Režim u Srbiji ulaže napor da preko plaćeničkih vrhova žutih sindikata (Nezavisnost i Savez samostalnih sindikata Srbije) amortizuje udare pobunjenih delova radničke klase. Po svaku cenu se želi sprečiti dalje širenje štrajkova i, posebno, da se ne dozvoli objedinjavanje radničke borbe. Međutim, radničko nezadovoljstvo je dostiglo takav stepen da kupljena vođstva sindikata nemaju veliki uticaj na svoje članstvo. Gnev radničkog nezadovoljstva stvorio je u bazi sindikata uslove za afirmisanje radničkih vođa koji će biti spremni da se istinski bore za radnička prava radikalnijim metodama borbe, ne prihvatajući više podaničku ulogu, i ne plašeći se represije režima.
Nizom restriktivnih zakona i pretnjama režim pokušava smiriti rastuće nezadovoljstvo u društvu, dok su se njegovi gaulajteri rastrčali po Srbiji, svakodnevno plašeći narod dodatnom represijom. Jedna od mera u cilju jačanja diktature je i hapšenje anarhosindikalista zbog napada molotovljevim koktelima na grčku ambsadu u Beogradu i podvođenje tog čina pod međunarodni terorizam. Režim pokušava da iskoristi ovaj slučaj kao presedan za dalje obračune sa svim oblicima otpora koji budu dolazili od grupa radikalne levice.
Namera režima da pod geslom izjednačavanja levog i desnog ekstremizma uguši svaki vid otpora neće uspeti. Iskazana solidarnost sa zatvorenim anarhosindikalistima je dokaz da puzeća diktatura koja se uspostavlja u Srbiji već nailazi na početne oblike otpora u raznim slojevima društva.
Hvalospevi vojnog ministra Srbije o prodaji oružja marionetskom režimu u Iraku i ubrzavanje saradnje srbijanske i američke vojske, kao i veće angažovanje hrvatskih vojnika u Avganistanu, vojne vežbe NATOa u BIH i dodatno jačanje njegovih vojnih potencijala u Makedoniji, Kosovu, Bugarskoj i Albaniji, govori da se zaokružuje strategija zapadnog imperijalizma o pretvaranju Balkana u ogromni vojni poligon za dalji nastavak rata. Sve ove aktivnosti okupatora Balkana iziskuju brže povezivanje snaga na antiimperijalističkoj i antišovinističkoj osnovi, s ciljem daljeg jačanja pokreta otpora koji se bori protiv pretvaranja Balkana u rezervu imperijalista iz koje se regrutuje ljudska sila za rat protiv pobunjenih naroda sveta.
Talas radničkog nezadovoljstva naterao je režim u Srbiji da se koncentriše na gašenje ovih požara , ne dozvoli da situacija izmakne kontroli i pretvori se u ozbiljnu političku krizu. Iako je skoro svakodnevno 40 štrajkova u Srbiji sa preko 33.000 strajkača, režim, za sada, uspeva da amortizuje ove udare, u prvom redu što su radnički protesti stihijski, nepovezani i sa parcijalnim interesima. Radnici uglavnom traže isplate zaostalih zarada (neki radnici nisu dobili platu po nekoliko godina), isplate otpremnina, povezivanje,radnog staža, uplate zdravstvenog osiguranja i poništenje ugovora o privatizaciji. Da bi ublažio ove socijalne udare režim se služi obećanjima, ili ispuni samo najminimalniji deo zahteva. Očito je da se bez objedinjavanja radničkih zahteva i njihovog dizanja na viši nivo ne mogu očekivati ozbiljniji uspesi u borbi protiv režima.
Trapavi pokušaj režima u Srbiji da za nezadovoljstvo radnika okrivi lošu privatizaciju, uz navođenje da ogromni broj ugovora o privatizaciji treba raskinuti, krajnje je licemeran, jer je taj isti režim inicirao i sprovodio tzv. proces privatizacije, odnosno razvlašćenje radnika od njihove formalne imovine.
Radnici su krenuli u blokade puteva kao novi i viši vid otpora. Režim je odgovorio zabranom blokada, i preti da će zabraniti demonstracije ispred zgrade vlade i drugih institucija vlasti. Istovremeno se pokušava preko potkupljenih lidera sindikata smiriti radničko nezadovoljstvo i otupiti oštrica radničkog nezadovoljstva. Međutim, pošto su sindikati bez velikog uticaja ova mera ne daje očekivani rezultat. Zato je režim posegnuo za sitnim potkupljivanjem radničkih štrajkača i davanjem jednokratne pomoći, svakodnevnom medijskom propagandom o nameri da se preduzmu krupni koraci za prevazilaženje krize, ili aktiviranjem priče o besplatnim akcijama i sl. .Jasna je namera režima da želi da kupi vreme i sa očekivanom pomoći spolja i dalje održi situaciju pod kontrolom.
Da se režimi u Srbiji, Hrvatskoj i drugim zemljama bivše Jugoslavije ubrzano pripremaju za socijalne nemire govori i primer hrvatske policije. Iako interventne jedinice već imaju znatne količine opreme i oružja za borbu protiv demonstranata, nabavljene su dodatne velike količine elektrošokera, suzavaca, pušaka za gumene metke, posebnih palica i vodenih topova. Osim nove opreme, snage reda pripremaju se i intenzivnim taktičkim vežbama, a pojačali su i obuku rukovodećih kadrova. Vladajuća klasa donela je i novi zakon uz saglasnost svih političkih stranaka. Tim zakonom predviđeno je znatno proširenje policijskih ovlašćenja uključujući oduzimanje predmeta koje proceni opasnima (u šta mogu spadati i transparenti i zastave), zatim rasturanje demonstranata na prostorima koje se nalaze u blizini “štićenih objekata” ili se pak”štićene osobe” nađu u blizini demonstracija, a pod policijska ovlašćenja od sada će spadati i davanje direktnih naredbi građanima radi uspostavljanja “javnog reda i mira”. To ukratko znači da će policiji biti potpuno odrešene ruke da se prema demonstrantima odnosi prema vlastitoj proceni bez opasnosti od zakonskih ograničenja.
Vlade u ovim zemljama dobro procenjuju situaciju, svesne da se bliži trenutak kada će početi i prvi sukobi između obespravljenih i tlačitelja, tj. između radnika koji protestuju i policije kao produžene ruke režima i potpore privatnih paramilitarnih obezbeđenja. Sigurno je da će prvi stvartni sukobi između policije i radnika ojačati klasnu svest i izvesti novi vid sučeljavanja na političkoj sceni u zemljama bivše Jugoslavije – dato budu sukobi koji imaju klasni, a ne nacionalni oblik. Treba videti da li će režimi podgrejavanjem novih nacionalinih tenzija uspeti da osujete ove procese, ili će se sa podubljivanjem krize otvoriti prostor fašizaciji zemalja.
Problem koji se javlja s klasnom borbom u svim zemljama bivše Jugoslavije je slabost revolucionarnog subjekta. Veliko je pitanje da li će postojeće malobrojne grupe uspeti da naprave iskorak u pravcu povezivanja sa radničkim masama i otresu se svoje začaurenosti, ispraznog intelektualizma i oportunizma. Svakako da će pravi test za ove grupe biti obezbeđivanje učešće radničke omladine srednjoškolaca i studenata, u budućim radničkim demonstracijama i klasnim sukobima. Kroz sudar narodnih masa sa klasnim neprijateljem se tek može očekivati stvaranje snaga koje će predstavljati istinskog reprezenta klasne borbe obespravljenih.
Multinacionalni kapital je u svom neoliberalnom pohodu porobljavanja nacionalnih država proklamovao svoje prioritete u zemljama bivše Jugoslavije: putevi, prirodni resursi, prenos energije, telerkomunikacije, mediji i turizam. Prethodnim preuzimanjem nacionalnih banaka, olakšano je ostvarenje proklamovanih ciljeva i oni će se braniti svim sredstvima marionetskih režima , a po potrebi i vojnom silom imperijalizma.
