Month: September 1997

Trupe NATO pakta, zajedno sa svojim politickim stabovima nalaze se na teritoriji Jugoslavije, rasporedjene u BiH, Hrvatskoj i Makedoniji.

NATO pakt su stvorili americki imperijalisti u saradnji sa imperijalistima Zapadne Evrope 1947. godine. Zabrinuti zbog velikih pobeda Sovjetskog Saveza, stvaranja socijalistickog tabora, pobeda Crvene armije u Kini i sve mocnijeg antikolonijalnog i antiimperijalistickog pokreta u zemljama Treceg sveta, stvorili su NATO pakt kao agresivni vojni blok protiv Sovjetskog Saveza, Kine i oslobodilackih pokreta u kolonijama. Od samog pocetka svog stvaranja on se formirao kao udarna vojna pesnica koja je trebalo da vojnicki pobedi Sovjetski Saveza i druge socijalisticke zemlje i da u njima restaurira kapitalizam. Poznate su direktne intervencije NATO­a u Vijetnamu, Latinskoj Americi i Africi.

Krajem osamdesetih godina raspao se Sovjetski Savez i raspusten je Varsavski pakt, a zemlje u sastavu Sovjetskog Saveza, kao i zemlje Istocne Evrope likvidirale su socijalizam i posle putem restauracije kapitalizma.

Kada je nestao glavni protivnik NATO pakta – Varsavski pakt, izgledalo je da bi bilo normalno da se raspusti i NATO pakt. Umesto toga, NATO pakt je jos vise pojacan, preoruzan novim, najsavrsenijim vrstama oruzja i povecani su vojni budzeti clanica NATO pakta. Upotrebljavajuci ekonomski, diplomatski, politicki i vojni pritisak cini sve da se prosiri, ne samo na sve zemlje Istocne Evrope, nego i na sve drzave bivseg Sovjetskog Saveza i tako dopre do granica Rusije. Cilj im je da na taj nacin Rusiju potpuno izoluju, stave je na kolena i od nje i zemalja bivseg Sovjetskog Saveza stvore neku vrstu polukolonija, da nesmetano koriste njihova ogromna prirodna bogatstva, da steknu obilje jeftine radne snage i prostrano trziste. Ocigledno je da je NATO pakt ostao i dalje agresivna vojna sila imperijalizma i da cini sve kako bi, ne samo ekonomskim i finansijskim sredstvima, vec i vojnom silom NATO­a osigurao vladavinu imperijalizma u citavom svetu.

NATO pakt je reakcionarna vojna sila americkog imperijalizma, najopasniji neprijatelj socijalizma i naroda zemalja Treceg sveta.

Zasto su dosle trupe NATO pakta u Jugoslaviju?

SAD i NATO pakt su posle propasti Sovjetskog Saveza ostale jedina supersila, jedina globalna sila u svetu. Jedan od strateskih ciljeva SAD i NATO pakta je da ne dozvole da dogadjaji u svetu izmaknu njihovoj kontroli i da pocnu da se razvijaju mimo njihovog uticaja ili protiv njih. Oni su nekoliko godina mirno posmatrali rat u Sloveniji, Hrvatskoj, a pogotovo u BiH i nisu smatrali za potrebu da intervenisu. Medjutim, oni su zakljucili da bi nastavak rata u BiH neminovno vodio njegovom prosirenju na Kosovo, Makedoniju i citav Balkan i da bi u njega usle Turska i Grcka,dve vazne clanice NATO­a jedna protiv druge. NATO pakt je tada resio da posalje trupe i da zaustavi rat u BiH. Prisilili su Milosevica i Tudjmana da potpisu Dejtonski sporazum.

