Author: admin

Talasi migracija drmaju Evropu. Nude se različiti odgovori, ali uglavnom je reč o istoj retorici i ideologiji upakovanoj u ne tako različita pakovanja – od pokušaja da se pojedine zemlje EU zaštite žicom i zidovima, do onih suptilnijih pokušaja da se “reši ovo pitanje”. Međutim, ukoliko želimo da razumemo ovu pojavu, ne smemo je izmeštati kako iz užeg, tako ni iz šireg konteksta.

Azilanti nisu slučajnost današnjeg sveta, već zakonitost i to ona zakonistost koja će vladajućoj klasi poslužiti kao najjači generator modernog fašizma. Azilanti nisu vanzemaljci, oni su stvarni – kao što su bili stvarni ljudi iz BiH, Krajine, sa Kosova… Međutim, u njima ne možemo videti samo ljude koji beže iz ratnih područja: s jedne strane, to su ljudi koji su primorani da da spasavaju goli život, to su ljudi nad kojim se u pojedinim delovima sveta vrši genocid, ali to je i radna snaga koja je nužna za reprodukovanje i dalji opstanak sistema.

Sistem je “napadnut” onim što je sam generisao. A zarad svoje odbrane neće prezati od indukovanja najgorih pošasti kao što su međuetnički sukobi i trvenja kao i uspešno podjarmljivanje što većeg broja potlačenih i pravljenje novih podela među radničkom klasom.

Na primeru azilanata očituje se već viđeno licemerje zapadnog imperijalizma ali i domaćih režima koji, s jedne strane, igraju na staru kartu potpirivanja mržnje, a s druge, na najgori mogući način se pokušavaju “uklopiti” u evropske tekuće aršine gde je ksenofobija odavno postala standard, a ne iznimka.

Krajnje je vreme da narastajuću ksenofobiju prestanemo doživljavati kao izgred i nešto nad čim se treba zgražavati, bez potrebe da dublje objašnjavamo prirodu te pojave i njenu klasnu determinisanost, već da je shvatimo kao integralni deo sistema koji isplivava na svim mestima (nema “neočekivanih” mesta jer niko nije imun) ali i bitnije – da shvatimo uzroke ove pojave – kao i činjenicu da su potlačeni, mučeni i eksploatisani, ljudi nad kojima se svakodnevno vrše iživljavanja mesto našeg potencijalnog prepoznavanja i identifikovanja – mesto koje treba da postane podsticaj za zajedničku borbu protiv svih vidova eksploatacije čoveka nad čovekom.

Pojava emigranata je idealan izgovor da se ksenofobija prelije na niže slojeve koji tako svoju sistemsku ugroženost i egzistencijalnu nelagodu dislociraju van stvarnih uzročnika, ostrvljujući se na kolone još bednijih i nesretnijih ljudi. “Fašizam ulice” dobija i zvanični legitimitet od strane režima, i to pod raznim izgovorima: od potrebe zašite dece od zaraznih bolesti ili nehigijenskih uslova, do ekonomskih kalkulacija i terorizma…

Nažalost, pojedinačni slučajevi solidarnosti i pomoći pružene migrantima jesu dobra dela ali ona mogu služiti samo za umirivanje lične savesti i trenutnu satisfakciju. Rešenje mora biti opšte i generalno a ono se sastoji u borbi protiv uzročnika ovih pojava, borbi protiv onih koji proizvode kolone ovih nesretnika. Treba znati da će ih biti sve više i to ne samo iz ovih krajeva pogođenih ratom. Uostalom, na Balkanu je poznato kako se lako ostaje bez doma, ali i bez glave.

Ne tako davno milioni ljudi su, ne znajući kuda idu, deportovani u stočnim vagonima. Danas su same strukturne prinude dovele ljude u situaciju da se dobrovoljno tiskaju u nekim sličnim vagonima, i to čitave porodice, od staraca do novorođenih, na mučnom putu, često bez vode, hrane i lekova, do neke nove bodljikave ograde ili mora u koje će biti potopljeni.