Sve dubelje dužničko ropstvo u koje se nalazi Srbija i zemlje bivše Jugoslavije je još jedan razlog da se napuste osnovni postulati neoliberalizma, koji je svojim katastrofalnim rezultatima poražen teorijski i praktično u svetu. Svakako da bi prvi akt na putu oslobođanja od ropstva u ovim zemljama bila nacionalizacija banaka. Karl Marksa iz 1867: “Vlasnici kapitala će kod radnika podsticati kupovinu skupe robe, stanova i tehnologije, obvezujući ih pritom na skupe kredite do nivoa neizdrživosti. Neplaćeni dugovi će izazvati bankrot banaka koje će se morati nacionalizovati, pa će država krenuti putem koji onda vodi u komunizam…” – s napomenom da nacionalizacija banaka , može izvrštii samo sila koja je suprotstavljena kako kapitalističkoj državi tako i multinacinalnom kapitalu, a čije su banke samo instrumenti porobljavanja nacionalnih država.
Više hiljada radnika iz cele Srbije okupilo se na sindikalnom protestu 29. aprila 2009. godine u Beogradu. Partija rada podržala je ovaj protest čiji su zahtevi bili obustavljanje otpuštanja radnika, smanjivanja plata i penzija, kao i da se teret ekonomske krize prebaci na najbogatije. Na protestu je pokazana veća masovnost i veći potencijal radničkog bunta nego prethodnih godina, i jedino je konfuzna i izdajnička politika sindikalnih lidera uslovila da protest ne bude još masovniji i da na njemu ne bude još jače izraženo suprotstavljanje radničke klase politici koju država sprovodi u interesu kapitalističke klase.
Vlast u Srbiji panično pokušava da obuzda i drži pod kontrolom rastuće nezadovoljstvo i sve češće proteste radnika. Pored potkupljivanja vrhova sindikata, režim protura i ideju o stvaranju jedne partije od sadašnjih sidnikata, kako bi uspeo da preko nje kontroliše radništvo Srbije. Međutim, radnici Srbije sve manje veruju sindikalnim rukovodstvima i sve se više odlucuju na štrajkove i druge oblike protesta bez pitanja sindikalnih centrala.
Grupa radnika kragujevačkog preduzeća “Partizan” ponovo je započelo štrajk glađu zbog toga što većinski vlasnik nije ispunio ni jedan od zahteva štrajkača. Štrajkački odbor je doneo odluku da, posle 19 dana od prekida prvog štrajka glađu, obnovi protest koji će trajati sve dok vlasnik ne ispuni zahteve radnika. On je rekao da većinski vlasnik nije uplatio 42 miliona dinara doprinosa za penzijskoinvalidsko osiguranje i 200 evra po godini staža na osnovu socijalnog programa. Od 114 zaposlenih u “Partizanu”, od 9. decembra prosle godine štrajkuje 85 radnika.
Radikalizacija radničkih protesta poprima i neke drastične forme. Tako su se članovi udruženja tekstilnih radnika u Novom Pazaru zaključali u prostorije svoje asocijacije u zgradi “Jezero” štrajkovali glađu, a jedan od štrajkača je sam sebi odsekao prst.
Više od 300 radnika fabrike šinskih vozila „Bratstvo“, kojima se priključilo i 39 bivših radnika „Destilinga“, protestovalo je u centru Subotice, nezadovoljni statusom u firmama i ponašanjem vlasnika koji nisu izmirili veliki deo obaveza prema njima. Zatražena je hitna reakcija lokalne samouprave i državnih organa „jer je nekoliko stotina porodica dospelo na samu ivicu egzistencije“.
Radnici „Bratstvu“, još od oktobra nisu dobili plate i kojima doprinosi nisu uplaćivani četiri godine, kaže da će, ukoliko vlasnik fabrike, ne isplati zaostala dugovanja ili ne proda firmu kako bi ona nastavila normalno da radi, započeti štrajk glađu i pozvali i ostale radnike da im sepriključe. – Svakako kod kuće već gladujemo, i mi i naše porodice, jer nismo mesecima dobili ni dinara. Jedino što će se promeniti jeste što ćemo sada gladovati u krugu fabrike.
Pripadnici PR će učestvovati u svim oblicima radničkog otpora kapitalističkom sistemu, nastojeci da daju tom otpotu što borbeniji karakter. Partija rada smatra da narodne mase sve vise shvataju da je kapitalizam sistem prošlosti i da jasno pokazuju da žele da žive u društvu u kojem će ekonomska ravnopravnost biti preduslov svih drugih ravnopravnosti i sloboda.
Dok bauk bankrota kruži Srbijom (procenjuje se da preko 60000 preduzeća ima blokiran račun), tzv. politička elita okupila se na tzv. Biznis forumu na Kopaoniku, uz učešće kapitalista i plaćeničke inteligencije, kao bi tragala za mogućnostima očuvanja postojećeg poretka. Panika koja je prisutna i njihovim redovima, tera ih na davanje izjava o odlučnoj borbi protiv kriminala i brizi o zaštiti naširih i najugroženijih slojeva društva, kako bi predupredili socijalne nemire širih remera.Ova panika se pojačava i sa činjenicom da se, zbog globalne ekonomske krize, sve teže može ostvariti potrebna finasijska potpora u Briselu, Moskvi i Vašingtonu. Zato ova situacija tera predstavnike vladajuće klase i njenog političkog režima da pokušaju da nastupaju jedinstveno. U tu svrhu se dodatno radi na učvršćenju stubova režima poput vojske i policije. Predstavnici policije izjavljuju da im nedostaje 14000 policajaca i da će policija u Srbiji biti “jak oslonac državi”. Vojska takođe radi na svom jačanju – faktički se ukida civilno služenje vojnog roka, traži se dodatnih 2000 vojnika, i najvaljuje veće učešče u tzv. mirovnim operacijam širom sveta, tj. u suzbijanju borbe oslobodilačkih pokreta protiv imperijalizma.
Pripadnici PR nastavljaju širenje propagande s ciljem jačanja klasne svesti među obespravljenim u Srbiji. Apatija koja trenutno vlada među najugroženijim slojevima društva poprima zastrašujuće razmere. Zato je cilj PR da se podstiče borbeni duh među obespravljenim kako bi se uticalo na zamenu buržoaskonacionalističke svesti demokratskom, proleterskom svešću, a mase ohrabrile s ciljem njihovog pripremanja za obaranje kapitalističkog poretka. Zadatak propagande je da se obepravljeni podstiču da se pridruže radikalnijim grupama koje pokušavaju da stvore okosnicu revolucionarne borbe u Srbiji i daju doprinos opštoj antiimperijalističkoj borbi na Balkanu.
Bosnu i Hercegovinu sve češće potresaju protesti i nezadovoljstvo, prouzrokovano teškim položajem radnika i invalida. Upad invalida na sednicu Federalnog parlamenta upozorava da je BiH na ivici socijalnih nemira.
Nakon usvajanja zakona kojim se iz prava na naknadu briše oko 80 hiljada osoba s invaliditetom, oko stotinu invalida upalo je na sjednicu zastupničkog doma federalnog parlamenta. “70 posto sam invalid i troje djece školujem i moždani udar sam dobiozbog vaših nepravdi i odlučivanja”, kazao je član Saveza invalida FBiH. Gotovo svi ministri federalne vlade i znatan broj poslanika pobegli su iz skupštinske dvorane, što je među invalidima izazvalo još veće negodovanje. Istovremeno, ogorčeni radnici Tvornice obuće “Aida” iz Tuzle, koji su već tri meseca bez prihoda, postavili su šatore ispred zgrade Vlade Tuzlanskog kantona. Protestanti su pokušali da probiju zaštitnu ogradu i uđu u zgradu kantonalne vlade.
