Aktivisti i aktivistkinje Partije rada su 7. oktobra 2007. godine, organizovano učestvovali na antifašističkom skupu u Novom Sadu. Ovaj skup, kome je prisustvovalo par hiljada građana, bio je organizovan u znak protesta protiv najavljenog neonacističkog okupljanja.
Nastupajući zajedno sa drugim levičarskim grupama, okupljenim oko Socijalnog fronta, Partija rada je iskoristila priliku da ukaže na imperijalističku prirodu fašizma, na njegovu ulogu u održavanju kapitalističkog sistema, i na revolucionarni sadržaj antifašističke borbe. Stoga su na antifašističkom maršu bile istaknute zajedničke parole: “Neće proći!”, “Ko neće da se bori protiv kapitalizma, neka ćuti o fašizmu” i “Smrt fašizmu! Smrt privatizaciji!”.
Tokom skupa je došlo do sukoba između kolone antifašista i grupe neonacista. Posle nacističkog salutiranja i drugih provokacija, došlo je do uza samnog gađanja kamenicama, a od antifašističkog gneva neonaciste je zaštitila policija, koja ih je na kraju pohapsila.
Skup je završen odavanjem pošte žrtvama fašističkog terora u Novom Sadu. Borbeno držanje aktivista Partije rada i drugih radikalnih levičara na antifašističkom maršu, predstavljalo je živ doprinos uspomeni na herojsku borbu jugoslovenskih partizana protiv fašizma tokom Drugog svetskog rata.
Različiti sektori političke vrhuške u Srbiji, kao zastupnici stranih imperijalnih interesa – od SAD i EU, do Rusije – poslušnički su uključeni u nadmetanje imperijalista na Balkanu, bilo da se radi o političkim, vojnim ili ekonomskim interesima tih tlačitelja naroda sveta. Tako je zvanična politika vlade Srbije s jedne strane za ulazak u EU i NATO, uz pripremanje Vojske Srbije da pomaže zločinačkom pohodu NATOa po svetu, a s druge strane se šalju signali spremnosti na zadovoljavanje ruskih imperijalnih apetita. Stoga “tvrdi” stav Beograda po pitanju Kosova i izjave čelnika vlade da se na Kosovu stvara NATO država, nisu samo eho kolonijalnih aspiracija Beograda prema Kosovu, već i nastojanje da se igra na kartu suprotnosti među imperijlistima na prostoru Balkana. To je ujedno i trapavi pokušaj oživljavanja Miloševićeve spoljne politike. Govori o protivljenju stvaranju NATO države na Kosovu, dok se aktivno radi i na stvaranju NATO države u Srbiji, predstavljaju izraz političkih sukoba u Srbiji , ali i licemerni politički manevar. Istovremeno je to i nastojanje proruskih snaga u Srbiji da još više ojačaju svoje pozicije i otežaju poziciju SAD na Balkanu. PR smatra da jedino odbacivanje kolonijalne politike Beograda prema Kosovu, za narod Srbije je prvi i istinski korak u oslobađanju od imperijalističke zavisnosti.
Za mir među balkanskim narodima! Za slobodno i nazavisno Kosovo! Za slobodnu i nezavisnu Srbiju! Ne imperijalističkim interesima! Za antiimperijalistički pokret otpora! Za Balkan bez NATO okupatora!
Radnički protesti u Srbiji danas više liče na karavane očajnika koji prose milostinju ispred Vlade, nego na ozbiljnije proteste klasnog karaktera. To pokazuju i najnoviji protesti radnika iz Kragujevaca. Decenijsko tupljenje oštrice i dezorijentacija radničke klase, kao i njen trenutni poraz dolaze do punog izražaja. Sada malodušne radničke kolone predvode isluženi političari i korumpirani sindikalni lideri. Radnička klasa u Srbiji će biti na margini svih društvenih dešavanja ukoliko ne dođe do jasno postavljenog cilja, a to je: rušenje kapitalističkog društvenog poretka i uspostavljanje zajednice u kojoj će ekonomska ravnopravnost svih biti preduslov razvoja slobodnog društva. Najnovije poskupljenje hleba i ostalih životnih namirnica i sve veći nameti od strane države kao da nikoga ne dotiču. Nova kapitalistička klasa je skinula rukavice, postajući sve pohlepnija i bezočnija. Međutim i broj obespravljenih iz dana u dan raste. To će dovesti dameđu obespravljenim Srbije , i pored sadašnje apatije, stasavaju pravi borici koji će znati kako treba da se biju klasne bitke i ruši mrski poredak.
U Hrvatskoj se zahuktava predizborna kampanja. Sav talog iz života parlamentarnih političkih stranaka isplivava na površinu i njime se zasipa javnost. Odjednom se pokazuje koliko je Hrvatska stvarno prezadužena i korumpirana zemlja, a lažno nacionalno kočoperenje topi se pred golim i surovim činjenicama realnog života hrvatskih masa. Predstojeći izbori će pokazati da je nerealno očekivati da se na političkoj sceni pojave levičarske stranke koje će istinski zastupati interese hrvatskih masa. Zato je zadatak malobrojnih levičarskih grupa da pozivaju na bojkot izbora i aktivnom kampanjom ukazuju masama na svu besmisao buržoske parlamentarne demokratije. Time će one započeti stvaranje solidne okosnice za izgradnju revolucionarne partije.
Sve učestaliji napadi na Rome, homoseksualce, “sekte” itd. i ravnodušnost skoro celokupnog društva na ove pojave samo je još jedan dokaz da u Srbiji imamo pogodnu klimu za fašističke juriše na one koji ne pripadaju “beloj Srbiji”. Fašisti su uvek bili rezerva kapitalizma i služili su da se uništi sve što je demokratsko i salobodoumno u nekom društvu. Jačanje modernog fašizma u celom svetu je samo polsedica nesposbnosti imperijalizma da razreši nagomilane probleme savremenog sveta. No njihovo jačanje u Srbiji proizilazi iz činjenice da nije došlo do obračuna sa hordama fašista iz prethodnog perioda, već su one normalizovane u “demokratskom poretku”, i što sadašnji centri moći u Srbiji vide u fašističkom ološu rezervu za očuvanje svoje moći i učvršćenje državnog poretka. Tolerantan stav i “mudro” ćutanje predstavnika režima, SPC i nove kapitalističke klase o svim ovim pojavama samo ohrabruje razne fašističke grupe. Uostalom fašisti im obećavaju da će im čuvati njihovu moć, a komunisti da će ih lišiti njihove moći.
Proces objedinjavanja revolucionarnih snaga na internacionalnom nivou je sve izraženiji. Posle velikih poraza koji su u drugoj polovini XX veka naneseni revolucionarnom pokretu skoro u celom svetu, poslednjih godina se javljaju naznake novog uzleta pokreta. Trenutni nivo izgrađenosti revolucionarnog subjekta u svetu ne odgovara stepenu globalnog otpora koji mase pružaju imperijalistima. Međutim, taj otpor pospešuje delatnost i međusobnu koordinaciju revolucionarnih partija. Tako je u Južnoj i Jugoistočnoj Aziji, u Latinskoj Americi, a to se dešava i u Evropi, pa i na Balkanu. Većina marksističkolenjinističkih partija i organizacija uveliko napušta sektaški pristup iz perioda oseke revolucionarnog pokreta, tako da počinju da se daju teorijski i praktični odgovori na pitanja koja postavlja aktuelna kriza kapitalizma. Stvaraju se uslovi za novi revolucionarni talas. Istorijski zadaci nameću levici prevazilaženje prazne nostalgije, zastarelih shvatanja i nekonstruktivnih ideoloških podela. Vreme je da internacionalno objedinjavanje proletarijata donese novi revolucionarni kvalitet.
Pitanje položaja Kosova je postalo pitanje odmeravanja snaga među imperijalističkim silama. O tom pitanju odavno ne mogu da odlučuju marionetske vlasti u Beogradu i Prištini, već se samo podanički nadaju da će iz ovoga sukoba imperijalista profitirati i onda sebe proglasiti najboljim zaštitnikom nacionalnih interesa. Položaj masa u Srbiji i na Kosovu je takav da samo njihov otpor ovim marionetama i zajednička borba protiv imperijalista predstavlja put njihovog oslobođenja.
Živela slobodna i nezavisna Srbija! Živelo slobodno i nezavisno Kosovo! Živeo antiimperijalistički pokret otpora na Balkanu!
U Srbiji je narod sa velikom dozom ravnodušnosti dočekao formiranje nove vlade. Jedan od razloga što narodne mase ne reaguju na ova dešavanja je i taj što kod njih izaziva gađenje pojava bilo kojih političara u javnosti, bilo da oni dolaze iz tzv. patriotskog ili tzv. reformskog bloka. Osionost kojom ovi kleptomani i razbojnici nastupaju govori da, u ovom trenutku, kod njih ne postoji strah od pobune narodnih masa. I pored toga, oni ubrzano jačaju moć policije i ostalog državnog aparata kako bi osigurali nesmetanu pljačku prirodnih i industrijskih resursa, kao i obespravljenih radnika Srbije. Zato parola Jedino revolucijom! – iako trenutno ne odgovara odnosu klasnih snaga, podstiče mase ka jedinom i istorijski neminovnom razrešenju situacije – u pravcu rušenja uspostavljenog kapitalističkog poretka.
Klerikalizacija društva u Srbiji dostigla je takav nivo kada nije dovoljna samo verbalna osuda ovog procesa, već se treba aktivnije suprotstaviti religioznim institucijama i primitivizmu koji one raspiruju. Religiozne institucije jesu političke institucije i zato ih treba tretirati kao i svakog drugog klasnog protivnika, tj. kao i svaku drugu rekcionarnu ideologiju, a isto tako treba se odnositi i prema njihovim predstavnicima. Talas novog konezervativizma koji je eskalirao u Rimokatoličkoj crkvi i koji nailazi na otpor kod samih katoličkih vernika, kao i sve otvoreniji sukobi dve struje u okviru Srpske pravoslavne crkve, a pogotovo fizički obračuni u Islamskoj verskoj zajednici, ohrabrujući su znakovi da će se bar jedan deo masa osloboditi opijuma ovih prijatelja tame.
Održavanje sastanka G8 odigrava se po ustaljenoj proceduri. Prvo se naprave bunkeri okruženi kilometrima metalnih i žičanih ograda pod električnim naponom i video nadzorom, sa desetinama hiljada policajaca u okruženju. Onda se pojave na desetine hiljada demonstranata koji se sukobljavaju s policijom. Na kraju u bunkere dolaze vanzemaljci koji međusobno trguju moćima. Ovi skupovi najbolje oslikavaju današnji svet i odnose koji u njemu vladaju, i šta najšire mase misle o ovim svetskim diktatorima. Tendencija koja ima za cilj da se demonstracijama protiv G8 nametne jedan ustaljeni scenario, kao i karnevalski oblik protesta s druge strane, samo ide na ruku imperijalističkim moćnicima i globalističkim uništiteljima.