“Spoljna politika proletarijata je savezništvo sa revolucionarima razvijenih zemalja i sa svim potlačenim nacijama protiv svih i bilo kojih imperijalista.”

Osećanje patriotizma, kao osećanje ljubavi prema svom narodu i zemlji u kojoj se živi, manje ili više je prisutno kod svakog pripadnika pojedinog naroda. Pravo da se bude patriota je pravo svih i ono ne može biti ničim uslovljeno. Nažalost, na ovim našim prostorima patriotizmu se davao i daje drugi smisao. Pravo na ispoljavanje patriotizma najčešće je bilo monopolisano od strane vladajućeg političkog vrha, odnosno, ta politika je određivala meru i smisao patriotizma. Ko se protivio takvom poimanju patriotizma bio je proglašavan “nepatriotom” i žigosan kao “izdajnik”. Tako je i danas. Srbijom vlada duhovna i materijalna sila velikosrpskog nacionalizma i ko god pokuša da ugrozi interese tog nacionalizma ili se pak odvoji i naruši jedinstvo tog monolita, biva obeležen, anatemisan i uklonjen.

Odnos prema “srpstvu”, kojim se inače želi prikriti velikosrpski nacionalizam, mera je za određivanje patriotizma. Mera za podelu na “patriote” i “izdajnike”. To “srpstvo” je određeno zahtevom da svi Srbi žive u jednoj državi i unitarnim konceptom te države s većinskim pravima za srpski narod. Od ovakvog pristupa “srpstvu” nijedna veća politička snaga u Srbiji nije se suštinski odrekla.

Pošto patriotska osećanja jačaju kada dolazi do ugrožavanja nacionalnog bića i teritorijalne određenosti jednog naroda, to je na osnovu navodne ugroženosti “srpstva” vršena od strane “zaštitnika srpstva” manipulacija srpskim narodom i omogućeno sprovođenje agresivne politike. Poznato je da je u ime te “zaštite srpstva” razbijena Jugoslavija, vođen reakcionarni rat, izvršeni masovni zločini nad drugim narodima i da je došlo do stradanja samog srpskog naroda.

Posle pretrpljenog poraza velikosrpske politike u Hrvatskoj i BiH stvorene su mogućnosti za konačno slabljenje te politike. I zadnji je čas da se radikalnim potezima u pravcu konfederacije sadašnje tvorevine Srbije i Crne Gore, priznavanja Kosova republike, povratka autonomije Vojvodine i davanje autonomije Sandžaku, izbegnu nova krvoprolića i još strašnija stradanja naroda i time se konačno počnu stvarati pretpostavke za okončanje jugoslovenske krize. Međutim, “ljubitelji srpstva” neće tako lako otići sa političke scene, jer nije u pitanju samo odbrana vlasti i bogatstva, već i odbrana njihovih glava. Zato se ponovo počelo udarati u ratne bubnjeve, preti se i primenjuje sila. Ponovo se poziva narod “da ustane protiv raskola u srpskom narodu” i prstom se upire na “nove izdajnike”. I ponovo može poteći krv, jer su oni došli iz haosa i zločina, proizvode haos i zločin i otići će sa haosom i zločinom.

Nacionalistička svest koja vlada narodom i širenje lažne patriotske patetike otežava prodor istinskog patriotizma. Zato je obaveza svih slobodoumnih ljudi da čine sve kako bi se porazio ovajlažni patriotizam. To iziskuje budućnost opstanka srpskog naroda i njegov mirni suživot sa drugim narodima na ovim prostorima. Ta obaveza podrazumeva borbu i raskol sa ovim “patriotama”, jer u Srbiji ne može biti mesta za one koji dele narod na srpski i ne srpski, za one koji Albancima, Bošnjacima, Hrvatima, Crnogorcima, Mađarima i ostalim narodima ne žele dati ista prava kao i sebi. Za raskol, da bi Srbija kao most među narodima Balkana pobedila Srbiju “balkanskog kasapina”. I samo pobeda takve Srbije, u kojoj će svaki čovek u punom smislu, a ne samo formalno, biti prvo građanin, a potom pripadnik određene nacije i vere, može označiti novo poglavlje u njenoj istoriji.