“Ovako se više ne može živjeti”, poručuje radnica “Aide” tvrdeći da ima dvoje dece i da “nemaju šta jesti kod kuće”. Posledice krize i nesposobnost vlasti da rešavaju probleme postaju sve očitiji, a radnici i invalidi sve nezadovoljniji. Zbog porasta nezaposlenosti usled ekonomske krize, očekuju se socijalni nemiri širih razmera. Da se situacija radikalizuje pokazuje i nedavno kamenovanje parlmenta Federacije BiH, koje je izvela grupa mladih iz antifašističke organizacije ANTIFAO.
U Zagrebu je već drugi put izvedena akcija protiv priključenju Hrvatske NATOu. Akcije su izvedene protiv tramvaja koji reklamira ulazak Hrvatske u NATO. Građani su crvenom bojom, kao simbolom krvi, polili oznake NATO na tramvaju, usred dana, dok se on kretao Vukovarskom avenijom u Zagrebu.
Uprkos svakodnevnom medijskom zlostavljanju NATO propagandom i tome što vladajuće klase pokušavaju koristiti međunacionalne tenzije kako bi povećale potporu ulasku u taj pakt, ovaj primer pokazuje kako narod Hrvatske ne naseda na tu vrstu indoktrinacije i kako ima progresivnih pojedinaca koji su spremni na iskazivanje radikalnog otpora.
U jeku politički orkestriranih sudskih rehabilitacija kolaboracionista s fašističkim okupatorom iz perioda Drugog svetskog rata, u Beogradu je počela da jača skromna ali artikulisana antifašistička reakcija, o čemu svedoči sledeće saopštenje:
Pre nekoliko dana u Beogradu su se na bilbordima pojavile reklame za knjigu Miloslava Samardžića “Vojvoda Đujić i Dinarska četnička divizija” sa pretećim i izazivačkim likom Momčila Đujića.
Protiv takvih nemilih prizora izloženih u javnom prostoru, odgovorno su reagovali građani Beograda, koji su zlokobne reklame zasuli farbom.
Beogradska antifašistička inicijativa daje podršku takvom postupku, osuđujući izdavača knjige i firmu koja mu je iznajmila oglasni prostor zbog vređanja osećanja naših sugrađana takvim pokušajem veličanja Momčila Đujića. Đujić je bio ratni zločinac iz Drugog svetskog rata, poznat po kolaboraciji sa fašističkim vojnim formacijama i ulozi u raspirivanju rata u bivšoj Jugoslaviji od 1991. godine.
Poslednjih meseci u Srbiji je otpušteno na hiljade radnika i radnica. Slična sudbina mogla bi da zadesi još oko 100.000 zaposlenih, pre svega u privatizovanim firmama, koji bi u narednoj godini mogli da ostanu bez posla, pod izgovorom da je razlog za otpuštanje svetska finansijska kriza. Otpuštene nije mogao da zaštiti socijalni program, a ni kolektivni ugovori, budući da su kontrole postupaka poslodavaca od strane državnih institucija mahom formalnog karaktera.
Pada u oči podatak da je većina otkaza uručena u privatizovanim firmama, od kojih se veliki broj odnosi na fabrike koje je kupio Predrag Ranković Peconi (Vital i Sunce) iako je reč o fabrikama iz prehrambene industrije koja nije zahvaćena krizom. Zabrinjava i to što je isti poslodavac, zaposlenima u Rubinu, najavio da ih posle prinudnih odmora, na koje su upućeni po usmenom nalogu, očekuju otkazi. Radnici u toj kruševačkoj fabrici optužili su Peconija za zastrašivanje i vršenje pritiska na njih, jer ih je, tvrde, upućivao na rad u pogone i do 50 kilometara udaljene od mesta boravka i određivao dvokratno radno vreme, zbog čega su bili prinuđeni da na poslu provode i po 15 sati.
Povodom otpuštanja eradnika Informativna služba Agencije za privatizaciju, dala je i sledeću izjavu: „Nismo nadležni za slučajeve otpuštanja u Vitalu i Suncu, jer je reč o fabrikama do kojih je Ranković došao transakcijom na tržištu kapitala. Kad je reč o Rubinu, kontrola koju je Agencija obavila, nije potvrdila optužbe radnika. U toj firmi je sve čisto i nema kršenja kupoprodajnog ugovora“.
Treba pomenuti i borsku Fabriku opreme i delova, koju je iz restrukturiranja, u maju ove godine, kupio nesuđeni vlasnik Borskog basena, austrijski Atek, a već u novembru najavio je da će otpustiti oko 200 radnika. „Prema socijalnom programu, kupac bi mogao u prvoj godini, usled ekonomskih teškoća ili tehnoloških i organizacionih promena, da otpusti oko stotinak radnika, ili 15 odsto od ukupno 600 zaposlenih. Da li tu obavezu i poštuje, utvrdićemo u prvoj redovnoj kontroli koja je zakazana za decembar“, opet se čuje iz Agencije za privatizaciju.
Kompanija Zdravlje Aktavis, prema tvrdnjama iz Samostalnog sindikata u Leskovcu, nezakonito je donela odluku da 194 radnika proglasi tehnološkim viškom. Takođe je data informacija i da radnici Zdravlja nikada nisu potpisali kolektivni ugovor, već pravilnik o radu koji je formulisao direktor.
Tu leskovačku fabriku lekova kupila je pre pet godina za tri miliona evra islandska kompanija Farmako, koja je ubrzo promenila ime u Aktavis. U Zdravlju je tada radilo 2.200 radnika, a sada ih je 902. Još tada su radnici izjavljivali da je fabrika u trenutku privatizacije, u magacinu gotove robe, imalo lekove u vrednosti od devet miliona evra, a prodata je za tri puta manju sumu.
Da radništvo ne treba da ima iluzije povodom mogućnosti da od države očekuje zaštitu svojih prava, svedoči i primer niške konfekcije Niteks, gde novi vlasnik već sedam meseci nije isplatio zarade zaposlenima. Iako je ta firma privatizovana pre dve godine, što znači da je još u sistemu kontrole Agencije za privatizaciju, svih 700 radnika bilo je prinuđeno da početkom ovog meseca stupi u štrajk. Zbog pretnji otkazima, koje im poslodavac upućuje preko rukovodilaca pogona, radnice i radnici ove fabrike spremni su da fizički onemoguće vlasniku ulazak u fabriku.
Otpuštene radnice i radnici konfekcije KluzTisa iz Novog Bečeja okupili su se sredinom novembra ispred fabrike da bi protestovali zbog neisplaćenih zarada i otpuštanja. Oni su kazali da im je 17. oktobra rečeno da su dobili otkaze, da im od tada nije dozvoljen ulazak u fabriku i da u njoj više niko ne radi.Na protestu je iznesen zahtev da se poništi privatizacija, da se smeni direktor tog preduzeća i da se sprovede istraga o radu preduzeća.
Tih dana između 25 i 30 otkaza uručeno je radnicima Fabrike keksa Medela u Vrbasu, koja je u vlasništvu komapnije Invej iz Zemuna, ali poslovodstvo Medele odbilo je da da izjavu o tome. Dvadesetak zaposlenih u Trivit mlinu, u vlasništvu Inveja u Vrbasu, obavešteno je da treba da pređu na rad u Medelu. Ovi radnici su tada rekli novinarima da im je zaprećeno da će dobiti otkaze ukoliko ne potpišu rešenja o prelasku u Medelu.
Iskorak u organizovanijem suprotstavljanju samovolji kapitalista pokazali su radnici vrbaške uljare Vital. Posle privatizacije ove fabrike, čiji je vlasnik postao, kako je već pomenuto, jedan od poznatijih kapitalista i mafijaša u Srbiji, Predrag Ranković Peconi, usledila su stalna zastrašivanja i šikaniranja radnika. Broj radnika se stalno smanjivao, da bi pre mesec dana usledilo otkaz za 250 radnika. Radnici su, posle početnih protesta iz sredine novembra, odgovrili na ove atake jednim masovnijim i snažnijim protestom, održanom 25. novembra. Oni su svoj protest protiv otkaza i izbacivanja na ulicu usmerili u pravcu povezivanja svih radnika u Vrbasu. Na protestu koji je održan u centru grada okupilo se nekoliko stotina radnika, i to, ne samo onih radnika koji su su direktno pogođeni banditskim potezima države i kapitalista, već i onih koji su trenutno zaposleni ali su spremni da pokažu radničku solidarnost, svesni da je i njihov položaj sve gori i neizvesniji. Posle ovog protesta vlasnik fabrike je napravio korak unazad i pristao da ispuni pojedine zahteve radnika, pristajući da im isplati odmah pripadajuće naknade zbog otkaza, a koje je namervao da isplaćuje u više rata.
