Izostanak radnika sa prvomajskih protesta pokazuje da oni ne veruju u sadašnja sindikalna vodjstva. Time je postojeći sindikalni pokret u Srbiji definitivno doživeo poraz. Sindikalni pokret se u buduće mora graditi na drugim idejnim i organizacionim osnovama, ili će od sindikalizma ostati samo kupljena šačica državnih poslušnika koji će fingirati nekakvu sindikalnu borbu.
Posle vernog služenja Miloševićevom režimu Savez samostalnih sindikata Srbije je kupljen i od strane Tadićevog režima. Sindikat Nezavisnost, koji je svih ovih godina otvoreno propagirao neoliberalnu diktaturu i time gubio uticaj među radništvom, doživeo je kolaps. Ostali manji sindikatii niti imaju članstvo za ozbiljniju sindikalnu borbu, niti zastupaju stavove koji bi mogli da pridobiju masovnije članstvo.
Režim je, zbog slabosti sindikata da kontroliše sve veće socijalno nezadovoljstvo, počeo formirati i partije, poput partije Rasima Ljajića, koje će svojim sitnim akcijama u stvari tupiti oštricu radničke borbe i radničkog samoorganizoavanja, a koji su tokom prošle godine u Srbiji dostigli zavidan nivo. No očito je, i pored medijske podrške, ovaj projekat režima doživljava poraz, jer je kriza suviše duboka da bi ovi pioni istorijskih procesa mogli da ozbiljnije utiču na kretanja nezadovoljnih masa.
U sadašnjim uslovima režimu uspeva izolovanjem radničkih protesta da otkloni mogućnosti okupljanja na desetine hiljada radnika i nezaposlenih na jednom mestu. To je režimu uspelo i tokom prvomajskih protesta.
No i radnici su s pravom ostali kućama. Oni od ovakvih sidnikata ne mogu očekivati ništa dobro. Radnici se trenutno više uzdaju u ostvarivanju svojih interesa pojedinačnim štrajkovima i blokadama puteva i fabrika, nego da veruju plaćenim i sterilnim sindikalnim liderima koji su spremni, bez ikakvog dostojanstva, kao psi, da se zadovolje mrvicama sa stola koje im dodeli sprega krupnih kapitalista i političara.
Režimi na prostoru bivše Jugoslavije su 1. maja ostvarili pirovu pobedu. No proces sve žešče klasne borbe je u toku, a vladajuče klike imaju sve manju podršku u masama.
Malobrojne grupe revolucionarne levice su svojim protestima ukazivale kako treba obeležavati 1. maj – borbeni praznik radničke klase.