Posle udara turskog režima na revolucionarnu MLKP, kada je pohapšeno preko sto njenih pripadnika i medijskog hvalospeva da je MLKP uništena, ova partija je nastavila sa još organizovanijom borbom. To sve pokazuje da je MLKP uhvatila duboke korene u turskim masama. Jača i ostali revolucionarni pokret pokret u Tuskoj. Najnovije akcije gerilskih boraca TIKKO (Turska radničkoseljačka oslobodilačka armija), kao i solidarnost koju su pokazale druge revolucionarne partije prilikom herojske pogibije nekoliko boraca ovog pokreta, govori o postepenom objedinjavanju revolucionarnih snaga. Istovremeno je turska armija pokrenula ratne operacije na jugoistoku zemlje s namerom da prodre i na teritoriju Iraka, kako bi suzbila sve jači kurdski gerilski pokret. Iako na teritoriji Kurdistana u Iraku može doći do sukoba američkih i turskih interese, armija Turske je dobila prećutnu saglasnost od SAD i NATO za planiranu akciju.
Vladajuća kapitalistička elita u Srbiji trudi se, uz pomoć plaćeničkih sindikata, da 1. maj bude u potpunosti zaboravljen. Na veliki praznik radničke borbe, kada radnici širom sveta demonstriraju zahtevajući svoja prava, sindikati u Srbiji vladi podnose zahteve koji su najčešće u interesu kapitalista ili priređuju isprazne igrokaze i tzv. opasuljivanja.
Potpuna kompromitacija sindikata u Srbiji i njihov sve slabiji uticaj u radništvu dovodi ih dotle da oni i nemaju potrebu da obeležavaju 1. maj, već da tog dana izlaze sa zahtevima koji više nemaju ničeg zajedničkog sa radničkom klasom. Njihov najnoviji prvomajski poklič „Da se formira vlada!“, ne samo što je licemeran, već je i direktno usmeren protiv interesa svih potlačenih u Srbiji. Oni koji bi trebalo da štite interese obespravljenih od sve pogubnijih nasrtaja ugnjetača, otimača fabrika, zelenaša i derikoža, iznose zahtev za efikasnijim mehanizmom povećavanja bogatstva i moći kapitalista.
Pokažimo da u Srbiji ima onih za koje je 1. maj borbeni Dan rada. Pokažimo da su vrhovi sindikata samo produžena ruka vlasti.
Imperijalističke igre oko Kosova se nastavlju. Nadmetanje SAD i Rusije, uz sekundiranje EU po ovom pitanju ima širi značaj od rešavanja problema između Srbije i Kosova i stabilnosti balkanskog regiona. Vrhuške u Srbiji i na Kosovu, trude se, kao i sve druge marionete, da što više udovolje zahtevima imperijalista, pretvarajući time Kosovo i Srbiju u obične “monete za potkusurivanje”. Nepostojanje jačih snaga u Srbiji koje bi podržale nezavisnost Kosova i slabost albanskih progresivnih snaga da u ovom trenutku povedu borbu protiv kosovske vrhuške i imperijalističkih okupatora, činiće pitanje Kosova i dalje otvorenim i gorućim. Problem Kosova i položaja albanskih masa na Balkanu sastavni je deo antiimperijalističke borbe svih naroda Balkana i samo zajednička borbe tih naroda dovodi do konačnog cilja – da balkanski narodi sami određuju način svog organizovanja i puteve svog razvoja.
Sloboda balkanskim narodima! Za slobodno i nezavisno Kosovo! Za balkanski pokret otpora! Smrt NATO okupatoru!
Posle potpunog poraza koji je radnička klasa u Srbiji doživela, pojava štrajkova glađu je potez očajnika, ali sve ćešći oblici ovog protesta i pokušaji radnika da na ovaj način ostvare svoja elementarna prava, kao i pojava da se na radničkim štrajkovima počinju okupljati i radnici drugih fabrika i iz drugih gradova Srbije, najava je odlučnijeg otpora neoliberalnom teroru i sve moćnijim tajkunima kao novim vlasnicima Srbije. Ovi štrajkovi glađu sve se češće završavaju i smrću radnika, što obavezuje radikalnu levicu Srbije da nikada ne zaboravi vapaje svojih klasnih drugova. A onima koji predenduju da budu neograničeni vlasnici Srbije – njene zemlje, prirodnog bogatstva, fabrika, njene sve brojnije sirotinje, informacija, prava i sloboda, treba poručiti: Radikalna levica Srbije nikada neće dozvoliti da kapitalisti umiru od gladi ispred fabrika koje su nekada bile proglašene njihovim vlasništvom.
Studentski protesti ne jenjavaju. U Beograda je posle zahteva: Dole školarine! iznesen i stav: Znanje nije roba! Ovaj duboko socijalni poklič bio je nezamisliv pre samo par godina. Poraz nacionalističkog i konzervativnog mišljenja na univerzetima i prodor kritičke svesti iz sadašnje društvene učmalosti, predstavlja klicu jedne moderne levice koja neće robovati doktrinarnimshvatanjima prošlosti i koja će svoje delovanje temeljiti na radikalnom preispitivanju konkretne starnosti – u ovom slučaju su to bile školarine i primena Bolonjske deklaracije. Nesposobnost režima da stavi bunt studenata pod svoju kontrolu samo je dokaz ozbiljnosti i zrelosti svesti učesnika protesta. Međutim, ovom poletu studenstkog bunta preti opasnost od nedovoljne radikalizacije, stihijnosti i rasipanja energije bez ostvarenja konkretnih ciljeva. I pored toga, već sada ovi protesti predstavljaju nagoveštaj istorijskog preloma ka jednom drugačijem poimanju stvarnosti.
Podsticana klerikalizacija društva u Srbiji od strane vlasti u poslednjih dvadeset godina je dostigla takav stepen da SPC danas ima ogromni uticaj u svim sferama društvenog života. No, zločinački poduhvat ove institucije nije se zvršio širenjem međunacionalne mržnje, amnestiranjem ovozemaljskih zločina njene pastve, dobijanjem niza privilegija koja je stavlja u povlašćen položaj u odnosu na druge građane, niti sticanjem pozamašnog bogatstva. Ovi mračnjaci su ispostavili i “zahtev” režimskoj vrhuški da budu više “pitani” prilikom kreiranju državne politike. Nastavak otvorene i ogoljene politizacije SPC, Rimokatoličke crkve i Islamske verske zajednice, kao i sklop opštih društvenih okolnosti, nužno vodi i do podela i legalizacije sukoba u njima samima. To će samo pojačati agresivniji nastup ovih institucija u zatupljivanju svesti narodnih masa.
Religioznom mraku suprotstaviti i zrnce prosvećenosti akt je oslobođenja i uzdizanja ljudskosti.
Pokušaji profašističkog režima u Turskoj da suzbije revolucionarni pokret u toj zemlji, uz pomoć vojnih instruktora SAD i policije EU, nije uspeo. I pored masovnih hapšenja i ubistava, revolucionarni pokret pokazuje znake jačanja. Ovome pogodije produbljivanje protivrečnosti turskog društva, a koje se manifestuju: u sve izraženijoj potrebi rešavanja kurdskog pitanja, sve većem uticaju procesa iz Iraka i regiona na dešavanja u zemlji, jačanju podela između sekularnog i islamiziranog dela društva, i sve žešćim klasnim sukobima. Revolucionarni pokret, koji je u prošlosti trpeo zbog sektaštva njegovih partija, polako se objedinjuje u jednistveni pokret, a što se vidi kroz sve češći i zajednički nastup najsnažnijih revolucionarnih partija . MLKP, DHKPC, MKP i druge partije, oslonjene na bazu raznih frontovskih i sindikalnih organizacija, već sada predstavljaju snagu koja je sposobna ispisati novo poglavlje istorije, ne samo Turske, već i celog regiona.
Situacija u Srbiji posle januarskih parlamentarnih izbora ukazuje na to da će i sledeća vlada, bez obzira kakvim stranačkim kombinacijama bude sastavljena, slediti politiku služenja interesima krupnog kapitala i imperijalista. Korišćenje pregovora o statusu Kosova za produžetak kolonizatorskih aspiracija Beograda ukazuje na težnju da se koriste suprotnosti između imperijalističkih sila u cilju osnaživanja pozicija srpskog režima. Dok vladajući političari uspevaju da koriste ostatke plitke nacionalističke demagogije, nesmetano će se nastaviti pljačka narodnog bogatstva. Najkrupniji domaći kapitalisti, čija je kriminalno stečena imovina legalizovana, koriste sve pogodnosti saradnje sa političkim krugovima, i ostvaruju čitave regionalne poslovne imperije. Svedočanstva o obimu korupcije i delovanju organizovanog kriminala izlaze na videlo skoro svakodnevno, ali bez značajnijih posledica.
Izlazak iz ovakvog stanja ne može se tražiti od parlamentarnih političkih partija, budući da ga one stvaraju i reprodukuju, već ga je moguće videti jedino u organizacionom jačanju snaga revolucionarnog pokreta.
BriselBeogradPriština je osovina koju žele da uspostave i ojačaju imperijalisti, a sve radi ostvarenje svojih regionalnih ciljeva. Zaposednuta teritorija Kosova i Srbije omogućava: jeftinu radnu snagu, priliku za pustošenje prirodnih resursa, nove kontigente toposvkog mesa za rat imeprijalista protiv naroda sveta, veće mogućnosti za suzbijanje narodnog otpora i branu pred izbijanjem klasnog rata na balkanskom području. Zato nikakav stvarni sukob i nije više moguć između režima u Beogradu i Prištini. Kolaboracionistički režimi su na zajedničkom zadatku služenja interesima imperijalista u pljački svoga naroda i u zajedničkom gušenju svakog otpora njihovoj profašističkoj politici. Otpor koji se javlja prema imperijalistima i kolaboracionistima na Kosovu je putokaz ostalim balkanskim narodima da ojačaju svoj otpor svetskom imerijalizmu.
Najnoviji podaci o visokim stopama siromaštva u Hrvatskoj, Srbiji, Kosovu i Bosni i Hercegovini prezentuju se samo kao statistički podaci bez ikakve naznake o uzrocima tog siromaštva i bede, ili se kao uzrok siromaštva označava nekakvo “prethodno stanje”, a ide se čak dotle da se direktno optužuju siromašni za svoje siromaštvo. Svetski kapitalistički lideri licemerno proklamuju da im je jedan od ciljeva da iskorene siromaštvo u svetu. Radnicima, koji su brojčano najraspostranjeniji u ovoj populaciji siromašnih, brzo su se raspršili snovi o mogućnostima tzv. malog deoničarstva, odnosno narodnog kapitalizma. Sada se suočavjusa bedom, bez zaštite, bez posla ili sa jednom nogom izvan fabričkih kapija. Društvena struktura u kojoj se zaoštrava podela na biznismene, kriminalce i militarističke branitelje poretka s jedne strane i sirotinju (radnike, nezaposlene, seljake) s druge, surova je realnost nametnutih kapitalističkih odnosa. Sadašnji izlivi stihijnog nezadovoljstva koji se javljaju uporedo s dubokom rezignacijom, obeležavaju trenutnu situaciju današnjih gubitnika, koja će vrlo brzo prerasti u novi kvalitet iz koga će stasavati istinski borci za mnogo ozbiljnije oblike otpora.