Partija rada je dala podršku radnicima na ovom protestu, pozivajući ih da svoje proteste ne vode u okviru jedne fabrike i povodom jednog slučaja, već da se organizuju, i solidarno pružaju otpor naletima kapitalista i državne mafije kojih će biti sve više.
Svetska ekonomska kriza i perspektiva kraja kapitalizma
Kriza koja dramatično potresa svetsko finansijsko tržište, i koja nastavlja da se produbljuje prenoseći se na realni sektor, donosi uslove za jačanje i razvoj klasne borbe.
Po svom obimu, ova kriza podseća na one koje su izbile 1929. i 1974. godine. Za razliku od finansijskih potresa koji su se dešavali na vrhuncu dominacije neoliberalizma tokom devedesetih i tada pogađali samo zemlje kapitalističke periferije, današnji krah je započeo u samom centru kapitalističkog sistema, odakle se proširio do globalnih razmera. Aktuelna kriza, koja je posledica rasula koje je godinu dana ranije zavladalo američkim tržištem hipotekartnih kredita, izazvala je toliku paniku, da i ozloglašeni desničarski lideri, poput francuskog predsednika Nikole Sarkozija, pozivaju na preispitivanje neoliberalne politike poverenja u moć tržišta da samo sebe reguliše. Na zaokret u globalnoj ekonomskoj politici još više ukazuju mere državne intervencije bez presedana, poput nacionalizacije velikih banaka i osiguravajućih kuća, koja se u Sjedinjenim Američkim Državama sprovodi u cilju spasavanja finansijskog sektora.
Već prvi refleks panike naveo je buržoaske novinare i političare da se naglo sete analiza protivrečnosti kapitalizma, koje je u Kapitalu razvio Karl Marks. Naravno, najveći broj njih se, poput nemačkog ministra finansija, zadržao samo na tome da dâ uzgredan komentar o destruktivnosti ljudske pohlepe i pomene kako „neki delovi Marksove teorije i nisu tako pogrešni“. Nasuprot takvom površnom pristupu, stvarni cilj kritike koju je Marks formulisao još pre uspona imperijalističke faze kapitalizma u poslednjim decenijama XIX veka, bio je da se ukaže na dugoročnu neodrživost načina proizvodnje koji je usmeren isključivo na stvaranje viška vrednosti.
„Periodično obezvređivanje postojećeg kapitala, koje je imanentno sredstvo kapitalističkog načina proizvodnje za zadržavanje pada profitne stope i za ubrzavanje akumulacije kapitalvrednosti stvaranjem novog kapitala, narušava date odnose u kojima se zbiva prometni i reprodukcioni proces kapitala, i zato je praćeno iznenadnim zastojima i krizama procesa proizvodnje“, piše u trećem tomu Marksovog Kapitala. Ali se Marks ne zadržava samo na takvom konstatovanju ekonomske zakonitosti kapitalizma, već razmatranje pojave krize smešta u širu perspektivu istorijskih ograničenja tog sistema: „Prava granica kapitalističke proizvodnje jeste sâm kapital, jeste to što se kapital i samooplođavanje njegove vrednosti ispoljava kao polazna i završna tačka, kao pobuda i svrha proizvodnje; što je proizvodnja samo proizvodnja za kapital, a ne obrnuto, da su sredstva za proizvodnju prosto sredstva za sve šire razvijanje životnog procesa za društvo proizvođača. Zbog toga granice u kojima se jedino može kretati održanje i oplođavanje kapitalvrednosti, koje počiva na eksproprijaciji i osiromašivanju velike mase proizvođača, te granice stalno dolaze u protivrečje s metodima proizvodnje koje kapital mora da upotrebi u svoju svrhu, i koji guraju na neograničeno uvećanje proizvodnje, na proizvodnju kao samocilj, na bezuslovni razvitak društvenih proizvodnih snaga rada. Sredstvo – bezuslovni razvitak društvenih proizvodnih snaga – dolazi u neprekidni sukob sa ograničenom svrhom, oplođavanjem vrednosti postojećeg kapitala“.
Aktuelna kriza zaoštrava i čini vidljivijim postojeće sukobe između onih koji žive od svog rada i kapitalista koji ih eksploatišu. Vladajuće klase ne kriju nameru da teret krize prebace na radništvo i široke slojeve neprivilegovanih. Talasi otpuštanja, rast troškova života, zamrzavanje plata i „stezanje kaiša“, pokazuju kakva je defanzivna taktika kapitala. S druge strane, ugroženi radnici i radnice imaju prilike da se organizuju u otporu prema otpuštanju, prema smanjivanjuplata i poskupljenjima, i da razviju mehanizme borbene klasne solidarnosti koji bi mogli da predstavljaju ozbiljan izazov vladajućem poretku.
Dugotrajna strukturalna kriza, poput one iz tridesetih godina XX veka, suočava kapitalistički sistem s razvojem antiimperijalističke borbe, koja dobija opšti karakter, a otpor s periferije sistema povećava i mogućnosti jačanja međuimperijalističkih sukoba. Takođe postoji i opasnost od jačanja fašizma tamo gde se kapitalisti osećaju nesposobni da organizovano radničko nezadovoljstvo suzbijaju drugim sredstvima, poput kontrolisanja putem korumpiranih sindikata i uvlačenja u „socijalni pakt“.
Krize u kapitalizmu, u principu, obezbeđuju perspektivu nove ekspanzije, jer čine pretpostavku dalje akumulacije kapitala. Međutim, to je samo jedna dimenzija ovog problema političke ekonomije. Marksova teorija predviđa da kapitalizam mora propasti zbog svojih protivrečnosti. Ali, pošto – po Marksovim rečima – ljudi sami stvaraju svoju istoriju, tako se ni do sloma kapitalizma ne dolazi automatizmom ekonomske nužnosti proširene negativne reprodukcije i dovođenja do nemogućnosti akumulacije, već putem proleterske revolucije, koja predstavlja pravu istorijsku granicu kapitalističkog načina proizvodnje.
S takvim saznanjem, kao imperativ se nameće rad na jačanju organizovanih revolucionarnih snaga i sistematsko razvijanje masovnog pokreta koji bi kao cilj imao uspostavljanje vlasti najširih slojeva nad sredstvima za proizvodnju. Potrebno je osposobiti revolucionarni pokret za delovanje u pravom momentu, jer u razvijenom kapitalizmu svaka velika kriza može da izraste u krajnju krizu, da dovede do sloma kapitalizma i ostvarivanja humanijeg, komunističkog društva.
Solidarnost s pobunjenim narodnim masama u Grčkoj
Još jednom je buržoaska demokratija pokazala svoje pravo lice u Grčkoj. Šestog decembra policija je ubila šesnaestogodišnjeg Aleksandrosa Andreasa Grioropulosa u Atini. Taj čin ubistva ukazao je da buržoazija ne samo da atakuje na demokratska prava i slobode, nego ne preza ni od toga da na ulicama otvoreno ubija sinove i kćeri naroda.
Zajedno s produbljivanjem ekonomske krize, nastaviće da raste i represija svake vrste usmerena protiv radništva. Ipak, hrabri narod Grčke nije ćutke pristao na policijsko ubistvo, a grčki levičarski pokret je hitro i borbeno odgovorio na policijski teror, zahtevajući ostavku vlade. Protestne akcije su organizovane širom zemlje, te i dalje uzimaju maha. Radničke mase i mladi antifašisti hrabro su izašli na ulice, vladine zgrade i policijske stanice su napadnute, a univerziteti i škole su zauzeti.