Jedan drugi elemenat je ozbiljno uticao da pozure sa primenom Dejtonskog sporazuma, kao i namera da rese pitanje Kosova i omoguce duzi i stabilniji mir na Balkanu. Zurba SAD i NATO je izazvana mogucnoscu da uskoro “eksplodira” Turska, a sa njom citav Bliski Istok, pa da se, eventualno, nadju u ratu sa citavim muslimanskim svetom koji sada broji oko milijardu i sto miliona ljudi.

Kakav je stav Partije rada u vezi sa prisustvom NATO­a na teritoriji Jugoslavije?

Partija rada smatra da ovo treba razmatrati bez emocija i oceniti da li u sadasnjoj situaciji prisustvo NATO­a koristi ili steti narodima Jugoslavije. Tim pre sto je bilo slucajeva u istoriji kada su se interesi imperijalista, ukoliko se radilo o zajednickom neprijatelju, mogli podudarati sa interesima naroda. To se desilo u drugom svetskom ratu kada je Sovjetski Savez zakljucio pakt sa dve najvece imperijalisticke sile tog vremena – SAD i Engleskom radi borbe protiv zajednickog neprijatelja ­Hitlerove Nemacke.

U Jugoslaviji je, na zalost, nacionalizam zahvatio siroke mase. Velikosrpski i velikohrvatski sovinisti su, u stvari, svojom politikom rata i ugrozavanjem globalnih interesa SAD i NATO­a prizvali dolazak NATO u Jugoslaviju. Cinjenica je da se u Jugoslaviji, bas zbog te siroko rasprostranjene nacionalisticke svesti, nisu mogle organizovati snage koje bi se suprotstavile pogubnoj, sovinistickoj politici Milosevica i Tudjmana. Cinjenica je da nisu stigle trupe NATO­a i silom svog oruzja zaustavile rat, verovatno bi u toku ove dve godine bilo jos stotine hiljada mrtvih, novih razaranja i novih zlocina.

Sam cin zaustavljanja rata bio je pozitivan. Nastojanje da se primeni Dejtonski sporazum, osigura jedinstvena BiH, vrate sve izbeglice u svoje domove i da se kazne ratni zlocinci, PR smatra interesom naroda Jugoslavije. Primena Dejtonskog sporazuma i resavanje pitanja Kosova zadace odsudni udarac velikosrpskoj osvajackoj ratnoj politici, a i nacionalizmu u Jugoslaviji, koji je bio glavna podloga te politike. Zato PR u ovoj i ovakvoj situaciji za sada nije protiv prisustva NATO­a, jer je u ovom momentu to u interesu naroda Jugoslavije.

Ali, ako i posle uspostavljanja mira u BiH i resavanja ovih osnovnih problema, trupe NATO­a budu ostale u Jugoslaviji, Partija rada ce ih smatrati za okupatore, sto ce oni stvarno i biti. Tada ce PR kao istinski patriotska partija organizovati politicku i drugu borbu protiv prisustva NATO­a, sve do oruzane borbe za oslobodjenje zemlje od okupatora.

“Od svih osećanja koja postoje u čoveku, najjače, najžilavije i najdublje je nacionalno osećanje”. Ove Lenjinove misli najbolje pokazuju kakav ogroman značaj ima nacionalno osećanje u životu svih ljudi. Zato su revolucionari poklanjali veliku pažnju nacionalnom pitanju.

Lenjin i Staljin su razmatrali nacionalno pitanje kao revolucionarno pitanje i kao sastavni deo socijalističke revolucije. Ono se pravilno i potpuno rešava samo u socijalizmu po principu da svaki narod ima pravo na samoopredeljenje do otcepljenja i stvaranja samostalne države. Pri tome ne treba mešati pravo sa obavezama. Revolucionari ugnjetačke nacije treba da budu bezuslovno za otcepljenje ugnjetene nacije, a revolucionari ugnjetenih nacija za zbližavanje i ujedinjavanje.

Jugoslavija je mnogonacionalna zemlja. Sticajem istorijskih okolnosti, narodi Jugoslavije su se tako izmešali da danas nema nijedne njene republike koja je nacionalno homogena. Sve su one po sastavu stanovništva mnogonacionalne.

