Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Srbije Evropskoj uniji ratifikovan je u Skupštini Srbije 9. septembra. Bez obzira na teškoće koje režim u Srbiji ima u odnosu s EU povodom ispunjavanja svojih obaveza prema Haškom tribunalu za ratne zločine, snage orijentisane prema evroatlantskim integracijama potvrdile su da su ostvarile hegemoniju. Još od proglašenja kosovske nezavisnosti u februaru, nosioci agresivnog srpskog nacionalizma nalaze se u defanzivi, a njihova taktika se pokazuje neuspešnom na parlamentarnim izborima, u pregovorima oko formiranje republičke vlade i lokalne uprave u Beogradu, kao i u događajima povodom hapšenja i izručenja Radovana Karadžića. Režim koji sebe naziva “vladom levog centra” ili “proevropskom socijalno odgovornom vladom”, kojim dominira Demokratska stranka uz pomoć Socijalističke partije Srbije, sve više učvršćuje svoje pozicije osloncem na vojnu i političku moć američkih i evropskih imperijalista, uz izvesne ustupke ruskom imperijalizmu, poput onih vezanih za gasni aranžman i prodaju nacionalne naftne industrije.
Politička grupacija koja je glumila opoziciju bučnom proruskom retorikom i ostrašćenim pozivima na očuvanje Kosova u sastavu Srbije, sada se nalazi u potpunom rasulu. Do skora vladajuća, Demokratska stranka Srbije ozbiljno se osipa, a Srpska radikalna stranka, koja je predstavljala pojedinačno najveću parlamentarnu partiju, doživela je rascep u kojem je ostala bez dugogodišnjeg lidera, tako da je doveden u pitanje i njen politički opstanak. U situaciji u kojoj marionete zapadnog imperijalizma mogu neometano da forsiraju neoliberalne mere koje im diktira EU, a deo masa koji je bio zaveden nacionalizmom proživljava duboko razočaranje u politiku za koju su mislili da je alternativa tim procesima, jasno je da raste potreba za stvaranjem istinske opozicione političke snage.
Srbiji je potrebna politička opozicija koja će umeti da artikuliše otpor naroda vladavini tajkuna i tranzicionom kapitalističkom teroru. Preduslov za njeno izrastanje je jačanje političkih snaga koje se jasno zalažu za borbu protiv kapitalističkih društvenih odnosa i protiv imperijalističkog porobljavanja balkanskih i drugih naroda, a koje se snažno distanciraju od nacionalizma kao buržoaske ideologije kojom je pasivizirana radnička klasa. Partija rada će nastojati da da svoj doprinos takvom razvoju u ovom odlučujućem momentu.
Neoliberalna diktaura koja nastoji da se učvrsti u Srbiji, sprovodi bezgranično tlačenje narodnih masa radi ostvarenja interesa kapitalističke klase u zemlji i multinacionalnog kapitala. Danas u Srbiji radni dan retko traje osam sati, a češće je reč o deset, dvanaest, pa i šesnaest radnih sati. Borba za “tri osmice” koju je radnička klasa vodila od XIX veka, i koja je doprinela boljim uslovima života i rada tokom XX veka, ponovo je postala aktuelna. Masovni rad na crno, kao i sve bezočnija praksa prekevrmenog rada koji se ne plaća, predstavljaju sastavni deoekonomije zemalja u tzv. tranziciji. Kapitalistički odnosi su i na makroekonomskom i širedruštvenom planu doveli do pogoršanja. Primer za to je dužnička kriza se prolongira. Umesto 16 milijardi dolara, koliko je dugovala bivša Jugoslavija pred raspad, novonastale države duguju ukupno 94,8 milijardi evra (Hrvatska prednjači sa 35,3 milijarde evra, a sledi je Srbija sa dugom od 18, 6 milijardi evra).
Međutim, kriza sa kojom se suočava svetska kapitalistička privreda, i politička kriza Evropske unije čine da neoliberalna diktatura u Srbiji i drugim zemljam bivše Jugoslavije ne može da nameće narodnim masama svoja pravila onim tempom kojim bi marionete krupnog kapitala želele, što otvara mogućnost za jačanja klasnog otpora.
Afirmacija snaga koje će se suprotstaviti kapitalističkom divljanju, neophodna je radi budućnosti svih naroda bivše Jugoslavije i Balkana. Jačanje svesnog otpora kapitalizmu među masama, omogućiće razvoj onih snaga koje će stvoriti privredne, društvene i političke uslove za nezavisnost od imperijalista i ravnomeran regionalni razvoj.
Sukobi koji su se u avgustu odigrali u Gruziji pokazuju da svetske imperijalističke sile sve više pokazuju tendenciju otvorenog međusobnog sukobljavanja. Zapadni imeprijalisti, organizovani u okviru NATO, su zbog svoje potrebe za globalnom dominacijom posle kraja tzv. hladnog rata, stigli do samih granica Rusije i direktno zapretili njenim komadanjem, s ciljem da se domognu ogromnih prirodnih resursa. S druge strane, ruski imperijalizam se oporavio posle krize iz devedesetih, znatno je vojno i ekonomski ojačao, i nastoji da agresivno potvrdi svoj međunarodni prestiž. Borbu za prevlast na Kavkazu i za resurse oko Kaspijskog jezera više nije moguće voditi samo kapitalističkim ekonomskim merama, već je za to potrebna i upotreba vojne sile. Mali narodi poput Gruzina, Oseta, Abhaza, Jermena, Azera i ostalih u kavkaskom i crnomorskom regionu su, za sada, samo pioni u rukama imperijalista. U sukobljavanju imeprijalista u ovm delu sveta sve veći značaj imaju i regionalne sile poput Turske i Irana. Međutim, imperijalisti su suočeni sa ozbiljim problemima nedostatka ljudskih resursa za spovođenje svojih planova. Zato treba očekivati i njihova nastojanja da u narednom periodu mobilišu mase pomoću opsežne ratnohuškačke propagande. Otpor imperijalistima u njihovom pohodu protiv naroda sveta, bilo da se radi o SAD, EU, Rusiji ili onima koji nastoje da zaigraju ozbiljniju imperijalnu ulogu, poput Kine, Turske, Irana i Japana, jeste ona linija koja će jasno deliti istinske revolucionare od običnih brbljivaca i poslušnika koji se izjašnjavaju za podršku pojedinim imperijalistima. Partija rada čvrsto stoji na istim onim principima na kojima su pred Prvi svetski rat stajali boljševici predvođeni Lenjinom, kao i srpske socijaldemokrate, koji su se odlučno protivili ratnohuškačkoj politici u svojim zemljama.
Rat imperijalizma protiv naroda sveta se zaustavlja ratom naroda sveta za rušenje imeprijalizma.
Borbe u Turskoj i situacija sa klasnom borbom u Grčkoj su samo izraz dugogodišnjih kriza u kojima se ova društva nalaze. Drugarice i drugovi kurdskog gerilskog pokreta koji herojski pružaju otpor turskim vojnim akcijama su dokaz da se ne može pobediti narod koji se bori za svoju slobodu.
Isto tako, borba turskih partizana, i otpor koji se provodi po gradovima i zatvorima tog fašističkog režima, zaloga su da će njihovim primerom krenuti i ostale potlačene mase u Turskoj i da će se voditi aktivnija klasna borba i drugim balkanskim zemljama. Najnovije i sve masovnije i radikalnije demonstracije radnika i studenata u Grčkoj su samo potvrda gore iznesenih stavova.
Za anitimerijalistički pokret otpora na Balkanu!
Za socijalističku zajednicu balkanskih naroda!