Month: July 2014

Pokušaj sindikata u Srbiji da se suprotstave diktaturi kapitala koja izrasta na sprezi kolonijalnih vlasti­političara­domaćih kapitalista, nije uspeo. U stvari, taj pokušaj je unapred bio osuđen na neuspeh. Šta očekivati od sindikata koji svoje korene vuku još iz titoističkog perioda, pa su zatim bili na “miloševićevim jaslama” i kasnije se prodavali svakoj novoj vlasti. Nikada ti vrhovi sindikata nisu ni zastupali istinske radničke interese. Oni su uvek bili sredstvo za gušenje ozbiljnijeg klasnog otpora među radništvom. I za to su bili nagrađivani od režima. Međutim, ta su vremena za nama. Režimu u Srbiji u sadašnjim uslovima ne trebaju više takvi sindikati, niti sindikati uopšte. Otvorena diktatura kapitala gazi sve pred sobom. I nije ovo kraj – ovo je tek početak. Početak jednog novog oblika fašizma. Unutrašnjeg fašizma protiv osnovnih socijalnih, ekonomskih i ljudskih prava. Sve će biti dozvoljeno – “sila boga ne moli”.

“Sila” zasniva svoju vladavinu na represivnom aparatu i strahu podanika. Dokle se podanici budu plašili i ne budu pružali otpor, oni će moći da rade šta im je volja.

Njihova kontrola medija poprima neke gebelsovske atribute. Pre svega se širi neprestani strah i pretnja. Čak se oni radnici, izbačeni na ulicu, proglašavaju neradnicima i sa jasnom aluzijom da su oni neprijatelji “boljeg života i reformi”. Ne treba sumnjati da će sutra biti proglašeni teroristima, ako izađu na demonstracije i pruže otpor. Tu je zatim fabrikovanje neprestanih laži o novim projektima, i nekim “privrednim čudima “. I na kraju se otvoreno ili prikriveno opravdava kolonijalni status Srbije i nagoveštava potreba njenog svrstavanja uz zločinačku NATO alijansu. Istina, pokušava se ostaviti prostor i za sluganstvo ruskim imperijalistima, ako trenutnim gospodarima krene loše.

Koja je to sila koja može ovom beznađu pružiti otpor i da li ona uopšte postoji u Srbiji?

Postoji, i te kako postoji. Ta sila je skrivena u svim tim “gubitnicima tranzicija“ kako ovi kerovi na vlasti vole posprdno da govore. Samo, te “gubitnike” treba izvući iz tog stanja da se ništa ne može promeniti. Izvući ih iz tih kuća sa isečenom strujom, stanova sa praznim ili polupraznim frižiderom, iz paralize svesti da decu ne mogu da školuju, leče se, da se zaposle, da moraju da trpe poniženja na poslu… Svi oni poseduju dovoljan stepen klasne mržnje prema svima onima koji “imaju“ i koji “jašu”. E, tu silu treba probuditi i organizovati. A to mogu samo oni koji će tretirati one na vlasti, u sistemu i same kapitaliste, kao stvarne neprijatelje. Neprijatelje sa kojima nema molbe, traženje milostinje, niti pregovaranja, već sa kojima treba voditi rat – klasni rat!

Učiti da se vodi klasna borba putem štrajkova, blokada, napada na simbole i centre klasnog neprijatelja, kao i demonstracije i otvoreni sukobi sa represivnim aparatom režima i da je to put koji se mora proći da bi se došlo do slobode i prava na dostojan život čoveka. Nema drugog puta!

Posljednjih stotinu godina govori se da je BiH jedan od izvora, ali i riješenja “evropskog problema”. Na Bosni se “lome koplja”, koliko god se trudili da to bude drugačije, nažalost. Tako su se i tokom posljednjeg rata u BiH, interesi sa strane upravo prelamali preko leđa naroda BIH. Narodi Bosne su bili “topovsko meso”, zavađeni i onesposobljeni da gledaju naprijed. Posebno su Bošnjaci (Muslimani), nalazeći se između čekića i nakovnja (režima u Beogradu i Zagrebu), bili osuđeni da plate najvišu cijenu u borbi za opstanak. Zato su i najviše ponosno prkosili! I kao što su bili primorani na rat da bi opstali, tako i sada narodi Bosne su primorani na kapitalizam, na ropstvo, i sa ubijeđenjem “novih gospodara” da neće više prkositi.

Od pobune bosanskih masa početkom 2014. godine, taj prkos je usmjeren prema onima koji su ih natjerali u sluganstvo, koje svakodnevno od mladih prave kriminalce i prosjake, od boraca ponižene, od radnika nezaposlene, od naroda – posvađane robove!