Prvu Jugoslaviju potresalo je iz temelja nacionalno pitanje usled velikosrpskog nacionalnog ugnjetavanja, a drugu – zbog pokušaja da se ponovo uspostavi velikosrpska hegemonija. Dva puta u toku pedeset godina došlo je do bratoubilačkih ratova širokih razmera, koji su doveli u pitanje biološki opstanak naroda koji su u njima učestvovali.

Zbog ogromne važnosti nacionalnog pitanja, jugoslovenski revolucionari su mu posvećivali posebnu pažnju. Posle nekih lutanja u početku, jugoslovenski revolucionari su prihvatili lenjinske principe i dosledno ih provodili u mnogonacionalnoj Jugoslaviji. Polazeći od internacionalističkog principa bratstva naroda, u Drugom svetskom ratu nacionalno pitanje je rešavano kao sastavni deo socijalističke revolucije. Pobedom socijalizma u Jugoslaviji nacionalno pitanje je bilo rešeno na bazi potpune ravnopravnosti naroda. Međutim, titoističkom nacionalističko-buržoaskom kontrarevolucijom, likvidacijom socijalizma i njegovom zamenom državnim kapitalizmom, sa vladavinom partijsko-birokratskih buržoazija, nacionalno pitanje je uskoro izbilo u svoj svojoj oštrini. Povampirenje velikodržavnog šovinizma i međusobna borba nacionalnih buržoazija oko teritorija dovela je do bratoubilačkog rata i raspada Jugoslavije. Taj proces nije završen. Nacionalno pitanje na teritoriji bivše Jugoslavije jos nije rešeno. Ono će biti rešeno kada srpski ihrvatski velikodržavni šovinizam pretrpi potpuni poraz i svi narodi bivše Jugoslavije budu u mogućnosti da ostvare svoj nacionalni suverenitet.

Pojavio se još jedan važan novi faktor intervencijom SAD i zapadnih sila vojnim trupama NATO pakta. On je postao rešavajući faktor, ne samo po pitanju BiH i primene Dejtonskog sporazuma, nego i po pitanju Kosova i Crne Gore.

U pristupu nacionalnom pitanju Partija rada je polazila od internacionalističkih principa. Ako se osvrnemo unazad, možemo sa ponosom konstatovati da je PR dosledno ispoštovala te principe. Praksa je nepobitno potvrdila da su njene analize i predviđanja bila pravilna, da je njenu principijelnu patriotsku i internacionalističku poziciju život u potpunosti potvrdio. PR je od samog početka bila beskompromisno protiv zločinačkog osvajačkog rata velikosrpskih nacionalista u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH. Partija rada je bila dosledno na strani slovenačkog, hrvatskog, bošnjačko-muslimanskog naroda u njihovom pravednom odbrambenom ratu. Dosledno se zalagala za jedinstvenu BiH i bila protiv sramnog sporazuma Miloševića i Tuđmana za podelu BiH i stvaranja Velike Srbije i Velike Hrvatske. PR je najoštrije osuđivala zločinački rat Tuđmanove proustaške vojske protiv Bošnjaka-Muslimana. Partija se zalagala i zalagaće se za slobodan i bezbedan povratak svih Srba u Hrvatsku, za njihovu ravnopravnost, nacionalna i socijalna prava i za bezbedni povratak svih izbeglica u BiH i za njihova građanska i nacionalna prava. Partija rada je uvek bila na strani albanskog naroda na Kosovu i njegovoj pravednoj borbi protiv velikosrpske okupacije i nametnutog im aparthejda, za njegovo pravo da sam odlučuje o svojoj sudbini, svojoj suverenosti i svojoj državi. Partija je podržavala one snage u Crnoj Gori koje su vodile borbu za odbranu suvereniteta i državnosti Crne Gore, protiv aspiracija velikosrpskog nacionalizma. Partija je podržavala borbu za autonomiju Vojvodine, bespoštedno osuđivala teror i zločine nad Bošnjacima-Muslimanima Sandžaka i podržavala njihovo pravo na političku i kulturnu autonomiju.

