom agresivnom propagandom nameće kao jedino resenje za upropastenu industriju i put za blagostanje društva. Istovremeno, kampanja ima za cilj da jača klasnu svest kod dezorjentisanog radništva i da učvršćuje akciono jedinstvo među levičarskim grupama i organizacijama.

VI

Palestinskom narodu nije preostalo ništa drugo nego da najradikalnijim metodama brani svoja prava i svoju slobodu. Ostajući samo kamenjem za odbranu, stalno izdavani od većine rekcionarnih arapskih režima, palestinski borci su pokazali celom svetu kako treba odgovarati na teror od imperijalista.

VII

PR posebno osuđuje stalne pokušaj podvođenje pod terorizam borbu naroda za slobodu, kako bi se time prikrio stvarni terorizam i okupacija koji imperijalizam sprovodi na Bliskom Istoku i ostalim delovima sveta.

VIII

Događaji u Venecueli i Kolumbiji, Peruu pokazuju da SAD pojačavaju rat niskog intenziteta u Južnoj Americi. Međutim, latinoameričke mase su odavno postale svesne i spremne su da se odupru intervenciji SAD, i ubrzano pripremaju celi kontinent za pobedu novog sveta. Kapitalistima, latifundistima i vojnim huntama potpomognutim od američkog imperijalizma vreme ističe. Povratak Čaveza na vlast u Venecueli jača pozicije Kube i ostalih revolucionarnih pokreta Južne Amerike u suprotstavljanju imeperijalizmu.

IX

SAD je sve teže da otvoreno intervenišu u “svom dvorištu”, jer to više nije u pitanju samo jedna zemlji, već skoro celi kontinent.

I

Ceo svet postaje talac namere SAD da svoju recesiju reši proizvođenjem ratova. To više nije u pitanju klasični pokušaj imperijalizma za rešavanjem svojih protivrečnosti, već njegova temeljna kriza koja ga gura ka novoj fazi gde je permanentni ratni sukob uslov opstanka imperijalizma. Jasna i nedvosmislena objava dugotrajnog rata celom progresivnom svetu, od strane Buša i američke administracije, samo je potvrda dubine krize i ove nove faze imperijalizma. Zato je najnovije proklamovanje Osovine zla otvorena pretnja svetskom miru i uvod u borbu za opstanak čovečanstva.

Sve progresivne snage u svetu moraju delovati u pravcu zautavljanja ovog krstaškog pohoda imperije zla. To je pitanje svih pitanja, a pasivnost i ne pružanje otpora ovom pohodu je pomaganje imperijalizmu.

II

Trudeći se da postane najbolji saveznik imperijalizma na Balkanu, režim u Beogradu će predstavljati i snažnu prepreku progresivnim snagama na Balkana za njihovo objedinjavanje u otporu imperijalizmu.

U Srbiji još nisu stvorene snage koje bi napravile stvarni iskorak u pravcu demokratizacije i rušenja samih temelja na kojima je nikla Miloševićeva politika. Manifestacije tog stanja se ispoljavaju u sledećem:

• nesposobnošću suočavanja društva sa počinjenim zločinima. Jedan dobri deo društva i dalje opravdava sva počinjena dela Miloševićevog režima, dok drugi deo, putem tzv. individualizacije krivice, osuđuje počinjene zločine, svaljujući svu krivicu na Miloševića i njegovo neposredno okruženje;
• potpunom povlađivanju interesima Zapada, i pokušaj da se sitnom kalkulantskom politikom sačuvaju delovi velikosrpskog projekta, a što se najbolje vidi na pitanju samostalnosti Crne Gore i Kosova;
• očuvanju političkog i duhovnog ambijenta pogodnog za egzistiranje najreakcionarnijih snaga – raznih nacionalista, fašista, pravoslavnih fundamentalista, monarhista;
• voluntarizmom u ekonomiji, pljačkom naroda i gaženjem osnovnih socijalnih prava;
• kompromitacijom i oportunizmom tzv. demokratskih snaga koje se bave potpuno nevažnim stvarima;

III

Vlasti u Beogradu, za sada, uspevaju da izbegnu šire socijalne nemire, iako ne dolazi do poboljšanja životnog standarda stanovništva. Sadašnje vlasti u Srbiji samo dovršavaju posao uništavanja privrede Srbije, čime se politički već uništena radnička klasa stavlja na rub socijalne propasti. Politički razjedinjena, ona biva stalno obmanjivana obećanjima o boljoj budućnosti koja će nastupiti tzv. tranzicijom i uključivanjem u EU. Očekivanje spasa iz inostranstva pasivizuje radnike koji ionako nemaju nijedan borbeni sindikat, niti jaku političku partiju, koji bi zastupali njihove interese. Pojave bunta su retke i bez prave energije. Umesto dobro osmišljenih protesta i štrajkova, pribegava se pojedinačnim akcijama od čijih se ciljeva brzo odustaje. Pred revolucionarnim snagama u Srbiji i na Balkanu je težak zadatak da, zbog nacionalizma, duboko razjedinjene radničke klase balkanskih zemalja ujedini, jer je to jedini način za početak uspešne borbe protiv kapitalizma.