Ovi događaji koji u Grčkoj traju već danima, ne mogu se smatrati pukim neredima koji su izraz reakcije na ubistvo koje je počinila policija. Oni imaju karakter širokog narodnog revolta protiv brojnih zločina buržoaske države.
Osuđujemo represiju krvavog ražima i izražavamo solidarnost s pobunjenim narodnim masama u Grčkoj.
Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Srbije Evropskoj uniji ratifikovan je u Skupštini Srbije 9. septembra. Bez obzira na teškoće koje režim u Srbiji ima u odnosu s EU povodom ispunjavanja svojih obaveza prema Haškom tribunalu za ratne zločine, snage orijentisane prema evroatlantskim integracijama potvrdile su da su ostvarile hegemoniju. Još od proglašenja kosovske nezavisnosti u februaru, nosioci agresivnog srpskog nacionalizma nalaze se u defanzivi, a njihova taktika se pokazuje neuspešnom na parlamentarnim izborima, u pregovorima oko formiranje republičke vlade i lokalne uprave u Beogradu, kao i u događajima povodom hapšenja i izručenja Radovana Karadžića. Režim koji sebe naziva “vladom levog centra” ili “proevropskom socijalno odgovornom vladom”, kojim dominira Demokratska stranka uz pomoć Socijalističke partije Srbije, sve više učvršćuje svoje pozicije osloncem na vojnu i političku moć američkih i evropskih imperijalista, uz izvesne ustupke ruskom imperijalizmu, poput onih vezanih za gasni aranžman i prodaju nacionalne naftne industrije.
Politička grupacija koja je glumila opoziciju bučnom proruskom retorikom i ostrašćenim pozivima na očuvanje Kosova u sastavu Srbije, sada se nalazi u potpunom rasulu. Do skora vladajuća, Demokratska stranka Srbije ozbiljno se osipa, a Srpska radikalna stranka, koja je predstavljala pojedinačno najveću parlamentarnu partiju, doživela je rascep u kojem je ostala bez dugogodišnjeg lidera, tako da je doveden u pitanje i njen politički opstanak. U situaciji u kojoj marionete zapadnog imperijalizma mogu neometano da forsiraju neoliberalne mere koje im diktira EU, a deo masa koji je bio zaveden nacionalizmom proživljava duboko razočaranje u politiku za koju su mislili da je alternativa tim procesima, jasno je da raste potreba za stvaranjem istinske opozicione političke snage.
Srbiji je potrebna politička opozicija koja će umeti da artikuliše otpor naroda vladavini tajkuna i tranzicionom kapitalističkom teroru. Preduslov za njeno izrastanje je jačanje političkih snaga koje se jasno zalažu za borbu protiv kapitalističkih društvenih odnosa i protiv imperijalističkog porobljavanja balkanskih i drugih naroda, a koje se snažno distanciraju od nacionalizma kao buržoaske ideologije kojom je pasivizirana radnička klasa. Partija rada će nastojati da da svoj doprinos takvom razvoju u ovom odlučujućem momentu.
Neoliberalna diktaura koja nastoji da se učvrsti u Srbiji, sprovodi bezgranično tlačenje narodnih masa radi ostvarenja interesa kapitalističke klase u zemlji i multinacionalnog kapitala. Danas u Srbiji radni dan retko traje osam sati, a češće je reč o deset, dvanaest, pa i šesnaest radnih sati. Borba za “tri osmice” koju je radnička klasa vodila od XIX veka, i koja je doprinela boljim uslovima života i rada tokom XX veka, ponovo je postala aktuelna. Masovni rad na crno, kao i sve bezočnija praksa prekevrmenog rada koji se ne plaća, predstavljaju sastavni deoekonomije zemalja u tzv. tranziciji. Kapitalistički odnosi su i na makroekonomskom i širedruštvenom planu doveli do pogoršanja. Primer za to je dužnička kriza se prolongira. Umesto 16 milijardi dolara, koliko je dugovala bivša Jugoslavija pred raspad, novonastale države duguju ukupno 94,8 milijardi evra (Hrvatska prednjači sa 35,3 milijarde evra, a sledi je Srbija sa dugom od 18, 6 milijardi evra).
Međutim, kriza sa kojom se suočava svetska kapitalistička privreda, i politička kriza Evropske unije čine da neoliberalna diktatura u Srbiji i drugim zemljam bivše Jugoslavije ne može da nameće narodnim masama svoja pravila onim tempom kojim bi marionete krupnog kapitala želele, što otvara mogućnost za jačanja klasnog otpora.
Afirmacija snaga koje će se suprotstaviti kapitalističkom divljanju, neophodna je radi budućnosti svih naroda bivše Jugoslavije i Balkana. Jačanje svesnog otpora kapitalizmu među masama, omogućiće razvoj onih snaga koje će stvoriti privredne, društvene i političke uslove za nezavisnost od imperijalista i ravnomeran regionalni razvoj.
Sukobi koji su se u avgustu odigrali u Gruziji pokazuju da svetske imperijalističke sile sve više pokazuju tendenciju otvorenog međusobnog sukobljavanja. Zapadni imeprijalisti, organizovani u okviru NATO, su zbog svoje potrebe za globalnom dominacijom posle kraja tzv. hladnog rata, stigli do samih granica Rusije i direktno zapretili njenim komadanjem, s ciljem da se domognu ogromnih prirodnih resursa. S druge strane, ruski imperijalizam se oporavio posle krize iz devedesetih, znatno je vojno i ekonomski ojačao, i nastoji da agresivno potvrdi svoj međunarodni prestiž. Borbu za prevlast na Kavkazu i za resurse oko Kaspijskog jezera više nije moguće voditi samo kapitalističkim ekonomskim merama, već je za to potrebna i upotreba vojne sile. Mali narodi poput Gruzina, Oseta, Abhaza, Jermena, Azera i ostalih u kavkaskom i crnomorskom regionu su, za sada, samo pioni u rukama imperijalista. U sukobljavanju imeprijalista u ovm delu sveta sve veći značaj imaju i regionalne sile poput Turske i Irana. Međutim, imperijalisti su suočeni sa ozbiljim problemima nedostatka ljudskih resursa za spovođenje svojih planova. Zato treba očekivati i njihova nastojanja da u narednom periodu mobilišu mase pomoću opsežne ratnohuškačke propagande. Otpor imperijalistima u njihovom pohodu protiv naroda sveta, bilo da se radi o SAD, EU, Rusiji ili onima koji nastoje da zaigraju ozbiljniju imperijalnu ulogu, poput Kine, Turske, Irana i Japana, jeste ona linija koja će jasno deliti istinske revolucionare od običnih brbljivaca i poslušnika koji se izjašnjavaju za podršku pojedinim imperijalistima. Partija rada čvrsto stoji na istim onim principima na kojima su pred Prvi svetski rat stajali boljševici predvođeni Lenjinom, kao i srpske socijaldemokrate, koji su se odlučno protivili ratnohuškačkoj politici u svojim zemljama.
Rat imperijalizma protiv naroda sveta se zaustavlja ratom naroda sveta za rušenje imeprijalizma.
Borbe u Turskoj i situacija sa klasnom borbom u Grčkoj su samo izraz dugogodišnjih kriza u kojima se ova društva nalaze. Drugarice i drugovi kurdskog gerilskog pokreta koji herojski pružaju otpor turskim vojnim akcijama su dokaz da se ne može pobediti narod koji se bori za svoju slobodu.
Isto tako, borba turskih partizana, i otpor koji se provodi po gradovima i zatvorima tog fašističkog režima, zaloga su da će njihovim primerom krenuti i ostale potlačene mase u Turskoj i da će se voditi aktivnija klasna borba i drugim balkanskim zemljama. Najnovije i sve masovnije i radikalnije demonstracije radnika i studenata u Grčkoj su samo potvrda gore iznesenih stavova.
Za anitimerijalistički pokret otpora na Balkanu! Za socijalističku zajednicu balkanskih naroda!