Pokušaji objedinjavanja tzv. levice u Hrvatskoj pred buduće parlamentarne izbore, odnosno pokušaji osvajanja praznog protora na levici u Srbiji od strane raznih minornih grupa i partija imaju tragikomične efekte. Ove snage, opterećene idejama koje su mešavina nostalgičnosti i najbljutavijeg revizionizma i reformizma (kao što je to slučaj u Hrvatskoj) ili istim takvim idejama pomešanim s nacionalizmom i konzervativizmom (u slučaju Srbije) samo su smetnja potlačenima da lakše prepoznaju stvarne neprijatelje i svoje mogućnosti za oslobođenje. Ovi tzv. komunisti, socijalisti ili kako se sve zovu, ne samo da su običan dekor već su i oruđe za zaštitu režima, jer služe kao efikasno propagandno sredstvo u odvraćanja od stvarne klasne borbe. Takva anemična i konzervativna levica jedan je od razloga što nosioci savremene fašističke idologije nalaze pogodno tle za delovanje u omladini.
Hapšenja pripadnika Crvenih brigada i naznake novog talasa revolucionarne borbe u Italiji, poruka su masama gde leži osnova stvarne borbe za njihove interese, tako da sve više jača svest da ne postoje suštinske razlike između Berluskonijeve i Prodijeve Italije. Istovremeno,imperijalisti nastavljaju sa progonom i hapšenjima kurdskih i turskih revolucionara po mnogim gradovima Evrope. Ove sinhronizovane akcije imperijalista po Evropi, u kombinaciji sa akcijama koje se sprovode u Turskoj pod nadzorom i instrukcijama SAD, iziskuju odgvor u jačanju jedinstvenog fronta solidarnosti, internacionalizma i koordinirane borbe protiv imperijalista.
SFR Jugoslavija se raspala zbog potpune pobede nacionalističke politike u vrhovima Saveza komunista Jugoslavije, ekonomske krize u koju je društvo zapalo i promene odnosa snaga na medjunarodnom planu. Višedecenijsko nagomilavanje političkih, ekonomskih i nacionalnih suprotnosti nužno je na kraju proizvelo otvorene sukobe i raspad države.
Partija rada zastupa stav da su, u situaciji kriza i rastakanja državne zajednice, najveći uzročnik stvaranja nacionalističke mržnje, podizanja ratnih tenzija i kasnije rata, bile snage velikosrpskog nacionalizma. Te snage su svojom agresivnom nacionalističkom politikom, stavljajući JNA, kao najjaču vojnu silu pod svoju kontrolu, odigrale presudnu ulogu u ratnim dogadjanjima na ovim prostorima. Pored pretvaranja JNA u direktan instrument rata protiv drugih naroda Jugoslavije, uporedo, je izvršena bezočna manipulacija nacionalnim osećanjima i stvaranje nacionalističke mržnje od strane medija koje je kontrolisao režim, od strane većine političkih partija, kao i tzv. nacionalnih institucija (SANU, UKS, SPC). Ovakva homogenizacija velikog dela srpskog naroda, kao i prethodno navedeni uzroci, doveli su do jačanja nacionalizma kod drugih naroda. Rezultati svega bili su zastrašujući – višegodišnji ratovi, desetine hiljada mrtvih i ranjenih, stotine hiljada izbeglih lica, ratni zločini, osiromašenje većine naroda, beskrupulozna pljačka i profiterstvo državnih vrhova itd.
Partija rada je principijelno i neprestano ukazivala da je namera eksponenata tzv. velikosrpskog projekta bila po svojoj suštini, iracionalna, anticivilizacijska i neostvariva, i da je kao takva vodila u potpunu katastrofu sam srpski narod. To se i pokazalo. Nacionalistički planovi “krvi i tla” i pored ostvarene početne ratne prednosti doživeli su poraze. Time se ostvario prostor za normalizaciju života na ovim prostorima.
Partija rada je bezrezervno za toleranciju i saradnju naroda, i smatra neodrživom šovinističku parolu “ne možemo živeti zajedno”. Sva dosadašnja istorijska iskustva pokazuju da je život u miru i saradnji neminovnost, i da je preko potrebna upućenost naroda bivše Jugoslavije jednih na druge i njihova politička, kulturna i ekonomska povezanost. Zbog proteklih dogadjanja to će bititežak proces, ali koji će predstavljati veliki civilizacijski zadatak za sve balkanske narode u pravcu boljeg, ravnopravnijeg i pravednijeg života na ovim prostorima.
Partija rada se zalaže za uspostavljanje što čvršćih ekonomskih, političkih i kulturnih odnosa medju narodima bivše Jugoslavije i svih balkanskih država. To podrazumeva enregičnu promenu dosadašnje politike, uklanjanje nacionalističke svesti, i utvrdjivanje odgovornosti za počinjene zločine. Karakter i obim saradnje medju narodima ne može se nametati, već mora biti rezultat slobodno izražene volje ravnopravnih naroda.
ZA ZAJEDNICU BALKANSKIH NARODA!
2. Odnos PR prema naciji i nacionalizmu?
Partija rada, što je nužnost istorijskog trenutka, posvećuje veliku pažnju ovom pitanju. Pored toga, poznato je patriotsko osećanje jedno od najdubljih i najtrajnijih osećanja u čoveku. Na našim prostorima to osećanje je zloupotrebljeno i zamenjeno nacionalističkim, što je podrazumevalo precenjivanje vlastite nacije i stvaranje mitološke svesti, a s druge strane, netoleranciju, potcenjivanje drugih naroda i mržnju prema njima.
Nacionalno pitanje na teritorije bivše Jugoslavije još nije rešeno. Preduslov njegovog rešenja je potpuni poraz velikosrpskog i velikohravtskog državnog šovinizma i omogućavanje svim narodima da ostvare svoje pravo na samoopredeljenje i nacionalnu ravnopravnost.
PR je od samog početka bila beskompromisno protiv zločinačkih, osvajačkih ratova velikosrpskih nacionalista u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH. Partija rada je bila dosledno na strani slovenačkog, hrvatskog i bošnjačkog naroda u njihovom pravednom odbrambenom ratu. Dosledno se zalagala za jedinstvenu BiH i bila protiv sramnog sporazuma Miloševića i Tudjmana za podelu BiH i stvaranja Velike Srbije i Velike Hrvatske. Partija se zalagala i zalagaće se za bezbedan povratak svih Srba u Hrvatsku i svih prognanih lica u BiH, za njihovu potpunu ravnopravnost i ostvarenje gradjanskih prava. PR je uvek bila na strani albanskog naroda na Kosovu i njegovoj pravednoj borbi protiv velikosrpske okupacije, s pravom da narod Kosova odluči s kim će i kako živeti, uz uspostavljanje multietničkog Kosova. PR je podržavala snage u Crnoj Gori koje se zalažu za suverenost Crne Gore uz apsolutnu ravnopravnost svih njenih naroda. Isto tako PR se zalagala za ostvarenje autonomije Vojvodine, ostvarenje autonomnih prava naroda Sandžaka, kao i ostavrenje prava nacionalnih zajednica koje žive u manjini na odredjenoj teritoriji.
Medjutim PR ne podržava niti će podržati svaki nacionalni pokret. Ona tretira nacionalno pitanje u celini. Partija rada ne podržava one nacionalne pokrete koji služe imperijalistima, malim i velikim, za ostvarenje porobljivačkih i hegemonističkih ciljeve.
Za PR nacionalizam je reakcionarna ideologija protiv koje se treba boriti svim sredstvima. Uostalom, cenu nacionalističke politike najviše su platile najšire narodne mase, bilo one srpske, hrvatske ili druge nacionalnosti ovih prostora. Borba za uništenje nacionalističke svesti je jedan od osnovnih ciljeva Partije rada.
3. Problem odgovornosti?
Partija rada je mišljenja da ne može biti nikakvog pomaka ka boljem za narod Srbije, ukoliko se ne izvrši stvarni obračun sa velikosrpskim nacionalizmom, njegovim nosiocima i u potpunosti sagleda dubina zločina koji je počinjen. Ova katarza je preduslov svakog drugog oporavka Srbije.
PR polazi od masovne odgovornosti naroda i prihvata shvatanja o trostepenoj odgovornosti. Odgovornost inicijatora, organizatora i neposrednih izvršilaca zločina. Odgovornost svih onih koji su svo vreme ćutali i slagali se s izvršenim zločinima. I na kraju, odgovornost svih onih koji nisu dovoljno učinili da se spreči fašizacija zemlje i uklone zagovornici nacionalizma i šovinizma.
Iako je Haški sud pod uticajem centara moći, nepostojanje opštejugoslovenskih snaga da zaustave rat i obračunaju se sa svojim fašizmom, čini opravdanost sudjenja ratnim zločincima u Hagu, po jedinstvenim kriterijumima, bez obzira iz koje zemlje zločinci dolaze – Srbije, Hrvatske, BiH…
4. Pitanje izbeglica?
Partija rada se bezrezervno zalaže za što hitnije obezbedjivanje potrebnih uslova za povratak svih izbeglih lica u njihove domove. Problem izbeglica je proizvod suludih nacionalističkih planova koji su doveli do ratova, a u okviru toga do stvaranja mržnje medju narodima i do nasilnih iseljavanja. Učinci nacionalističkih ideologija ne mogu se legalizovati, već se mora učiniti sve da se ponovo uspostavi tolerancija i zajednički život, odnosno svako mora imati mogućnosti da se vrati tamo gde je živeo.
Rešavanju pitanja izbeglih lica najveći su protivnici još uvek postojeće snage nacionalizma. Oni i dalje ne odustaju od svojih ideja posebnih etničkih država i žele da produže nedopustivo i nehumano stanje koje su svesno stvorili. Oni i dalje žele da koriste pitanje izbeglih lica i da ih zloupotrebljavaju kao marionete za vlastite nacionalističke svrhe. Licemerje takve politike vidi se na svakom koraku, jer su izbegla lica izmanipulisana, a potom ostavljena da žive u najgorim uslovima, bez socijalne zaštite i neregulisanog statusa. Bez jasno opredeljene politike u pravcu povratka izbeglih lica i bez uklanjanja krivaca za počinjene zločine taj proces će biti maksimalno usporen.
