Month: May 2010

Uspon fašista u Evropi je normalna pojava usled dubine i dužine krize imperijalizma. Evropski fašizam , za sada, ide korak po korak, predstavljajući se kao nešto drugo u odnosu na fašizam tridesetih godina dvadesetog veka, što vladajuće klike u evropskim državama označavaju kao nešto prihvatljivo. No mase su se pokrenule u celom svetu spremne za bitku sa imperijalizmom, što će uskoro naterati i evropske fašiste da pokažu svoje brutalnije, pravo lice. Ono što je za evropski fašizam veliki problem je to što je Evropa preplavljena ekonomskim imigrantima koji su sa sobom doneli mnogo višu klasnu svest i veću odlučnost da se bore za svoja prava, i što je samo nagoveštaj većih klasnih sukoba.

Režimi na prostoru biše Jugoslavije, zbog sloma nacionalizma i neoliberalne idologije, pokušavaju da se održavaju na mešavini raznih ideja. Međutim, kriza je sve dublja, i pošto su ovi režimi u suštini protektorati i poluprotektorati, od kretanja na širem političkom planu zavisiće i oblik buržoaske ideologije koji će zastupati ove marionetske klike.

Uspon fašizma u Evropi, borba američkog, evropskog i ruskog imperijalizma na prostoru Balkana, kao i uticaj klero­fašizma, postavljaju pred svim humanistima i levičarima, kao imperativni zahtev, da ojačaju anitfašistički pokret u novim uslovima.

Ne američkom, evropskom i ruskom imperijalizmu!
Sloboda balkanskim narodima!
Svi u Antifa!
Neće proći!

Izostanak radnika sa prvomajskih protesta pokazuje da oni ne veruju u sadašnja sindikalna vodjstva. Time je postojeći sindikalni pokret u Srbiji definitivno doživeo poraz. Sindikalni pokret se u buduće mora graditi na drugim idejnim i organizacionim osnovama, ili će od sindikalizma ostati samo kupljena šačica državnih poslušnika koji će fingirati nekakvu sindikalnu borbu.

Posle vernog služenja Miloševićevom režimu Savez samostalnih sindikata Srbije je kupljen i od strane Tadićevog režima. Sindikat Nezavisnost, koji je svih ovih godina otvoreno propagirao neoliberalnu diktaturu i time gubio uticaj među radništvom, doživeo je kolaps. Ostali manji sindikatii niti imaju članstvo za ozbiljniju sindikalnu borbu, niti zastupaju stavove koji bi mogli da pridobiju masovnije članstvo.

Režim je, zbog slabosti sindikata da kontroliše sve veće socijalno nezadovoljstvo, počeo formirati i partije, poput partije Rasima Ljajića, koje će svojim sitnim akcijama u stvari tupiti oštricu radničke borbe i radničkog samoorganizoavanja, a koji su tokom prošle godine u Srbiji dostigli zavidan nivo. No očito je, i pored medijske podrške, ovaj projekat režima doživljava poraz, jer je kriza suviše duboka da bi ovi pioni istorijskih procesa mogli da ozbiljnije utiču na kretanja nezadovoljnih masa.

U sadašnjim uslovima režimu uspeva izolovanjem radničkih protesta da otkloni mogućnosti okupljanja na desetine hiljada radnika i nezaposlenih na jednom mestu. To je režimu uspelo i tokom prvomajskih protesta.

No i radnici su s pravom ostali kućama. Oni od ovakvih sidnikata ne mogu očekivati ništa dobro. Radnici se trenutno više uzdaju u ostvarivanju svojih interesa pojedinačnim štrajkovima i blokadama puteva i fabrika, nego da veruju plaćenim i sterilnim sindikalnim liderima koji su spremni, bez ikakvog dostojanstva, kao psi, da se zadovolje mrvicama sa stola koje im dodeli sprega krupnih kapitalista i političara.

Režimi na prostoru bivše Jugoslavije su 1. maja ostvarili pirovu pobedu. No proces sve žešče klasne borbe je u toku, a vladajuče klike imaju sve manju podršku u masama.

Malobrojne grupe revolucionarne levice su svojim protestima ukazivale kako treba obeležavati 1. maj – borbeni praznik radničke klase.