Kretanja na tržištu ukazuju da će ovogodišnja stopa inflacije biti dvocifrena, a očekuju se i značajna poskupljenja proizvoda. To znači da narodne mase u Srbije treba da budu spremne na još jednu godinu kupovne nesigurnosti zbog rasta cena, pogotovo kad je reč prehrambenim proizvodima. U prvom kvartalu ove godine ta očekivanja su i potvrđena.
Poskupljenje hleba je ipak jedan od najvećih udara na porodične prihode, jer je za veknu polovinom prošle godine trebalo izdvojiti 18 dinara, zatim 30 dinara a sada vekna košta 38 dinara. Pritom je prosečni porodični prihod lane iznosio oko 39.000 dinara, od čega je više od 40 odsto trošeno na kupovinu prehrambenih proizvoda, koji beleže i najveća poskupljenja. Zaposleni s nižim mesečnim platama (a oko 60% radnika prima plate manje od republičkog proseka) teško mogu da zadovolje osnovne životne potrebe. Najsiromašniji slojevi stanovništva u Srbiji se suočavaju s problemom gladi.
Rast cena hrane je u poslednjih godinu i po dana problem planetarnih razmera. Širom sveta oko 25 hiljada ljudi dnevno umire od gladi i drugih posledica siromaštva. Taj broj će se povećavati kako cene hrane budu rasle. Rast cena osnovnih namirnica na globalnom planu posledica je masovnog korišćenja useva za proizvodnju biogoriva umesto za prehrambene svrhe, kao i nagomilavanjem zaliha u cilju kontrolisanja tržišta od strane najvećih svetskih agrokorporacija. Pitanje odgovornosti za pad životnog standarda većine stanovništva dobija značaj prvorazrednog političkog pitanja ne samo na nacionalnom, već i na svetskom nivou. Zato antikapitalistička borba postaje bazični preduslov opstanka, napretka i slobode za većinu čovečanstva.
Beda parlamentarizma
Tokom političkih igara oko formiranja vlade, nakon majskih parlamentarnih izbora, još jednom je obelodanjena sva beda političkih stranaka, njihovih lidera i uopšte parlamentarizma u Srbiji. Poniženja koja građani trpe od ovih secikesa i ništarija svakodnevno se uvećavaju. I pored toga, većina naroda još uvek ima neku vrstu poverenja u njihova obećanja i gaji nekavu nadu u bolji život. Stoga je na izborima relativna većina birača iskazala podršku onima koji zagovaraju ulazak u Evropsku uniju. Na neki način, to je pokazalo da su masama u Srbiji dosadile nacionalistička retorika i lažnipatritorizam. Ali treba upozoriti i na drugu dimenziju problema. U većini evropskih zemalja globalna recesija uveliko uzima danak, a rastući talas nezadovoljstva pokušava se sprečiti pomoću širenja reakcionarne ideologije (rasizam i fašizam) i korišćenjem različitih mera unutrašnje i spoljne represije (policijski nadzor, imigraciona politika, „rat protiv terorizma“). Zbog toga je perspektiva Srbije sa njenim polukolonijalnim statusom, u Evropskoj uniji moguća jedino kroz jačanje njene funkcije priveska terorističkog i pljačkaškog sistema imperijalizma u borbi protiv naroda sveta.
Partija rada je u vreme parlamentarnih izbora u Srbiji, kao i tokom prvomajskih radničkih demonstracija, istakla parolu Jedino revolucijom jer smatra da ta parola treba da dopre do masa i postane inspiracija u narednom periodu borbi za ostavrenje njihovih interesa. Te interese je moguće ostvariti jedino kroz solidarnost sa susednim narodima, kroz borbu za stvaranje socijalističke zajednice balkanskih i evropskih naroda. Jasno je da će na tom putu Partiji rada i svim drugim progresivim snagama prepreku predstavljati sve buržoaske političke partije, čiji interesi diktiraju služenje krupnom kapitalu i podsticanje međunacionalne mržnje u regionu, bez obzira da li se izjašnjavaju kao „nacionalističke“ ili kao „demokratske“, i bez obzira da li će delovati u okvirima „nacionalne vlade“ ili „socijalno odgovorne proevropske vlade“.
Crveni univerzitet „Karl Marks“
Univerzitet i studenti često su bili značajno uključeni u političke turbulencije tokom 1990ih godina u Srbiji. Međutim, posle smene režima 2000. godine, vlast od njih očekuje da prihvate dvostruku ulogu u fazi ubrzane integracije zemlje u zapadnoevropske privredne i političke tokove. S jedne strane, akademskoj sredini dodeljena je autonomija bavljenja svojim partikularnim operativnim problemima, kao što su reforma univerziteta i dovijanje za preživljavanjem u tržišnim uslovima, čime je suštinski depolitizovana i lišena prerogativa jednog od nosilaca javne kritike društvenopolitičkog života, kojima se isticala u odlučnim momentima borbe s Miloševićevim režimom. Na drugoj strani, pak, stajala su očekivanja da, tako tretirani studenti i univerzitet, u skladu sa svojom intelektualnom strukturom treba da predstavljaju rezervoar vitalnih, kvalifikovanih i kompetitivnih slojeva koji će podržati projekat društvene transformacije, zasnovan na načelima političkoekonomskog liberalizma. Pasiviziranost koja je karakterisala takvo stanje „kraja istorije“ na univerzitetima u Srbiji prvi put je ozbiljnije prekinuta studentskim protestima koji su u Beogradu izbili u jesen 2006. godine, a koji su imali eksplicitno socijalni karakter, i ostali upamćeni po parolama „Dole školarine!“ i „Znanje nije roba!“.
Budući da se već najavljuju nove studentske borbe protiv visokih školarina i socijalne marginalizovanosti, ima smisla podsetiti se na to da se ovih dana obeležava četrdeseta godišnjica od demonstracija 1968. godine. Juna 1968. godine, kada se studentska pobuna širila u svetskim razmerama, beogradski studenti i studentkinje, posle prvih sukoba s policijom kod Studentskog grada, zauzeli su Filozofski fakultet u Beogradu, praveći od njega epicentar kritike raslojavanja u jugoslovenskom društvu, reagujući na posledice tržišnih reformi 1965. godine. Taj protest, kojise ubrzo proširio i na ostale univerzitetske centre u Jugoslaviji, zasnivao se na kritici birokratske uzurpacije društvene moći i traženju istinski socijalističkih solucija, a posebno je ukazivao na zatvorenost univerziteta za decu radničkog i seljačkog porekla, kao i na siromašenje studenata i univerziteta usled prevage tržišnoekonomske orijentacije u društvenim odnosima. Studentski zahtevi kretali su se tragom izrazito socijalističkog i revolucionarnog programa: svesno ovladavanje zakonom vrednosti nasuprot tržišnoj stihiji; javna demokratska kontrola organa na vlasti i sredstava masovnog komuniciranja nasuprot birokratskoetatističkom voluntarizmu i manipulaciji; jednakost na temelju društvene svojine i raspodele prema radu nasuprot obnavljanju kapitalodnosa i bogaćenja mimo rada; uspostavljanje vlasti radničke klase na svim nivoima društva nasuprot sužavanju radničkog samoupravljanja na fabrički krug; radničkoklasno ustrojstvo obrazovnog sistema nasuprot njegovom građanskom karakteru. Na beogradskom Filozofskom fakultetu izvršeno je simboličko sažimanje studentskih zahteva kojima je univerzalna lozinka Francuske revolucije „sloboda, jednakost, bratstvo“ obojena crveno. Tako je na Filozofskom fakultetu 4. juna 1968. godine predloženo da se Beogradski univerzitet ubuduće zove – Crveni univerzitet „Karl Marks“.
ANTIKAPITALISTIČKE RADNIČKE DEMONSTRACIJE U BEOGRADU – RADNICI PROTIV POLITIČARA!
U Srbiji caruju pljačka, korupcija i bahatost vladajuće klase prema najširim slojevima društva. Osionost pljačkaške klike prema slabima i sluganstvo prema moćnima sve više podseća na običaje srednjovekovne feudalne gospode i na njihove zulume.
