Blokada puteva
Blokada puteva se pokazuje kao ozbiljno sredstvo klasne borbe. Demagogija režima više ne pomaže i sada je primoran da otvoreno preti i da poseže za silom. Problem sa kojim se suočava režim u Srbiji je što upotrebom sile protiv radnika definitivno skida svoj “demokratski oreol” i pokazuje svoju pravu prirodu. Međutim, kolebanja i otpori primeni sile postoje na mnogim nivoima, čak i u samoj policiji. U slučaju daljeg rasta klasnog otpora i nastavka blokade puteva, režim priprema rezervnu varijantu proglašavajući to internacionalnim problemom, zbog značaja mađunarodnih puteva za celu Evropu. Time se otvara mogućnost za buduću direktnu pomoć od strane imperijalista u slamanju klasnog otpora. Blokada puteva koja je zahvatila i Grčku i opšta situacija u toj zemlji, samo ubrzava ozvaničenje namere imperijalista da združeno intervenišu u svim zemljama Evrope gde se pojavi ozbiljniji klasni otpor. Time neće biti izuzeta ni Srbija.
Zadivljuje upornost samoorganizovanih masa u Srbiji u borbi za svoja prava, koje su totalno potisnuli u drugi plan sve političke organizacije i probleme trulog parlamentarizma, i koje sve više osećaju da oni mogu i treba sami da odlučuju o svojoj sudbini. Podela koja je eskalirala ovih meseci na vladajuću i bogatu manjinu i potlačenu i osiromašenu ogromnu većinu je linija podele koja naznačava da se mase Srbije, posle dve decenije lutanja, pridružuju masama drugih zemalja koje biju ozbiljnije klasne bitke.
Živeo otpor radništva i obespravljenih Srbije!
Živeo antiimperijalistički otpora narodnih masa Balkana!
Svaki peti građanin u BiH gladuje
Oko 20 odsto stanovništva u BiH nije u mogućnosti da sebi svakodnevno obezbedi jedan obrok, potvrđuju istraživanja Razvojnog programa UNa. Istiniti podaci, bez ikakvog ‘friziranja’, glase da oko 48 odsto stanovništva u BiH živi u zoni siromaštva, dok je 18 odsto ispod linije koja označava kritično siromaštvo. Takve procene su dale sve institucije koje se bave statistikom. Postojeće socijalne kuhinje ne mogu da normalno funkcionišu, dok je mnogo opština koje nisu ni otvorile kuhinje. Mnogo je i onih kojima je potreban besplatan obrok, ali zbog ponosa, emocija istida, ne žele da traže milostinju. Nedovoljno novca za život, imaju i oni koji rade i primaju platu, a uz to rade u privredi, ali od plate koju dobiju ne mogu podmiriti troškove za prehrambene proizvode, što znači da nemaju dovoljno novca za život. Još je veći problem onih radnika koji, takođe, rade u privredi, a ne dobijaju redovno plate. Takvi radnici, kao ni njihove porodice, ne mogu preživeti od plate i nalaze se u “kategoriji ljudi koji se bore za tu koricu hleba na različite načine”. Postoji i treća grupa, radnici koji su najnesrećniji i u najnezavidnijem položaju, a to su radnici koji su ostali bez posla, našli se u Zavodu za zapošljavanje i dobijaju naknadu koja je minimalna određen broj meseci, najduže godinu dana, a nakon toga nemaju nikakva primanja.
Ovakva teška ekonomska situacija nalaže da se osiromašene mase u BiH trgnu iz postojeće apatije. To podrazumeva ubrzano osnivanje udruženja i organizacija na klasnoj a ne nacionalnoj i verskoj osnovi, s uverenjem obespravljenih da im niko neće pokloniti dostojan život ukoliko se sami za njega ne izbore.
Elita, pljačka i fašizam
Režim u Srbiji kao talac medjunarodnog finansijskog kapitala, kao i domaćih kapitalista, pokazuje sve veću neosetljivost prema problemima samog naroda. Udelom mizernih akcija, kao izraza milostinje, najbolje se pokazuje kako se režim odnosi prema narodu, cinično poručujući da narod treba da bude zahvalan na “novogodišnjem poklonu” koji iznosi 18 evra plus tri akcije.
Osnovni problem koji stvarno brine srbijansku političku elitu je kako prodati preostale resurse, balansirati izmedju sve većih imperijalističkih zahteva sa raznih strana, udovoljiti domaćim kapitalistima oko kursa dinara i olakšati im plaćanje kamata na inostrane kredita , kako usavršiti sistem dalje podele Srbije po partijskoj pripadnosti, i na kraju, kako očerupati nešto lično za sebe i svoju porodicu.
Ova od naroda sve omrženiji elita pokazuje znake nervoze, jer su kao sredstvo krupnog kapitala primorani da utiru put modernom fašizmu. U protivnom će oni biti uklonjeni sa vlasti od onih koji će čvršće, odlučnije i bezobzirnije braniti interese modernog fašizma, bilo da on nosi etiketu evropskog, ruskog ili vec poznatog made in USA fašizma. To je logičan završetak procesa koji se već nazire i u samoj Evropi.
Samoorganizovanje radnika i nazaposlenih
Radnici u Srbiji su u potpunosti okrenuli leđa sindikatima koji postoje samo na papiru i krenuli u samoorganizovanje u cilju ostvarenja svojih prava.
Posle konfuznih i nedovoljno radikalnih štrajkova, koji su imali više oblik zahteva za milostinjom od postoje vlasti, krenulo se i sa radikalnijim zahtevima, poput štrajkova glađu, a sada se većpraktikuju ozbiljniji pokušaji klasne borbe kao što su blokade puteve, pruga i pokušaji zauzimanje fabrika. Ovi štrajkovi počinju da daju prve male pobede koji predstavljaju putokaz ka ozbiljnijoj klasnoj borbe. No ne treba gajiti velike iluzije i režim počinje sve više da primenjuje silu u sprečavanju radikalnijih oblika borbe.
Klasna polarizacija – na kapitaliste, plaćenike režima, odnosno sve pristalice režima i radnike, nezaposlene i mlade bez perspektive je osnovna i stvarna podele društva u Srbiji. Ukoliko se ostvari da ova podela postane vidljivom i političkom to će biti krupni korak u klasnoj borbi obespravljenih u Srbiji. Time bi se stvorile pretpostavke da se potisnu sve lažne podele na patriotski i reformski blok, na proruske i prozapadne snage s ciljem da njihovi zastupnici budu zbrisani s političke scene.
Solidarnost sa političkim zatvorenicima
Levičarske grupe i pojedinaci nastavljaju akcije protesta u Srbiji protiv progona političkih neistomišljenika.; u konkretnom slučaju zahtevajući da se obustavi represija nad grupom zatvorenih anarhosindikalista .
Saopštenjima, peticijama, koncertima solidarnosti i protestima neće se nagnati režim da prizna svoju nedemokratsku prirodu, ali će se snažiti uverenje kod svih levičarskih grupa da samo organizovanom, permanentnom i udruženom borbom se mogu postići ciljevi klasne borbe. Istovremeno se ovim akcijama solidarnosti uče razni metodi i oblici borbe koji će biti sve potrebniji, zbog namere režima da slama svaki ozbiljniji klasni otpor i nosioce borbe proglašava teroristima, dok će se stvarni neprijatelji naroda – od ratnih zločinaca, do kriminalaca raznih profila slobodno šetati po parlamentu, sudovima, policiji, crkvi, upravnim odborima i ostalim javnim institucijama.