Dijalektičke suprotnosti, protivuriječnosti društva, su najzaoštrenije u BiH, ali su istovremeno i odraz protivuriječnosti bivše Jugoslavije i Balkana i naravno, nadasve kapitalizma! Zaostavština feudalizma, uz nadirući neoliberalizam traži beskompromisno žrtvene jagance. Pokušaj “tranzicije” nije korak naprijed, nego korak nazad u kapitalisticko društvo. Vrijeme nije moguće niti zaustaviti, niti vratiti unatrag, ali se iz prošlosti može veoma mnogo naučiti. Još ako uz to znamo kuda samo društvo ide, u kojem pravcu, onda znamo i naše zadatke!

Mi ne možemo svaliti krivicu, sadašnjeg realnog stanja u BiH i šire, samo na pojedine političare, na njihove vlade, pošto su isti samo izvršioci jednog sistema, jedne vladajuće klase! Nužnosti koje su sebi nabacili, nabačene su od kapitalističkog sistema, kojega je opet društvo podržalo i izabralo, nazovi demokratskim izborima! Ne može se očekivati iskrenost u izborima od jednog sistema koji se zasniva na jos većem bogaćenju bogatih i bijedi siromašnih, odnosno interesima koji su ogledalo vladajućih!

Promjenu tih “demokratskih pravila” u društvu, nazivamo revolucijom i ista se jos nikada nije dogodila mirnim putem! Previše je onih koji žele da održe po svaku cijenu postojeće odnose u društvu (materijalne koristi u prvom redu, sve ostalo je samo reflekcija istih, svjesno ili nesvjesno) i koji imaju i materijalna sredstva na svojoj strani (vojsku, policiju, tajne službe itd.), kao i skoro apsolutnu kontrolu medija. Mnogo je to, da bi se se te privilegije lako i mirno prepustile opštoj volji obespravljenih – opštoj volji ogromne većine.

Od prvog trenutka se morala “svim srcem” podržati pobuna bosanskih masa, iako se znalo da je to samo bunt koji je u ovom trenutku osuđen na propast. Pokušaj nastavka te pobune kroz plenume je već bilo nešto drugo, jer su plenumi bili samo eho pobune masa, ali i sve više dirigovani od same vlasti. Svi zahtjevi u pubuni bosanskih masa, a posebno u plenumima, bili su upereni ka određenim ličnostima, nosiocima određenih procesa u društvu (pljačke narodnog dobra, korupcije, nepotizma itd.), a ne ka samom sistemu, koji je omogućio iste procese, i koji se zasniva na istim procesima nepravde. Istinska alternativa nikada nije ni postojala na plenumima, niti je bilo želje da se ona napravi! Plenumi nisu pokušali da uspostave paralelne organe vlasti. I samim tim su na samom početku osudili sebe na nestanak.

Kuda onda prkosna Bosno?

Ulaskom u već postojeću političku igru, automatski se moraju prihvatiti postojeca pravila igre, odnosno diktatura kapitala. I mase su shvatile da to nije pravi put (ne može se napraviti ništa) i zato nisu prihvatile plenume, jer oni nisu riješavali njihov položaj.

Znači, treba stvoriti organizovanu političku silu koja neće prihvatati pravila diktature kapitala. Stvoriti organizovanu političku silu koja mora nicati iz ogorčenja siromašnih bosanskih masa, a koje su već sada dovedene u položaj da i nemaju drugog izbora nego da počinju priželjkivati jedino moguće riješenje – revoluciju!

A ta svijest o potrebi revolucije je inicirana pobunom masa početkom godine. Danas je ona još više prisutna u svijesti tih masa. I neće se dugo čekati na trenutak kada će se u protivuriječnostima bosanskog društva, pojaviti samo jedna iskra i pokrenuti sve.

No, mi ne žurimo, pošto sam život žuri, kako bi rekao Meša Selimović, jer znamo da vrijeme radi za nas i za našu “opciju”!

Smrt fašizmu, sloboda narodu!
Jedino revolucijom!

Ko je uopšte taj Vučić i ko mu je dao apsolutnu vlast u Srbiji?

Vučić je jedan navijač fudbalskog tima Zvezde koji je to bio i ostao – „navijač u duši“, i nije se mnogo izdigao iznad toga. Stasao je, po zadatku ili iz ubeđenja, uz četničkog vojvodu Šešelja, kao i sadašnji predsednik Srbije Nikolić. Bili su deo udruženog zločinačkog poduhvata protiv ostalih jugoslovenskih naroda, i samog srpskog naroda, šireći nacionalistički otrov, i direktno su odgovorni za stradanja i zločine koji su izvršeni na ovim prostorima, kao jedni od mnogobrojnih inspiratora i protagonista. Postavlja se jednostavno pitanje. Ukoliko Vučić tvrdi da se odrekao svojih političkih ubeđenja, a koje je zastupao dve decenije i koji su naneli zlo drugim narodima i sopstvenom narodu, kako onda može ostati dalje u politici? Onda nešto nije sa njim u redu u etičkom, a možda i u drugom smislu. Ili smatra da je u politici sve dozvoljeno, ali onda nek ne kuka nad sopstvenom sudbinom.

