Mnoge pristalice socijalizma se plaše da slušaju o diktaturi proletarijata. Posebno se to odnosi na sve vaspitane u tradiciji apstraktnog humanizma koji negoduju na svako narušavanje elementarnih prava i sloboda i ne žele da slušaju ni o kakvoj diktaturi. U njihovom poimanju diktatura proletarijata je isto što i sama diktatura buržoazije, tj neuslovljeno ograničavanje ljudskih prava u ime interesa određene grupe lica. Međutim, diktatura proletarijata se javlja jednim od osnovnih postulata marksizma-lenjinizma. Da bi nam bilo jasnije zašto je potrebna diktatura proletarijata, potrebno je najprije znati šta je država. Država je aparatna sila u rukama vladajuće klase. I mada istupa kao sila koja spolja obuhvata društvo i stoji iznad njega, država je u osnovi izraz jednog konstituisanog klasnog društva i neotuđivi dio njega.
Zadatak klase kapitalista je da osiguraju svoju vlast eksplotacijom radnika i da ostvare maksimalni profit.
Zadatak radničke klase je likvidacija diktature eksploatatorske klase, njenih zakona i uspostavljenje diktature proletarijata s ciljem stvaranja besklasnog društva. U tu svrhu radnička klasa organizuje svoju partiju koja izražava njene interese – komunističku partiju.
Osvojiti političku vlast komunistička partija može i bez diktature proletarijata. Ne jednom su socijalisti uspostavljali svoje vlade, no, sva njihova nastojanja su se sukobljavala sa upornim suprotstavljanjem klase buržoazije koja je, budući da je bila odstranjena od političke vlasti, i dalje zadržala u svojim rukama ekonomsku i ideološku poziciju. U takvim uslovima svi revolucionarni dekreti napravljeni s ciljem uništenja pozicije buržoazije bivaju sabotirani i uništeni birokratskim aparatom stare državne mašinerije koja je ostala u tesnoj vezi sa svrgnutim kapitalistima.
U vezi toga Marks i Engels su se u svojim radovima precizno odredili:
„postojanje klasa je povezano sa određenim istorijskim fazama proizvodnje, da klasna borba neizbježno vodi diktaturi proletarijata, da ta diktatura predstavlja samo prelaz ka ukidanju svih klasa, ka besklasnom društvu.”
„Između kapitalističkog društva i komunističkog društva leži period revolucionarnog preobražaja prvog u drugi. Njemu odgovara i politički prelazni period, a država tog prelaznog perioda ne može biti ništa drugo do revolucionarna diktatura proletarijata.”
Istorija nam daje mnogo primjera kako su socijaldemokrati mislili uspostvaiti socijalizam oslanjajući se na buržoasku državu. Oni su bili svrgnuti ili su sami uspostavljali novu buržoaziju.
Rušenje buržoaske države kao forme diktature buržoazije dužno je sprovoditi paralelno s uspostavljanjem proleterske države, države radnika i diktature većine nad manjinom.
Zajedno sa tim procesom rađaju se konkretne forme proleterske diktature ograničene uslovima revolucionarnog procesa.
Prva forma diktature proletarijata bila je Pariska komuna.
Druga istorijska forma su bili sovjeti u Rusiji.
Treća, i siguno ne poslednja forma, bile su narodne demokratije nakon Drugog svjetskog rata u Evropi i Aziji . One su se zasnivale na širokim, demokratskim i u tom trenutku neproleterskim slojevima društva pod vođstvom partije radničke klase.
Sve ove forme diktature proletarijata su imale svoje specifičnosti zbog njene pobjede u različitim zemljama i u različitim periodima. Tako i svaki sledeći oblik diktature proletarijata će nositi te specifičnosti u zavisnosti od stepena razvoja društva i odnosa snaga suprotstavljenih klasa.
Važno je napomenuti da diktatura proletarijata u bilo kojoj istorijskoj formi podrazumijeva široko učešće masa u upravljanju proleterskom državom.
Važno je i zbog toga što se diktatura proletarijata podrazumijeva u samom vulgarnom smislu kao suprotnost nekoj apstraktnoj demokratiji koja formalno daje slobodu svim, neovisno od bogatsva i socijalnog statusa. U samoj praksi ta buržoaska demokratija se javlja u zamaskiranoj formi diktature kapitalista i gdje glas onih koji se nalaze u najamnom ropstvu neće nikad u suštini biti priznat od manjine bogatih. Prava i slobode proklamovanih u buržoaskoj demokratiji se pretvaraju u socijalnu nejednakost među predstavnicima različitih klasa.
Iluzija slobode buržoaske demokratije postaje očevidna kada radnici koristeći prava slobode govora, prava na štrajk i demonstracije počnu direktno ugrožavati ekonomske i političke interese vladajuće klase.
Policijsko-birokratska mašinerija poništava sve proklamovane slobode nevjerovatnom količinom zakonskih propisa, a u krajnjem slučaju primjenom brutalne sile nad štrajkačima i demonstrantima.
Diktatura proletarijata je više demokratska nego bilo koja forma buržoaske demokratije. Diktatura proletarijata nije vlast parazitirajućih gospodara, to je vlast radnika nad onima čije postojanje i bogatstvo se zasniva na prisvajanju rezultata rada drugih. Zato je diktatura proletarijata širenje slobode. Ona omogaćava učešće u društvenom, ekonomskom, kulturnom i političkom životu svima onima kojima je to pravo uskraćeno u uslovima buržoaske demokratije. A to je ogromna većina društva.
Dugi periodi vlasti buržoazije i života u kapitalizmu neizbježno stvaraju saznanja i shvatanja i fromiraju karakterne osobine i ponašanja koje su odraz vučjih zakona kapitalizma. Potrošački mentalitet i glad za robom, egoizam, neodgovoran odnos prema radu, šovinizam, patrijarhalne predrasude kao i mnoga druga shvatanja buržosakog društva nemoguće je iskorijeniti u kratkom periodu.
Zato diktatura proletarijata nije samo period revolucionarnih akata, ne banalno osvajanje državne vlasti i svrgavanje jedne klase.
Diktatura proletarijata je cijela epoha, uporne i višestrane borbe, kulturnog i privrednog preobražaja iz koga se rađa novo društvo lišeno svih tih kapitalističkih suprotnosti.