Odluka vrhova „Saveza samostalnih sindikata Srbije“ i sindikata „Nezavisnost“ da povodom 1. maja u Beogradu organizuju nekakvu šetnju umesto protesta, nešto je najsramnije što su ikada sindikati učinili, ma koliko bili potkupljeni i ma koliko se trudili dodvoriti se vladajućoj kapitalističkoj klasi. Posebnu težinu ove odluke čini to što se ta šetnja ne odvija pored zgrade vlade. Poznato je da su se svi sindikalni protesti u Beogradu uvek u nekom obliku završavali ili se odvijali ispred zgrade vlade. Očito je u pitanju novi dogovor vrhova sindikata sa trenutnom režimskom elitom. I to nije ništa novo. Čine to stalno, od svog osnivanja. Međutim, ova odluka vrhova sindikata, u uslovima u kome se nalazi radništvo Srbije – sa takvom stopom nezaposlenosti, tolikom bedom i poniženjem, kada im spremaju novu omču oko vrata sa još ograničavajućim zakonima, s jedne strane je neviđeni cinizam ali i takav bezobrazluk što iziskuje da se vrhovi ovih sindikati tretiraju kao najgori klasni neprtijatelj. Oni imaju čak jednu osobinu goru od političkih bandita na vlasti. Ta osobina je nedopuštanje da se razvije borbena radnička svest u radničkoj klasi, odnosno nedopuštanje da se rasplamsa klasna borba – te će svaku pojavu socijalnog bunta kanalisati u neke mirnije vode. I ma kako im usta bila puna borbe za radničku klasu i njena prava, oni su faktički izdajnici njenih osnovnih interesa.
No, ne treba posebno izdvojiti vrhove imenovanih sindikata kao jedine krivce. I ostali nisu ništa bolji, poput sindikata „Sloga“ koji je otišao korak dalje, učestvujući na izborima sa strankama koje zastupaju interes krupnog kapitala.
Srbija je zemlja sa najvećim brojem sindikata u svetu. To je smišljeni i vrlo mudar potez režima u minimiziranju političke uloge radničke klase, odnosno time se ne dozvoljava formiranje jedinstvenog političkog subjekta radničke klase i svih obespravljenih. Paradoksalno je još za situaciju u Srbiji, to što je Srbija među vodećim zamljama po siromaštvu, nezaposlenosti, a sama klasna borba na početnom stepenu, i da istovremeno ima toliko sindikata koji su u stvari kamen oko vrata toj istoj radničkoj klasi.
Ovi sindikati će, ma koliko ih država štitila i oni štili klasni poredak, biti zbrisani pobunom masa. Bez obzira na sve specifičnosti Srbije po pitanju klasne borbe, tinjajuća klasna mržnja poniženih masa će u jednom trenutku morati eksplodirati i dati novi kvalitet u klasnoj borbi. Primer Bosne je poučan i za Srbiju. Nezadovoljne mase su u jednom trenutku ekplodirale i otvorile su prostor za nove političke bitke protiv diktature kapitala. Time su pokazali da ne može biti nikakvog dogovora između istorijski neprijateljskih klasa. Među njima može biti samo rata – klasnoga rata!
Srušiti sindikalne plaćenike i sluge kapitala !
Ne šetnja – Bosna, Bosna!