Partija rada se zalaže za poštovanje svih medjunarodnih akata i podržava sve političke odluke koje za cilj imaju povratak izbeglih lica. Takodje, PR smatra da se izbeglim licima koji, iz ličnih razloga, žele da ostanu i nastave život tamo gde su se zatekli to treba omogućiti, uz garanciju svih prava. To se ne odnosi na ona lica koja su kriva za ratne zločine.
5. Odnos PR prema NATO?
NATO je agresivna vojna sila koja osigurava vladavinu imperijalizma u svetu. NATO je reakcionarna sila imperijalizma, najopasniji neprijatelj socijalizma i naroda širom sveta.
NATO je samo posmatrao i nije intervenisao dok je trajao rat u Hrvatskoj i BiH. Tek onog trenutka kad je postajala opasnost da se rat prelije iz BiH i zahvati ceo Balkan NATO je intervenisao i uspostavio mir u BiH. Isto tako, kriza na Kosovu je pretila još bržim izbijanjem rata na Balkanu i zato je NATO odmah intervenisao.
Obe ove intervencije su bile u interesu naroda na Balkanu, jer su sprečile medjusobno istrebljenje naroda, i ograničile snagu nacionalizama. Uz to, narodi na protoru bivše Jugoslavije nisu stvorili oružanu silu koja bi se obračunala sa sopstvenim nacionalizmima.
NATO je morao intervenisati na Kosovu, jer bi se proširivanjem sukoba na Makedoniju i Albaniju destabilizovao čitav region, i u perspektivi moglo dovesti do otvorenog sukoba dve članice saveza – Grčke i Turske. Zatim, instaliranjem na Jugoistoku Evrope NATO sebi omogućava sigurniju kontrolu Bliskog Istoka, svog važnog sirovinskog izvora i glavnog snabdevača Evrope naftom, ali i lakše uključivanje u mogući sukob sa narastajućim otporom muslimanskog sveta. Ovom intervencijom se dodatno smanjuje ruska zona uticaja na Balkanu, a NATO trupe se i sa ove strane približavaju granicama Rusije.
NATO je ovom intervencijom pogazio važeći sistem medjunarodnog prava i poretka i nametnuo nova pravila ponašanja, kojima se ograničava i ruši suverenost država na njihovoj teritoriji.
Ukoliko posle sloma nacionalističkih režima i prestanka stvarne opasnosti od izbijanja novih ratova trupe NATO ostanu na teritoriji bivše Jugoslavijije i celog Balkana, PR će ih smatrati okupatorima, i organizovaće borbu protiv prisustva NATOa.
ZA BALKANSKI POKRET OTPORA PROTIV NATO OKUPATORA!
6. Čije interese zastupa PR?
Partija rada je partija proletarijata, tj. svih ljudi koji su eksploatisani i obespravljeni, a svesni su svoga položaja i žele političkom borbom da promene odnose u kojima žive. To su uglavnom radnici, delovi inteligencije, studenti, seljaci, osiromašeni srednji slojevi, nezaposleni i mnoge marginalne grupe. U sadašnjim uslovima političke borbe PR je postavila zadatak da sistematskim radom ukloni iz radničke klase i ostalih delova društva buržoaskonacionalističku svest i zameni je proleterskom demokratskom svešću.
Bez uklanjanja buržoaskonacionalističke svesti radnička klasa neće moći da prepozna svoje prave ciljeve i da nalazi prave puteve za ostvarenje tih ciljeva. Bez te samosvesnosti radništvo i ostali obespravljeni delovi društva će biti podložni svim vrstama manipulacija i upotrebljivani za ostvarenje interesa vladajuće klase.
7. PR i radnička klasa?
Partija rada je mišljenja da je radnička klasa još za vreme Titovog režima razbijena kao klasa. U stvari, ona se u tom periodu nije ni formirala kao klasa u tradicionalnom smislu. Za vreme SFRJ omogućen je prodor sitnosopstveničke svesti u redove tek začete radničke klase. Time je ona postala podložna manipulacijama svih vrsta, pa i manipulacijom nacionalizmom. Sa potpunom pobedom nacionalizma u SKJ i radništvo nacionalizam prihvata kao svoju ideologiju. Zato se nije čuditi što je radništvo zahvaćeno nacionalizmom, masovno stajući pod nacionalističke barjake, učestvovalo u svim akcijama koje su vodile razbijanju Jugoslavije. Sve vreme ono je glasalo za nacionalističke i fašističke partije i mirno učestvovalo u svim ratnim pohodima protiv radničke klase drugih naroda.
Sada je najneophodnije da radništvo u Srbiji odbaci nacionalističku svest i počne da se ujedinjuje po sindikalnom i partijskom osnovu. Ukoliko radništvo bude uspelo da odbaci nacionalističkoburžoasku svest biće i manje mogućnosti da se ono ponovo gura u nove sukobe protiv drugih naroda. Nova buržoaska klasa koja želi da zameni nacionalističkobirokratsku mafiju i legalizuje razbojništvo i pljačku izvršenu za vreme Miloševićeve vladavine, po svaku cenu će sprečavati ponovno objedinjavanje radničke klase. Ova nova klasa će, formiranjem sindikata pod njenom kontrolom, kanalisati radničko nezadovoljstvo, odnosno, parcijalizovati njihove interese na borbu za tzv. poštenu privatizaciju, za ostvarenje minimalne cene rada, za ostvaranje minimalne pomoći u slučaju prestanka radnog odnosa, ili za ostvarenje najelementarnije socijalne zaštite. Time se radništvo, potpuno obespravljeno, i formalno gura na marginu društvenih kretanja, bez prava da vlada sredstvima za proizvodnju i aktivno učestvuje u privrednom životu zemlje. Sa ovim uskraćivanjem ekonomskih prava, nastoji se u potpunosti marginalizovati i politička uloga radničke klase.
U stvarnosti je položaj radništva mnogo gori, pa se ni proklamovani minimumi prava ne sprovode. Radnicima se danas uskraćuje pravo da rade, pravo da zarade, pravo da dodju do stana, pravo da planiraju porodicu, pravo da školuju decu, da mogu da plate vodu i struju… pravo da se osećaju kao ljudi. Jednom rečju – borba za goli opstanak.
Svaka klasa ima svoju ideologiju koja izražava interese te klase. PR zastupa koncentrisane interese radničke klase, zato je ona radnička partija. Bez svoje partije radnička klasa ne može ostvariti svoje suštinske interese.
Pored rada na podizanju samosvesnosti radništva i odbrani njihovih istorijski ostvarenih prava, PR će delovati u pravcu objedinjavanja i povezivanja radničke klase na prostoru bivše Jugoslavije i Balkana, jer je praksa potvrdila da je za ostvarenje ciljeva radničke klase neophodno ujedinjeno radništvo. Integracija kapitala zahteva i integraciju radničke klase.
8. Za kakve svojinske odnose se zalaže PR?
Partija rada je za ukidanje privatne svojine kao dominantnog oblika svojine u društvu. PR je za vladavinu i razvoj društvene svojine. Ali sam naziv društvena svojina, ne znači da je i njen karakter opštedruštveni, jer se u praksi već dešavalo da se iza naziva društvene svojine krila vladavina partijsko – birokratsko klase koja se nije razlikovala od bilo kog kapitaliste.
U sadašnjim uslovima društvenog razvoja u državama bivše Jugoslavije ne postoji društvena svojina. Sredstva za proizvodnju su još za vreme bivše Jugoslavije formalno data na upravljanje samoupravljačima, dok je stvarno njima vladala partijskobirokratska elita. Za poslednjih deset godina ratnih zbivanja ova formalno društvena svojina poslužila je za nesmetanu pljačku najvećeg dela društvenog bogatstva od državne mafije, direktora preduzeća i novopečenih privatnika. Sada se kroz zakonsku regulativu naziv društvena svojina i formalno ukida.
Partija rada se bori za uspostavljanje društvene svojin, jer se jedino podruštvljenjem sredstava za proizvodnju vrši demonopolitizacija ekonomske i političke vlasti, i onemogućuje se raspolaganje rezultatima rada samo zato što je neko nosilac svojinskih prava. Društvenomsvojinom kao vladajućem obliku svojinskih odnosa omogućava se demokratska vlast, socijalna pravda i skladan razvoj društva.
9. Odnos partije prema privatizaciji?
Proces privatizacije započeo je tokom prethodne Jugoslavije, kada su radnici samo formalno raspolagali tzv. društvenom svojinom, dok je stvarni vlasnik društvenog bogatstva bila partijskobirokratska elita. Nacionalne vrhuške po bivšim jugoslovenskim republikama tokom rata i raspada Jugoslavije nastojale su ozakoniti svoju vladavinu nad sredstvima za proizvodnju, izdižući se kao nova klasa. Ta nova klasa je svakako zainteresovana za privatizaciju – ozakonjenje pljačke, i za tranziciju – uspostavljanje novih klasnih odnosa i njihova odbrana uz pomoć represivnog aparata, odnosno vojne i ekonomske moći imperijalizma.
Privatizacija ima za cilj i da osiromašene privrede zemalja u tzv. tranziciji lakše stave pod potpunu kontrolu svetskog multinacionalnog kapitala koji će dalje odredjivati njihov razvoj.
PR se protivi svakoj legalizaciji pljačke koja je izvršena u protekloj deceniji. Lopovi, profiteri, oni koji su zloupotrebili službeni položaj i nezakonito se obogatili, nikakvom privatizacijom ne mogu postati “privatni vlasnici”, čiju će imovinu, koju su potpuno bespravno stekli, sada štititi državne pravne institucije.
Kao partija radništva i svih obespravljenih, PR će se boriti za interese radništva, za poboljšanje njihovog ekonomskog položaja, protiv svakog vida svojinske transformacije koja ide u pravcu sužavanja socijalnoekonomskih prava radnika. PR će takodje odlučno zastupati pravo aktivnog odlučivanja radništva u svemu što se tiče njihovog sadašnjeg i minulog rada. Posebno će se PR protiviti široko rasprostranjenom radu “na crno”, bez ikakvih socijalnih davanja i zaštite. Uvodjenje i praćenje modernih tehnologija ne mogu stvarati višak radne snage koja će biti prepuštena sama sebi, već se mora izgraditi snažan sistem socijalne zaštite za one koji trenutno ostanu bez posla.
PR se protivi svim ekonomskim odnosima koji za cilj imaju potpuno prilagodjavanje i povladjivanje interesima moćnih zemalja i multinacionalnih kompanija, stvarajući od zemlje područje bezočne pljačke, krajnje potcenjenog rada, skladište “prljavih tehnologija” i ekološke zagadjenosti. To znači – za što širu ekonomsku saradnju jer to diktira i stanja u kome se privreda nalazi, ali ne pod uslovima koji zemlju pretvaraju u potpunog kolonijalnog zavisnika od krupnog svetskog kapitala.
Za Partiju rada ne postoji poštena privatizacija. Privatizacijom se zaposleni lišavaju svih prava upravljanja nad sredstvima za proizvodnju, izdiže nova klasa i vrši dodatna koncentracija kapitala u sve manjem broju ruku.