Ako srpski narod sam ne napravi jasnu razliku između patriotizma i nacionalizma i ako srpski narod sam ne iščupa duboko usađene korene nacionalizma, on ne može biti slobodan narod i dovešće u pitanje svoj biološki opstanak. Toj činjenici se kad tad mora pogledati u oči.

Ukoliko se srpski narod ne obračuna sa svojim “patriotama”­fašistima, onda bi se i na njega moglo primeniti ono što je rečeno za nemački narod u vreme fašizma: “Nemački narod je bio prevaren od nacista i Hitlera. Ali nemački narod je želeo da bude prevaren”.

Partija rada 1995.

11. jula ove godine navršava se dvadeset godina od srebreničkog genocida. Tim povodom, Partija rada se oglašava, dosledno svojim stavovima koje je i ranije iznosila:

Genocid je bio organizovan i uperen protiv bošnjačkog naroda, a njegov cilj bio je podela Bosne i Hercegovine od strane velikosrpskih i velikohrvatskih nacionalista.

Svako negiranje ili relativizacija zločina, kao i licitiranje žrtvama je takođe zločin. Ono predstavlja gaženje po žrtvama i kreira klimu u kojoj su novi zločini ponovo mogući. Jasno je da se svako ko negira zločin, hteo ne hteo, već svrstava na stranu nekadašnjih agresora i nacionalističke elite koja u regionalnim opštim previranjima pokušava da, služeći se starim i oprobanim sredstvima, nastavi sa politikom tolerisanja nasilja kroz primetno jačanje nacionalističke retorike. U trenutku kada na Balkanu izbija naglo jačanje klasnih razlika i dolazi do buđenja masa, pokušava se ponovo ubaciti koska kojom su ne tako davno na hiljade ljudi, žena i dece ubijani, silovani i iskorišćeni na najbrutalnije načine kao topovsko meso, dok je nacionalistička elita delila teritorije i ratni plen.

Zaoštravanje borbe imperijalnih sila oko Balkana se koristi za odmeravanje snaga, odnosno služi za pregrupisavanje ovdašnjih režima koji se svrstavaju uz određeni imperijalizam – zapadni ili ruski.

Stoga, revolucionarne organizacije moraju zauzeti jasan stav i internacionalističku poziciju, pogotovo u trenutku kada vlada opšti konsenzus u ignorisanju i negiranju zločina. Taj stav mora biti antinacionalistički, ali i antiimperijalistički. Jedino tako je moguće stati na put falsifikovanju istorije, ratovanju mrtvima i njihovim novim prebrojavanjima i pregrupisavanjima. U ime naše slobode i boljeg života, mrtvi moraju biti mrtvi u ime svih nas koji imamo obavezu da dosledno branimo principe antifašističke borbe i omogućimo prevazilaženje patnje svih naroda. Zato oni u Srbiji koji su ponikli iz četničkog šinjela i zdušno pomagali zločine nad bošnjačkim narodom nemaju pravo da govore o žrtvama i pomirenju, niti to čine iskreno, već pod diktatu svojih gazdi. Zato ni oni koji danas vladaju u BiH pljačkom i na muci bošnjačkog naroda, ne bi smeli nogom kročiti na srebreničko stratište. Pred narodom Srbije, Crne Gore, Hrvatske i BiH stoji istorijska odgovornosti da iznedre snage koje će imati pravo da se poklone svim žrtvama prljavih ratova koji su odneli toliko života. Legitimacija za to je obračun sa sadašnjim režimima, kojima je, pored pljačke, namenjena i uloga transmisije za guranje balkanskih naroda u novo krvoproliće.