Ne obazirući se na sve teži polažaj većine stanovništva, ova pljačkaška klika, raspoređena po raznim partijama, započela je još jednu izbornu trku kako bi sebi osigurala produžetak vladavine nad ugnjetenim narodom.
Pokažimo da nećemo takvu Srbiju. Pokažimo da ne želimo više one kojima su puna usta „Srbije“ i „srpstva“ , a znamo da su to lažne patriote, koje samo nastavljaju politiku bede i beznađa. Pokažimo da ne želimo više one kojima su puna usta „Evrope“ i „evropejstva“, a znamo da su to lažni stručnjaci, koji samo nastavljaju s politikom dužničkog ropstva i izrabljivanja. Stvarajmo drugačiju Srbiju – zajednicu slobodnih i ravnoprvnih ljudi, u kojoj će ekonomska ravnopravnost biti osnov svake druge ravnopravnosti.
NE njihovim izborima! DA radničkim štrajkovima, protestima i demonstracijama! Izađimo 1. maja na naše radničke demonstracije!
Aktivisti i aktivistkinje Partije rada organizovano su učestvovali u prvomajskom protestu nekoliko hiljada radnika i radnica, koji je održan u Beogradu. Partija rada je lecima koji su deljeni na skupu podsetila radništvo, nezaposlene, penzionere, omladinu i ostale “gubitnike tranzicije” da nema socijalnog dijaloga s kapitalistima i njihovim političarima, i da treba rušiti kapitalizam, kao sistem nepravde i eksploatacije. Pripadnici Partije rada su na protestu ovu poruku osnažili isticanjem parola “Protiv diktature kapitala” i “Jedino revolucijom”. Partija rada je podržala okupljene radnike i radnice koji su glasno negodovali zbog pokušaja predsednika Srbije i lidera Demokratske stranke Borisa Tadića, ministra za rad i socijalnu politiku Rasima Ljajića i rukovodilaca Socijalističke partije Srbije da svojim pojavljivanjem instrumentalizuju prvomajski skup. Ovim protestom je jasno poručeno da je Prvi maj simbol radničke borbe, i da će radništvo sve organizovanije ustajati protiv poretka laži, pljačke i beznađa.
Režim u Srbiji najavio je “kraj procesa tranzicije”. Nadležni za probleme zapošljavanja u Ministarstvu ekonomije naveli su kako se do kraja godine očekuje preokret u trendu zapošljavanja, i to pre svega zahvaljujući tome što više neće biti velikih otpuštanja, jer je privatizacija gotovo potpuno okončana i nema više mnogo velikih preduzeća za prodaju. Takođe su trijumfalno najavili otvaranje 70.000 radnih mesta, dok su milionsku nezaposlenost prikrili “novom metodologijom” ankete o radnoj snazi, prema kojoj nema više od 585.000 nezaposlenih (stopa nezaposlenosti 18,8%). Bez obzira na taj optimizam, priznaje se da je struktura nezaposlenih nepovoljna, jer je sve više starijih koji ostaju bez posla. S druge strane, svaki optimizam splašnjava kada se uzme u obzir da je oko polovine mladih nezaposleno.
Ali ni perspektiva zaposlenih nije svetla u situaciji kada marionetski režim sistematski srozava radnička prava, produžava radni vek i onemogućava rast realnih nadnica, kako bi obezbedio što povoljnije “uslove investiranja” za strane kapitalističke korporacije i domaće tajkune. Atomiziranost i apatija koji vladaju kako masom nezaposlenih, tako i sve ugroženijim radništvom u Srbiji, mogu se prevladati jedino ukazivanjem na nove perspektive klasne solidarnosti. Varljive nade u pokretanje vlastitog biznisa u malim i srednjim preduzećima pomoću otpremnine ili zanošenje radničkim akcionarstvom, treba prevazići realnim sagledavanjem činjenice da se kapitalizam ne može pripitomiti – naročito ne danas, u doba divljanja imperijalizma i opšte dominacije neoliberalnog ekonomskog modela. Mase nezaposlenih i obespravljenog radništva mogu svom prosperitetu da doprinesu jedino kroz organizovanje na klasnim osnovama i kroz razvoj političke snage koja ima za cilj uspostavljanje socijalističkih odnosa u društvu.
Posle proglašenja nezavisnosti Kosova, režim u Srbiji nalazi se usred političke krize. Režimske stranke sve otvorenije iskazuju privrženost različitim imperijalističkim metropolama (EU i Rusiji), tako da se zaoštrava njihov međusobni sukob oko sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU. Bez obzira na dubinu krize unutar vladajuće koalicije, ona se trudi da obavlja svoj prioritetni zadatak, a to je proces privatizacije. Tako je na telefonskoj sednici Vlade Srbije doneta odluka o prodaju RTB Bor. Još se nije slegla prašina koju je srpska vlada podigla organizovanjem mitinga protiv nezavisnosti Kosova, 21. februara u Beogradu. Demoliranje nekoliko ambasada i drugih objekata koji su od strane nekih grupa fudbalskih navijača bili shvaćeni kao simbol zapadnih sila, dodatno je zaoštrilo konflikte unutar vladajuće koalicije i zakomplikovalo odnose srpske vlade s vladama pojedinih evropskih zemalja i SAD. Pokušaj proizvodnje atmosfere linča, odnosno proganjanja svih onih koji ne smatraju da je “Kosovo srce Srbije”, privremeno je osnažio pozicije postojećih fašističkih grupa. Samo proglašenje nezavisnosti Kosova 17. februara, režirano je na takav način, da je jasno kakovladajuća klika u Prištini nastoji da mase na Kosovu još snažnije potčini uticaju imperijalističkih okupatora. Nezavisnost nije ostvarena, jer je otpočela primena Ahtisarijevog plana koji predviđa dominaciju struktura EU i NATO nad Kosovom, čime nastavljaju da se ugrožavaju demokratska prava naroda Kosova. Istovremeno, zvanična Srbija nastoji da dodatno izmanipuliše srpsko stanovništvo na Kosovu, dozirajući nasilne ispade i aktivirajući planove faktičke podele Kosova. U samoj Srbiji podstiče se najprimitivniji šovinizam, poput organizovanog bojkota preostalih albanskih pekara u Somboru i drugim mestima. Trenutna situacija ne pruža neposrednu perspektivu onim snagama koje smatraju da je neophodno graditi prijateljstvo među srpskim i albanskim narodom, kako bi se ojačao balkanski front otpora imperijalizmu. Ali strpljiv rad na organizovanju takvih snaga ostaje jedini put ka izgradnji zajednice ravnopravnih i slobodnih naroda na Balkanu i jačanje zajedničke borbe za društvo bez eksploatacije i ugnjetavanja.
Imperijalizam pojačava svoju agresivnu politiku, ostvarujući je preko svojih najvernijih saveznika na različitim delovima sveta. Turska armija je krajem februara izvršila opsežnu ofanzivu na baze PKK u iračkom delu Kurdistana. Više hiljada vojnika bilo je angažovano u toj operaciji, a napadnuta teritorija bila je žestoko bombardovana. Uprkos tome, zvanična Turska je povukla svoje trupe, nezavisno od sugestija SAD, a portparol PKK je podneo izveštaj o pretrpljenim žrtvama i proglasio pobedu. Izraelske trupe izvršile su početkom marta težak napad na jedan izbeglički logor i druge ciljeve u pojasu Gaze. Tom prilikom je stradalo više od stotinu Palestinaca, uglavnom civila. Ta agresija pokrenula je talas masovnih protesta u Nablusu, Ramali i Vitlejemu. U Latinskoj Americi imperijalisti nastoje da posle dužeg vremena agresivnim putem preuzmu inicijativu. Snage kolumbijskog režima su početkom marta izvele akciju bombardovanja položaja Revolucionarnih oružanih snaga Kolumbije (FARC) na teritoriji Ekvadora. Tom prilikom je ubijen i Raul Rejes, jedan od komandanata FARCa. Kao odgovor na tu agresiju, Ekvador i Venecuela rasporedile su trupe duž granice s Kolumbijom. Jačanje revolucionarnog antiimperijalističkog pokreta širom sveta biće adekvatan odgovor i na ovu podlu ofanzivu SAD i njenih satelita.