PRIVATIZACIJA JE PLJAČKA
10. Socijalni problemi društva?
Ne treba dokazivati da, izuzev nove klase koju sačinjavaju vladajuća politička elita, mafija i novopečeni bogataši, većina društva živi u siromaštvu. U tom moru sirotinje, veliki broj, u prvom redu oni kojima je plata jedini izvor prihoda, penzioneri, radnici na plaćenom odsustvu i armijanezaposlenih, u pravom smislu gladuju. Ovo siromaštvo, kao posledica političkog i privrednog sunovrata zemlje, pogoduje širenju alkoholizma, zaraza, beznadja, smrtnosti, tako da se može reći da živimo u bolesnom društvu.
Partija rada je svesna da se samo korenitom promenom vladajućih društvenih odnosa može ovo stanje sanirati i u perspektivi popraviti. Medjutim, PR neće samo čekati na povoljne istorijske okolnosti da bi se stanje menjalo, već će se boriti za zaštitu najugroženijih delova društva. U uslovima nastupajućeg divljeg kapitalizma ovi delovi društva će sve više biti prepušteni sami sebi. Surova utakmica za što većim profitom na jednoj strani, radja grčevitu borbu za parče hleba na drugoj strani.
PR će se u sadašnjim okolnostima zalagati: za redovnost primanja svih vrsta naknada, penzija i dečijih dodataka, za zdravstvenu zaštitu pod podjednakim uslovima za sve, za pravo na naknadu i socijalnu zaštitu svih onih koji ostanu bez posla, za pravljenje socijalnih programa kojima se omogućava zaštita nezbrinutih, ostavljenih, trajnih invalida, samohranih majki… Jednom reči za sve ono čime se ublažuju strahovite posledice uzdizanja nove klase i kolonijalnog potčinjavanja zemlje.
EKONOMSKA BEDA RAĐA DUHOVNU BEDU
11. Stav Partije rada u vezi sa sindikatima i sindikalnom borbom?
Okupljanjem oko neposrednih interesa u sindikat (viša plata, bolji uslovi rada, veća prava) radnici se organizuju u borbu protiv najamnih odnosa. Razvojem solidarnosti, obrazovanjem o načinu borbe za svoja prava, povezivanjem i udruživanjem sa drugim sindikatima, radnici stiču veliko iskustvo koje kasnije mogu upotrebiti u političkoj borbi.
Poslodavci žele da otupe oštricu sindikalne borbe i zato uvek pokušavaju da sindikate drže pod kontrolom, bilo stvaranjem sopstvenih sindikata koji u stvari štite interese kapitalista, bilo potkupljivanjem sindikalnih lidera koji sprečavaju razmah radničke borbe, umanjuju njihove zahteve, pristaju na svakojake kompromise u pregovorima sa poslodavcima i državom, ili otvoreno izdaju radničke interese.
Tako je tzv. Samostalni sindikati u Srbiji dugi niz godina bio u stvari najbolja režimska organizacija za gušenje svakog otpora radnika. Režim im je dodelio ulogu da se po preduzećima bave nabavkom životnih namirnica, ogreva, i da formalno učestvuju u pregovorima o nekim minimalnim pravima radnika. Što je još gore, vrhovi ovih sindikata su imali ulogu da, manipulišući radništvom, šire nacionalističku ideologiju i podržavaju ratnu i pljačkašku politiku režima.
Medjutim, ni danas situacija nije mnogo bolja. Mnogi od tzv. nezavisnih sindikata već prihvataju da budu produžena ruka režima. Njihova manipulacija radništvom se usmerava u pravcu lomljenja preostalih otpora tzv. privatizaciji, smirivanju zahteva za obračunom sa lopovlukom i korupcijom, i utiranju puta za učvršćenje nove klase i novih klasnih odnosa.
Samo istinski radnički sindikati i prava radnička partija mogu braniti i odbraniti radnička prava. Zato PR pridaje veliki značaj ovom pitanju i obučava svoje članstvo i kroz sindikalnu borbu. PR se zalaže da postojeći sindikati od instrumenta u rukama vladajuće klase postanu oružje u rukamaradničke klase. No, PR je odlučno protiv sindikalizma, tj. protiv onih shvatanja koji političku borbu radničke klase žele svesti na borbu za ekonomska prava radnika, odnosno sindikalnu borbu nametnuti kao jedini oblik i put oslobodjenja radničke klase.
12. Stav PR u odnos na tzv. proces globalizacije?
Globalizacija je posledica ravoja kapitaizma i izvire iz same suštine logike kapitala, njegove stalne potrebe za koncentracijom i centralizijom, i težnje za širenjem i prevazilaženjem uskih nacionalnih granica.
Ovaj proces, po svojoj suštini, i dalje ima sve karakteristike monopolističkog kapitalizma, s tim što su multinacionalne kompanije doživele svoju krajnju ekspanziju, težeći da postanu “vodeći lik” koji kreira svetsku političkoekonomsku stvarnost. To podrazumeva koncentraciju nejvećeg dela ekonomske dobiti u sve manjem broju ruku, i nastojanju da se uspostavi ekonomska, politička i vojna kontrola nad sve većim prostorom.
Globalizacijom se dodatno produbljuju protivrečnosti modernog sveta, tako da njegova polarizacija poprima nevidjene razmera. Dok jedan, manji i bogatiji deo uživa sve blagodeti civilizacije, zahvaljujući, ne samo svom radu i umeću, već prvenstveno eksploataciji nad drugima, dotle ogromni deo čovečanstva živi na ivici opstanka, a milioni ljudi ne mogu da obezbede ni biološki opstanak.U okviru sveopšteg procesa globalizacije guše se antiimperijalistički pokreti širom sveta, nameću se uniformni kulturni obrasci, dok se poštovanje ljudskih prava selektivno nameću po diktatu centara svetskog kapitala.
Globalizacija je istorijski nužan i nezaustavljiv proces koji kroz sve većetrgovinske ratove i sukobe oko podele tržišta i sirovina sveta, priprema čovečanstvo za novu epohu društvenih odnosa. To je ujedno neminovan put koji je trasirala istorija i neprekidni razvoj proizvodnih snaga. Krize koju izaziva proces globalizacije je u stvari klasični i nerešivi sukob izmedju proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa tj. izmedju nove tehnologije sa do sada nevidjenom proizvodnošću rada i kapitalističkih društvenih odnosa. Dosadašnji rezultati procesa globalizacije po čovečanstvo su preteći, tako da se može govoriti da čovečanstvo poprima izgled modernog varvarstva. U stvari, čovečanstvo je osudjeno da u narednim decenijama bije samo jednu bitku – svetska zajednica ili svetski poredak, komunizam ili varvarstvo.
KAO ŠTO SU MANUFAKTURA, TKAČKA I PARNA MAŠINA UNIŠTILE FEUDALNI DRUŠTVENI POREDAK, TAKO ĆE I MIKROPROCESORI, ELEKTRONIKA I ROBOTIKA UNIŠTITI KAPITALISTIČKI DRUŠTVENI SISTEM
13. Odnos Partije prema religiji?
Partija rada se zalaže za slobodu veroispovesti i upražnjavanja verskih obreda, jer to pitanje smatra privatnim stavom i pravom svakog gradjanina. Medjutim, polazeći od nivoa na kome se čovečanstvo nalazi, a što podrazumeva visoka kulturna, naučnotehnička i društvena dostignuća, PR smatra religiju i religijska osećanja prevazidjenim oblikom svesti. Partija rada takodje smatra da je religija jedno od moćnih sredstava manipulacije mišljenjem i osećanjima ljudi, i vrlo često u funkciji otupljivanja kritičke svesti i održanja nepravednih odnosa u društvu.
Partija rada se zalaže za potpunu odvojenost verskih zajednica od države i izričito je protiv uplitanja verskih institucija u političke i državne odnose. To je potrebno posebno naglasiti, s obzirom na iskustva proteklih godina, kada su verske institucije potpomagale, na više ili manje otvoreni način, antinarodnu, primitivnu i nacionalističku politiku. Tako je Srpska pravoslavna crkva imala, po oceni Partije rada, velikog udela u raspirivanju i širenju nacionalističke mržnje, pre svega porukama podvajanja, stalnim podsticanjem osećaja nacionalne ugroženosti, i davanjem podrške najekstremnijim jurišnicima profašističke politike. Svojim učešćem u onome što je dovelo zemlju u katastrofalan položaj, svojim ćutanjem nad zločinima koji su činjeni, SPC je pokazala da je kompromitovana, reakcionarna i antinarodna institucija, i kao takva u suprotnosti sa svim civilizacijskim tokovima.
Partija rada se bori protiv svakog oblika religioznog fundamentalizma u obliku zahteva za uvodjenjem veronauke u škole, kasarne i druge institucije, kao i protiv prava da verske organizacije odlučuju o stvarima koje izlaze izvan religijskih okvira.
Pripadnik verske zajednice ne može biti član Partije rada.
14. Militarizacija društva?
PR se protivi militarizaciji društva, jer je militarizam uporište vladajuće klase i najbolji saveznik imperijalizma. Medjutim, PR nije pacifistička partija, već se zalaže za stvaranje revolucionarne vojske koja služi za rušenje postojećeg poretka i uspostavljanje novih društvenih odnosa.
Savremeni svet počiva na militarizmu. Ogromna sredstava koji se upotrebljuju za proizvodnju naoružanja, izvoz i pravljenje ratova je jedan od osnova na kojima počiva moć imperijalizma. Bez te militarističke poluge bila bi nezamisliva vladavina imperijalizma u današnjem svetu.
U našem društvu je poznata uloga JNA, koja je od opštejugoslovenske preko noći postajala jednonacionalna služeći za vodjenje osvajačkih ratova. Poznata je sramna uloga generala koji su rušili svoje gradove i sela, ubijali decu predstavljajući se prethodno pred televizijskim kamerama kao njihovi zaštitnici, kočoperili se na nenaoružanim civilima, izigravali heroje sa bezbednog odstojanja.
Partija rada se zalaže da odgovorni predstavnici vojnog vrha bivše JNA i sadašnje VJ nadju zasluženo mesto na klupi za ratne zločince. Isto tako, ne treba sumnjati da će vojska i dalje biti glavni stub u odbrani postojećeg poretka i budući saveznik NATO snaga u ostvarenju njegovih strateških ciljeva.
Dodatna militarizacija društva izazvana je proširenjem uloge policije u političkom životu društva, kao i njenim podizanjem na nivo poluvojnih formacija putem povećanja broja pripadnika policije i uvodjenjem teškog naoružanja u svom sastavu.
Zadatak svih progresivnih partija je da stalno razotkrivaju mitove o potrebi jačanja vojske i policije u društvu i otkrivaju prikrivene, razbojničke ciljeve koji stoje iza tih zahteva.
