I
Zbog izuzetno teške ekonomske i socijalne situacije po prvi put počinje da se javlja zaista masovni otpor narodnih masa. Taj otpor se ogleda u nešto radikalnijim oblicima borbe nego ranije. Ohrabrujuć je primer blokade autoputa od strane rudara. Vlada je sa svoje strane odgovorila pooštravanjem propisa vezanih za štrajk. Ovo je još jedna represivna mera kojom se onemogućava borba za jedno od osnovnih prava – pravo na rad.
Na takvo sužavanje prava radne mase će morati da odgovore na organizovaniji način nego do sada, jer pojedinačni protesti po preduzećima, a naročito u preduzećima sa malim brojem zaposlenih, lako se mogu ugušiti. Nijedan od postojećih sindikata ne pokazuje želju da bude faktor koji će da poveže radnike i tako ih pretvori u značajnu društvenu silu. Zbog toga, radne mase uzajamno povezivanje moraju da postignu ne samo bez pomoći kompromisera iz rukovodstva sindikata, već i u sukobu s njima. Rudari iz Kostolca su pokazali kako se odnosi prema oportunistima iz sindikata – najurili su ih i formirali štrajkački odbor iz svojih redova. To treba da bude primer svim radnicima u zemlji, a najviše radnicima iz preostalih velikih preduzeća koja su nekada bila u državnom ili društvenom vlasništvu, jer će započeto sistematsko uništavanje takvih preduzeća umnogostručiti broj nezaposlenih, kao i broj ljudi koji žive ispod granice siromaštva. Radnim masama nije potreban strani kapital da bi poboljšale svoj položaj – moć za ostvarenje tog cilja je u njihovim rukama, u njihovim redovima.
Stvaranjem jake organizacije, radništvo će dobiti onu političku snagu u društvu koja odgovara njegovoj brojnosti, a samo jačanjem proleterske partije dobijaju radničke mase tu organizaciju koja će im omogućiti da postanu nepobedive.
II
Politička scena u Srbiji posle Miloševića pokazuje isto lice kao i u ostalim zemljama Istočne Evrope. Na svakim izborima gubi ona stranka koja je do tada bila vladajuća. Tako se dogodilo i na predsedničkim izborima – izgubila je vladajuća koalicija. Kapitalizam sa blagostanjem, koji je obećavan narodu, nikada nije došao, jer takav kapitalizam ne postoji, i zbog toga se na vlasti smenjuju obični demagozi koji već više od deset godine pričaju iste priče o poštenim privatizacijama, pokretanju privrede, nacionalnim interesima ili himnama i zastavama. Haotična situacija će se nastaviti, jer nijedna od postojećih buržoaskih partija nema snage da skoncentriše potpunu moć u svojim rukama. Zbog toga počinju da se javljaju pokušaji predstavnika domaćeg krupnog kapitala da preuzmu vlast. Za sada najozbiljniji primer takvog pokušaja predstavlja Bogoljub Karić, koji se, zahvaljujući ogromnoj finansijskoj moći, pojavljuje na političkoj sceni kao značajan faktor. Predstavljajući se kao ona snaga koja zastupa »domaći« kapital, navodno suprotstavljen interesima transnacionalnog kapitala, on je ušao u sukob sa vladom. Nijedan od ovih interesa, koji su zapravo istovetni, nije interes naroda, i zbog toga narod ne bi trebalo da seupliće u ovaj sukob, podržavajući jednu od dveju strana. Umesto toga, tokom ovog sukoba treba jačati revolucionarnu partiju proletarijata.
III
Imperijalizam Sjedinjenih Američkih Država nastavlja sa svojom agresijom na svet, pripremajući se za novi rat. Sledeće moguće mete su Sudan, Sirija ili Iran, a u toku su uobičajene mere političke i ekonomske agresije na Kubu. Herojski otpor Iračana ove planove delimično usporava, a istovremeno daje primer svim narodima kako se pruža otpor imperijalizmu. Kao što je nekada Če Gevara govorio za Vijetnam: »Dvatri Vijetnama i sa američkim imperijalizmom je svršeno«, tako se isto danas može reći za Irak. Ukoliko imperijalizam nastavi agresiju ne ugušivši otpor u Iraku, problemi za imperijaliste će se samo uvećavati.
Partija rada podržava sve forme antiimperijalističke borbe porobljenih naroda, uključujući i oružanu oslobodilačku borbu.