Kako to da su oni, koji su propagirali i podsticali na zločine, postali predsednik vlade i predsednik same Srbije? Odgovor je složen, ali tu je bitno nekoliko momenata. Prvo je svakako nemogućnost i nehtenje društva u Srbiji da se iskreno obračuna sa svojom prošlošću, odnosno da prizna da je njihova politika više od deceniju bila zločinačka. Čak i danas se ne odriču „svog Kosova“ i nezvanično se priželjkuje pripajanje tzv. Republike Srpske. Birajući Vučića i Nikolića, društvo u Srbiji je želelo da, bar delimično, opere svoju nečistu savest.

Drugo, i svakako najbitnije, je odnos imperijalističkih sila i trenutna mogućnost zapadnog imeprijalizma da diktira uslove i samim tim da određuje koja će garnitura vladati u Beogradu. Procena zapadnih imperijalista da treba dovesti upravo onu garnituru koja ostavlja društvu Srbije taj eho nekog „nacionalnog ponosa“, pokazuje se trenutno kao dobar izbor.

Treće, sadašnja garnitura na vlasti u Srbiji predvođena Vučićem i Nikolićem pristala je da bude „izdajnik„ tj. da se odrekne, bar formalno, svojih stavova, radi vlasti. Što samo govori o njihovim karakterima. Niko nas ne može ubediti da je neko, ko je bio ministar za informisanje u Miloševicevoj vladi, duvao Šešelju godinama u guzicu, i do pre par godina branio Mladića na ulicama Beograda, odjednom promenio mišljenje. „Malo morgen“ – što bi rekao pokojnik.

Četvrto, glasači u Srbiji nisu imali izbora, jer je prethodna vlast u Srbiji postala nezajažljiva u svojoj pljački. Peto, nepostojanja otpora, bilo kakvog pokreta, partije koji bi se aktivno suprotstavljala kapitalističkoj diktaturi koja je uzimala maha, a siromaštvo i beda su rapidno rasli…

Normalno je da su se novom odnosu političkih snaga u Srbiji, počeli pridruživati delovi državnogi represivnog aparata, ali da će ta borba biti dugotrajna i uporna. Podele su tu duboke, nasleđene i uticaj sa strane neće prestati.

I normalno je da zapadni imperijalisti svim silama žele da od Vučića naprave novog diktatora koji će obaviti “prljave poslove” za njih – pretvoriti Srbiju u koloniju i istisnuti ruske imperijaliste.

To je osnovni zadatak kojeg se prihvatio Vučić i banda lakeja oko njega. Ko sačinjava tu bandu lakeja?

Ovde se izuzimaju svi oni plaćenici u državnom aparatu po zadatku. Njima se ne treba baviti.

Svakako to su svi domaći tajkuni koji su ogrizli u pljački i koji svakog trena, po raznim osnovama, mogu završiti u zatvoru. I Vučić to vešto radi – s jedne strane hapsi tajkune i tako stišava nezadovoljstvo masa, a sa druge strane reketira te iste tajkune i sa njima se dogovara i pravi razne dilove. I samim tim učvršćuje svoju vlast. Sa druge strane ekonomski položaj Srbije, bolje reći bankrot, čini da ovi tajkuni sve više postavljaju i političke zahteve. Oni su u stvari između zatvora i posredne kontrole vlasti u Srbiji.

Postoji normalno i ta udvorička pseudointeligencija. Neki su protiv Vučića, ali nisu protiv kapitalizma i zapadnog imperijalizma, što je samo po sebi kontradikcija. Drugi su za Vučića, ali nisu protiv zapadnog imperijalizma, što je takođe kontradikcija. Treći su protiv Vučića, ali za ruski imeprijalizam, što je takođe reakcionarno, pogotovo kada se na to dodaju nacionalistički stavovi itd.

Vučić danas naizgled ima apsolutnu vlast u Srbiji. Mediji su pod kontrolom, cenzura i autocenzura su u funkciji, a ima i udvorica. No opet, nekako ne ide. Otpor raste. Njegova histerija se povećava. Laži i obmane su sve veće. Zadatak ne ide onako brzo kako bi trebao da se izvršava. Ekonomski pokazatelji su sve gori, a zahtevi imperijalista da stave Balkan pod svoju kontrolu sve zahevniji i nestrpljiviji. Svakako da će ključni momenat za mase u Srbiji biti kada režim počne da koristi silu da bi odbranio svoje pozicije, odnosno pozicije tajkuna i imperijalista. Tada će se postaviti jasna granica između obespravljenih masa Srbije i nametnute diktature kapitala.

A obespravljenih i nezadovoljnih u Srbiji je sve više i više. E, onda Vučiću ili nekim drugim “vučićima”…

“Padaj silo i nepravdo,
Narod ti je sudit zvan,
Bešte od nas noćne tmine,
Svanuo je i naš dan!”