Jedan od načina suprotstavljanja militarizaciji društva je i pravo na prigovor savesti, tj odbijanje pojedinaca da učestvuju u bilo kakvoj aktivnosti koja može da dovede do uništenja drugihljudskih bića. Partija rada se zalaže za priznavanje ovog prava.
PR smatra da se potpunom profesionalizacijom vojske ne slabi, već posredno jača militarizam društva i učvršćuje se postojeći poredak.
15. Pitanje kriminala u društvu (državi)?
Stepen kriminalizacije društva trenutno ima takve razmere da se slobodno može reći da u mnogim državama i formalno organizovana mafija upravlja državom. Tako je i kod nas došlo do sprege mafije sa političkom oligarhijom. Pri tom je mafija ulazila u politiku preko političkih stranaka, kupovinom poslaničkih mesta, dok je politička oligarhija uz pomoć mafije vršila pljačku i razbojništvo nad stanovništvom. Koliki je stepen kriminalizacije društva govori i to da je državna mafija postala ne samo zaštićena i nedodirljiva, već je postala društveni i kulturni uzor i idol za većinu mladih.
Likvidacija onih koji su došli u sukob sa državnom mafijom, krvavi medjusobni obračuni, postojanje paravojnih i parapolicijskih formacija i privatnih zatvora, samo je deo latinoameričke stvarnosti u kojoj se zemlja nalazi.
Rat, zločini, pljačka, masovni egzodusi naroda, besperspektivnost i, posebno, totalno gubljenje osećaja kod naroda za istinu i humane vrednosti, u potpuno su razorili duhovno tkivo naroda i osećaj pripadnosti zajednici. Sveopšti egoizam i spremnost da se “gazi preko leševa” postao je obrazac društvenog ponašanja. Kad se tome doda sveopšta korupcija koja vlada u svim delovima društva, a koja je, na žalost, često jedini uslov funkcionisanja institucija države i privrede kod nas, dobija se krajnje sumorna slika sadašnjeg stanja u kome se nalazimo.
Mora se imati u vidu i da je organizovani kriminal postao jedna od najunosnijih privrednih grana, pa nije ni čudo što su vrhovi države povezani sa medjunarodnom mafijom u trgovini oružjem, drogom, belim robljem, kao i švercom cigareta i azilanata.
Povremene i gromoglasne najave režima da će se odlučno obračunati sa korupcijom i kriminalom samo je “bacanje prašine u oči”. Sve te kampanje “borbe” protiv kriminala su unapred osudjene na neuspeh, jer režim neće da ugrozi jedan od osnovnih stubova na kojima počiva.
Uspešnu borbu protiv kriminala mogu voditi samo one snage čiji su interesi u direktnoj suprotnosti sa interesima državne mafije i kriminalaca. To su obespravljeni i osiromašeni slojevi u čijim se rukama nalazi “čelična metla” za “čišćenje” korupcije i mafije.
Partija rada se zalaže za primenu svih metoda borbe za likvidaciju mafije i korupcije u društvu.
16. Stav Partije u odnosu na sistem ljudskih prava?
Partija rada se zalaže za unifikaciju ljudskih prava i njihovo dosledno poštovanje. PR se protivi njihovom selektivnom primenjivanju odnosno različitim aršinima koji su danas na delu u medjunarodnim političkopravnim okvirima. Ljudska prava su principijelno, duboko humano pitanje i ne mogu biti stvar parcijalnih političkih interesa i manipulacije čega smo svi svedoci. Negde se, zbog trenutnih interesa, pitanje ljudskih prava potencira, dok se na drugoj strani potpuno odsustvo ljudskih prava i ugnjetavanje toleriše (kao npr. u slučaju turskog terora nadkurdskim narodom). Takodje SAD, koji su formalno najveći pobornik zaštite ljudskih prava, u praksi su njihov najveći kršilac, kako na unutrašnjem planu (Crnci, Hispanoamerikanci, nezaposleni , marginalne grupe, zatvorenici…) tako i na spoljašnjem planu (ogroman broj vojnih intervencija, učešće u svrgavanju demokratskih vlada i podrška lokalnim diktatorima itd). I dok se oslobodilački pokreti po svetu na brutalan način uništavaju, dotle se snage u službi imperijalizma nazivaju borcima za demokratiju. Dok se i sama pomisao na promenu kapitalističkog društvenog sistema žigoše kao terorizam, dotle se to isto u drugim uslovima naziva disedenstvom.
Partija rada se bori za poštovanje svih prava koja štite jednakost i dostojanstvo čoveka, njegova lična i politička prava (pravo na uverenje, političko delovanje i udruživanje) prava pred organima državne vlasti (pretpostavka nevinosti, zakonska procedura u lišavanju slobode, pravo na pošteno sudjenje, zabranu torture i sl) kao i socijalnoekonomska prava (pravo na rad, garantovanu zaštitu na radu, pravo na sindikalno organizovanje i borbu, pravo na svu potrebnu zdravstvenu zaštitu).
Partija rada se tokom poslednje decenije suprotstavljala mnogobrojnim i drastičnim kršenjima ljudskih prava koja su se dogodila na ovim prostorima. PR se zalaže za utvrdjivanje krivice i kažnjavanje svih onih koji su doprineli drastičnim kršenjima ljudskih prava.
17. Kakav je odnos PR prema feminizmu i kakav je položaj žena u okviru PR?
Partija rada se zalaže za eliminisanje svih vrsta obespravljenosti, a u okviru toga posebnu pažnju posvećuje borbi za eleminisanje mnogobrojnih vidova društvene ograničenosti kojom se žene stavljaju u podredjen položaj.
Žene su dvostruko obespravljene, kako socijalno tako i polno. Bez generalne promene odnosa prema ženama, koje čine više od polovine stanovništva, ne može se govoriti ni o ravnopravnosti, niti o demokratiji i gradjanskim pravima u punom smislu te reči.
PR se zalaže za potpuno ravnopravno učešće žena u svim vidovima društvenog života, u šta spada i mnogo veća zastupljenost žena u političkom životu i to na svim nivoima odlučivanja.
Partija rada se zalaže za donošenje odgovarajućih zakona koji će nedvosmisleno štititi žene od svih vrsta diskriminacije (pri zapošljavanju, na poslu, zaštitu od seksualnog nasilja i nasilja u porodici). Takodje, poboljšanje i dostupnost ustanova dečjeg smeštaja (obadaništa, jaslice) otvorila bi mogućnosti da žena nesmetano radi, a da sa druge strane bude spokojna kada je reč o brizi o njenom detetu.
Ženama se ne može uskratiti pravo na slobodno radjanje, odnosno mora im biti omogućeno pravo na legalan, siguran i besplatan abortus.
PR smatra da je za potpunije rešenje tzv. ženskog pitanja neophodno uvoditi i obrazovanje koje će se temeljiti na principima ravnopravnosti, solidarnosti, toleranciji i poštovanju različitosti.
Pitanje ravnopravnosti žena u okviru PR ne postavlja se kao posebno pitanje, jer bi time temeljni princip apsolutne ravnopravnosti svih članova bio poništen. žene u okviru Partije rada su potpuno ravnopravne u svojim pravima i obavezama sa muškarcima članovima Partije.
18. Da li se PR u svom Programu bavi pitanjem ekologije?
Ekološki problem je veoma značajan problem savremenog sveta. Kapitalističke države su svojom nezajažljivom juranjavom za profitom, bez ikakvih kriterijuma i kontrole, dovele, izmedju ostalog, svet na ivicu ekološke katastrofe. Više je nego očigledna promena klime usled tzv. efekta staklene bašte te globalno zagrevanje kao posledica ljudskog uticaja na klimu. Posledice nekontrolisane naučnotehnološke ekspanzije su sve drastičnije: nemilosrdno uništavanje i eksploatacija prirodnih resursa, uništavanje ozonskog omotača, izvoženje radioaktivnog otpada, “prljave tehnologije”, nuklearne probe itd. Sve to pokazuje da kapitalizam ne preza ni od narušavanja prirodne ravnoteže i osnovnih uslova za život pred pomamom za profitom. Ovo narušavanje prirodne ravnoteže proizvode nestašice pijaće vode, suše, štete u poljoprivredi, širenje bolesti…
Partija rada podržava borbu ekoloških pokreta za zdravu životnu sredinu. Takodje, Partija rada zastupa stav da interes zdravog prirodnog okruženja ne može biti podredjen ekonomskim, niti bilo kojim drugim interesima.
19. Stav PR u odnosu na ulogu kulture u društvu?
Problem koji je evidentan u našem društvu je prilično nizak kulturni nivo. Vladajući režim u protekloj deceniji je, u cilju lakše manipulacije i opstanka na vlasti, izmedju ostalog, potencirao primitivnu i zaglupljujuću tzv. laku zabavu i permanentno stvarao atmosferu “balkanske krčme” u kojoj su dominirale sve vrste kiča i šunda. Tom praksom činjen je svojevrsni kulturni genocid čiji je osnovni cilj bio otupljivanje kritičke svesti kod ljudi i uskraćivanje mogućnosti da na ispravan način spoznaju sveopštu manipulaciju od strane režima i svoj stvarni položaj. Na taj način, akteri u promovisanju primitivnih i antikulturnih sadržaja bili su produžena ruka režima u funkciji njegovog što dužeg opstanka. Princip “hleba i igara” u našem slučaju glasio je “što manje hleba, više igara”.
Pored ovog kulturnog genocida u službi opstanka režima na vlasti, permanentno je prisutan i kulturni imperijalizam tj. potpuno razaranje kulturnih vrednosti društva, nametanje jednobraznih kulturnih standarda i promena same funkcije kulture od “proizvodjača duha” u “proizvodjača novca”.
PR se zalaže za sveobuhvatnu promenu pristupa kulturi odnosno za podizanje opšteg kulturnog nivoa društva. Pitanje kulture se ne može tretirati kao sporedno i ostavljati za “neka bolja vremena” već kao nužan preduslov razvoja društva.
PR je za podsticanje onih kulturnih sadržaja koji su zasnovani na principima humanizma.
20. Kakav sistem obrazovanja?
Partija rada smatra da školovanje mora biti svima dostupno i potpuno besplatno, i to na svim nivoima, od osnovnih škola do višeg i visokog obrazovanja. Selekcija može biti vršena samo na osnovu uspeha, ličnih kvaliteta i sposobnosti, a nikako na osnovu materijalnog položaja, iz čega bi proizilazilo da je obrazovanje privilegija malog broja bogatih.
PR se zalaže za razvojne programe koji bi podsticali razvoj nauke i kulture, te omogućiti praćenje i usvajanje modernizacijskih dostignuća. Stalne subvencije u cilju sveopšteg ovladavanja svim sredstvima masovne komunikacije i svetskim jezicima je najisplativija investicija društva.