IV

Plima revolucionarne borbe u svetu poput Argentine, Nepala, Kolumbije, Filipina, Turske i drugih zemalja, ujedno je poziv svim revolucionarnim snagama u svim zemljama na aktivnije delovanje. Jačanje ovih pokreta koji su ostali na doslednim internacionalističkim pozicijama, i kojima je bio stran svaki revizionizam ili dogmatski šematizam, snažna je opomenama svim partijama koje u svojoj dogmatskoj i sektaškoj isključivosti bespredmetno rasipaju energiju na nebitnim pitanjima. Solidarnost sa borbom proletarijata na bilo kojoj tačci zemljine kugle danas iziskuje prave odgovore.

I

Svet se nalazi pred novim ratom. Ovog puta to više nije samo uobičajeni ratni pohod imperijalista za novu pljačku po svetu i odbranu njihovih strateških interesa, već jedan dugotrajni ratni ciklus čiji je osnovni cilj da spreči neminovni slom globalnog kapitalističkog poretka. Pod zastavom borbe protiv terorozma svetski imperijalisti će pokušati da stalnim ratnim sukobima, putem stvaranja tržišta za ratnu privredu na globalnom planu, odlože svoj krah. Imperijalizam je ušao u fazu kada više ne može da se održi bez permanentih ratnih sukoba.

Rezolucijom UN Sjedinjene američke države i njeni saveznici su dobili zeleno svetlo za “krstaške pohode” po celom svetu. Ovaj “minhenski papir” će poslužiti SAD da se bar formalno pozivaju na UN i medjunarodno pravo prilikom odabiranja novog ratnog poprišta. On će ujedno poslužiti SAD da sve progresivne pokrete u svetu koji vode oružanu borbu protiv imperijalizma označe terorističkim i pokušaju da ih najbrutalnije unište.

Prividno jedinstvo koje vlada svetskom scenom oko potrebe borbe protiv terorizma, brzo će se raspršati čim počnu pohodi SAD soldateske na teritoriji Azije, gde su značajni interesi i Kine i Rusije, a da se ne govori o potrebi arapskog i islamskog sveta da se konačno izbore da nesmetano raspolažu svojim prirodnim bogatstvima.

S obzirom na nastupajuce sukobe, može se očekivati porast revolucionarnih snaga unutar samih imperijalističkih zemalja, jer se za to stvaraju povoljne okolnosti. Revolucionarni pokret u imperijalističkim zemljama moze da ojača ukoliko izvrši i pravilnu analizu uzroka terorističkog napada kao što je bio onaj od 11. septembra. Pored toga, predstojeći sukob će, neminovno, biti dugotrajan čime se stvaraju uslovi za formiranje jednog moćnog antiratnog pokreta kome treba dati antiimperijalističku suštinu.

II

Ni posle godinu dana od petog oktobra, kada je srušen Miloševic sa vlasti, u Srbiji nije došlo do suštinskih promena sistema. Sistem nije razbijen, a paktiranje sa snagama starog režima i potpuna nedolučnost i nemoć demokratskih snaga da radikalnim merama povedu društvo iz krize, samo ide na ruku nacionalističkom bloku. Još uvek traje borba izmedju nacionalističkih snaga, pod vodjstvom Koštunice, i tzv. pragmatičara pod vodjstvom Djindjića. Odnos snaga izmedu ova dva bloka je takav da i jedni i drugi pokušavaju da ojačaju svoje pozicije približavanjem imperijalistima. Koštunica sa vojnim strukturama pokušava to ponudama za ulazak zemlje u NATO, a Djindjić rasprodajom preostalih privrednih kapaciteta. Dogadjaji u svetu, a pogotovo izbori na Kosovu i konačno rešavanje pitanja samostalnosti Crne Gore, primoravaju Srbiju ili da ponovno posegne za svojim malim imperijalnim ciljevima, ili da odlučnim raskidom sa prošlošcu konačno krene ka suštinskim demokratskim promenama.

III

Socijalna situacija u Srbiji je teška. Nove vlasti nemaju jasan plan u vezi tzv. reformi i osnovni im je cilj da zadovolje interese multinacionalnog kapitala, radi olakšanja enormnog duga i dobijanja pomoći, kao i pravljenje prostora i ustupaka sve agresivnijem nastupu domaće buržoazije. Predstavnici nove buržoazije vode medjusobnu borbu za sticanje što većeg monopola nad privredom i prirodnim bogatstvima Srbije i pitanje je dana kada će ispostaviti zahtev za potpunom političkom vlašću.

Nove vlasti pod izgovorom sprovodjenja neophodnih reformi stvaraju i pogodni ambijent za nemilosrdno uništenje tzv. viška radne snage. Nepriznavanje najosnovnijih radničkih i seljačkih prava, i prava mnogih zaposlenih, kao i njihova slaba i neorganizovana borba je slika trenutnih klasnih odnosa u Srbiji. To, medjutim, vodi započinjanju organizovanijeg i radikalnijeg otpora za zaustavljanje ovog brutalnog gaženja prava i sprečavanje bede za najšire slojeva društva.