Međutim, PR nije podržavala, niti će podržavati svaki nacionalni pokret. Ona tretira nacionalno pitanje u celini. Ako jedan deo protivreči celini rešenja nacionalnog pitanja, on se mora odbaciti. Partija ne podržava one nacionalne pokrete koji pomažu bilo kakvim imperijalistima, malim ili velikim, da ostvare svoju osvajačku i porobljivačku politiku. Zato je PR bila i jeste protiv proustaškog nacionalnog pokreta Hrvata u zapadnoj Hercegovini, ne samo zbog njihovog fašističko-mafijaškog karaktera, već pre svega, zato što su oni produžena ruka velikohrvatske politike, za podelu BiH i stvaranje Velike Hrvatske. Isto tako, PR je bila protiv četnickog velikosrpskog pokreta u tzv. Republici Srpskoj, zato što je on eksponent velikosrpskog nacionalizma, što je za podelu BiH i Veliku Srbiju.

Partija rada je takođe protiv onih nacionalnih pokreta čija je politika u suprotnosti sa interesima revolucije i socijalizma.

Osnovni zadatak članova naše Partije iz ugnjetačkih nacija, jeste odlučna borba protiv velikodržavnog šovinizma svoje nacije, a za bezuslovno pravo ugnjetenih naroda na sapoopredeljenje. “Onaj narod koji ugnjetava druge narode, ne može biti slobodan”. Revolucionari koji pripadaju ugnjetenim nacijama treba da se dosledno i uporno bore protiv nacionalne uskogrudosti, a za zbližavanje i ujedinjavanje sa drugim narodima. Osnovni put razvitka koji je trasirala istorija je: prvo, potpuna nezavisnost svakog naroda, pa tek onda ekonomsko, kulturno i političko zbližavanje, stapanje i ujedinjavanje u šire državne celine. ZatoPR podržava borbu svih naroda Jugoslavije za njihovu nezavisnost, a zatim za obnovu Jugoslavije. Suluda šovinisticka ideja “ne možemo živeti zajedno”, kako su dosadasnji događaji vec pokazali, vodila bi totalnom fizičkom uništenju svih naroda Jugoslavije. Dosadašnje iskustvo jasno uči – ili ćemo živeti zajedno ili ćemo se međusobno istrebiti. Svi razlozi koji su postojali za stvaranje prve i druge Jugoslavije postoje i danas, mnogo više nego ranije. Treća Jugoslavija će neminovno biti stvorena, za nju će se boriti i zalagati Partija rada. Ona će biti bolja i od prve i druge Jugoslavije, jer će ovog puta moći biti stvorena samo potpuno slobodno izraženom voljom svih naroda i na osnovu apsolutne ravnopravnosti.

Put ka ostvarenju tog cilja je trasiran. Svaka ideja koja obuhvati mase, bila ona napredna ili nazadna, postaje materijalna sila. Ideja nacionalizma i velikodržavnog šovinizma prodrla je u svest masa u Srbiji i Hrvatskoj. Samo odlučnim, strpljivim i upornim radom na likvidaciji nacionalističke svesti i zameni nacionalističke internacionalističkom svešću bratstva naroda, moguće je ostvariti taj cilj.

Posle obnavljanja Jugoslavije, sledeći cilj PR će biti rad i borba na zbližavanju i ujedinjavanju balkanskih naroda, jer su narodi Balkana međusobno tako izmešani da se nacionalno pitanje na Balkanu, koji je geografska, ekonomska i kulturna celina, može rešiti samo ujedinjavanjem balkanskih naroda u jedinstvenu državnu celinu.