Partija rada takodje podržava svako podsticanje razvoja kritičke svesti i zalaže se za očuvanje autonomije Univerziteta i njegovu stvarnu nezavisnost kako od vladajućeg režima, tako i od raznih “nevladinih organizacija” čiji je zajednički cilj potčinjavanje i kontrola najproduktivnije i najkreativnije “sive mase” društva.
PRAVO NA OBRAZOVANJE ZA SVE!
21. Perspektive socijalizma?
Prošla je decenija od raspada Sovjetskog Saveza, a da se propaganda buka u svetu o propasti komunizma ne stišava, šta više, ona se iz dana u dan pojačava. Poraz koji je doživeo tzv. realni socijalizam u Sovjetskom Savezu i zemljama Istočne Evrope, svetu se predstavlja kao istorijski poraz komunizma.
Borba proletarijata i buržoazije je proces koji je započeo pre dva veka. U toj borbi na vlasti se smenjuju buržoazija i proletarijat u zavisnosti od medjusobnog odnosa njihovih snaga. Čitav taj period karakteriše mešavina starih klasnih odsnosa i klica novog komunističkog društva.
U Sovjetskom Savezu i istočnoevropskim zemljama se desio jedan od poraza socijalizma koji je posledica opštih uslova koji su se stekli. Jedan od razloga za poraz je svakako nametnuta trka u naoružanju posle drugog svetskog rata koju je imperijalizam, zbog bržeg razvoja proizvodnih snaga u odnosu na Sovjetski Savez, mogao lakše da prati i podnese. Ali osnovni razlog za poraz se nalazi u razvitku i vladavini partijskobirokratska klase koja je, stavljajući se iznad naroda, sopstvene interese predstavila kao opštenarodne. To je izazivalo sve veće nezadovoljstvo u skoro svim delovima društva, tako da se sam čin kontrarevolucionarnog prevrata, na kraju, desio bez velikih potresa. Desilo se ono što je Lenjin predvidjao da je moguća restauracija kapitalizma iznutra ukoliko dodje do oburžoazenja državnog i partijskog aparata.Time je socijalizam pretrpeo najveći poraz u svojoj istoriji.
Socijalizam u obliku bivšeg realnog socijalizma više nije moguć. Socijalizam će u ostalim delovima sveta, kao i na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza u narednim decenijama dobiti jedan sveobuhvatniji oblik. Stvaraju se uslovi da socijalizam u svom razvoju ne bude ograničavan jednom državnom granicom. Duboko nepravedno, totalitarno i konzervativno globalno selo kapitalizma postaje slobodnim globalnim selom socijalizma. To, uostalom nije samo pitanje nužnosti istorijskog razvoja, nego ujedno i pitanje opstanka čovečanstva.
22. Levica i lažna levica?
Tokom prethodnih godina, na našoj političkoj sceni, bilo je uočljivo pisustvo velikog broja partija koje su u svom nazivu imale odrednicu “socijalistička”, “levica”, “radnička”, “narodna” itd. Medju njima, Socijalistička partija Srbije i Jugoslovenska levica odigrale su ključnu ulogu u višegodišnjoj politici koja je zemlju dovela u katastrofalan položaj. Stav Partije rada prema njima je bio od početka jasan i nedvosmislen. Reč je o partijama koje su, po svojoj suštini i delovanju,duboko nacionalističke, antinarodne i pljačkaške i kao takve potpuna su suprotnost idejama socijalizma. Te partije su bile najobičnije interesne grupe sačinjene od birokrata, bogataša i kriminalaca, u koje se ulazilo bez ikakvih političkih uverenja, samo zato što su bile efikasan kanal do moći i privilegija.
Svaka partija se mora ocenjivati, pre svega, po svom delovanju i učincima, a ne po proklamovanom u programu. Tzv. levičarske partije su pričale o socijalnoj pravdi, ravnopravnosti, društvenom blagostanju, progresu, integracijama, a u praksi su podsticali šovinizam, rušili mostove medju jugoslovenskim narodima, profitirali na narodnoj nesreći, stvorili diktaturu i ograničili prava gradjana. Oni su zločinci, šovinisti i pljačkaši, a ne levičari.
Takvom svojom politikom, koju su nazivali socijalističkom i levičarskom, kompromitovali su i stvorili veliku zbrku oko same ideje levice. To traje i danas, kako kroz delovanje pomenutih partija, tako i onih prerušenih, sa odrednicama “demokratska”, “nova”, “socijaldemokratska” i sl. Sve one su po svojoj suštini iste i potpuno nesposobne da vode borbu za ideje socijalizma.
Prava levica se prepoznaje po istinskoj borbi za prava svih koji žive od svog rada, po borbi za socijalnu pravdu, za ravnopravnost svih naroda i gradjana, za bogatije i kulturnije življenje.
ISTINSKA LEVICA – BORBA ZA PRAVEDNIJE DRUŠTVO!
23. Za kakav oblik političkog uredjenja se zalaže PR?
Partija rada smatra da bi posle diktature Miloševića sprovodjenje demokratske revolucije i sa njome uvodjenje sistema parlamentarne demokratije bio veliki korak napred u odnosu na prethodno stanje. Za Partiju rada bez sprovodjenja demokratske revolucije nije moguća ni uspešna borba za socijalizam. Istovremeno će PR raskrinkavati svu licemernost odnosa u sistemu parlamentarne demokratije, ukazivati na njen formalni karakter i da je taj politički sistem samo pokriće za vladavinu nove klase. PR je mišljenja da će sadašnji oblici parlamentarne demokratije pokazati svu nesposobnost ostvarenja demokratskih i političkih prava, i da će vrlo brzo pokazati da se iza nje krije diktatura nove klase.
PR teži takvom društvu u kome neće biti višepartijnosti, niti jednopartijnosti, već ukidanju svakog oblika partijnosti.
24. Opasnost birokratizacije PR. Demokratski centralizam?
Često se dešavalo da se pojedine partije posve birokratizuju tako da njima vlada uska klika ili samo jedna ličnost. Ako se pogledaju partije koje se pojavljuju u političkom životu videće se da su one manje ili više birokratske i autokratske, iako se pokušavaju predstaviti demokratskim.
Partija rada se izgradjuje na principima demokratskog centralizma. To znači prvo demokratija, pa centralizam. Svako ima pravo na svoje mišljenje i zbog toga ne može imati posledice, pravo da zadrži svoje mišljenje, uz istovremenu obavezu da sprovodi mišljenje većine.
Birokratizacija je početak kraja svake partije. Za PR lažna je dilema demokratija ili centralizam, jer se partija izgradjuje samo kroz njihovo medjusobno prožimanje i jedinstvo.
25. Odnos prema drugim partijama i pokretima?
PR u svom političkom delovanju polazi od konkretnog istorijskog trenutka i postojećeg odnosa političkih snaga. U uslovima odbrambenog rata PR je za saradnju sa svim strankama bez obzira na njihovu ideološku orijentaciju; u uslovima borbe protiv nacionalizma PR je za saradnju sa svim partijama koje stoje na antinacionalističkim pozicijama; za borbu protiv fašističke diktature sa svim partijama koje su protiv diktature. U sadašnjim uslovima sa svim partijama koje su za potpuno slamanje nacionalizma na jugoslovenskom prostoru i za vodjenje klasne borbe za promenu uslova življenja najširih slojeva društva.
PR je za povezivanje sa svim snagama koje u svetu vode borbu protiv imperijalizma. Osnovni kriterijum za tu saradnju je u praksi dokazani internacionalistički i revolucionarni karakter partije ili pokreta.
Izbori u Srbiji samo su potvrdili zavisnost Srbije od imperijalizma i učvršćenje kapitalističkog poretka. Narodnim masama je propagandom nametnuta vizija mogućnosti da svoj socijalni položaj rešavaju kroz tzv. evropske integracije. Političke borbe oko sastavljanja nove vlada su samo redovna pojava svakog parlamentarizma, a one zamagljuju suštinu klasnih sukoba i udaljavaju narodne mase od borbe za ostvarenje svojih stvarnih interesa. Partija rada i ostale grupe koje su se svojim akcijama protivile izborima jasno su izrazile svoj cilj – rušenje kapitalističkog sistema.
Izgradnja nove vojne baze u Italiji, gradnja odbrambenog štita u Češkoj, dodatno slanje trupa iz SAD i marionetskih zemalja u Irak i Avganistan, najbolje govori o tome da vojna mašinerija globalnog fašizma uveliko i sistematski spovodi pripreme za proširenje Trećeg svetskog rata protiv naroda sveta, s namerom da upotrebi i nuklerano oružje u strahu od narastajućeg otpora naroda sveta. Nepružanje opora ovom nametnutom ratu je izdaja revolucionarne borbe i pretvaranje u objektivnog savaznika globalnog fašizma.
Rešavanje tzv. statusa Kosova je prilika imperijalistima da se još više učvrste na Balkanu, stavljajući i Beograd i Prištinu pod svoju kontrolu. Na putu svog nacionalnog i socijalnog oslobođenja albanske mase na Kosovu su počele prepoznavati svoje nove neprijatelje, pružajući im sve aktivniji otpor. Sve masovnije demonstracije i žešći sukobi sa okupatorskim trupama i marionetskom vladom će ujedno voditi i podizanju nivoa antiimperijalističkog otpora na Balkanu. Time će front revolucionarnme borbe u Turskoj dobiti novog savaznika, a nivo otpora u Grčkoj preći u novu fazu. Istovremeno je to i prilika da revolucionarne grupe u Bugarskoj i Srbiji počnu da vode aktivniju antiimperijalističku borbu.
Sa potpunim porazom i razbijanjem radničke klase u Srbiji, prestala je i potreba za postojanjem sindikata, a koji su sve vreme bili u službi režima i buržoaskih partija. Ma kako se nazivali – Samostalni, Nezavisnost i slično, ovi sindikati nikad se nisu usudili da pređu kapije privatnih fabrika i uglavnom su formalno egzistirali u preostalim društvenim preduzećima kao “zaštitnici poštene privatizacije“ i u državnim institucijama. Njihova uloga utupljenju klasne oštrice i atomiziranju radničkih zahteva nema više nikakav značaj za režim, pa više nema interesa ni za njihovim postojanjem. Nikakve sindikalne borbe oni u proteklom periodu nisu organizovali, a danas se izgubio i poslednji privid sindikalnog organizovanja. Stvaranje novih formi organizovanja, poput začetog Socijalnog fronta, a koji iz svog osnovnog cilja – potpunog oslobođenja eksploatisanih – izvodi sve svoje pojedinačne zahteve i prilagođava svoje akcije, jesu klice novih oblika borbe kojima treba da teže radnici, nezaposleni i svi drugi ugnjeteni slojevi.
Dosledna borba organizacija žena u Srbiji protiv rata, nacionalizma, fašizma, patrijarhalnih odnosa i polnog ugnjetavanja odigrala je krupnu ulogu u širenju demokratske svesti kod narodnih masa. Međutim, ciljevi borbe polnog oslobođenja iziskuju i postavljanje većih zahteva i u pogledu klasnog oslobođenja. U suprotnom ove organizacije rizikuju da postanu dekor uspostavljenog kapitalističkog poretka.