Dok se bliži najavljivano “konačno” rešenje statusa Kosova, mase u Srbiji i na Kosovu ne pokazuju mnogo interesovanje za ovo pitanje. Nespremnost masa u Srbiji da idu u novi rat, kao i pokazana nezainteresovanih albanskih masa na Kosovu da učetvuju na parlamentrnim izborima, otkriva šta oni misle o političkim elitama u Srbiji i na Kosovu. Međutim, ove elite koriste nerešeno “pitanje Kosova” kao pogodan uslov za svoje održanje na vlasti, stalno propagandno podgrevajući ovo pitanje, predstavljajući ga kao sudbonosno za život celog naroda. Kao marionete i sredstvo u rukama najmoćnijih imperijalističkih sila, ovi tlačitelji naroda se utrkuju da udovolje interesima svojih nalogodavcima. Američki, evropski i ruski imperijalisti skinuli su humanističke maske i sada otvoreno huškaju srpski i albanski narod, radi ostvarenja svojih interesa, odnosno interesa multinacionalnog kapitala. PR, koja je uvek bila na strani prvedne borbe albanskog naroda za nacionalno oslobođenje i podržavala njihovo pravo na samopredeljenje, smatra da albanske i srpske mase treba da kažu odlučno NE imperijalistima i NATO okupatorima.
Za mir između srpskog i albanskog naroda! Za slobodno i nezavisno Kosovo! Za slobodnu i nezavisnu Srbiju! Živela zajednicu balkanskih naroda! Živeo otpor imperijalističkoj okupaciji Balkana!
Za mir između srpskog i albanskog naroda! Za slobodno i nezavisno Kosovo! Za slobodnu i nezavisnu Srbiju! Živela zajednicu balkanskih naroda! Živeo otpor imperijalističkoj okupaciji Balkana!Narodne mase u Srbiji sve manje su zainteresovane za parlamentarni politički brlog i inscenirane sukobe između različitih struja političke vrhuške, bez obzira na prenaduvanu medijsku pažnju koja im se posvećuje. Početak serije štrajkova samo je najava jedne drugačije političke scene u Srbiji. Sve je jasnije da je u Srbiji istorijski prevaziđena politička podela na “konzervativnopatriotski” blok i “reformskodemokratski” blok, zaostala iz devedesetih godina. Sve se jasnije ocrtavaju konture nove podele – podele između vladajuće, kapitalističke, osione i pljačkaške Srbije i Srbije obespravljnih i siromašnih. I dok “patriotski” i “reformski” stranački blokovi mogu da egzistiraju jedan pored drugog, uživajući u raznim koalicionim pogodbama i političkoj trgovini, uz punjenje sopstvenih džepova od tzv. tranzicionih pogodnosti, nastojeći da malim parama kupe socijalni mir, dotle obespravljena Srbija polako ali sigurno počinje da izražava svoje nepristajanje na neslobodu, bedu, poniženje i pljačku koju sprovode ove kapitalističke klike. Javlja se svest da je samo rušenje poretka iuništenje političke i kapitalističke elite u Srbiji uslov za normalan život najširim masama. Čak je i anketa koju je sprovela međunarodna kapitalistička marketinška agencija “Gallup International” pokazala da se ispitanici iz Srbije za revolucionarnu akciju kojom bi se društvo korenito promenilo izjašnjavaju u procentu koji je najviši u Evropi (21%). Međutim, za sada nema jačeg političkog subjekta koji bi to prigušeno narodno nezadovoljstvo mogao da pretoči u snagu koja bi srušila sadašnji poredak. I zato je ponovno afirmisanje parole “Jedino revolucijom!” – čin koji istorijske okolnosti diktiraju najsvesnijim delova društva u Srbiji. Korumprirani poredak koji nije u stanju, niti želi, da svim pripadnicima društva omogući da imaju posao, stan, besplatno školovanje i lečenje, treba nemilosrdno rušiti. “Jedino revolucijom” je politički put kojim se uspostavlja vlast najširih slojeva nad sredstvima za proizvodnju, a ujedno i način kojim se prevazilaze podele i mržnja koja je posejana među narodima na prostoru bivše Jugoslavije i Balkana.
Pitanje koje je danas potrebno postaviti nije da li u Srbiji ima ili nema fašizma, već na koji način se treba suprotstaviti fašizmu. PR i ostale snage revolucinarne levica su 7. oktobra pokazale u Novom Sadu da se fašizmu mora suprotavljati direktno i svim sredstvima, jer se ne radi o jednoj od mnogobrojnih pojava na političkoj sceni, već o sitemu koji se uspostavlja. Reč je o sistemu u kojem će krupni kapital, kao apsolutni vladar Srbije, fašističkim bandama i žandarmerijskim batinašima braniti poredak od narodnih masa. Ćutanje i sklanjanje pred naletom fašizma, samo ohrabruje ove bande da gaze “nesrbe”, “cigane”, “jevreje”, “šiptare”, “balije”, “ustaše”, “komunistički ološ”, “pedere”, “narkomane”, “sekte”, “izdajnike”… sve one koji drugačije misle. PR se zalaže da sve antifašističke snage u Srbiji grade politiku jedinstvenog fronta otpora fašizmu. Politiku koja se neće samo suprotstavljati nosiocima ispoljavanja fašizma po ulicama i drugim javnim mestima, već će se, pre svega, suprotstaviti onima koji organizuju, finansiraju i podržavaju uspostavljanje fašizma.
Smrt fašizmu – sloboda narodu!
U Sofiji je, 2. i 3. decembra 2007. godine, održana Druga konferencija komunističkih i radničkih partija Balkana. Na konferenciji su učestvovale partije i organizacije iz Bugarske, Grčke, Turske/Severnog Kurdistana i Srbije, i to: Bugarska radnička partija (komunista) i Pokret otpora “23. septembar” iz Bugarke, Komunistička organizacija Grčke (KOE), Marksističkolenjinistička komunistička partija (MLKP) i Maoistička komunistička partija (MKP) iz Turske/Severnog Kurdistana i Partija rada iz Srbije.Predstavnici partija i organizacija koje su učestvovale u konferenciji raspravljali su o problemima s kojim se suočavamo na Balkanu i o načinima njihovog rešavanja, te doneli odluke o konkretnim merama za unapređenje borbe u narednom periodu. Postignuta je saglasnost povodom potrebe i važosti razvijanja prisnije saradnje i solidarnosti među komunističkim, revolucionarnim, progresivnim i antiimperijalističkim snagama balkanskih zemalja, kao i povodom potrebe za vođenjem regionalne antiimperijalističke borbe.
Konferencija je pozdravila i podržala štrajkove i druge oblike otpora koje radništvo i omladina balkanskih zemalja organizuju protiv imperijalističke agresije i neoliberalne politike. Zaključeno jeda neposredni zadatak svih komunističkih, revolucionarnih i antiimperijalističkih snaga na Balkanu predstavlja borba protiv okupacije i hegemonije imperijalističkih sila u našem regionu, protiv imperijalističke agresije i okupacije u drugim delovima sveta, protiv rasizma i šovinizma koji se raspiruju među balkanskim narodima, kao i protiv kapitalističke eksploatacije i pljačke.
Konferencija je uputila podršku snagama koje se na Balkanu i u drugim delovima sveta suprotstavljaju imperijalizmu i vode revolucionarnu borbu protiv sistema eksploatacije i ugnjetavanja, i izrazila svoju solidarnost s njima.
Spremnost učesnica Balkanske konferencije da, i pored ideoloških razlika, grade jedinstvo u koordinaciji konkretnih aktivnosti regionalne borbe protiv imperijalizma i neoliberalne politike, putokaz je za sve deklarisane grupe revolucionarne levice u Srbiji i na prostoru bivše Jugoslavije kako treba jačati antikapitalističko akciono jedinstvo.