Apstinencija kod narodnih masa, kao i nesposobnost buržoaskih partija da ih zainteresuju za predstojeće parlamentarne izbore u Srbiji ujedno je i potvrda šta narodne mase misle o tim partijama i njihove neverice da im predstojeći izbori mogu doneti neko dobro. Za ove izbore su zainteresovane samo najuže partijske strukture, tajkuni, plaćenička i konzervativna inteligencija, nešto estrade i određeni broj mladih koji kroz podršku buržoaskim partijama misle da lakše obezbede sebi posao i karijeru. I dok je radništvo, potpuno razbijeno, dezorijentisano i neorganizovano, u proteklim godinama uglavnom glasalo za nacionalističke i profašističke partije, tj. za tzv. patriotski blok, sada je i kod njih u porastu uverenje da ih više nijedna partija ne može zaštititi od posledica surovog kapitalizma. Ovo stanje svakako će iskoristiti partije sadašnjeg režima i partije koje se zalažu za još snažniju neoliberalnu orijentaciju Srbije, kako bi učvrstile svoju vlast.
PR je zauzela stav da nije dovoljan samo bojkot predstojećih izbora, već treba buditi kod narodnih masa svest da je nužno suprotstavljati se svim buržoaskim partijama, pa i izborima koji su samo nagoveštaj većeg tlačenja, siromaštva i neslobode.
Sve države nastale raspadom bivše Jugoslavije su stavljene pod NATO kontrolu i novonastali režimi se prosto utrkuju koji će vernije služiti interesima imperijalista. Aktuelno primanje Srbije, BiH i Crne Gore u tzv. Partnerstvo za mir samo ubrzava procez okupacije celog Balkana. Obuka vojnika iz Srbije za odlazak u Avganistan, gde već vojnici iz Hrvatske sramotno sprovode globalni terorizam nad avganistanskim narodom, ubrzano se privodi kraju. Svi ovi vojnici su ne samo logistička podrška, već i strateška rezerva udarnim ešalonima masovnih ubica u Trećem svetskom ratu protiv naroda sveta. Tokom janura će kroz Srbiju proći prvi konvoj okupatorske NATO vojske. U ovom trenutku na prostoru bivše Jugoslavije i Balkana ne postoji sila koja bi se mogla suprotstaviti ovim okupatorima, ali potreba da se ojača svest o protivljenju njihovom prisustvu, kao i slanju vojnika u službi globalnog fašizma, osnovni je zadatak svih revolucionarnih partija na Balkanu, sve dok u narodnim masama ne naraste potreba za stvaranjem snažnijeg aniimperijalističkog pokreta.
Demonstracije kojе je krajem novembra u Prištini izveo pokret Samoopredeljenje predvođen Albinom Kurtijem pokazuje da је ovaj pokret na putu da postane istinski predstavnik narodnih masa Kosova. Nekoliko hiljada pristalica pokreta, na protestu ispred vlade i sedišta UMNIKa, izražavalo je jasno protivljenje stanju na Kosovu, napadajući sadašnju vladu, trežeći proglašenjenazavisnosti Kosova i odlazak trupa KFORa. Kamenovano je i crvenom farbom gađano sedište kosovske vlade i KFORa. Policija je uz upotrebu suzavca razbila ovaj skup. Posle toga su usledila hapšenja organizatora i učesnika demonstracija.
U Turskoj se nastavlja fašistički policijski teror protiv revolucionara, formalno pokriven pozivanjem na novousvojeni Zakon protiv terorizma.
Nekoliko hiljada policajaca je 7. decembra u Istambulu ušla u radnička predgrađa i provalilo u središte lista “Marš”. Oni su kundacima razbili vrata redakcije lista, zaplenili opremu i pohapsili mnoge aktiviste. Revolucionari iz radničkih četvrti su odgovorili barikadama i sukobom sa policijom. Kamenjem i molotovljevim koktelima su uspeli da odbiju nekoliko napada policije koja je koristila suzavac i dimne bombe. Podršku ovim sukobima dali su i aktivisti MLKP, Partizana, Fronta za prava i slobodu, Socijalističke platforme ugnjetenih i drugih revolucionarnih orgnanizacija. Revolucionari su sa barikada poručili:
“Da živi revolucionarna solidarnost!” i “Okmejdani će biti grobnica fašizma!”. U Okmejdaniju, nepokorenom radničkom predgrađu, dogodio se 2000. godine do sada najveći sukob policije i revolucionara, kada je preko 8.000 policajaca napalo radničke barikade, pri čemu je ubijeno 28 revolucionara.
Posle nametanja novog ustava režim u Srbiji je raspisao parlamentarne izbore. Iako je narodnim masama jasna ova farsa od parlamentarizma, one ne vide alternativu koje bi im pomogla da izaću iz stanja u kome se nalaze. Kombinacijom širenja straha od destabilizacije regiona posle proglašenja nezavisnosti Kosova, i nuđenjem «blagostanja» putem tzv. evropske perspektive, sve političke stranke su u suštini već stavljenje u službu očuvanja uspostavljenog kapitalističkog poretka i služenju interesima svetskog kapitala.
Učvršenje državnog aparata i snaga koje mu služe – policije, vojske, državnih činovnika, religioznih institucija, profašističke inteligencije, kontrolisanih medija, finansijskih, obaveštajnih i poluvojnih institucija imperijalizma, dovoljni su da se ovim izborimaobezbedi nastavak novouspostavljenog oblika tlačenja naroda Srbiji. Na drugoj strani je i sve veća masa sirotinje i nazodovoljnih. To su uglavnom radnici i nezaposleni, koji nisu organizovani, i koji mogu na izborima samo dati glas očajnika nekom iz široke lepeze ovih narodnih neprijatelja, ili apstinirati od izbora.
U takvoj situaciji PR i ostale levičarske grupe će, bojkotujući izbore, pozivati narod Srbije da ne da glas ovim banditskim družinama ma kako se oni nazivali – SRS, SPS, DSS, DS…. Istovremeno će se nizom akcija kod narodnih masa razvijati svest o mogućnosti alternative, odnosno da je nužno rušiti kapitalistički poredak koji im je doneo i novi oblik tlačenja i da je moguće uspešno se suprotstavljati sistemu globalnog fašizma, što pokazuju narodi i revolucinarni pokret širom svijeta.
Opšta kriza kapitalizma primorava snage imperijalista da svoju rezervu potraže u novim formama fašizma. U većini evropskih zemalja fašističke grupe koje svoju ideologiju baziraju na uzorima iz razdoblja uoči Drugog svetskog rata danas otvoreno marširaju. Bez obzira na to što je među njima prisutno i deklarativno protivljenje globalizmu, savremeni procesi globalne fašizacije uspevaju da ih integrišu u redove svetskih saveznika imperijalizma. Imperijalistički “rat protiv terorizma” i težnja “tvrđave Evrope” da kontroliše doseljavanje u metropolu iz bivših kolonija podstiču antimuslimansku propagandu i rasizam koji karakteriše različite fašističke organizacije. U Srbiji se tek nazire takva simbioza između snaga organizovanog fašizma, koje se temelje u ratnoj politici iz 90ih godina, i vladajućih grupa koje kapitalistički sistem učvršćuju orijentišući se na tzv. evroatlantske strukture. Buržoazija se u Srbiji oprezno odnosi prema akcijama u kojima se ispoljava otvoreni fašizam, zauzimajući stav na ivici blagonaklonosti u odnosu na rasističke manifestacije po sportskim stadionima ili prema osuđenim neonacistima iz Nacionalnog stroja. Takav odnos nije teško objasniti kada se ima u viduopravdavanje zločina iz ratova od 1991, kao i zvanična rehabilitacija kvislinga i fašističkih kolaboracionista iz Drugog svetskog rata.
Partija rada je još od početka devedesetih godina opredeljena za otvorenu borbu protiv različitih ispoljavanja fašizma, budući da nastavlja antifašističke tradicije jugoslovenskog revolucionarnog pokreta. Takvo opredeljenje dodatno je motivisano otporom NATO okupaciji. Potrebno je svakodnevno jačati antifašistički front kao zalogu osnaživanja internacionalnog fronta otpora imperijalizmu.
Posle dugog perioda prevlasti reakcionarnih ideja, nacionalističke svesti i služenja interesima kompradorskih kapitalista na univerzitetima u Srbiji, među studentskom omladinom počinje da raste svest o potrebi pružanja otpora neoliberalnoj politici i stabilizaciji kapitalističkih odnosa u svim sferama društva. Studentski protesti, koji su započeti u Beogradu ove jeseni, prvi su koji, posle više decenija, ukazuju na opšte socijalne probleme u zemlji i zahtevaju poštovanje prava koja su izborena u socijalističkoj revoluciji. Tražeći da se školarine smanje i da se određivanje njihovog iznosa zasniva na kriterijumima koji uzimaju u obzir standard radničke klase i širokih slojeva naroda, kao i da prilikom usklađivanja stečenih akademskih zvanja sa zahtevima tzv. Bolonjskog procesa diplomci ne budu oštećeni na tržištu rada, studenti i studentkinje pokreću teme koje je sitnoburžoaska inteligencija u Srbiji sistematski zanemarivala. Borbenost iskazana na ovim protestima, otvorenim napadima na režimske političare i upadom na sastanke univerzitetskih vlasti, budi nadu da će studentski pokret početi da se razvija u pravcu ozbiljnije društvene kritike.
Zbog jačanja revolucionarnog pokreta i produbljivanja protivrečnosti u turskom društvu, turski represivni režim pojačava ofanzivu protiv progresivnih snaga. Sa jedne strane, vojnom ofanzivom u Kurdistanu pokušavaju suzbiti oružani pokret za samoopredeljenje, a sa druge policijskim i pravosudnim akcijama udaraju na one snage u turskom društvu koje, dosledno se drže principa proleterskog internacionalizma, podržavaju pravednu borbu kurdskog naroda i bore se za pravedniju socijalističku zajednicu naroda. Turske vlasti u ovim akcijama uživaju podršku drugih imperijalističkih sila, poput SAD koja naoružava tursku armiju i šalje svoje vojne instruktore i EU, koja aktivno učestvuje u progonu turskih revolucionara.
Sinhronizacija EU imperijalista i turskog režima u progonu turskih i kurdskih revolucionara najbolje se vidi u zajedničkoj akciji koja je potekla u Peruđi u Italiji 2004. godine. Rezultat te akcije bilo je hapšenje preko 120 revolucionara u Turskoj, Severnom Kurdistanu, Holandiji, Italiji, Nemačkoj i Belgiji. U Belgiji je ovih dana došlo do povećanja kazni zatočenim revolucionarima, i to baš u trenutku pojačane akcije turskog režima protiv progresivnih snaga u samoj Turskoj.
